Turks & Caicos

2014.

scenario i režija: David Hare

uloge: Bill Nighy, Christopher Walken, Winona Ryder, Helena Bonham Carter, Ralph Fiennes, Ewen Bremner, Rupert Graves, James Noughton, Dylan Baker, Meredith Eaton

Zaista retko pišem kritike za TV filmove. Nema nekog posebnog razloga, TV filmovi su uglavnom zaboravljeni i potcenjeni, o njima se ne priča puno i ne piše na internetu. Istini za volju, nije baš ni lako ispratiti sve te silne TV scene, bar kada je o filmovima reč. Nekada je za to postojao objektivan razlog, TV filmovi su bili neka vrsta “zonske lige”, mesto gde su se kalili sveži školarci i to oni bez nekih izrazitih veza i ideja šta bi zapravo snimali. Budžeti su bili mizerni, glumci nepoznati, a od reditelja se zahtevalo samo osnovno zanatsko umeće, što u prevodu znači usvajanje “nevidljivog” stila sa što manje intervencija.

David Hare nije makar ko. Kao scenarista ima dve nominacije za Oscara (Hours i The Reader) i potpisnik je još nekoliko poznatih filmova, dok je istovremeno aktivan na televiziji i u teatru. Dobio je ideju da snimi trilogiju “old school” špijunskih filmova prepunih moralnih dilema u stilu romana Johna Le Carréa i u tu svrhu okupio poznate glumce. Stvar je zapela kod finansiranja, studiji su oklevali da daju novac za filmove koji su tako staromodni, celi u dijalozima, bez seksa i nasilja. Srećom, uskočio je BBC i tako smo dobili prvo Page Eight (2011), a onda i Turks & Caicos i Salting The Battlefield.

Sva tri filma prate pouzdanog i pametnog analitičara MI5 Johnnija Worrickera (Nighy) i njegovu sudbinu nakon sumnjive smrti njegovog šefa i jedne rizične, ali ipak moralne odluke koju je doneo. Drugi film nosi naziv po karipskom otočju pod britanskom krunom, još jednoj egzotičnoj offshore oazi, gde se Worricker smestio u nameri da provede penziju daleko od iskušenja svog bivšeg posla. Stvari će se bitno promeniti kada ga razmetljivi Amerikanac Pellisier (Walken) pozove na druženje sa grupom američkih poslovnjaka koji su došli na konferenciju o upravljanju krizom. Pellisier je verovatno agent CIA-e, a poslovnjaci su veoma mutni i oko njih se mota i jedna neobična mlada žena po imenu Melanie (Ryder) koja sigurno zna nešto više o njima.

Stvari će se dodatno zapetljati kada jedan od poslovnjaka osvane mrtav na plaži. Worricker i Pellisier će sklopiti sporazum da ispitaju šta Amerikanci muljaju i kako su se bezobrazno obogatili, a trag vodi sve do britanskog investicionog fonda kojim upravlja Stirling Rogers (Graves), a za koji radi i Worrickerova bivša ljubavnica (Bonham Carter). Zavera seže sve do britanskog premijera (Fiennes), koji je mutan još od prethodnog filma...

Kao i svaki TV film, i Turks & Caicos raspolaže ograničenim sredstvima koja su uglavnom potrošena na relevantna glumačka imena s obe strane okeana. Scenario je zbog toga ekonomičan, bez ijedne akcione scene, bez ijedne eksplozije i čak bez ispaljenog metka, oslonjen na inteligentne višesmislene dijaloge. Glumci svoj posao rade kako treba, a posebno su upečatljivi Nighy kao protagonista i Christopher Walken kao njegov saradnik. Winona Ryder je, na moju žalost, poprilično ispala iz forme i često odlazi u preglumljivanje, kao i Helena Bonham Carter, kojoj je to možda i manir. Utisak popravljaju potpuni epizodisti, Ewan Bremner kao škotski operativac i Worrickerova “veza” u službi i Meredith Eaton (Bethany iz Boston Legal) kao lajava računovotkinja. Ralph Fiennes je, kao i Carterova, vrlo malo iskorišten, ali to je problem sa trilogijama, drugi deo je uvek u nekim segmentima samo most između prvog i trećeg.

Pored inteligentnog zapleta, sjajno napisanih, iako pomalo teatralnih dijaloga i sposobnih glumaca, Turks & Caicos se, logično, oslanja na prirodne lepote okruženja. To je sve divno i krasno i potpuno u maniru britankih televizijskih serija, ali to nije ono čime se Turks & Caicos i cela trilogija izdvajaju iz mase. Štos je u vrlo otvorenim i vrlo otrovnim aluzijama na britansku i globalnu politiku, kako u doba tzv. Rata protiv terora, tako i u doba krize. Gledalac će imati smešak od uha do uha kada shvati da u filmu ne štede njuške poput Tonija Blaira i problematizuju britanske investicije u neregistrovane zatvore. Ako ne zbog same špijunske priče starog kova, onda ćete uživati u političkoj prozivci prvog reda.

Varvari / Barbarians

2014.
scenario i režija: Ivan Ikić
uloge: Željko Marković, Nenad Petrović, Jasna Đuričić, Mirko Vlahović, Marina Vodeničar, Aleksandar Pitulić, Marija Rakić, Lidija Popović

Kao i svaka mala kinematografija koja bi da se folira da je velika i značajna, tako i srpska kinematografija pokušava da izmišlja nove filmske talase i pokrete. To može biti i relativno dobra stvar, barem ne vlada nekakvo filmsko jednoumlje ili ga kreativni autori zaobilaze, a ti novi filmski talasi i pokreti bi u teoriji mogli da se prime u zemlji i inostranstvu i da se rašire. Pogledajte, na primer, Rumune koji nisu imali značajnu kinematografiju, ali su pronašli ključ u kojem stvaraju i posle desetak godina taj njihov pokret je još uvek živ i zdrav.
Problem kod tih srpskih mini-talasa je što usahnu nakon nekoliko filmova. Uz najbolje namere, žanr-filmovi se nikako nisu primili, iako je bilo naslova koji su obećavali. Krajem prošle decenije imali smo nekoliko zapaženih seksualno eksplicitnih filmova koji su promišljali pornografiju ili koketirali s njom, ali je, nakon inicijalnog šoka, i to usahnulo. Sada je na snazi talas filmova o besperspektivnosti mladih koji je započeo sa filmom Tilva Roš (2010), nastavljen sa poprilično šokantnim Klipom (2012), a Varvari dolaze kao treći, nadamo se ne i poslednji čin.

Tematska bliskost između ovih filmova postoji, u pitanju su više ili manje slične teme loše generacijske i međugeneracijske komunikacije, besperspektivnosti tih mladih ljudi i njihovih roditelja i upliv globalne (dekadentne) cyber-kulture u za to nespremnu sredinu. Postoji tu i neka stilska bliskost, to su filmovi koje nose glumci-amateri, sastavljeni uglavnom od događaja niskog intenziteta i snimljeni kamerom iz ruke uz igrarije sa video-formatima.
Drugi problem ovih i ovakvih, recimo to tako, panoramskih fenomenoloških filmova (mada je Klip išao u dubinu, vrlo eksplicitno) je to da su oni zapravo derivati stranih filmova kakvi su se na Zapadu snimali još pre 20 godina (recimo Kids) i koji su se već zapatili u „Novoj Evropi“ i redovni su deo festivalske ponude.
Film sa kojim bi najpre mogli uporediti Varvare je slovački My Dog Killer. Slovački pandan se bavi provincijalnim neo-nacizmom i huliganizmom (ne-fudbalskim) kao jednom od retkih tačaka oslonca u životu jednog izgubljenog mladića, čija porodična i socijalna situacija ne daju puno šansi za optimizam. Slično je i sa Lukom (Marković), protagonistom Varvara, izbeglicom sa Kosova kome su deklarativni nacionalizam, baraberija, višenje sa buđavim ortacima i navijanje za lokalnog drugoligaša jedine tačke u kojima se pronalazi u okruženju Mladenovca, gradića u široj okolini Beograda, jednog trulog i zapuštenog mesta koje tavori otkako je propala lokalna industrija. Igrom slučaja, povremeno prolazim kroz Mladenovac i taj grad mi izgleda kao da je kroz njega upravo prošla vojska, tako da mi je taj aspekt filma itekako zanimljiv.

Sa druge strane, Lukin život je veoma tipična konfuzija: navija za lokalni klub i pokušava da uznapreduje u navijačkoj strukturi. Ima uslovnu kaznu za neodređeni zločin koja je pred istekom. Visi sa Flashom (Petrović), svojim najboljim drugom, budaletinom koja pati od teških frustracija. Pokušava prvo da se sprijatelji, a onda i da se sukobi sa lokalnim kriminalcem i vođom navijača (Pitulić) koji ima prste u menadžerskim muljačinama u klubu. Loži se na Stefanu (Rakić) koja se vuče sa lokalnom fudbalskom zvezdom, smatra je svojim privatnim vlasništvom, ma šta ona o tome mislila. Porodična situacija je tek katastrofalna. Luka živi u socijalnom stanu sa frustriranom majkom (Đuričić) i bratom i njegovom porodicom na socijalnoj pomoći koju oni primaju kao porodica lica nestalog na Kosovu. Kada socijalna radnica (Vodeničar) saopšti da se Lukin otac (Vlahović) pojavio u Beogradu, fragilna pre svega finansijska ravnoteža će se narušiti. Majka to rešava ignorisanjem, a Luka bi oca makar potražio. Prilika za to će mu se ukazati na mitingu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova na kojem su mladi banditi zapalili američku ambasadu, polupali centar grada i pokrali odeću i obuću...
Film uspeva dokle god se drži mladalačkog miljea, bilo da su u pitanju barabe, fudbaleri, kriminalci ili sponzoruše. Na njima vidimo celo to „drugoligaštvo“, te neke recidive spuštene iz Beograda, koji su opet recidivi nekih sličnih pojava sa Zapada. Slika koju tu vidimo je kompletna i zastrašujuća, tu je prikazan sav taj jad i sva ta beda, sva izgubljenost jedne generacije (nije da su ostale bolje prošle, ali hajde sada da ne cepidlačimo). To je ono što Varvare čini veoma potrebnim filmom, a autora – debitanta Ikića nekim čiju karijeru treba pratiti.
Kada se dotakne starijih likova, Lukine porodice i socijalne radnice, film potpuno gubi momentum, a veoma tipski, skoro robotizovani likovi postaju balast. Druga kardinalna greška je anti-klimaks vezan za demonstracije povodom otcepljenja Kosova, jer se kroz film preko isečaka sa vesti upravo tu najavljuje kulminacija do koje nekako ne dolazi. Ceo taj kosovski aspekt se pokazuje kao potpuni višak sa kojim reditelj ne zna šta bi. Treći problem je povezan sa prva dva i tiče se veoma naivno napravljenog neodređenog ishoda Lukine potrage za ocem.

Spas ipak možemo naći u sjajno napisanim mladim likovima od kojih prednjači Luka. Njegova tupost u socijalnim situacijama i generalna nesnađenost ga čine izuzetno zanimljivim protagonistom. Njegovo „bezmudaštvo“, bilo kao izraz neodlučnosti i nesigurnosti, bilo kao karakterna crta (jak na rečima, nikakav na delu: nema hrabrosti da priđe curi, a nema ni hrabrosti da je potpuno otkači, slično važi i za odnos sa Flashom i za odnos sa kriminalcem) ga podiže na nivo jednog od najbolje zaokruženih likova u novijem srpskom filmu. Naturščik Željko Marković ga igra potpuno prirodno, mada je pitanje koliko je tu u pitanju gluma, a koliko prosto njegov prirodni „mindset“. Isto važi i za ostale naturščike pokupljene upravo iz tog miljea današnje izgubljene i frustrirane omladine. Ako je verovati podacima sa interneta, mladi glumci nisu pred sobom imali scenario, nego su radili po sistemu improvizacije na zadatu temu, odnosno situaciju koju bi im predstavio reditelj i to se u većini situacija pokazalo kao delotvorno.
Varvari su imali premijeru u Karlovym Varyma i dobili su specijalno priznanje u East of West kategoriji, da bi nastavili svoj festivalski i započeli bioskopski život, za sada makar u Srbiji. Čisto da znate šta možete očekivati, ovo nije didaktički film, niti film sa porukom u bilo kom smislu. Ovo je još jedan poprečni presek još jedne sjebane i izgubljene generacije, prikazan upravo sa njihovog nivoa, sa kamerom iz ruke koja prati likove u dnevnim rutinama. Iako nije film bez mana, čak kardinalnih grešaka koje prete da ga potope, ovo je film koji valja pogledati, a njegov autor Ivan Ikić se ispostavlja kao čovek sa idejom koji još samo malo da poradi na realizaciji. Varvari svakako nisu primer vrhunskog i beskompromisnog filma, ali su svakako korak prema etabliranoj art-sceni, a upravo izbegavanje eksploatacije navijačkih stereotipa je za svaku pohvalu.

Get on Up

2014.

režija: Tate Taylor

scenario: Jezz Butterworth, John-Henry Butterworth, Steven Baigelman

uloge: Chadwick Boseman, Nelsan Ellis, Dan Aykroyd, Viola Davis, Lennie James, Fred Melamed, Craig Robinson, Jill Scott, Octavia Spencer, Ahna O'Reilly, Allison Janney

Biografske priče su uvek popularne u kinematografiji. Vekovna civilizacijska mudrost nam govori da ljudski um ne može da smisli i napiše jednako zanimljivu priču kao kada se ona stvarno tako potrefi. Stoga je snimanje biografija igranje na sigurno: ličnost koja se portretira ima neke fanove, poštovaoce ili makar zainteresovanu publiku koja želi da dobije “ekskluzivnu” priču o predmetu svog obožavanja ili poštovanja, a biografski žanr se pritom i jako solidno kotira u sezoni nagrada, posebno onih glumačkih.

Nije bitno kojeg je profila ličnost o kojoj se snima biografski film. Nije naročito bitno ni iz kog je vremena. U poslednjih par godina smo imali priče o britanskim kraljevima i kraljicama, nesrećnim princezama, cenjenim američkim predsednicima, gay aktivistima, sportistima, modnim kreatorima, raznim magnatima, muzičarima... Get on Up je priča o Jamesu Brownu i usuđujem se reći, ne baš najbolje i najveštije izveden film.

Biopic je u suštini rigidan žanr, autor tu nema neograničenu slobodu, nego slobodu izbora između nekoliko modela. Prvi je hronološki, određena ličnost se prati kroz celu karijeru (uspon i pad, možda i ponovni uspon) ili kroz deo karijere (uspon i sladunjavi happy end). Drugi je fokusirani, detaljno se prikazuje jedan prelomni događaj u životu (kao recimo kod Lincolna). Treći pristup je anegdotarni, određena ličnost se prikazuje kroz nekoliko relativno kratkih vinjeta i često kroz oči svojih prijatelja, saradnika ili familije. Moguće je sve to složiti u dva nivoa radnje: okvir i seriju flashbacka.

Ako ćemo samo o strukturi, Get on Up je katastrofa na granici negledljivosti. Priča toliko skače iz jednog vremenskog perioda u drugi bez ikakvog razloga i dramaturškog opravdanja, a najmanje jedna epizoda tu je čist višak. Jamesa Browna prvo vidimo kao omatorelu, besramno bogatu i kretenski obučenu drogiranu budalu koja upada u poslovni prostor koji izdaje i drži predavanje o ne-etičnosti kenjanja u njegovom klozetu. Kasnije puca iz puške i beži od murije. Sledeća scena se dešava u Vijetnamu 1968, Brown izlazi iz zapaljenog aviona i drži koncert pred zapaljenom publikom sačinjenom uglavnom od mladih crnih vojnika. Onda detinjstvo. Pa koncert na kome on svira pre The Rolling Stones. Pa neki intervju. Pa opet detinjstvo. Pa zatvor. Pa opet intervju. I tako dalje, i tako dalje... Ilustracije radi, u jednoj sceni ga vidimo kako na koncertu zvera u svoju buduću ženu, a već u sledećoj kako je polu-komično mlati obučen u kostim deda-mraza. Nevešto umetničarenje ili zla namera, svejedno, efekat je isti – konfuzan, preteran, besmislen.

O samom Jamesu Brownu nećemo saznati previše toga novog. Ovo posebno važi za fanove (u koje se ne ubrajam – znam da nabrojim par pesama i neću promeniti stanicu / kanal kad naletim na njegovu muziku, ali to je to što se mene tiče). Podaci iz njegovog života su “wikipedijski”. Rođen je duboko na ruralnom Jugu u jeku depresije, odrastao u bedi. Majka (Davis) ga je napustila, otac (James) ga je tukao i na kraju pustio da odrasta u bordelu koji je vodila njegova tetka (Spencer). Sa 16 završava u zatvoru i tamo upoznaje muziku preko Bobbija Byrda (Ellis), kasnije svog vernog saradnika. Po izlasku se pridružuje njegovom sastavu, kasnije ga preuzima i ostatak je, što kažu, istorija.

U smislu muzičke legende, Brown dobija fer tretman, iako ni po čemu poseban. Scenaristi i reditelj Taylor insistiraju na njegovoj inovativnosti, genijalnosti, predanom radu i ogromnoj, nadljudskoj strasti. Vidimo sa kojom je lakoćom i preciznošću redefinisao stare muzičke žanrove i izmišljao nove. Nije prenebregnuta ni pozicija sopstvenog menadžera, pošto Ben Bart (Aykroyd) nestaje iz priče bez pozdrava.

Stvari stoje potpuno drugačije na ličnom planu i tu se vidi koliko je struktura filma pogrešna. Negde ispod površine priče je jasno kakav je James Brown bio kao osoba, i čini se da su autori pokušali to da istaknu, ali jednostavno u tome nisu uspeli. Jasno nam je da je bio malo čudan, ekscentričan i kontroverzan, čak kontradiktoran. Da je bio perfekcionista u muzici, ali i samoljubivi gonič robova. Jasno nam je da je potkradao svoje muzičare i da ih je isterivao iz pratećeg sastava svaki put kada bi mu se usprotivili ili zahtevali neka svoja prava. Jasno nam je da je bio samoljubiv, ali ipak nesiguran. Jasno nam je da propatio u životu i da se probio skoro sam (u njegovoj glavi on je to učinio, potpuno sam, niko mu nije pomogao), pa je zato tlačio sve podređene: žene, muzičare, podnajemnike. Ono oko čega film okoliša je njegova politička uloga, a James Brown ju je imao. Tako nigde u filmu ne vidimo njegovu poveznicu sa pokretom za ljudska prava, iako znamo da ih je podržavao, pa čak i simbolizovao, vidimo samo njegove dogovore i kompromise sa belim političarima, pre odlaska na vijetnamsku turneju i nakon ubistva Martina Luthera Kinga, kada je gradonačelnik Bostona prihvatio njegovu procenu da je koncert rizičnije otkazati nego održati. Još manje vidimo Brownovo lizanje sa Nixonom i njegovo kasnije poziranje u svojstvu maskote uspeha u društvu jednakih šansi. Za film koji traje skoro dva i po sata, ovakva plitkost i površnost u prikazivanju glavnog lika je skoro nepodnošljiva.

Jedna scena na samom kraju skoro da uspeva u misiji spasvanja filma, i to je scena sa Jamesom na vrhuncu slave koji je uspeo da od sebe otera svog poslednjeg i najvernijeg prijatelja i njegovom ostarelom majkom sa kojom rešava traumu svih trauma iz prošlosti. Ta scena je zapravo sjajno napisana i režirana, tako da zaista uspeva da probudi emocije kod publike i izdejstvuje razumevanje za to zašto se gospodin Brown kroz ceo film ponaša kao kreten. Naravno, uz sve to, scena je apsolutno perfektno odglumljena.

Zapravo, ceo film je više nego kompetentno odglumljen. Viola Davis ima samo nekoliko scena, a u svakoj je maestralna. Dan Aykroyd, koji je sa Jamesom Brownom sarađivao na oba Blues Brothers filma, uživa u svojoj ulozi i služi kao još jedan podsetnik na veličinu “kuma soula”. Nelsan Ellis je perfektan kao Bobby Byrd. Ipak je najveći teret na Chadwicku Bosemanu i on stvar rešava na najbolji mogući način, savršeno skida plesne pokrete i govorni glas (muzičke numere su remixi koje je uradio producent filma Mick Jagger). Ne samo to, Boseman uspeva da se dubinski identifikuje sa Brownom i verujemo mu u svakoj sceni, ma koliko u njoj nanjušili koncepcijskih grešaka. To ne treba da čudi, pošto je Bosemanov uspon započeo u još jednom biografskom filmu 42, koji se bavio rasizmom u američkom profesionalnom sportu. Ne bi me začudilo kada bi i on i Ellis pobrali nominacije za sve važnije nagrade. 

Problem sa ovakvim filmovima širokog spektra i sa puno likova je što epizodni likovi dosta često ostaju nerazvijeni, a glumački talenat protraćen. Tako Fred Melamed, Ahna O'Reilly i Allison Janney imaju po jednu scenu, a Octavia Spencer možda dve-tri, od kojih nijedna nije spektakularna. Sve to se čini nepotrebnim, osim možda za poster sa podužim spiskom imena, a sve to bi rešili i manje poznati glumci.

Drugi i urgentniji problem je režija koja nikako da uhvati ritam i pogodi ton. Tate Taylor iza sebe ima vrlo dobri The Help, pa je čudno da neke njegove elemente (poput rasizma i klasizma) nije implementirao u Get on Up. Greške koje Taylor radi su kardinalne (recimo često teranje Bosemana da govori direktno u kameru i komunicira sa publikom, pa time narušava realističnost priče) i možda bi imale smisla u nekom eksperimentalnom ili art filmu, ali biografski film poput Get on Up potapaju. Nemoguće je čak prepoznati koliko je toga zeznuto već u scenariju, a koliko toga naknadno. Braća Butterworth kao referencu imaju jedan od boljih političkih trilera u poslednje vreme (Fair Game) i jedan po svemu sudeći pristojan SF blockbuster (Edge of Tomorrow). Izgleda da im biopic ne leži kao žanr.

Sve u svemu, James Brown je samo po kriterijumu zanimljivosti života (ostali su ionako izlišni kada je u pitanju biografski film) zaslužio bolji, koherentniji i zanimljiviji film nego što je to Get on Up. Pozitivno je to da boljeg glumca od Bosemana nije mogao da dobije.

Night Moves

2013.

režija: Kelly Reichardt

scenario: Jon Raymond, Kelly Reichardt

uloge: Jesse Eisenberg, Dakota Fanning, Peter Sarsgaard

Kelly Reichardt je nada američkog art i nezavisnog filma. Ona je autorica sa izraženim potpisom, majstor stila i varijacije na temu žanra. Njeni filmovi izazivaju dosta pažnje kod kritike i festivalskih selektora, dok šira publika uglavnom ne zna za nju. Za sobom ima tri filma pre ovog. Old Joy (2006) je komorna drama o susretu dvojice starih prijatelja i tenziji koja je ispod površine. Wendy and Lucy (2008) počinje kao road movie, ali se razvija u ispitivanje socijalne situacije u Americi. Meek's Cutoff (2010) je smešten u okruženje westerna, ali u potpunosti izbegava žanrovsku odrednicu i zaobilazi western mitologiju i bavi se isključivo interpersonalnom dinamikom u okviru grupe ljudi koji su se izgubili u pustinji.

Na svim filmovima je scenario napisala zajedno sa Jonom Raymondom i svi njeni filmovi su smešteni u Oregon. Night Moves po tom pitanju nije izuzetak, kao što nije izuzetak ni po ispitivanju granica žanra. Smešten u okruženje neo-hipika i sa temom eko-terorizma, Night Moves bi se površno mogao opisati kao triler, sa primesama film noira, psihološke drame u maniru romana F.M. Dostojevskog, sa vidljivim, ali difuznim političkim podtekstom i svakako bez instantne poruke i političkog stava, što je osveženje.

Prvi, nešto duži deo filma prati troje samostalnih eko-terorista u pripremama i egzekuciji napada na branu, a u cilju povratka eko-ravnoteže i zaštite populacije lososa. Idejni vođa akcije je Josh (Eisenberg), samotnjak i najamni radnik na eko-farmi. Asocijacija na Unabombera je jasna, ali Josh nije ni izbliza toliko metodičan, iako misli da jeste. Pre bi se mogao nazvati ekstremnim vernikom nekakvog new age eko-fundamentalizma. Dena (Fanning) je radnica u lokalnom spa-centru, i služi uglavnom kao finansijer akcije. Ona je tipična situirana curica kojoj je dosadno u životu i koja možda svojim eko-angažmanom želi da privuče pažnju. To je čini i potencijalno najslabijom karikom. Treći član bande je nešto stariji sociopata Harmon (Sarsgaard), bivši vojnik i bivši robijaš koji živi u prikolici u divljini. Njegovi motivi su nejasni, nije ga previše briga za ekologiju i moguće je da samo želi da raznese nešto ili da na taj način na'vata neku žensku.

Njihove pripreme su nam date gotovo integralno. Oni razgovaraju o detaljima napada, kupuju potrebnu opremu, mešaju sastojke za improvizovanu bombu i fingiraju odmor u kampu kako bi mogli prići brani. Taj deo filma je pun neverovatno veštih i napetih “suspense” momenata koji nastaju iz posve običnih situacija. Scena kupovine đubriva bez ličnih dokumenata će verovatno ući u antologije triler žanra.

Nakon izvršenog napada, film pada u tempu i takođe u dinamici i to je opravdano: društvance se rasturilo, period je osluškivanja i sada je svako za sebe. Drugi pad je u intenzitetu i napetosti i to je skoro pogubno, jer baš tu Night Moves treba da profitira i poentira. Kao i u svakom noiru, nije problem izvršiti zločin, problem je živeti s tim. Film tu menja fokus u potpunosti na Josha, njegov odnos sa familijom na čijoj farmi radi i njegove paranoje koje se u međuvremenu razvijaju. Problem može biti i odsustvo kraja (u smislu zaključka), pa film deluje kao da je prekinut.

Odsustvo zaključka možda možda implicira odsustvo stava prema eko-terorizmu kao nominalnoj temi filma, ali odsustvo stava takođe može poslužiti kao legitiman stav. Tema je dovoljno široka i u sivoj zoni da bi mogla da se sagleda iz nekoliko uglova, zvaničnog (u filmu možda nema figura autoriteta osim jedne policajke na cesti, ali se pominju kao nekakav duh), idealističkog (kroz prizmu Josha, Dene i ostalih mladih ljudi koji žive po eko-komunama), socijalno-psihološkog (kao pomodarstvo kojem podleže omladina bez jasne perspektive u svetu u kojem je sve moguće, ali ništa nije sigurno i gde je moral veoma varijabilna kategorija) ili iz lagano rezigniranog (da je sve to samo jalovi cirkus). Kelly Reichardt nam sve to u filmu nudi kao mogućnost ključa, ali na nama je da odaberemo svoj.

Ono po čemu je Night Moves zanimljiv za analizu su poveznice sa drugim filmovima. Njegovi likovi i njihove dileme su dosta kompleksniji nego u tematski sličnom trileru The East (2013). Za razliku od pomenutog filma, ovde centralna tema nije eko-terorizam nego psihologija zločina i eventualne kazne. Takođe, postupak u kojem umesto razvoja zapleta kao u klasičnom trilelu imamo razvijanje likova je nešto po čemu ovaj film podseća na Blue Caprice (2013), fikcionalizovanu priču o stasavanju dua serijskih ubica. 

Posebno su zanimljive poveznice sa starijim filmovima iz novohollywoodske ere. Naslov je pozajmljen od neo-noira iz 1975. godine u režiji Arthura Penna sa kojim film Kelly Reichardt nema tematskih poveznica, ali je taj naslov izabran po logici jednog drugog novohollywoodskog klasika. U pitanju je Sorcerer (Willam Friedkin, 1977), film koji se bavio moralnim dilemama preživljavanja grupe očajnika i zločinaca u nimalo gostoljubivim uslovima. Friedkinov film naslov uzima od jednog kamiona, dok je Night Moves ime čamca. Poveznica se može učiniti nategnutom, ali ima više sličnosti nego što se čini. Jedna od tih sličnosti su sjajno sugestivna i atraktivna fotografija i apsolutno pogođen soundtrack.

Glumci su apsolutno fantastični u ovom filmu. Jesse Eisenberg je tip glumca koji uživa igrajući pametne likovi koji su umislili da su prepametni i ovakav tip uloge mu stoji kao saliven. On je jedini razlog zašto je drugi deo filma gledljiv. Dakota Fanning je uverljiva kao naivna i dokona curica koja i sa Eisenbergom ima dovoljno hemije da njih dvoje kreiraju nekakvu seksualnu tenziju u vazduhu. Peter Sarsgaard je dosta često “wild card” i potrebno mu je detaljno vođenje od strane reditelja. Ovde to ima, pa uspeva da ostvari jednu od svojih najboljih uloga, i to prilično van svoje zone ugodnosti.

Kao umetnički film i eksperiment sa žanrovima, Night Moves se isplati pogledati. Kao i filmski svaki eksperiment, nije u potpunosti uspeo. Zapravo, kada objektivno pogledamo, ovaj je film dušu dao za analizu, odgonetanje, mozganje i čisto stručne kritičarske i estetske rasprave. Zahtevan kakav je, dosta često na granici živog smora, nije za široku publiku.

Falcon Rising

2014.

režija: Ernie Barbarash

scenario: Y.T. Parazi

uloge: Michael Jay White, Neal McDonough, Laila Ali, Lateef Crowder, Hazuki Kato, Mazashi Odate, Millie Ruperto, Jimmy Navaro

Zašto volimo akcione filmove? Mislim, priče su im najčešće glupave i sklone ponavljanju, likovi nerazrađeni, situacije u koji oni upadaju su nerealne, a čak je i humor nekako šablonski i na silu. Sve to nema blage veze s mozgom. Mi akcije volimo iz drugih razloga: volimo zvuk lomljenja kostiju, volimo kad tip premlati četvoricu ljudi koristeći tela svojih protivnika kao zaštitu ili oružje, volimo svu tu pucnjavu, sve te eksplozije. Volimo pozitivce koji su svakako jaki, a uz to mogu biti ili teleći glupi ili duhoviti. Volimo negativce, posebno kada su “over the top”. Akcije su jednostavno zabavne, to je upisano u kod većine muškaraca i barem polovine žena.

Falcon Rising je jedna takva zabavna akcija koja prolazi kroz sve kontrolne tačke tipičnog akcionog filma B produkcije. Protagonista je jak kao svinja, opasan, preke naravi, bivši marinac koji mora da uništava nekog drugog da ne bi uništavao sebe. Negativaca je puno i variraju od pljačkaša dragstora preko brazilskih krimosa i korumpiranih pandurčina do japanske mafije. Lokacije brazilskih favela, rajskih plaža i hacijendi su zanimljive, a tuče su izbalansirane između nasilja i koreografije taman kako treba. I sama priča je razvijena i prisutna taman koliko da poveže jednu scenu borbe sa drugom.

Da rešimo prvo priču. John Chapman zvani Falcon (White) je ratni veteran koji pati od PTSP-a i nije mu do života. U prvoj sceni igra ruski rulet i naliva se. Jedina svetla tačka u njegovom životu je sestra Cindy (Ali), humanitarna radnica. Kad ona bude prebijena na volonterskoj misiji u Brazilu, Chapman ponovo stupa u kontakt sa ratnim drugom (McDonough), sada konzulom u Brazilu i odlazi tamo da ispita stvar. Ispostaviće se da je stvar komplikovanija od samo nekih baraba u faveli i ostatak tamburanja može da počne. Ko očekuje nekakvu kompleksnu moralnu zavrzlamu o fragilnoj ravnoteži u faveli koju održavaju i policija i narko-kartel, na krivom je tragu. Ovde je u centru pažnje tamburanje, i to sasvim solidno, iako ni po čemu posebno.

Autorska ekipa koja stoji iza ovog filma ni u kom slučaju nema impresivne reference. Scenarista je debitant. Reditelj i glumci dolaze iz okruženja B produkcije uz povremene izlete na televiziju i u hollywoodske epizodne uloge. Laila Ali je poznatija kao kćerka boksera Muhammada Alija i sama je pokušala da istera sportsku karijeru, ali bez većeg uspeha. U filmu ima možda ukupno pet scena, od kojih u četiri leži u komi. Ni budžet filma nije obećavajući, ali barem su obezbeđene brazilske, a ne bugarske ili studijske lokacije.

Pa ipak Falcon Rising je pristojan i gledljiv film. Razlog tome je klasična i oprobana formula koja nas vraća na trag klasičnih akcijada koje smo rado gledali kao klinci. Da se ne lažemo, nije ovo neki pojam akcionog filma, ali je sasvim pristojan za gledanje uz pivo i čips. Kako je film završen, očito je da su planirali franšizu, što i nije tako teško za zamisliti: glumac je dovoljno sposoban, lik dovoljno zanimljiv, budžet je dovoljno nizak da će ga film gotovo sigurno isplatiti, a mi ćemo moći da pogledamo (makar i u varijanti “straight to video”) još dve-tri Falconove avanture.

The Fault in Our Stars

2014.

režija: Josh Boone

scenario: Scott Neustadter, Michael H. Webber (po romanu Johna Greena)

uloge: Shailene Woodley, Ansel Elgort, Nat Wolff, Laura Dern, Sam Trammell, Willem Defoe, Lotte Werbeek

Kada se pojavio roman The Fault in Our Stars Johna Greena, neke zablude su bile razvejane. Prva od njih je da klinci ne čitaju i samo vise na internetu. Druga je derivat prve i glasi: ako i čitaju, čitaju samo neku franšiznu literaturu o školama za čarobnjake, devojkama koje se zaljubljuju u svetlucave vampire ili deci koja se bore protiv nekakvih diktatura u distopičnoj budućnosti. The Fault in Our Stars ima veoma “down to Earth”, realnu temu i završetak od kojeg se ne može izmisliti nastavak, pa su mladi knjigu razgrabili i progutali, a filmska ekranizacija se nekako podrazumevala i stigla je u saradnji proverenih indie kadrova pod producentskom palicom velike hollywoodske kuće i, očekivano, pobrala milione.

Moram da priznam da sam filmu prišao sa zakašnjenjem i nemalom skepsom. Knjigu nisam čitao (ko je lud da se u 30-i-nekoj bakće sa “young adult” romanima), ali se o filmu dosta piskaralo okolo. Prvo i osnovno, nisam ljubitelj ljubavnih filmova, iako ima nekoliko koje poštujem ili čak volim. Dalje, još manje sam ljubitelj ljubavnih filmova u kojima neko umire od neizlečive bolesti. Film o dvoje klinaca koji se zaljubljuju na osnovu toga što oboje umiru od raka mi je automatski upalio lampice za kliše i patetiku, i to je trebalo prevladati. Isto tako sam se kanio da pogledam Love Story (1970), pa me je ugodno iznenadio i kao ljubavna priča, ali i muzikom koja je nadživela film i izraženim socijalnim pod-tekstom i hvatanjem duha vremena. Konačno, to je postao ljubavni film koji iskreno volim. Sa The Fault in Our Stars se dogodilo slično. 

Priča kao priča me nije posebno ganula, pošto samo vrlo vešto čekira kliše za klišeom hollywoodske melodrame. Oni se upoznaju i znaju da imaju ograničeno vreme na ovom svetu. Zbližavaju se jer su više komplementarni nego slični. Odlaze u Amsterdam da potraže svog omiljenog pisca i tamo njihova romansa zablista punim sjajem. Jedno od njih umire, drugo ostaje da tuguje i nauči vrednu lekciju o prolaznosti vremena ili šta već. Kraj.

Film me je, međutim, kupio svojim likovima. Oni su klinci, beskrajno simpatični i potpuno u duhu ovog vremena. Razvili su crni humor ili lagano proseravanje kao mehanizam odbrane. Sebični su na onaj simpatičan način i skloni manipulacijama svojih i tuđih roditelja, jer ko bi odbio bolesno dete. Od bolesti nisu ništa mudriji, ali su sami po sebi bistri. Imaju svoje živote, ljubavi, omiljene knjige, pisce, kompjuterske igrice, trenutke zabave i sitna zadovoljstva.

Za to se treba zahvaliti originalnom romanu koji je zbog toga i našao brojnu publiku, ali i scenariju Scotta Neustadter i Michaela H. Webbera koji pušta klincima da budu klinci. Dijalozi nisu drveni, narator je upotrebljen odmereno i u pravo vreme, pretencioznost i patetika se uglavnom vešto izbegavaju. Scenaristički dvojac je potpisao i neke od značajnijih filmova proteklih godina poput 500 Days of Summer i The Spectacular Now. The Fault in Our Stars im je prva i sigurno ne poslednja saradnja sa velikim njuškama iz Hollywooda. Sličan indie pedigre ima i reditelj Josh Boone, čiji je prvenac Stuck in Love zaintrigirao kritiku i publiku. Kao i u slučaju scenarista, Boone takođe grabi ka statusu autora na koga će Hollywood itekako računati.

Ono što nosi ovaj film su glumci. Sam Trammell i Laura Dern su uverljivi kao roditelji glavne junakinje, Nat Woolfe je beskrajno simpatičan kao nekakav “comic relief”, dečko koji je zbog raka ostao bez oba oka, ali ne i bez želje da pravi pizdarije. Willem Defoe ima jednu vrlo mračnu, ali zato upečatljivu epizodu kao cinični i pijani pisac. Što se para sa postera tiče, Ansel Elgort je tu sasvim solidan, iako bi mogao biti ekspresivniji i samouvereniji za svoju ulogu šarmantnog princa, a Shailene Woodley je jednostavno nepogrešiva na svim nivoima, u stanju je da pokaže raskošni talenat i dominira scenom jednako kao i da stvar reši mikro-glumom. Najvažnije od svega, u većini slučajeva je toliko ležerna da nismo sigurni glumi li ona uopšte.

Upravo ona je faktor koji The Fault in Our Stars podiže sa nivoa solidnog filma koji je, eto, poštujući hollywoodske norme na nekoliko mesta skliznuo u patetiku do nivoa dobrog filma kojeg možda mogu nekome preporučiti. Shailene Woodley je pokupila etiketu “nove” Jennifer Lawrence, ali to je samo površno zapažanje na osnovu njihovih uloga u “young adult” filmovima poput The Hunger Games i Divergent. Ima tu i nekih drugih sličnosti, kao što je imidž prirodne devojke. Glupo ih je, međutim, upoređivati, jer su njihove karijere u osnovi drugačije. Jedno, međutim, važi za obe devojke: one će samo rasti kao glumice i za njih ćemo još čuti pošto će, siguran sam, obeležiti filmsku umetnost u budućnosti. Jennifer već ima Oscara (i još jednu nominaciju za možda i najbolju svoju ulogu), a apsolutno nije isključeno da će je Shailene ove godine sustići. The Fault in Our Stars je njen veliki korak napred.

Drogowka / Traffic Department

2013.

scenario i režija: Wojtek Smarzovski

uloge: Bartolomiej Topa, Arkadiusz Jakubik, Julia Kiowska, Eryk Lubos, Robert Wabich, Jacek Braciak, Marcin Dorocinski, Agata Kulesza, Izabela Kuna

Wojtek ili Wojciech Smarzovski je poznat reditelj u Poljskoj i po evropskim festivalima. Prepoznatljiv je po sirovom, direktnom stilu i temama koje se bave ljudskom gadošću, bilo na komičan, bilo na tragičan način. Njegov stav mu verovatno neće doneti mnogo prijatelja na uticajnim mestima u Poljskoj, pošto se obračunavao sa bukvalno seljanima, građanima, crkvom i svim režimima koji su se izmenjali u Poljskoj u prethodnih sto godina, a izmenjalo ih se mnogo. Zato je, reklo bi se, miljenik filmskih fondova i upravo je na taj način finansirana Drogowka, manični triler o korupciji u varšavskoj saobraćajnoj policiji koja je samo vrh ledenog brega sveprožimajuće korupcije i gadosti u vrloj, novoj kapitalističkoj Poljskoj.

Isprva će vam trebati vremena da se naviknete na tempo i upoznate sa likovima. U početku će to ličiti na “ensamble cast” pandurski film koji prati sedmoricu saobraćajaca u svakodnevnim dužnostima i privatnim životima. Oni nisu nikakvi heroji, oni su prikazani kao ljudi sa manama (i skoro bez vrlina), agresivni jedni prema drugima i prema ljudima generalno, pijani na dužnosti i van nje, skloni ludačkim provodima sa mnogo cuge i kurvama, neki su rasisti, neki zelenaši, a primanje mita u novcu, robi i uslugama im nije strano. Zbog toga je njihovo odeljenje pod lupom unutrašnje kontrole.

Taj uvod je ispraćen munjevitom montažom, takvom da spotovi za elektronsku muziku deluju dosadno kao da su ih režirali televizijski realizatori. Druga važna stvar tu je igrarija sa video formatima koja doprinosi realnosti. Tako imamo regularne filmske snimke, snimke sa nadzornih kamera i amaterske snimke sa mobilnih telefona. Sve deluje prljavo i konfuzno, pa gledaocu treba vremena da se navikne.

Iz tog veselog društvanceta večito pijanih pandura će se Krol (Topa) izdvojiti kao protagonista, nesrećnim spletom okolnosti ili voljom nekakvog spoljnog faktora. Veselnik je nakon saznanja da ga žena vara sa kolegom Lisowskim (Dorocinski) noć proveo sa prijateljima, cugom i kurvama i na kraju zaspao u autu. Lisowski je sutradan pronađen mrtav i Krol je idealan osumnjičeni: dugovao mu je lovu, žena ga je varala i još mu je pretio telefonom. Krol se ne seća ničega, a ni kolege nisu od pomoći, pa mora uporedo da beži od inspektora iz odeljenja za ubistva, priseti se prethodne noći i dokaže svoju nevinost. Ispostavlja se da je Lisowski bio serijski ucenjivač i vrlo vešt igrač sa novcem, ali pitanje je da li je naleteo na većeg igrača od sebe, ucenjivao pogrešnog ili šta već. Bilo kako bilo, Krol mora sve to da otkrije preturajući po stanovima, štekovima, mobilnim telefonima i USB diskovima pokojnika, a istraga ga vodi do korupcije na najvišem nivou.

Kada se radnja filma potpuno prešalta na nešto klasičniji triler, tempo se minimalno usporava, a fotografija postaje za nijansu konvencionalnija i montaža nešto mirnija. Drogowka ipak nijedne sekunde ne pada u dinamici, amaterski snimci sa mobilnih telefona su stalno prisutni. Sa jedne strane, to je neverovatno privlačno jer gledaoca prosto zakuca za ekran, dok sa druge strane ostavlja utisak neurednosti i nekoherentnosti u nimalo jednostavnom krimi-zapletu. Smarzovski je vešt autor i priču će sigurno privesti kraju, ostavljajući vrlo malo započetih, a nezavršenih pod-zapleta i vinjetica. Ipak, utisak je da bi film bio uspešniji i komunikativniji kada bi nam dao malo vremena za odmor i povremeno nas podsetio ko tu koga i zašto ganja.

Smarzovskog je vrlo malo briga za to, pošto se čini da je on na misiji da nas devastira ili da nas makar dobro izudara kratkim kadrovima, brzim dijalozima i scenama iz poljske svakodnevice obeležene korupcijom, prostaklukom, nemoralom, sitnim i krupnim gadostima. Deo korupcije dolazi “odozdo”, od nesrećnika koji se na taj način vade iz sranja, a deo dolazi sa najvišeg nivoa, gde je telefonski poziv dovoljan da sjebe koncepciju. Na par mesta Smarzovski će nas počastiti urnebesnim crnim humorom kakav se retko viđa u konvencionalnoj kinematografiji, a detalja je previše da bih ih nabrajao.

Drogowku vredi pogledati i ima moju preporuku. Pitanje je samo da li ćete izdržati ono što vidite.