Belle

2013.

režija: Amma Asante

scenario: Misan Sagay

uloge: Gugu Mbatha-Raw, Sam Reid, Sarah Gadon, Emily Watson, Tom Wilkinson, Matthew Goode, Miranda Richardson, Tom Felton, James Norton

Engleska, XVIII vek. Neki civilizacijski standardi su uspostavljeni, recimo parlamentarizam i nezavisnost sudstva, a neki drugi nisu još ni na vidiku, kao recimo sloboda i pravda za sve. U praksi bi to značilo da su ti nezavisni sudovi robove u transportu tretirali kao neku vrstu žive robe, recimo kao stoku koju je bilo moguće osigurati kod osiguravajućih kuća ili baciti s palube u more ako bi ugrožavala zdravlje i sigurnost posade na brodu. Jedan deo filma Belle bavi se slučajem koji je prekinuo tu sramnu praksu i stajao na putu ukidanja ropstva u Britaniji.

Druga linija radnje je melodramatizacija života stvarne osobe, mulatkinje Dido Elizabeth Belle Lindsay (Mbatha-Raw), vanbračne kćeri aristokrate i admirala Lindsaya (Goode). On je nju uzeo nakon majčine smrti i ostavio je kod rođaka, uticajnih aristokrata, lorda i lady Mansfield (Wilkinson, Watson) gde je rasla sa nekim privilegijama svoje klase, ali i sa obespravljenošću svoje rase. Pravila je društvo svojoj svetloputoj rođaci Elizabeth (Gordon) i obe su izrasle u lepotice. Tu nastaje i jedna začkoljica: Dido Belle će naslediti novac i imanje pošto zbog svog porekla nema puno šansi za udaju u svoju ili višu klasu, dok će za Elizabeth familija potražiti bogatog muža. U tu jednačinu ulaze braća Ashford, dobrodušni Oliver (Norton) i rasista James (Felton) i njihova prepredena majka (Richardson). Oliver se zagleda u oštroumnu Belle, dok James misli da će se pomoću ženidbe sa Elizabeth domoći novca Mansfieldovih. U međuvremenu se Belle zagleda u advokatskog pripravnika, sina lokalnog vikara Johna Danviera (Reid), koji se upravo spori sa lordom Mansfieldom, sudijom vrhovnog suda oko slučaja ubijanja robova na brodu.

Dakle, sa jedne strane imamo bajkovitu kostimiranu melodramu o ženidbi, udadbi i ljubavi sa lepim kostimima i još lepšom scenografijom na tragu Jane Austen i sestara Bronte, a sa druge socijalno angažovanu melodramu o ropstvu na tragu 12 Years a Slave i Lincolna. Scena i kostimi su odlični, Englezi tome posvećuju dužnu pažnju. Scenario i režija klišeizorani taman toliko da bi ovakav film mogao da zaigra na CTV kanalima u neko nedeljno popodne.

Glumci su dovoljno kompetentni za svoje uloge. To posebno važi za stariju gardu, Mirandu Richardson, Toma Wilkinsona i Emily Watson. Tom Felton već postaje omiljeni zlikovac zahvaljujući svojoj ulozi u Harry Potter serijalu. Sam Ried je korektan, ali ne i impresivan u ulozi Danviera, a slično važi i za Saru Gadon u ulozi Elizabeth. Problematična je jedino Gugu Mbatha-Raw u naslovnoj ulozi, vidi se da je zgodna ženska, ali ne baš sposobna glumica. Njena interpretacija Belle nije ni toliko loša koliko je prazna i anemična.

Na stranu istorijske činjenice o Dido Belle (ona sigurno nije bila prva u redu da nasledi novac i imanje svog oca i Mansfieldovih, ako je išta i dobila), ovo je još jedna zaslađena i dosadnjikava filmska priča o ozbiljnoj temi. Belle je nešto kao ženski film o ropstvu i verovatno bi se svideo vašoj majci, ali ne i vama. Slobodno preskočite.

Life After Beth

2014.

scenario i režija: Jeff Baena

uloge: Aubrey Plaza, Dane DeHaan, John C. Reilly, Molly Shannon, Cheryl Hines, Paul Reiser, Matthew Gray Gubler, Anna Kendrick

Još jedna zombie-komedija? Dobro. Što da ne... Glumačka postava je obećavajuća, puno je komičarskog talenta spakovano na jednom mestu. Premisa je takva da se troši ubrzanim tempom, ali nije sasvim potrošena, barem ne još uvek. Autor koji potpisuje film, Jeff Beana, ima nekakvu scenarističku referencu (intrigantnu egzistencijalističku komediju I Heart Huckabees). Sve u svemu, očekivanja su tu.

Film praktično počinje na sahrani. Ožalošćeni su se skupili da ukopaju Beth (Plaza), devojku koja je nastradala u prirodi od ujeda zmije-otrovnice. Među ožalošćenima najgore se oseća njen dečko Zack (DeHaan), prvenstveno zbog toga što je njihova veza prolazila kroz težak period na rubu raskida. Zack će provesti veče sa njenim roditeljima, igrati šah sa ocem Maurijem (Reilly) i dobiti na poklon Berhin omiljeni šal od majke Geenie (Shannon).

Čudne stvari počinju da se dešavaju već narednog dana. Oni se više ne javljaju na telefon, a cmizdravi Zack ne nalazi zajednički jezik sa svojom nezainteresovanom porodicom, a posebno sa bratom (Gubler), borderline sociopatom zaljubljenim u oružje koji radi kao stražar (“neighborhood watch”) . Očajan, on odlazi da proveri šta se dešava...

A dešava se to da je Beth, živa i zdrava, prisutna u svojoj kući. Zack prvo pomisli da je prevaren, ali stvari su još čudnije: Beth se samo pojavila na svom kućnom pragu. Možda je ustala iz mrtvih kao Isus, a možda je ustala iz mrtvih kao zombi. Istina, Beth se malo čudno ponaša, promenjen joj je muzički ukus, ničega se ne seća i provodi puno vremena na tavanu. Kada je Zack jednom izvede iz kuće, polako nastaje pičvajz...

I baš tu film počinje da pada, iako je to prilika da zasija u punom sjaju. Life After Beth je film uporediv sa Shaun of the Dead i Warm Bodies. Problem u tome je što nema suptilnost prelaza iz komedije u horor i kontrolu prvog, a ni zaokruženu kosmologiju drugog filma. Life After Beth je jednostavno nered na ekranu, tako da ni solidno pripremljene fore i fazoni iz prvog dela filma ne dobijaju odgovarajuću naplatu kasnije. Da, nađe se tu pokoja referenca na opšta mesta zombie filmova, čak i poneka referenca na ranije radove glumaca, ali to jednostavno nije dovoljno smešno. Film bi bio pristojan da se malo više bavio ljubavnom pričom i smešnim i ozbiljnim aspektima nečijeg mogućeg povratka iz mrtvih, umesto da se insistiralo na maničnom tempu, haosu i muži jeftinog smeha tu i tamo.

Centralni problem je nejasno napisan naslovni lik. Jednom kada se otkrije njena “tajna” (koja nije baš neka tajna, iz mrtvih ustaju samo biblijski i jezivi entiteti), film se raspada. Jedan od razloga je što je nismo dovoljno vremena gledali živu da bi na pravi način primetili devijacije kod nje kao zombija. Da ne govorimo o manifestacijama njene disfunkcionalnosti, ljubomore i agresivnosti, ona nije ni strašna ni smešna, samo je neprijatno društvo koje urla i krši sve pred sobom.

Sličan je problem i sa ostalim zombijima koji se pojavljuju u filmu. Ima to svoje zašto, a dobićemo i par smehova kasnije u filmu na temu autorovog viđenja zombie-apokalipse, ali utisak o filmu je svejedno mlak i zbunjujući. Prosto, nije nas naročito briga.

Glumci su tu najviše oštećeni. DeHaan jedini pred sobom ima koliko-toliko koncizan lik, ali on svog cmizdravca igra na granici karikature, ni tamo ni 'vamo, pa mu je to najslabija uloga u poslednje vreme. Aubrey Plaza je verovatno čisto zlato što se komedije tiče, veoma je vredna kao glumica i daje sve od sebe za svaku pizdariju u kojoj se pojavi, a pojavljuje se u mnogo pizdarija u poslednje vreme. Ovde opet nailazi na stari problem: gubi vreme sa likom koji nije dostojan njenih mogućnosti i kojeg je nemoguće dobro odigrati. Matthew Gray Gubler ostvaruje možda najsolidniju ulogu u filmu, ali to je tek mala, koloritna epizoda. Anna Kendrick nema previše vremena. John C. Reilly i Molly Shannon manje ili više ponavljaju iste fore kroz ceo film.

Life After Beth se čini kao nezavršena ideja i, shodno tome, polovičan film. Na momente je zabavan, ali je uglavnom konfuzan i otupljujući. Mnogo hteli, mnogo započeli, ali...

White Bird in a Blizzard

2014.

scenario i režija: Gregg Araki (po romanu Laure Kasischke)

uloge: Shailene Woodley, Eva Green, Christopher Meloni, Thomas Jane, Angela Bassett, Sheryl Lee, Shiloh Fernandez

Gregg Araki je oduvek važio za provokativnog autora. Osamdesetih je privukao pažnju pravih ljudi i pravih festivala. Devedesetih je uspešno provocirao publiku i kritiku sa skoro svim svojim filmovima seksualne tematike (pre svega Teenage Apocalypse trilogijom: Totally Fucked Up, Doom Generation i Neverland) u kojima nije štedeo trenutno stanje američkog društva. U prvoj dekadi novog milenijuma snimao je nešto proređenijim tempom i njegovi filmovi nisu više bili “vruća roba”, ali su svejedno uglavnom bili kvalitetni. Mysterious Skin (2004) mu je po mišljenju relevantne kritike najzrelije delo, a jedino je Smiley Face, klasična stoner komedija, štrčao u njegovoj filmografiji. Sa najnovijim filmom, White Bird in a Blizzard je po prvi put promašio, a da toga nije ni svestan. Mnogo toga u filmu ne štima.

Ne može se reći da tematika (jedna od, recimo) nije nešto što je blisko Arakiju. U pitanju je odrastanje (a naročito seksualno buđenje) tinejdžerke koja se, ako je verovati scenariju i izvornom materijalu, od ružnog pačeta pretvorila u labuda. Na tom planu, film se još i najbolje drži, iako nas Shailene Woodley u ulozi Kat ne uspeva uveriti da je ikada bila ružno pače. Kao lepi beli labud je sasvim uverljiva: zgodna je i toga svesna, baš kao što je i bistra i toga svesna. Ona i njena ležernost su razlog da se film ipak pogleda.

 

Sama priča o odrastanju nije ni naročito nova ni šokantna (iako ima dosta golotinje, ipak iza filma stoji produkcijska kompanija Wild Bunch) , ali sama po sebi nije naročito problematična. Ona odrasta u predgrađu, sa šonjavim ocem (Meloni) i majkom – očajnom domaćicom (Green), jebe se sa bilmezom od prvog suseda (Fernandez), ali je jasno da ga je prerasla i da joj za nove avanture treba frajer sa više iskustva i integriteta. Naći će ga u četrdesetogodišnjem detektivu – ošljaru (Jane), koji dolazi iz jedne druge, mnogo problematičnije priče u filmu.

U pitanju je triler zaplet koji se sprema da se zahukta kroz ceo film, da bi na kraju bio raspleten najjednostavnijim rešenjem. Naime, majka naše junakinje je jednog dana nestala bez traga. Ponašala se čudno pre toga, brak je bio dosta hladan i problematičan, jedan od onih tipičnih brakova bez strasti, verovatno i bez ljubavi. U svakom slučaju, ona je nestala, pobegla, ubila se ili naletela na nekakvu nevolju kojoj nije dorasla. Naša Kat o tome ne brine baš preterano, ima ona svojih briga, zašto bi ulazila u glavu očajne domaćice, pa makar to bila njena majka.

 

Što nas dovodi do trećeg i ubedljivo najslabije izvedenog aspekta ovog filma: satire života u tipičnom američkom predgrađu. To smo videli već, Sam Mendes je izgradio karijeru na takvom portretu predgrađa koje izaziva dosadu i materijalizam kod svojih stanovnika i kao takvo je uzrok svakog zla. American Beuty je tipičan film te vrste, simpatičan je i može delovati mudro površnim gledaocima, ali vidi se da ispod svega toga stoji jedan veliki “fake”. Takvi štosevi prolaze jednom u životu, Araki se zeznuo što se upustio u kloniranje Mendesovog pristupa uz minimalne varijacije na temu, sve od reda pogrešne.

Prvo, vreme radnje je kraj 80-ih, ali se likovi ponašaju kao da su u pitanju brutalne 50-te, one iz (takođe Mendesovog filma) Revolutionary Road. To samo po sebi ne bi smetalo, možda bi čak bilo efektno u smislu najjeftinije feminističke priče o ženi u okovima kuće čija se sudbina ne menja, bla bla, ali ovde to narušava svaku logiku u priči. U to doba žene – domaćice su imale mali milion načina da troše novac i ubijaju vreme, imale su joge i fitnesse (sa sve Jane Fondom kao ikonom zdravog života i vežbanja), seksualna revolucija više nije bila tako revolucionarna, pa su mogle da imaju i ljubavnike, pa čak ni razvod više nije bio takav taboo, čak ni kod najzagriženijih katolika. Hoću reći, domaćica iz 80-ih ne bi pobegla, čak ni da lovi neke tripove, ona bi se muškarcu osvetila na jedan ili drugi način. Sve deluje karikaturalno, kičasto i besmisleno.

 

Drugi problem koji bode oči je jedan ogroman propust u castingu. Eva Green je samo desetak godina starija od Shailene Woodley i ni uz svu šminku ovog sveta ne prolazi kao njena majka. Dalje, Evi Green ne stoje uloge pasivnih, potrošenih i isušenih žena koje padaju u očaj. Eve Green je idealna femme fatale, ne samo lepotica nego i preduzimljiva žena. Na koncu, njena sofistikacija i evropski šmek je ne čine dobrim izborom za ulogu praznoglave domaćice iz generičkog američkog predgrađa. Možda je ulogu prihvatila zbog izazova, možda zato što je svesna da ne može puno birati (da se ne lažemo, ona je bolja ženska nego što je glumica), možda iz nekog drugog razloga. U svakom slučaju, eksperiment se ovde pokazao kao neuspešan.

White Bird in a Blizzard je frustrirajući film. Frustriraju me silna otrcana rešenja, naivni poetski realizam snova, naracija koja se pretvara u dijalog i jeftina simbolika posvuda. Frustrira me i što moram da postavljam pitanje šta je autor hteo reći. Ali pre svega me frustrira što se u ovom filmu skrivaju barem tri solidna koja guše jedan drugog. Možda je problem u izvornom romanu, možda u preambicioznoj adaptaciji. A možda Gregg Araki po prvi put zaista nema šta da kaže.

A Walk Among The Tombstones

2014.
scenario i režija: Scott Frank (po romanu Lawrenca Blocka)
uloge: Liam Neeson, David Harbour, Adam David Thompson, Dan Stevens, Boyd Holbrook, Brian “Astro” Bradley, Olafur Darri Olafsson, Sebastian Roche

Kao i većina drugih, napravio sam amatersku grešku i očekivao još jednu akcijadu. Legitimna je to pretpostavka, igra Liam Neeson, a on je postao “trope”, neočekivani akcioni heroj – očajnik, umoran od sveta i života na “još jednoj poslednjoj misiji”. Primera radi, Taken će dobiti treći nastavak. Išao sam na blef, na neviđeno, ali bio sam ugodno iznenađen što sam dobio nešto inteligentnije. A Walk Among The Tombstones je triler, hajdemo reći neo-noir, sasvim legitiman i pristojan, ali u dobroj meri tipičan predstavnik žanra bez mnogo filozofije.
U pitanju je ekranizacija romana Lawrenca Blocka, jednog od mnogih dovoljno veštih američkih pisaca krimića. Njegov lik Matthew Scudder je doživeo već sijaset printanih nastavaka, a nije ni najnovija pojava na filmu. Pre dvadesetak godina ga je odigrao Jeff Bridges u 8 Million Ways to Die, ne baš najuspelijem filmu Hala Ashbija. Sa velikim, opasnim Ircem Liamom Neesonom u glavnoj ulozi i veštim i nagrađivanim scenaristom Scottom Frankom u rediteljskoj fotelji, A Walk Among The Tombstones može postati prvi deo nove, re-bootane franšize.
Radnja počinje ‘91. u New Yorku. Matt (Neeson) je tada još uvek bio aktivni policajac i aktivni pijanac. Dan je započeo u pandurskom baru, sa duplim viskijem. Odjednom se pojavljuju banditi (dovoljno ludi da pljačkaju pandurski bar), Matt preduzima akciju u maniru Dirty Harrija i kreće jurnjava u toku koje nastradaju banditi, ali jedan metak slučajno pogodi devojčicu na ulici. Osam godina kasnije, Matt je nelicencirani privatni detektiv i antialkoholičar koji redovno odlazi na sastanke. Na jednom od njih ga jedan od kolega ovisnika, Peter (Holbrook) pita da pomogne njegovom bratu Kenniju (Stevens) čija je žena oteta i vraćena u delovima. Kenny je narko-diler i policija nije dolazila u obzir. Nevoljno istražujući tragove, Matt otkriva da postoji čitava serija sličnih otmica i ubistava čije su žrtve žene i devojke kriminalaca iza kojih stoji tandem psihopata sa pravim ili lažnim policijskim legitimacijama...
Priča je, dakle, klasična da klasičnija ne može biti. Scenario je napisan kompetentno, oslanja se na inteligentni dijalog, dovoljno detaljnu karakterizaciju glavnog lika (iako on ostaje lagano stereotipan neo-noir detektiv), relativno misteriozne negativce i relativno zanimljive epizodiste. Među njima prednjači TJ (Bradley), Mattov, hajdemo reći, pomagač, prepametni i simpatični tinejdžer sa ulice. Drugi potencijalno zanimljiv lik, bivši saučesnik psiho-dvojca, suludi grobar, golubar i voajer (Olafsson) nema dovoljno vremena da zablista koliko bi mogao.
Druga dobra stvar su detalji vezani za atmosferu i vremenski okvir radnje. Godina je ‘99. i svi se bave “milenijumskim bugom”, neki to vide i kao mogući smak sveta. TJ je tehnološki pismen, iako načitan neproverenih informacija sa interneta, a Matt je tehnofob. Izbor godine je pametna autorska odluka, to vreme je možda poslednje vreme u koje moguće smestiti detektiva bez interneta. To je i vreme dok Brooklyn još uvek nije postao cool, nego je bio relativno opasno mesto. Portret jesenjeg New Yorka je možda očekivan, ali je svakako na mestu za ovakvu priču.
Ovo nije film bez mane. Pored generalne predvidljivosti (da je malo manje vešto izveden, nazvao bih ga generičnim), moguće je očitati i nekoliko dosadnih detalja koji se provlače kroz mnoge, uglavnom loše filmove. Odnos između TJ-a i Matta graniči sa patetikom, odnos između Petera i Kennija je nagovešten, ali nerazrađen i takođe vonja na stereotip, a povezivanje krvavog prolongiranog završnog obračuna sa programom za lečenje od ovisnosti u 12 koraka je u najmanju ruku nebulozno. Još par detalja tu ne štima, ali čemu cepidlačiti.
I pored svih mana, A Walk Among The Tombstones je apsolutno gledljiv film. Lepo je ponovo videti Neesona na ekranu u ulozi koja zahteva i kakve-takve glumačke veštine. Lepo je i videti da se triler starog kova polako vraća u modu, pa makar samo u kišnoj, jesenjoj pred-oscarovskoj sezoni.

The Captive

2014.

režija: Atom Egoyan

scenario: Atom Egoyan, David Fraser

uloge: Ryan Reynolds, Mireille Enos, Rosario Dawson, Scott Speedman, Kevin Durand, Alexia Fast, Bruce Greenwood, Aidan Shipley, Christine Horne

Otvoreno ću reći da mi je Atom Egoyan jedan od dražih filmskih autora. Da je napravio samo Exoticu (1994) ili samo The Sweet Hereafter (1997), već bi zauzeo mesto na listi autora čiji ću rad pratiti iz filma u film. A Egoyan je napravio i više od toga, snimio je ključne art filmove kako u svojoj ranoj karijeri, tako i kao zreo autor. Speaking Parts (1989), The Adjuster (1991) Calendar (1993), Felicia's Journey (1999), Ararat (2002), sve su to dobri filmovi. Negde od Where Truth Lies (2005), pristojnog noir filma koji koketira sa filmskom industrijom, Egoyanova karijera je u padu. Adoration (2008) nije bio baš uspeo pokušaj, a Chloe (2009) je neinventivni “šav na šav” remake francuskog filma.

U nepunih godinu dana, Egoyan je uspeo da me dvaput razočara. Devil's Knot sam od početka označio kao nepotreban film koji svojim lenjim i pogrešnim pristupom doku-drame ne iznosi apsolutno ništa novo na svetlo dana u slučaju koji portretira (“West Memphis Three”). The Captive je loš i pogrešan film na jedan potpuno drugi način.

 

Film ima temu koja od početka ostavlja emotivni dojam (pedofilski ring i otmica dece) i tipičnu egoyanovsku obradu – ispresecane priče o posledicama koje jedna takva otmica ostavlja na ljude koji su njome pogođeni. Čak je i odluka da film skače napred-nazad kroz vreme, iako rizična po pitanju unutarnje logičke povezanosti, ipak ispravna jer je i lirična i efektna. Ne smeta ni to što u principu od početka znamo ko je zločin skrivio, Egoyanu su bitniji efekti tog zločina. Tu onda nastupa “Prisoners efekat”, što znači da čim odgledate film i zanemarite logičke lapsuse što u radnji, što u karakterizaciji likova, i počnete da razmišljate šta ste zapravo odgledali, film se ruši kao kula od karata.

Ono što je spasavalo Prisoners, donekle spasava i The Captive: režija je vešta, scene nisu povezane hronološki koliko su unutarnjom dramom i raspoloženjem i efekat napetosti je zagarantovan. Drugi pohvalan segment je gluma koja je na zaista visokom nivou, ne baš kao u Prisoners, ali i glumci su iz, realno, nešto nižeg ešalona. The Captive nije nimalo dosadan ni beskrvan film.

Problem, kao i kod Villeneuvovog filma, leži u kriminalno lošem scenariju. Karakterizacija likova je kriminalna. Negativac (Durand) nema nikakvu motivaciju, samo je klovnovska pojava sa brčićima i tužnim pogledom koja reve operske arije. Priča sa stockholmskim sindromom koji je žrtva (Fast) razvila u zatočeništvu nikada nije objašnjena. Policajac (Speedman) se bez ikakvog zdravog razloga ponaša kao budaletina. Policajka (Dawson) ima srceparajuću pozadinsku priču i klasičan “Barbie” momenat na donatorskoj večeri. Jedino su otac (Reynolds) i majka (Enos) koliko-toliko karakterizirani likovi, ali ne vidimo ni izbliza dovoljno kako se to tačno njihova veza raspada posle otmice njihove kćeri. 

 

Ako su generalne motivacije likova slabe, šta tek reći za njihove pojedinačne postupke. Zašto se omnipotentni tehnološki napredni pedofili zezaju sa time da vuku policiju za nos iz razloga čistog kurčenja, da špijuniraju roditelje, da otimaju policajku tako što joj sipaju drogu u piće (taj mit očito nije još razvejan, a stariji je i od filmske umetnosti), da nameštaju sastanak između otete devojke i njenog oca samo da bi njega ustrelili i ostavili na snegu? Primera tako proizvoljnih postupaka ima još u filmu, apsolutno narušavaju logiku, a mi ih trpimo zato što nam je tema dovoljno intrigantna i nadamo se da će autori povezati krajeve u jednu uverljivu krimi-misteriju. Ipak, nismo mi te sreće, The Captive je primer lenjog pisanja, ili možda veoma nategnutih i na kraju krajeva neuspelih metafora o ljudskoj perverziji.

Utisak je kao da na filmu imamo dva Egoyana. Jedan je pisac bez ideje koji je slavu stekao ne baš mozgolomkama, ali svakako pričama sa emotivnim nabojem, iz više uglova o kojima treba mozgati. Čini se da se sada zamorio i da bi voleo da napiše generički krimić ili dramu kakve je nekada pisao, samo ne može da se odluči šta. Drugi Egoyan je zanatski pismen i sposoban, rekao bih kreativan reditelj koji čini sve što je u njegovoj moći da popravi piščeve brljotine. Da takav reditelj snimi takav film, logično bi bilo pomisliti da je on tu unajmljen i da je tezgu odradio kako struka nalaže i da je upotrebio sve trikove koje ima u rukavu ne bi li takav kriminalni materijal izgledao pristojno na ekranu. Šta reći kada su takav pisac i takav reditelj jedna te ista osoba?

 

I sa kojom je idejom film poslat u Cannes da ima tamo premijeru? Egoyan je ipak ime i ako želi premijeru u Cannesu, on će dobiti premijeru u Cannesu. Publika je, zgrožena šlamperajem koji je videla, film ispratila sa negodovanjem. Osim Sydneya, koji se prijavio za prvu reprizu još pre premijere, ostali festivali na kojima je The Captive zaigrao ili će zaigrati su ipak iz nižih kategorija. Distribucija na američkom tržištu je neizvesna, premijere nema ni u najavi, iako film već igra u Kanadi i još ponegde. Čak su se franko-kanađani potrudili i smislili naslov koji više odgovara filmu – Captives, množina, odnosilo se to na neke ili sve likove u priči ili na one koji odluče da plate ulaznicu za kino.

Možda je Egoyanu potreban odmor od filmova, a i od pisanja. Možda bi mu prijalo da režira neki balet ili snimi dokumentarac o prirodi. Bilo kako bilo, ove godine su mu propala već dva filma, a sledeće godine izlazi još jedan, pod nazivom Remember. Verovatno mu je to poslednja šansa da povrati status relevantnog autora koji je imao kod publike i kritike. Ja ću, tvrdoglav kakav jesam, nastaviti da ga pratim kroz celu karijeru, ali sve nešto sumnjam da ću više ikada moći da mu napišem pozitivnu kritiku, iako to silno želim.

A Most Wanted Man

2014.

Režija: Anton Corbijn

Scenario: Andrew Bovell (po romanu Johna le Carréa)

Uloge: Phillip Seymour Hoffman, Grigoriy Dobrygin, Homayoun Ershadi, Nina Hoss, Daniel Bruhl, Robin Wright, Willem Defoe, Rachel McAdams

Možda A Most Wanted Man nije baš najbolji ni kao filmski uradak, a ni kao ekranizacija romana. A Most Wanted Man svakako nije najbolji roman Johna le Carréa, pisca čiji je vrhunac inspiracije bio Hladni rat, u togu kojeg su nastala i u okviru kojeg su smeštena njegova najznačajnija dela, špijunski trileri uglavnom bez ubistava i potera, posebno bez „bondovskih“ nadljudskih veština i spektakularnih „gadgeta“, prožeti moralnim dilemama. Film A Most Wanted Man je nešto što bismo mogli nazvati testamentarnim filmom Phillipa Seymoura Hoffmana, i teško ga je gledati iz nekog drugog aspekta.

Priča je smeštena u Hamburg, isti onaj Hamburg odakle je planiran 9/11. Vreme dešavanja radnje je svakako posle tih napada, usred Rata protiv terorizma (još uvek traje i trajaće), Guantanamo i Abu Graib nisu tajna, na Muslimane širom sveta se gleda sa podozrenjem, čak i kad ispuštaju ispravne zvukove. Naročito kada isplivaju bez dokumenata negde oko hamburške luke, bez dokumenata i sa vrlo zanimljivom prošlošću. Takvi postaju zanimljivi raznim špijunskim strukturama, nekim prisutnim od Hladnog rata, nekim malo svežijima, nekim javnim, nekim tajnim. To ne čini veliku razliku, svi su oni pod direktnom paskom nepoverljivih Amerikanaca, ustavi i zakoni su tu tek manje neugodnosti.

 

Taj naslovni najtraženiji čovek je Issa Karpov (Dobrygin), pola-Čečen, pola-Rus, polu-radikal, svakako religiozna njuška koja ima probleme sa nasleđem svog pokojnog oca. Issa se na ruskim spiskovima vodi kao terorista i džihadista, ali Rusima nikad nije za verovati. Issa će postati predmetom istrage anti-terorističkog odeljenja nemačke tajne službe, kojim po kazni upravlja Gunther Bachmann (Hoffman), čovek koji je najpametniji u prostoriji, ne toliko zato što je bogom dan, koliko zbog toga što je prošao sve i svašta, od Berlina do Bejruta u najzanimljivijim vremenima. Njegova osnovna moralna dilema kada upecane teroriste prestati koristiti kao mamce, odnosno gde se nalazi granica. Issin slučaj ga marginalno zanima, čak i da je zbunjeni klinac nekakav „wannabe“ terorista, sigurno nije nekog dometa u hijerarhiji. Mnogo zanimljiviji mu je dr Abdullah, naizgled bezazleni dobrotvor i teolog koji deo novca od svojih dobrotvornih organizacija preusmerava na sumnjivu brodsku kompaniju.

Gunther mora da igra svoju igru sa raznim igračima većeg i manjeg formata. Tu je Annabelle (McAdams) naivna advokatica za ljudska prava koja pomaže Issi. Tu je i ljigavi bankar (Defoe) koji u svojoj banci čuva ruski krvavi novac koji bi Issa nasledio, ali oni su mizerni igrači. Mnogo veći su razni berlinski i hamburški foteljaši policijske i špijunske struke koji već imaju razmirice sa Guntherom, kao i američka koordinatorka Martha Sullivan (Wright). Ono što sledi je vrlo spor špijunski triler, predvidljivog zapleta koji će svaki verzirani gledalac špijunskih trilera prepoznati iz distance.

 

Rekoh već, A Most Wanted Man nije primer sjajnog špijunskog romana, a ni Corbijn nije primer nekog velikog filmskog autora. Ipak njegovo poreklo vodi od video klipova. Njegove jače strane su vizuelna komponenta i, ispostavlja se, rad sa glumcima. Što se slike tiče, ona asocira jedan svet koji umire ili se makar transformira u nešto sasvim drugačije, gde stara pravila ne važe i gde se sve polaže na improvizaciju ili bahatost. To se jako lepo vidi u bojama, od hrđavih smeđih do ledenih plavih tonova.

Što se glumaca tiče, olakšavajuća okolnost su više nego sposobni glumci. Willem Defoe je standardno briljantan u svojoj ulozi, Robin Wright demonstrira hladnoću i tajnovitost. Rachel McAdams naivnost njenog lika stoji (ona nije glumica širokog uspona). Nažalost, savršeno sposobni nemački glumci Daniel Bruhl i Nina Hoss nisu upotrebljeni ni izbliza dovoljno, koliko iziskuje njihov talenat. Hossova ima još par scena sa Hoffmanom u kojima može da se pokaže pored jedne glumačke veličine, dok Bruhl nema ni to. Ruski glumac Grigoriy Dobrygin je relativno nova pojava u evropskom i svetskom filmu i o njemu ćemo tek čitati i slušati. U svojoj prvoj globalnoj i kompleksnoj ulozi, pokazao je zavidnu količinu talenta.

 

Kao što sam na početku rekao, ovo je Hoffmanov testamentarni film i teško je zaobići tu činjenicu. Teško je bilo to zaobići i u God's Pocket, u kojem je Hoffman bio generalno bolji od ostatka filma, ali ovde je njegova superiornost upadljiva. Njegov lik je zaokružen, zanimljiv, kompleksan i realistično osmišljen. Hoffman ga igra sa svojom tipičnom preciznošću i okom za detalje, uvek razlučujući bitno od nebitnog. Hoffman je bio jedan od retkih glumaca sposobnih da bude svaki put drugačiji, a opet prepoznatljiv, jedan od onih glumaca čiji je integritet bio uočljiv momenta kada bi se pojavili u filmu. Ako ćemo ga pamtiti po ovoj ulozi, to će biti jednako kao da ga pamtimo po bilo kojoj drugoj, jer nema loših uloga.

Ovde su se nekako stvari posložile. Hoffman, i sam umoran od svog života i načet depresijom, igra lika koji u životu svašta prošao, i zna mnogo oblika ljudske gadosti, u svetu koji i sam umire, po knjizi autora čija je karijera (a i inspiracija) na zalasku. Šteta što A Most Wanted Man nije bolji film, šteta što pati od ponekih banalnih stvari kao što su odsustvo akcenta i predvidljivost. Da je samo za nijansu dinamičniji, mogao bi biti odličan. Za utehu je što je Phillip Seymour Hoffman dobar kao uvek.

Gone Girl

2014.

režija: David Fincher

scenario: Gillian Flynn (po svom romanu)

uloge: Ben Affleck, Rosamund Pike, Neil Patrick Harris, Tyler Perry, Carrie Coon, Kim Dickens, Patrick Fugit, Missi Pyle, Emily Ratajkowski, Casey Wilson, Scoot McNairy

David Fincher je majstor zanata koji pritom ima nepogrešivu stilizaciju potrebnu za jednog pravog punokrvnog autora. On je poslednji velikan trilera i misterije u doba kada taj žanr ostavlja jači utisak na kritiku i Akademiju nego na publiku. Fincher je sa The Social Network postigao nešto što sam smatrao nemogućim: koristeći mehaniku procesnog trilera, napravio je zanimljiv film o nečemu tako dosadnom kao što je istorijat Facebooka. Kako se samo može pokazati na prirodnom terenu trilera, na adaptaciji krimi-bestsellera kao što je to Gone Girl Gillian Flynn? Fincher je već radio adaptacije i prilazio im je na različite načine.

Sa Gone Girl stvari stoje jednostavno: Gillian Flynn je bila i ostala alfa i omega projekta, sama je adaptirala svoj literarni predložak, i to poprilično vešto, i isposlovala je uslov da reditelj ne sme previše odstupiti od njenog scenarija. David Fincher ipak nije i ne može biti samo najamna radna snaga, u to se uverila i Reese Witherspoone, producentkinja filma koja je zajedno sa Foxom obezbedila prava za ekranizaciju i koja je pucala i na glavnu žensku ulogu koja je pripala Rosamund Pike. Fincher priču puni vizuelanim i auditivnim detaljima, baca više svetla na teme koje nisu imale status primarnih u romanu i uspeva da složi dobar, ako ne i odličan film koji drži pažnju svih 150 minuta, koliko traje.

Film počinje i završava se jednom okvirnom, statičnom scenom u kojoj muškarac u unutrašnjem monologu razmišlja da otvori lobanju ženi i istraži sadržinu njenog mozga, nadajući se da će otkriti ono što ona misli, ma koliko za to bile male šanse. Jasno nam je da ćemo videti nešto intrigantno, relevantno i krvavo.

Prva priča od mnogih (rekao bih bar pet) tiče se prvih nekoliko dana otkako je naslovna devojka nestala. Dakle, Nick (Affleck) i Amy (Pike) su naizgled savršen par, mladi i lepi, žive u velikoj kući i smeškaju se susedima. Jasno nam je da tu nešto ne štima, ali sa većinom brakova je tako, kada na petu godišnjicu Nick ode do bara koji drži zajedno sa sestrom Margo (Coon) i sa njom raspravlja o pizdariji od poklona za Amy. Margo ne bira reči o bratovoj ženi, a Nick joj ne kontrira. Jasno nam je da nije samo godišnjica tlaka, nego je Amy sama po sebi tlaka.

Na poziv zabrinutog suseda, ipak smo u polu-zabiti Missourija, Nick odlazi kući i ima šta da vidi, vrata su širom otvorena, nešto nameštaja je ispremetano, a Amy nema nigde. Ubrzo dolazi policija i počinje istraga, bez značajnijih rezultata: muž je prvi osumnjičeni, drugih i nema. Ubrzo se u istragu uključuju i ženini bogati roditelji, a Nick se sve vreme ponaša suviše srdačno i pristojno, što se ne uklapa u poželjnu sliku ucveljenog i zabrinutog muža.

Usput sa tim dobijamo uvid u dnevnik koji je Amy pisala i koji počinje sa standardnim hitovima početka srećne veze: upoznavanje u New Yorku, prvi poljubac, zajednički život, prosidba i brak. Zatim sledi recesija i gubitak posla, bolest Nickove majke, selidba u Missouri i krckanje onoga što je ostalo od njenog šteka (njeni roditelji – psiholozi bezočno su prodavali idealizovanu sliku njenog detinjstva kroz seriju dečijih knjiga Amazing Amy i još uvek je navode pod tim blesavim pseudonimom, iako je njihova devojčica jako porasla). Na koncu slede i ozbiljni bračni problemi i razilaženja.

Situacija se tu zapetljava, jer paralelno imamo dolazak tabloida koji svoju priču izmišljaju kako im je zgodno, nimalo ne štedeći Nicka i Margo, istragu na koju utiče priglupa suseda (Wilson) i istragu u okviru istrage koja se tiče rituala igre tragova koji je Amy spremala Nicku za svaku godišnjicu braka. Otkrivamo da je Nick bio nezadovoljan brakom i da generalno nije bio cvećka, ali je li to dovoljno da posumnjamo da je ubio ženu.

I ovo što sam rekao je verovatno previše, pošto radnja odmah od početka prolazi kroz slalom i gledaočeva perspektiva se menja iz minuta u minut. Pogledajte film, značiće vam. Triler mehanika funkcioniše savršeno što se Finchera tiče, on sve vreme drži napetost na jako visokom nivou, koristeći asocijativnu montažu, sjajno složene kadrove i sugestivnu muziku Trenta Reznora i Atticusa Rossa. Nedostataka u internoj logici, što može biti pogubno za triler, ima tu i tamo, kako film odmiče sve ih je više, ali oni su nekako nasleđeni iz romana i u krajnjoj liniji su nebitni za film iz nekoliko razloga.

Prvi razlog je stilizacija. Gone Girl ima mehaniku trilera, ali je suština priče psihološka studija Nicka i Amy, izvrnuta u veoma morbidnu crnu komediju koju i glumci i reditelj izvode krajnje ozbiljno, ne odajući se nijednog trenutka. Drugi razlog je meta-nivo na koji nas (pomalo naivno) upozorava detektivka Boney (Dickens) u jednoj naizgled nevezanoj opasci za Nickov bar. Ficher tu šalje signale vezane za Verhoevena i Basic Instincts i slične uvrnute trilere sa nadmudrivanjem između dvoje ljudi (obavezno para), kao i za De Palmu, Hitchcocka i ostale legende atmosfere i “suspensa”. Fincher pravilno oboje svojih protagonista koristi kao nepouzdane naratore i to otvara mogućnost naizmeničnog bacanja sumnje čas na jedno, čas na drugo. Treći razlog je uloga masovnih medija i razmatranje kulture “reality” slave u najrazličitijim oblicima, od knjiga o Amy koje su stvorile nekakav kult oko nje, preko frikova koji se pojavljuju i slikaju na mestu nesreće, učestvuju u akcijama potrage i spasavanja ili makar gutaju to na vestima, do cele industrije tabloidnog novinarstva koje ne izveštava, nego kroji sliku. U tu svrhu je savršeno pogođen izbor Tylera Perryja, poznatog trashera koji se svojim serijalom o Madei proslavio i obogatio, kao “celebrity” advokata koji bira slučajeve ubica supružnika koji se čine nemogućim na sudu. Kao i ostatak ekipe, on svoju vrlo ironičnu ulogu igra bez ikakvog namigivanja.

Jedna od stvari koje su u Gone Girl prilična novina je to što nam nije toliko stalo do likova, uglavnom su dobili što su zaslužili, koliko je misterija ovog filma magnetski privlačna. Više od same misterije u priči, voleli bismo da saznamo medijsku sudbinu naših likova. Oni su, suprotno svim očekivanjima, antipatični i verovatno loši ljudi, isfolirani do daske i sa njima je nemoguća identifikacija. Nick je toliko tupav i samoljubiv da ga treba kazniti samo zbog toga, a Amy je u najmanju ruku prepotentna i manipulativna, ukoliko nije baš psihopata u punom zamahu. Advokat ima zamah filmske zvezde više nego prva postava Boston Legal, svi skupa. Dve “talk show” novinarke su karikatura te nazovi profesije, jedna igra na prvu loptu i publici podastire stvarne ili izmišljene odvratnosti ne razmišljajući o posledicama, dok je druga klasičan “kerber” koji se sprema da masakrira sagovornika. Cinična i otrovna Margo i nekako “ljudska” Boney su jedini likovi za koje možemo imati poštovanja.

Glumci su dobili težak zadatak sa veoma kompleksnim likovima. Ben Affleck je apsolutno savršen i ni u jednom trenutku ne odlazi u foliranje, što potvrđuje tezu da je on umetnik kome je potreban inspirativni zadatak i lični angažman oko uloge koju igra. Zbog toga je dosta bolji na polju režije, dok je kao glumac dobijao previše praznih i besmislenih uloga u koje je ulagao truda taman toliko da pokupi honorar. Rosamund Pike ima još teži zadatak, pošto je Amy još kompleksniji lik. To je ostavilo jak utisak na kritiku, ali njena izvedba varira od scene do scene, od sjaja ne baš do očaja, ali svakako do nekoliko promašaja. Rosamund Pike naprosto nema dovoljno iskustva sa velikim ulogama da može napraviti takav raspon kakav se očekuje za ulogu Amy, pa je ponekad malo drvena. Amy je preveliki zalogaj za nju.

Ono što je dobro je činjenica da dvoje glavnih likova i njihovo nadgornjavanje ni u kom slučaju ne guše epizodiste. Poznati i manje poznati glumci briljiraju čak i ako imaju scenu ili dve, a Fincher ih više nego kompetentno vodi kroz sve to. Carrie Coon ima nešto više vremena na ekranu, pa je kao Margo jedan od “highlighta” filma, Kim Dickens je više nego solidna, a Patrick Fugit je dosta porastao od onog momčića u Almost Famous. Izuzetak je Neil Patrick Harris koji je postao glumac od jedne uloge, uloge kicoša, koji ne uspeva da dostigne dubinu poremećaja potrebnu za nimalo zahvalnu ulogu bivšeg ljubavnika koji se mota oko Amy.

Gone Girl je slojevit film. Ta slojevitost nije zbrljana dinamikom i stalnim menjanjem fokusa pažnje kod gledalaca, nego je čak i izraženija. Gone Girl je dokaz da ima autora koji mogu pročitati materijal sa malo slobode i od toga napraviti dobar filma. Gone Girl je dokaz da ima još uvek nešto mislećih bića u Hollywoodu koji su spremni da preuzmu rizik, pa makar samo zbog postojeće fan baze i poznatih imena vezanih za projekat, pa makar samo zbog Finchera koga Akademija voli. Gone Girl najavljuje uzbudljivu sezonu nagrada i ima moju preporuku. Fincher me nije razočarao.