Freeheld

2015.

režija: Peter Sollett

scenario: Ron Nyswaner (prema istoimenom kratkometražnom dokumentarcu)

uloge: Julianne Moore, Ellen Page, Michael Shannon, Steve Carell, Luke Grimes, Josh Charles

Oni koji me poznaju znaju da se naježim čim čujem sintagmu “family values” iliti “porodične vrednosti”. Asocira me na napadnu tradiciju, crkvu i dogmu, a u tome slutim alibi za podele i mržnju prema onima koji iz tog dogmatskog okvira istupaju. Ne mislim da su ljudi sa decom heroji, niti da je brak (imeđu muškarca i žene, kako već piše ili ne piše u Bibliji, Kuranu ili čemu već) nekakva svetinja. Mislim da svako treba da živi kako hoće i gde hoće, pritom da ne ugrožava druge, odnosno da im se minimalno petlja u život.

Sad na temu. Dakle, homoseksualne osobe, u slučaju ovog filma lezbejski par, registracija partnerstva i prava koja iz toga slede. Prvo i elementarno, nije mi briga šta vi, dragi čitaoci, mislite o ljudima takve seksualne orijentacije, kao što ni vas nije briga (nadam se) šta ja mislim. Jedno je, međutim, nesporan fakat. Ljudi koji godinama žive zajedno u kakvom god aranžmanu su jedno drugome najbliža familija i to samo zbog svog izbora, jer drugo i nije potrebno. Stoga bi u normalnom svetu morali uživati ista prava kao i bračni parovi.

Freeheld slika borbu policajke Laurel Hester da njenu penziju nasledi njena partnerka Stacie Andree, sa kojom živi skupa na istoj adresi i u registriranom partnerskom odnosu. Stvar je principa i jednakosti, ma koliko zakon bio nedorečen (državni zakon je prepoznavao instituciju partnerske veze, ali je pojedinim okruzima ostavljao na volju hoće li to uvažiti ili ne) i ma koliko okolina bila konzervativna. Taj slučaj je propisno odjeknuo po američkim medijima, pokrenuo proteste gay zajednice po celoj zemlji i postao svojevrsni kamen-međaš u borbi ovih ljudi za jednaka prava i na osnovu njega je snimljen već Oscarom nagrađeni kratkometražni dokumentarac. Poslednje i ne najmanje važno, ovaj slučaj je bio inspiracija Ellen Page da se deklarira kao lezbejka i ona je jedan od producenata filma.

Prvo upoznajemo Laurel (Moore), i to na poslu: ona je iskusna detektivka, sposobna i predana svom poslu. Takođe nema hrabrosti da ispolji svoj životni stil (ipak su to rane 2000-te, gay prava nisu bila na današnjem nivou), to krije čak i od svog partnera Danea Wellsa (Shannon), i to je čini toliko usamljenom da ide daleko (na odbojku u susednoj državi) kako bi upoznala nekoga. Taj neko je Stacie (Page), dosta mlađa mehaničarka večito u muškoj odeći (karirane košulje, obične majice, kape). Njih dve ubrzo počinju da žive zajedno, kupuju i preuređuju kuću, čak i nabavljaju predivnog mastifa da im pravi društvo.

Međutim, njihova sreća je kratkog veka. Posle pregleda u bolnici, Laurel je ustanovljen rak na plućima (viđali smo je sa cigaretom nekoliko puta, loš znak) u poodmakloj fazi. Njena je želja da Stacie nasledi njenu policijsku penziju jer je to jedini način da zadrži kuću koju ne može otplaćivati od svoje mehaničarske plate. Štos je u tome što zbog zakona okružno veće, naslovni Freeholdersi, ima diskreciono pravo da to dozvoli ili ne, a njihovi argumenti za “ne” iz njihove perspektive su nedvojbeni. Sledi iscrpljujuća borba za obe u kojoj će im pomoći Dane i gay advokat Steven Goldstein (Carell) sa svojim šarenim protestnim karnevalom. Najmlađi većnik Brian (Charles) se već lomi, ali pitanje je hoće li oni imati dovoljno vremena...

To što uopšte raspravljamo o temi filma govori i što se ta tema smatra toliko važnom da bude velika tema za film govori o našoj nespremnosti da prihvatimo jednakost u različitosti. Ma šta zakon propisivao, gay osobe će još dugo biti podložne diskriminaciji, sistemskoj i vansistemskoj. Podsećam, ova se istinita priča nije odigrala tako davno.

Ono što me kao kritičara zanima je kako je sve to realizirano. Sa glumačke strane, sve je više nego solidno. Julianne Moore je opet više nego dobra i bolja od filma u celini, a njena uloga se može porediti sa ulogom takođe umiruće osobe u filmu Still Alice za koju je prošle godine dobila Oscara. Ellen Page je solidno i predano prati kao Stacie, mada igra lik koji je manje ili više sveden na opšta mesta. Michael Shannon je samouveren, stabilan i odličan kao uvek, njegove uloge imaju to ljudsko lice, a Carell je glasan i spektakularan u zapravo slabije napisanoj ulozi.

Scenario zapravo nije jača strana filma. Potpisuje ga Ron Nyswaner, poznat po Philadelphiji, i igra na sigurno, pokušavajući da uhvati srednji put između faktografije, strastvene ljubavne priče, sudske drame i šireg konteksta cele priče. Obično kad se ide na sve, ne izvuče se ništa i to je donekle slučaj i ovde, premda je film pratljiv i jednostavan. Dodajmo na to par klišea, poput likova Laurelinih kolega među kojima je jedan sramežljivi gay, jedan tipičan Jersey Shore pandur sa pripadajućim akcentom i predrasudama i šefa alergičnog na politiku, ili poput blentave scene u kojoj Stacie uspeva da dobije posao u lokalnoj radionici, i za dobru meru nekoliko scena da nas podseti da društvo ne gleda blagonaklono na lezbejke, naročito eksponirane, i eto nama predloška za klasičan televizijski film o Važnoj Temi.

Iskreno, ni režija nije impozantna. Peter Sollett, autor dva zapažena indie filma, Raising Victor Vargas (2002) i Nick and Norah's Infinite Playlist (2008), uspeva da razigra glumce i ostavi im prostora da se pokažu i uspeva nekako da održi tempo na razini gledljivog. Štos je u tome što ne uspeva više od toga, da Freeheld učini pamtljivijim i posebnijim od filma-plakalice za nedeljno popodne uz TV ekran.

Pravi problem je u tome što Freeheld ne dostiže svoje potencijale, kako filmske, tako ni aktivističke. Ovakvi filmovi se obraćaju publici koja se slaže s njima. Drugi tabor će ga ionako preskočiti. Freeheld je pristojan, ali čisto sumnjam da će ovaj film doći do dovoljno široke publike i da će nekome zapravo otvoriti oči.

The Night Before

2015

režija: Jonathan Levine

scenario: Jonathan Levine, Evan Goldberg, Kyle Hunter, Ariel Shaffir

uloge: Joseph Gordon-Levitt, Seth Rogen, Anthony Mackie, Lizzy Caplan, Jillian Bell, Michael Shannon, Ilana Glazer, Nathan Fielder, James Franco, Miley Cyrus

Da počnemo sa jednom jedinom stvari koja je u The Night Before urađena zanimljivo. U pitanju je najljigavija i najuvredljivija praksa savremenog Hollywooda: reklamiranje razne ne-filmske robe, odnosno “product placement”. Ovde je on odrađen “in character”, bez foliranja i sa ironijskim odmakom. Naime, lik koji je profesionalni sportista to radi, zaštitno je lice Red Bulla i već neke marke mobilnih telefona, o tome govori i zapravo je predmet sprdnje zbog toga. E, da, i ovisnik je o društvenim mrežama, svestan da mu je karijera vrlo ograničena.

Sve drugo je potpuni nered, i to od one najgore vrste: već viđen nebrojeno puta, a uz to i ne radi baš najbolje. U pitanju je nespretni miks između tzv. “prazničnog filma”, okruženje je božićno, i tipične ćorave komedije koja se oslanja na “bro-dude”, “stoner” i klozetski humor, a pred kraj film skreće ka “feel-good” teritoriji romantične komedije. Kupusara, što bi se reklo. Dodajmo na to Setha Rogena u svojem tipično debilnom izdanju, cameo uloge televizijskih komičara (Glazer, Fielder) i jačih zvezda (Franco, Cyrus) i eto nama sto minuta užasa.

Još na početku je jasno da ovo neće valjati, sa jeftinom forom da narator iz off-a čita lažnu božićnu knjigu u stihu. Knjiga kaže da je Ethan (Gordon-Levitt) još kao tinejdžer pred jedan Božić izgubio roditelje i da su mu školski drugovi Chris (Mackie) i Isaac (Rogen) priskočili i postali mu surogat familija. Mala digresija, obratite samo pažnju na njihova imena. Šta je sledeće? Bob i Dylan? Elem, oni su ga izveli u božićni provod (nije li to porodični praznik?), nalivali se alkoholom, napušavali travom, radili idiotarije i ludo se zabavili. Od tada je to postala praznična tradicija za njih trojicu, a negde putem su na to dodali i opsesiju: da barem jednom upadnu na godišnju elitno-dekadentnu žurku pod imenom The Nuttcracker Ball.

Bilo kako bilo, vremena su se promenila, Chris konačno ima karijeru sportske zvezde, procvetao je u 34. godini zahvaljujući steroidima (čovek se pita kako se održavao makar na pristojnom nivou do tada, ali zaboravite logiku vi koji ćete ovaj film gledati), a Isaac veoma trudnu ženu (Bell), pa će tradicija božićnog napijanja, drogiranja i rađenja pizdarija biti okončana. Jedino je Ethan onako nesnađen: pravi muziku koju ne objavljuje, radi glupe poslove (ako to nije samo sezonska stvar) i nekoliko meseci ranije je dobio korpu od Diane (Caplan) koja se smorila od njegove nezrelosti. Međutim, ove godine je Ethan uspeo da nekome ukrade pozivnice za The Nuttcracker Ball i, što se kaže, kad je bal, nek' je maskenbal, posebno ako je oproštajni.

Igre počinju, fore i fazoni se ređaju, retki uspevaju, uglavnom su nesmešni, čudni i na nivou transfera neprijatnosti. Znate ono, alkohol, droga, okapanja među prijateljima koje je život odneo na različite strane, gegovi, grimase, kreveljenje, ispaljivanje gluposti, nemoguće situacije. I gomila površnih referenci, književnih (naravno Dickens), filmskih i pop-kulturnih. I James Franco kao potpuna kretenčina u jednoj sceni. I ubeđivanje gledališta da je Miley Cyrus (zapravo, iznenađujuće ležerna kao glumica koja igra samu sebe) klasik pop-muzike, iako za to nije prošlo ni dovoljno vremena, niti je kvalitet njenog rada takav.

Naravno da nismo očekivali ništa revolucionarno, ali ovo što vidimo je fakat jadno. Većina štoseva koji deluju kao da su izgrađeni jednostavnu nisu smešni, nego zapravo deluju neprijatno i bizarno, a ako je nešto i smešno, onda je to uglavnom slučajno. Fora sa Grinch-hipsterkom (Glazer) jednostavno nije uspela, Rogenovo debilno kreveljenje u džemperu sa Davidovom zvezdom, a naročito ona scena u i oko crkve, vređa inteligenciju gledaoca, krađa konjske zaprege isto tako, a scene u kojima je Ethan sam (kao ona sa pijanim deda-mrazovima) su zapravo patetične i bedne, a to je lik za kojeg kao treba da navijamo.

Iskreno, nisam očekivao puno toga od Setha Rogena koji je dosta bolji kada nema nikakvu kreativnu kontrolu nad filmom i zapravo može biti pristojan, iako “typecast” glumac kada ga reditelj dobro iskoristi. Nisam očekivao ni od njegovih drugara, scenariste Evana Goldberga i njegovih pomagača i ko-producenata. Gledao sam This Is the End i nisam ostao oduševljen, iako se projektu ne može zameriti nedostatak ambicije. The Night Before nije ni izbliza tako ambiciozan i zapravo više deluje kao nekakva tezga, čak nevezano za praznike iz kojih smo nekako isplivali, već eto kao da je bilo vreme za novu Seth Rogen komediju.

Više sam očekivao od Josepha Gordon-Levitta, makar da zna izabrati film u kojem će se pojaviti pošto nije baš da ga ima u svakom sranju. Izgleda da su prijateljske veze ipak prejake. A, iskreno, mislio sam da je i Jonathan Levine sposoban za nešto bolje od ovoga i to na planu komedije. Warm Bodies mi se poprilično svideo, 50/50, iako sa Rogenovom ekipom skupa sa JGL-om, je bio fino napisan i režiran film, a i Wackness mu je simpatičan naslov. The Night Before jednostavno deluje odrađeno kao tezga, od samog početka ne naročito dobra i inspirativna, na kraju čak ni ne znam kako majstorski odrađena. Beskrvna ćorava komedija.

Incompresa / Misunderstood

2014.

režija: Asia Argento

scenario: Asia Argento, Barbara Alberti

uloge: Giulia Salerno, Charlotte Gainsbourg, Gabriel Garko, Alice Pea, Carolina Poccioni, Ana Lou Castoldi

Asia Argento nije tipičan slučaj dece sa slavnim prezimenom koja sav potonji uspeh u životu duguju svom poreklu i karijerama i kontaktima koje su ostvarili njihovi roditelji. To, naravno, ne znači da joj prezime nije bila svojevrsna ulaznica u svet glume, ipak je svoje prve uloge imala u produkcijama svog tata Daria, ali je sve svoje potonje uspehe kao glumica i kasnije kao autorica postigla sama, žestokim radom i ogromnim talentom i integritetom. Znači, šansa, a ne protekcija. Uostalom, setimo se samo užasne glume Sofie Coppole u nekoliko očevih naslova, pre nego što je promenila karijeru. Asia nije takav slučaj. Nikako.

Ona je sjajna kao glumica, bez daljnjeg, ali je njena autorska karijera, barem što se tiče prva dva dugometražna filma, bila ispod tog nivoa. U oba se oslanjala na autobiografske elemente svoje ovisničke mladosti, s tim da je prvenac Scarlet Diva bio dosta hrabar i beskompromisan “vanity project”, a The Heart Is Deceitful Above All Things, lažna autobiografija lažnog dečaka JT LeRoya (pseudonim spisateljice Laure Albert) jednostavno brutalni “shocker” u kojem se uloga mlade ovisnice jednostavno dovoljno poklapala sa Asiinom prošlošću.

I Incompresa je u solidnoj meri autobiografski film, ali se čini da je Asia Argento sazrela kao autorica i da te elemente inspiracije koristi veštije. Incompresa je njeno najzrelije delo i jedna vrlo dobra priča o odrastanju neobične curice u neobičnim okolnostima. Ovo je jedan izuzetno topao film koji se poigrava sa javom, snom i košmarom koji donosi takva situacija.

Aria (sjajna Giulia Salerno u jednoj od najležernijih i najdirljivijih dečijih uloga) ima 9 godina i lude roditelje koji se razvode. Do tada je ta čudna porodična jedinica u kojoj su pored Arie, mame (Gainsbourg) i tate (Garko) živele još i kćeri iz roditeljskih prvih (propalih) brakova, Lucrezia (Poccioni) i Donatina (Castoldi) nekako funkcionisala (vidimo kako u sceni za stolom), ali se u sveopštem raspadu sistema najmlađa i najosetljivija Aria našla u unakrsnoj vatri. Mama – muzičarka ima stalnu potrebu za ljubavnicima, a tata – sujeverni i nadrkani glumac večito na pragu velikog uspeha za mirom u svom malom svetu, pa je mala Aria nešto kao neželjena stvar kojom se oni dobacuju kad god im zasmeta.

Barem joj u školi ide, ima talenta za pisanje, ali ni tamo nema sreće. Zaljubljena je opasnog dečka koji je ne primećuje i ima jednu jedinu drugaricu (Pea) sa kojom radi dečije pizdarije koje su ponekad simpatično tipične za cure te dobi, a ponekad na rubu krimigenog ponašanja, ali zapravo je jasno da cure samo traže malo pažnje. Naravno, njihovo površno prijateljstvo neće biti dugog veka, a izdaja će biti prilično bolna.

Čudno ali istinito, jedini iskonski momenat sreće curica će doživeti bez ikoga, sa torbom na leđima i kavezom sa mačkom u ruci, kada se na ulici prikrpa grupi pankera. Isto kao i drugi trenuci sreće, i ovaj je kratkog veka, ali barem za razliku od onih koje ima sa svojom familijom ne dolazi sa naplatom u vidu ponovnog odbacivanja ili podmetačina kojima je sklona najstarija sestra Lucrezia.

I pored toga Incompresa nije jedna od onih “plakalica” o teškom životu, već film sa velikim srcem i dušom, te jedna iskrena introspekcija o atipičnom odrastanju kada su ti roditelji posvađani egomanijaci koji se bave isključivo sobom i svojim potrebama. Perspektiva filma je unikatna, iskreno dečija sa minimumom naknadne pameti (replika na kraju, možda višak), scenario solidan, a režija prekrasno fluidna. Vizuelni identitet je takođe odličan, snolik, snimano je na traci i oseća se, što je nesvakidašnji podatak ako uzmemo u obzir da je Asia Argento snimila prvi italijanski digitalni film.

Ostaje pitanje koliko je Incompresa autobiografski film. Ono nije naročito bitno i takva kvalifikacija ne stoji u potpunosti što se tiče čiste faktografije. Ali ipak znakovito je u svetlu iskrenosti sa kojom Asia Argento priča o svojim anksiozama i traumama inteligetnog i sjebanog deteta. Ime Aria nije slučajno izabrano, to je autoričino pravo, kršteno ime, kao što nije slučajno što Charlotte Gainsbourg sa perikom liči na Dariu Nicolodi iz Argentovih filmova. Naravno da se Dario Argento nije tek probijao 80-ih, već je imao kultni status, a prilično sam ubeđen da je svojom karijerom bio zadovoljan i da nije bio sprema svoj potpisni stil menjati za više novca i slave. Takođe, Asiini roditelji su nastavili saradnju na poslovnom planu, ipak su filmovi neka vrsta porodičnog biznisa za Argentove, ali ne sumnjam da je odrastanje s njima bio pakao za desetogodišnju devojčicu koja samo želi malo pažnje i razumevanja.

Standoff

2016.

scenario i režija: Adam Alleca

uloge: Thomas Jane, Laurence Fishburne, Ella Ballentine, Joanna Douglas, Jim Watson

Prođe januar odavno, a ja se nisam pozabavio sa nekim ovogodišnjim tipičnim predstavnikom “januarskog đubreta”. Za one koji su se kasnije uključili, termin “januarsko đubre” označava loš film, najčešće snimljen skromnim sredstvima i stidljivo plasiran početkom godine kada globalnom kino-mrežom dominiraju filmovi koji se bore za nagrade, pre svega Oscare. Razlog za plasman baš u januaru i možda početkom februara je taj da se forma bioskopskog prikazivanja ponekad mora ispoštovati, a i možda će privući slučajnu publiku koja ne pokazuje interes za oscarovske drame.

Standoff je tipičan predstavnik januarskog đubreta: niskog budžeta, osnovne priče, sa dvojicom hajdemo reći poznatih glumaca, od kojih je jedan epizodista, a drugom je prošlo pet minuta slave, sniman u Kanadi još 2014, zaglavio u post-produkciji više od godinu dana. Autor ovih redova mu ne predviđa blistavu kino-budućnost, što se ponekad zna desiti ponekom januarskom đubretu, naročito od horor sorte. Razlog tome je jasan: Standoff ne nudi ništa novo, o dobrom i kvalitetnom da i ne govorimo.

Žanrovski bi se mogao odrediti kao triler. Počinje sa profesionalnim ubicom (Fishburne) koji bez problema ubije troje ljudi, ali bude toliko nepažljiv da ga vidi i k tome uslika devojčica sa naočarima (Ballentine) za koju nismo sigurni je li možda malko autistična. Kontam, normalna deca se ne drže grčevito za foto-aparat. Bilo kako bilo, njoj u pomoć pritekne poznanik, bivši vojnik (Jane) koji pati od PTSP-a i sebe krivi za smrt svog sina. Sukob jakih ličnosti se nastavlja u i oko kuće, a štos je u tome da je našem junaku ostala samo jedna patrona municije, a da je naš zlikovac dovoljno prevejan da ne odustane tek tako i da je u svrhu ostvarenja svog cilja spreman na sve, naročito na upotrebu nevinih civila kako bi podigao pritisak.

Ganjaju se oni tako i nadmudruju u toj kući dan i noć, bukvalno. Isprva zanimljiva naslovna situacija brzo gubi na momentumu, a i film na logici. Takođe, ni likovi nisu dovoljno profilirani da bi nas za njih bilo briga. Thomas Jane se trudi da deluje ljudski i zdravorazumski i da nas kao protagonista veže za sebe, ali teško je raditi sa tako tanko napisanim tipskim likom. Laurence Fishburne, pak, pokušava da deluje opasno i zlokobno, ali mu to vrlo retko uspeva. Možda i bi sa likom koji ima makar kakvu pozadinu iza sebe, ali ovako liči na kopiju Samuela L. Jacksona u trash filmovima, i to jeftinu kopiju na akciji.

Standoff je ćorak koji ni svoju prednost zatočenosti u jednoj kući ne može da okrene u svoju korist. Nema čak ni klaustrofobije koja bi bila sasvim logično rešenje. Napetost deluje veštački stvorena, shema smenjivanja akcionih scena sa scenama pričanja i nadmudrivanja je predvidljiva. Srećom pa Standoff ne traje dugo i ne opterećuje gledaoca. Može ga se pogledati preko kokica, piva ili novina. Pogledati i odmah zaboraviti.

Band of Robbers

2015.

scenario i režija: Aaron Nee, Adam Nee (po romanima Marka Twaina)

uloge: Kyle Gallner, Adam Nee, Matthew Gray Gubler, Hannibal Buress, Johnny Pemberton, Daniel Edward Mora, Melissa Benoist, Beth Grant, Eric Christian Olsen, Stephen Lang, Cooper Huckabee, Lee Garlington

Mark Twain zauzima posebno mesto u američkoj kulturi i kolektivnom pamćenju, najviše zbog svoje nepograšive zdrave logike i sposobnosti da jednostavnost učini privlačnom i kroz nju nam ponudi neke od važnih životnih lekcija. O prijateljstvu, o odgovornosti, o odrastanju, o društvu koje gradimo. Visprena baraba Tom Sawyer i nesrećni, ali dobrodušni Huckleberry Finn su, pored sve vremensko-prostorne distance, bili deo odrastanja svakog od nas.

Naravno da je Twainovo delo završilo i na filmu, u nebrojenim verzijama i u mnogim kinematografijama. Naravno, bilo je tu klasičnih ekranizacija, modernizacija, uvođenja u potpuno drugi kontekst. Twainove motive je možda najbolje filmski obradio Jeff Nichols u svom filmu Mud, diskretno i pametno, tako da prepoznamo njihovu suštinu i u tome uživamo.

Braća Nee su se, međutim, setila nečeg drugog: ne samo da su Toma i Hucka preneli u sadašnje vreme, nego su ih zamislili kao odrasle. Dobro poznata priča iz Twainovih romana je rasturena na detalje i oni se obilato pojavljuju u nanovo konstruiranoj varijanti oko svojih (ne)odraslih likova u filmu koji žanrovski balansira između krimi-komedije i nekakve “bro-dude” varijante sa nepristojnim muškarcima gubitnicima. Tako nešto, naravno, ne radi kako treba od samog početka: Tom i Huck su nam u svojim avanturama i dečijim svinjarijama bili dragi iz prostog razloga što su bili klinci. Kada to rade ljudi od 30-ak godina, to nije nimalo simpatično, verujte mi na reč.

Čini se da je ceo projekat nastao iz dva motiva. Prvi je fiksacija Adama Neea na Toma Sawyera, kojeg i igra u filmu, i na njegovu neodraslost i život “van sistema”, odnosno van kodeksa očekivanog. Simpatično kad si klinac, problematično kad si stariji. Da Nee barem zna odigrati svoj lik, to bi bilo podnošljivo, ali on ne uspeva da nađe pravi ton, pa je Tom u njegovom izvođenju ultimativni gubitnik, patološki lažov, viđen da vodi nesrećan i neuspešan život, sve se uveravajući da tako izgleda sloboda. Još gore, njegova suština je toliko promenjena da nam on deluje lagano retardirano, a njegov polu-brat, ulizica i ljigavac Sid (Olsen) u poređenju s njim kao legitimna i odgovorna osoba.

Drugi motiv braći je, rekao bih, štreberske prirode. Oni ovim filmom pokazuju da nisu prespavali lektiru i pokušavaju da je “oplemene” svojim viđenjem u savremenom, lagano hipsterskom kontekstu. Naravno da imamo Hucka (Gallner), on je naš narator, bivši robijaš koji želi normalan život. Tu su i Joe Harper (Gray Gubler) i Ben Rogers, “pocrneo” u skladu sa politički korektnim trendovima (Hannibal Buress, bez jasnog zadatka i cilja u filmu), pa čak i Becky Thatcher (Benoist) kao Tomova koleginica u policiji. (Da, Tom je sada policajac, ali onaj najniži saobraćajac kojem je to maska za pravljenje sranja.) Tu je i udovica Douglas (Grant) kod koje Huck živi, tu je i Poly (Garlington), koja više nije tetka, nego policijska poručnica. Tu je Indijanac Joe (Lang) koji služi malo kao bauk, malo kao “running joke” i poenta o tome šta je rasizam, a šta prihvatanje tuđe kulture (jer zapravo nije Indijanac, samo se tako oblači i preti skalpiranjem), tu je i kukavni Muff Potter (Huckabee). Jedino je Crni Jim postao Meksikanac Jorge (Mora).

Radnju nema smisla prepričavati, jer zapravo ne tvori neku logičnu celinu. Kao što su i likovi iz romana ubačeni u film i novi kontekst eto tako jer je to autorima cilj, tako je na isti način i gomila detalja završila u priči. Mesto radnje je St. Petersburg, tipična južnjačka vukojebina. Tu su i “pećine”, i groblje, i mjaukanje, i zakopano blago, i zakletve u krvi, i Huckovo oblačenje u žensku odeću (besmislen detalj za koji se vidi da je na silu ubačen) i scena sa Tomom i farbanjem njegove ograde (potencijalno duhovito).

I, naravno, stalno neka jurnjava, kreveljenje, humor u pokušaju i insistiranje na “boys will be boys” klišeu. Tridesetogodišnji Tom i Huck. Ne ide. Band of Robbers jednostavno ne valja, ma koliko se ja nadao. Neke stvari je bolje ne dirati.

Un français / French Blood

2015.

scenario i režija: Diasteme

uloge: Alban Lenoir, Samuel Jouy, Paul Hamy, Olivier Chenille, Patrick Pineau, Jeanne Rosa, Lucie Debay, Blandine Pellisier

Velikim rečima i prevaziđenim idealima je lako privući mlade i/ili glupe za svoju stvar. Uostalom, uvek je kriv neko drugi: manjine, imigranti, pederi, mularija, starkelje, žene, bankari, buržuji... Stvar ukusa i priče, ali mehanika vladanja je ista. Privuče se baza, i onda sa ona odgaja, kondicionira i probira. Nekad je udarna pesnica za plašenje pristojnog sveta ili političkih protivnika, nekad se iz nje iznedri neko lepo lice za glasnogovornika, neko sa organizacionim sposobnostima za preuzimanje vođstva na nižem nivou, ostali kao pouzdani vojnici koji se raspoređuju po zadatku. Ideali nacije, slobode, prirodnih prava ili socijalne pravde su ionako dovoljno rastegljivi da se mogu prilagođavati datom trenutku. Cilj je postojati i drmati i skupljati poene, finansijske i glede društvene moći.

Na te propagandne sheme niko nije imun, svaki čovek, naročito mlad, želi da pripada nečemu. I početak je simpatičan: daje ti grupu, druženje, kameraderiju, možda mogućnost za neki poslić i svakako alibi da radiš sranja i osećaš se dobro zbog toga jer ti je cilj neka velika stvar. Pitanje je, naravno, kako se iz toga izvući. Prvi korak je neophodan, ali je automatski, ili se dogodi ili ne. Treba misliti svojom glavom i shvatiti kako je sve to sranje, svakako nepotrebno, a potencijalno i opasno i otrovno. Drugi je čista mehanika: treba se maknuti iz svega toga i istrajati, uprkos pritiscima sredine i instinktu čopora.

French Blood je film koji tematizira jedan takav put iskupljenja. Naš junak je Marco (Lenoir) i upoznajemo ga dok sa svojim skinheads kompanjonima (Jouy, Hamy, Chenille) mlati Arape, crnce, pedere, anarhiste i komuniste. Sa nekima je lako, naročito kad manja ili veća grupa nasrne na pojedinca, ali su drugi zajebani, slične organizacijske strukture, slično brojni i naoružani, ali to nije ono što će Marca udaljiti od te priče. Naprotiv, nateraće ga da igra pametnije, da napreduje sa uličnog nivoa na partijski, da jednu uniformu zameni drugom. Za to će isprva biti i nagrađen, lepom curom (Debay) iz redova aristokratije čiji je ujak faca u partiji. Međutim, iako mu se smeši stabilna karijera naci-političara i dežurnog strašila, Marco shvata da je sve to trulo.

Kako i zašto, film nam ne govori. Prosto, nema te didaktičke štake kojom se pomažu autori angažiranih filmova tipa American History X. Sve što vidimo je kako se u rasponu od 30 godina Marco menja od barabe do pristojnog i humanog čoveka u naizgled nepovezanim scenama. Odabrao je teži put, ali nije mogao drugačije. Možda zbog gubitka fizičkog zdravlja i prijateljstva sa apotekarom (Pineau), dobrim i mudrim čovekom koji ne haje za političke gluposti. Možda zbog toga što ipak nije nikad bio beskrupulozan, nego zaveden, pa je nasilje činio ili u krajnjoj nuždi ili zato što se to od njega očekivalo.

U svakom slučaju, gledamo njegovu postepenu promenu, dok njegovi nekadašnji drugovi tonu sve dublje u glib. Za tu promenu je ključna postepenost i suptilnost, kako u sjajnoj glumi meni do sada nepoznatog Albana Lenoira, tako i u režiji Patricka Astea, alias Diasteme. Naravno, ne funkcionira sve logički besprekorno i često nam sve što vidimo deluje gotovo nasumično, ali vidi se autorska logika iza toga. U tim detaljima i odabranim scenama vidimo promenu kod Marca i njene posledice. On prestaje da pije i puši, da se druži sa barabama i nacistima, oseća ponos kada francuska fudbalska reprezentacija sačinjena mahom od potomaka imigranata osvoji svetsku titulu i ljude počinje da ceni kao ljude. Naročito ako se uzme u obzir i detalj njegovog prezimena (videćemo ga na kraju, na pustoj i tužnoj majčinoj sahrani), možda Marco shvata da će njegovi drugovi kad ostanu bez prigodnih neprijatelja možda doći i po njega.

U pozadini priče o Marcu i njegovoj promeni vidimo još jednu promenu. To je priča o Nacionalnom Frontu, od skromnih, uličnih početaka, preko konstantnog političkog uspona do toga da su sada prepoznati kao pretnja u suštini uljuđenom dvopartijskom političkom sistemu. Istina, oni su se malo ogradili od nacističkih ispada, holokaust negiraju samo uvijeno, svoje jurišnike su uglavnom uljudili, ali još uvek imaju manje ili više iste rasističke i anti-imigrantske stavove. Najvažnije, sve su veći faktor i zapravo jedini koji socijaliste i republikance mogu da nateraju u koaliciju, ma koliko ona neprincipijelna bila. Možda je činjenica da su svojim pretnjama ograničili distribuciju ovog filma u Francuskoj dovoljno zabrinjavajuća.

Creed

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Ryan Coogler

scenario: Ryan Coogler, Aaron Covington

uloge: Michael B. Jordan, Sylvester Stallone, Tessa Thompson, Phylicia Rashad, Tony Bellew, Wood Harris

“U boksu i u westernu, autsajderi su uvek favoriti” - Miki Rubiroza, Grlom u jagode (1976)

Kultna serija Televizije Beograd odakle sam uzeo citat i originalni Rocky su se mimoišli za par meseci, ali citat sam po sebi stoji. U boksu i u westernu, ali i generalno. Uvek se uhvatimo kako navijamo za autsajdera, novajliju sa simpatičnom njuškom protiv šampiona, uhodanog, pomalo gordog i nestrpljivog da što pre završi, kao što smo svim srcem uz stranca (sa imenom ili bez) koji protivno savetu šerifa sam izlazi pred barabe. Takva je dramaturgija, u tim likovima vidimo idealiziranu sliku u ogledalu, voleli bismo biti takvi, kada bismo samo imali hrabrosti...

Rocky (1976) je u utrku za Oscara ušao kao autsajder, pored Taxi Drivera, The Network, All The President's Men i Bound for Glory, ali je imao ono što većina tih filmova nije: narativ o simpatičnom novajliji. Ne samo to, temeljno sjebana post-vijetnamska Amerika je očajnički tražila malo nade, svako za sebe i kolektivno, i našla ju je u priči o italo-američkom bokseru na prekretnici, a ne u političkim temema koje su drugi filmovi nudili u tekstu i u pod-tekstu.

Rocky sa tri Oscara u džepu i statusom apsolutnog “crowd-pleaser” hita je lansirao jednu glumačku i autorsku karijeru. Razlog tome je Stalloneovo veliko srce da se na taj način pokaže pred svetom i ispriča zapravo svoju priču bez maske i uvijanja. Ono što je za Rockija Balbou bio boks, za Stallonea je bila gluma u kojoj nikako nije dobijao šansu, pa je statirao, snimao porniće (kada je to još uvek bila sramota) i imao razne “dnevne” poslove da bi preživeo od danas do sutra. Ironija sudbine je to da ga je Rocky lansirao u zvezde. Postao je fajter, akcijaš, “working class hero”, ponekad komedijaš. Sasvim dovoljno za glumca sa, u najboljem slučaju, osrednjim talentom, ali dovoljno mudrog da bira svoje bitke.

Rocky je pored Stalloneove karijere lansirao i jednu prilično dugovečnu franšizu. Ona je, istina, imala uspone i padove, patila je od autorskog ega, patriotskog guslanja, melodrame i patetike i često se služila uhodanim sportsko-fajterskim obrascima i nikad nije dostigla domete originalnog filma. Dvojka, trojka i četvorka su, svaka na svoj način, bili relativno zabavni filmovi, manje ili više razvodnjene supstance iz prvog dela. Petica je jednostavno bila bizarna, pa je franšiza otišla na led, odakle ju je sam Stallone izvadio za tridesetogodišnjicu prvog filma i napravio jedan u suštini nepotrebno tužan film, Rocky Balboa. Creed, po svojim vanjskim karakteristikama “spin-off”, ali zapravo nastavak Rocky serijala, je svakako bolji od toga. Generalno, bolji je od svih nastavaka, ali ipak ne dostiže domete originalnog filma, iako se trudi.

Priča prati Adonisa “Donnieja” Creeda (Jordan), vanbračnog sina Rockijevog prvog velikog rivala, a kasnije velikog prijatelja Apola. Iako oca nije ni upoznao, a bez majke je rano ostao, pa je završio “u sistemu”, Donnieju se sreća osmehnula kada ga je Creedova udovica Mary Anne (Rashad) usvojila i odgojila sa ljubavlju i u izobilju materijalnih dobara. Donnie ima dobar posao u finansijama i čak je nedavno dobio unapređenje, ali ga neki vrag tera da boksuje. Valjda da dokaže da je sin svoga oca, iako prema njemu gaji ne baš pozitivne sentimente. Zbog toga napušta svoj ugodan život i seli se u Philadelphiju, u nadi da će privoleti Rockija Balbou (Stallone) da ga trenira, pa kako bude...

Na stranu neverovatnost premise da jedna osoba može da ima skupi fakultet, karijeru u finansijama i kontinuitet prljavih borbi po Meksiku od kojih ostaju posledice (osoba sa njegovim finansijskim mogućnostima je sebi mogla priuštiti vrhunski trening i loviti, recimo, olimpijski tim pre eventualne profesionalne karijere), Creed je jednostavno inspirativna priča. Upravo o novajliji koji dolazi izvan sistema i koji traži pomoć pomalo zaboravljenog veterana da bi,protiv svih šansi, izašao na megdan spreminijima i utreniranijima, da razrešio konflikt koji ima sa samim sobom i sa svetom i da bi izgradio ime i u svojim očima izašao iz očeve senke. Creed je jedna od onih priča o borbi u kojoj prvo moraš pobediti samog sebe, pa tek onda protivnika, i to se ne odnosi samo na našeg mladog budućeg šampiona, nego i na veterana.

Naravno, u Creedu ima dosta toga od originalnog Rockija, od likova na koje se često direktno referira, preko citiranih scena (nije moglo proći bez atipičnog treninga), do čuvenih stepenica i slatkaste ljubavne priče u koju Donnie ulazi sa svojom susedom Biancom (Thompson). Duh originala je nekako očuvan, poštuje stare fanove, a u perspektivi stvara nove (o nastavku se sve glasnije šuška). I zapravo, i pored oslanjanja na formulu i nekoliko iskliznuća prema patetici, Creed se doima kao sasvim solidan i dovoljno svež film.

Razlog za to su mlade snage koje su preuzele film. Ryan Coogler i Michael B. Jordan su tandem kojeg se možda sećamo iz Fruitvale Station, emotivno nabijenog i politički angažiranog indie filma o policijskoj brutalnosti i ničim opravdanom ubistvu crnog mladića. Michael B. Jordan je pokazivao zavidan talenat i kao dečak (uloga Wallacea u seriji The Wire), a Coogler ga je na najbolji mogući način iskoristio i ispostavio kao glumca na kojeg se može računati. Kao Donnie je ležeran i siguran u svojoj izvedbi, kako u odličnim, dinamično režiranim scenama borbe u ringu, tako i u zajedničkim scenama sa svojim partnerima. Tessa Thompson je takođe odlična, opuštena je i upušta se u verbalni sparing sa Jordanom i njih dvoje ostvaruju tipičnu, a ipak uverljivu filmsku romansu.

Mnogo je veće pitanje bilo kako će se Stallone kao Rocky Balboa uklopiti u “setting” kada on nije glavni, nego pomoćni lik. On je ovde trener, kao što je Mickey bio njemu, ali je i mentor, i očinska figura i onaj zadovoljni, mudri, dobri duh filma. Njegovo mumlanje i staračka melanholija nikada se nisu bolje uklapali u film nego u Creedu.

Kada je primao Zlatni Globus, Stallone je održao pomalo rastreseni, emotivni govor u kojem se zahvalio i svom najdražem imaginarnom prijatelju Rockiju Balboi. Ima i zašto, bez daljnjeg, ali retko kad se kreator obazire na svoju kreaciju koja je nastavila svoj život i uticala na mnoge. Rocky je Stalloneu doneo i nominaciju za Oscara, iako se ovakvi “crowd-pleaser” filmovi sve ređe pojavljuju na radaru Akademije. Možda je to samo gesta poštovanja. A možda će Stallone, autsajder, protiv svih šansi, osvojiti kipić, kao Rocky onomad.