He Never Died

2015.

scenario i režija: Jason Kravczyk

uloge: Henry Rollins, Kate Greenhouse, Jordan Todosey, Booboo Stewart, David Richmond-Peck, James Cade, Steven Ogg

Pripremite se za žanrovski blender. Malo horora, malo akcije “revenge flick” tipa, malo super-heroja, malo misterije i još malo indie drame. Autor Jason Kravczyk nije neko ime od poverenja, ima nešto kratkih filmova i dva prilično opskurna dugometražna i solidne su šanse da će se ovakva ideja završiti po sistemu “mnogo hteli, mnogo započeli”. Srećom pa je u ključnim aspektima Kravczyk apsolutno znao šta radi.

Prvo, što se žanrova i stilskih izraza tiče, autor je pokazao zavidno znanje i spojio ih znalački. Recimo, “revenge flick” na temeljima Taken filmova (zlikovci su mu oteli kćerku, a on ih lovi jednog po jednog) je ovde samo kostur. Horor i super-herojski film se poznaju u izgradnji glavnog lika (za kojeg znamo da neće umreti, odnosno da će preživeti), a horor-komponenta je zajedno sa misterijom i okruženjem tipičnim za indie dramu (zimski New York bez glamura i znamenitosti kojeg ovog puta igra Toronto) odgovorna je za atmosferu filma. Ona je gusta, mračna, nabijena anksiozom i depresijom, neprijatna i opčinjujuća.

Ono što He Never Died ima kao bonus je i njegov glavni glumac i to je dovoljno da ovaj i inače vrlo solidan film postane dobar i da nam, istini za volju, uopšte skrene pažnju u gužvi filmova. On je Henry Rollins, muzičar, javna ličnost, komentator, “trouble-maker” i povremeni glumac kojem treba naći pravu ulogu. Rollinsa teško možemo zamisliti kao versatilnog glumca, ali to ne znači da je sposoban odigrati samo svoju medijsku personu. Onako krupan, nabijen, jak kao crna zemlja, sposoban da primi i uzvrati udarac svakako ima urođeno prisustvo na ekranu. Ovde, međutim, odlazi korak dalje: njegov lik je kompleksan, tajnovit, ljudski i animalan, nipošto samo “strong and silent type” kojeg ne mora ni da glumi.

Rollins ovde igra Jacka, usamljenika čiji se, pretpostavljamo, nekad zanimljiv život sveo na tupu egzistenciju: spavanje, televizija, hrana u jednom te istom lokalu, pešačenje po gradu i tombola u crkvi. Zašto tombola? Ne opterećuje ga, kaže. Jasno nam je i da ga prošlost sustiže, na vratima mu se neplanirano pojavljuju zlikovci i prete nasiljem. On nije ganut i u stanju je odbraniti se golim rukama protiv oružja svih sorti i tipova. Ono što će ga izbaciti iz takta je uopšte pojava kćerke (Todosey) u njegovom životu što rezultira povećanom količinom dijaloga (Jack inače ćuti ili odgovara lakonski i čini se da nema smisla za humor, što na drugom nivou postaje komično na “deadpan” način), zbližavanjem sa konobaricom u lokalu (Greenhouse) i novim setom nevolja i moralnih dilema za Jacka...

Međutim, ko je (i šta je) zapravo Jack? Znamo da je natprirodna pojava, ali koje je njegovo usmerenje? Je li nekakav mučeni anđeo osvete? Je li vampir (sa ljudskom dušom) i to od one moderne sorte koja se prešetava danju? Je li neki drugi monstrum? Šta zapravo želi, osim da ga se ostavi na miru? Šta ga toliko vuče nazad? Gledajte i videćete, Kravczyk nam u jednom trenutku podastire rešenje, izuzetno nategnuto, ali svejedno zanimljivo. Lagana preporuka, znači.

Eye in the Sky

kritika objavljena na monitoru

2015.

režija: Gavin Hood

scenario: Guy Hibbert

uloge: Helen Mirren, Aaron Paul, Alan Rickman, Phoebe Fox, Gavin Hood, Richard McCabe, Jeremy Northam, Monica Dolan, Aisha Takow, Kim Engelbrecht, Barkhad Abdi, Ebby Weyime, Lex King

Slušam ove što nariču nad žrtvama dronova, ubijenim, kako kažu, iz udobne fotelje i sa sigurne distance, bezlično. Cinik u meni se pita da li bi im bilo humanije i osobnije da su žrtve ubijene na neki drugi način, nekom drugom bombom, puškom, pištoljem, nožem, palicom... Ili, u krajnjoj liniji, potpuno lično i kontaktno, premlaćeni ili zadavljeni golim rukama.

Dronovi su dostignuće moderne tehnologije, korisni i za druge stvari, na primer snimanje filmova, a prokletstvo ljudskog roda je to što tehnologiju prvo razvija u cilju ubijanja drugih ljudi. Rat je činjenica, otkad je sveta i veka neko s nekim ratuje i svaka strana u svakom ratu bi prihvatila sofisticiranije, modernije, sigurnije, i ako baš hoćete, bezličnije oružje. Ako mislite da bi kojekakvi fanatici imali problem da pošalju dronove sa bombama, kada bi ih imali, to jest, u tržne centre ili na gradske trgove, grdno se varate.

Eye in the Sky je film o ratovanju dronovima i psihički pritisak bezličnosti tog čina na pilota koji u nekakvoj kabini u baraci upravlja tim komadom tehnologije je samo jedan njegov deo. Psihičkim pritiskom, njegovim posledicama i krivljenjem morala se već bavio film Good Kill (2014) Andrewa Niccola koji smo imali prilike pogledati prošle godine u ovo doba. Eye in the Sky se isto upušta u moralnu raspravu, iznoseći argumente i uzdržavajući se od presuđivanja, ali sam pilot koji povlači obarač je tu poslednji u lancu komande, a pre njega se pitaju političari, pravnici, vojni stratezi i planeri, pa i obaveštajci na terenu. Likovi dosta često govore vojničkim žargonom i upotrebljavaju stručne termine i aspekata jedne takve akcije je mnogo. Zbog toga Eye in the Sky možemo posmatrati pre svega kao studiju slučaja.

Prvobitna situacija izgleda ovako: obaveštajni podaci govore da će se u kući u predgrađu Nairobija u Keniji sastati visoki oficir terorističke organizacije Al-Shabaab, njegova žena, Engleskinja Susan Danford (King) koja je primila Islam i postala veoma bitan faktor u regrutaciji mladih, razočaranih muslimana istočno-afričkog porekla na Zapadu, te dvojica mladih regruta, jedan Britanac i jedan Amerikanac. Plan je da u odgovarajućem trenutku kada se svi okupe u kuću upadnu kenijski specijalci i uhvate sve prisutne. Misiju formalno vode Britanci, odnosno pukovnica Katherine Powell (Mirren), izvršavaju kenijci, a izviđačku podršku pružaju Amerikanci putem drona kojim pilotira poručnik Steve Watts (Paul) zajedno sa asistentkinjom Carie Gershon (Fox). Kenijska izviđačka podrška na terenu ima na raspolaganju i svoj set mini-dronova kamufliranih u pticu i bubu. Identifikacija se vrši u bazi na Havajima i za nju je zadužena Lucy Gomez (Engelbrecht), a sve to nadgleda britanski tim koji sačinjavaju general Frank Benson (Rickman), državni tužilac (McCabe) i dvoje službenika iz Vlade (Northam, Dolan).

Međutim, čim se grupa potencijalnih terorista okupi u kući, oni se automobilom odvoze na drugu lokaciju, u drugu kuću u drugom predgrađu koje je pod kontrolom militanata iz Al-Shabaaba, pa akcija hvatanja više ne dolazi u obzir zbog uličnih borbi i civilnih žrtava kojih bi u tom slučaju bilo. Opis misije drona, znači, treba promeniti iz izviđačke u borbenu i to je problem. Osumnjičeni jesu teroristi pri vrhu “liste za odstrel”, ali Kenija je prijateljska država koja ne podržava terorizam, pa bi intervencija predstavljala pravni presedan. Kao da to samo po sebi nije dovoljno, obaveštajni podaci sa terena – slike iz drona-bube kojom upravlja kenijski agent (Abdi) potvrđuju da osumnjičeni upravo pripremaju teroristički napad koji će se, po svoj prilici, odigrati ubrzo, tako da vremena ponestaje. Ako to nije dovoljno za moralnu dilemu, na vanjskom zidu kuće je lokalna devojčica (Takow) postavila štand na kojem prodaje kruh koji je ispekla njena majka i nema nameru da se pomeri dok sve ne proda, a prema proceni kolateralne štete od rakete sa drona i eksploziva u kući, šanse da ona pogine su velike...

Stara je to dilema, žrtvovati jednu nevinu žrtvu da bi se sprečio teroristički napad koji bi verovatno odneo barem 80 života ili spasiti tu jednu nevinu žrtvu, a potencijalno ugroziti barem 80 drugih, jednako nevinih. Ono što sledi u ogrničenom vremenu je uglavnom odricanje odgovornosti komandujućih, pozivanje na više instance da donesu odluku, traženje mehanizama pravne zaštite i menjanje tehničkih postavki misije kako bi se minimizirala kolateralna šteta. “Filmsko rešenje” se samo nameće, treba skloniti devojčicu, ali to je lakše reći nego učiniti.

Međutim, nije tu samo stvar ni u visokim etičkim dilemama. Ne treba zaboraviti ni neke druge faktore. Američki političari su možda “trigger happy” i već su navikli svoje javno mnjenje na kolateralne žrtve u svom ratu protiv terora, ali britanski su na takve stvari osetljiviji. Pogibija devojčice bi možda pokrenula skandal i predstavljala noćnu moru glede PR-a za premijera i nekoliko ministara, te u neugodnu poziciju dovela njihove pomoćnike. Argument zvuči cinično, ali za propagandu izgleda bolje kada teroristi ubiju 100 ljudi nego kada američki dron ubije jednu devojčicu. Ne treba zaboraviti ni poziciju pukovnice Powell koja već nekoliko godina predano lovi Susan Danford, a ovo je najbliže što joj je prišla za sve vreme, pa ne želi ispustiti priliku. Ponavljam, oni možda jesu daleko od mesta događaja, zaštićeni i u relativnoj udobnosti, ali svejedno moraju doneti tešku odluku, i to veoma brzo.

Moralna kompleksnost i kompleksnost procedura kroz koje naši likovi sa svojih pozicija prolaze svakako su najjači adut filma, ali ne i jedini. Eye in the Sky je film koji za svoj budžet odlično izgleda i za svoje trajanje od nekih 100 minuta puno toga postiže. Razlog za to je inteligentan i detaljan scenario Guya Hibberta sa rapidnim i snažnim dijalozima koji poštuju likove. Hibbert se trudi da kroz njih ponudi što više uglova, a da oni nisu instrumenti za ispaljivanje njegovih stavova i jeftinih parola. Druga stvar koju je Hibbert osmislio, a Gavin Hood realizovao je ideja da se napravi ratni film bez velikih scena bitke i sukoba, što je potpuno u skladu sa modernim ratovanjem. Hood počinje i završava na teritoriji moralne drame, ali ubacuje impresivne akcione scene i nabija tempo usled kojeg Eye in the Sky postaje legitiman politički triler.

Posebna poslastica su glumci u filmu. Helen Mirren je očekivano pouzdana i posvećena svom liku i njeno prisustvo filmu daje težinu. Moralnu sivu zonu u kojoj se njen lik nalazi nije lako odigrati uverljivo, ali kompleksni likovi su ionako njena specijalnost. Lepo je videti i da se Bakhar Abdi, mladi pirat iz Captain Phillips (2013), vratio filmu. Njegova prva filmska uloga je bila impresivna, ali je ostavljala rezervu: možda je to bila samo srećna slučajnost. Nije, Abdi ima talenta, a kako vidimo i volje da glumi, i nije glumac od jedne uloge. Sličnosti između snalažljvog kenijskog obaveštajca i inteligentnog somalijskog pirata se mogu naći, ali one nisu ni upadljive ni presudne. Aaron Paul, širokoj publici najpoznatiji po ulozi u seriji Breaking Bad, ovde je sasvim solidan kao pilot drona u jednoj pomalo tipskoj ulozi.

Ali Eye in the Sky je ujedno i poslednji, testamentarni film Alana Rickmana. Neki filmofili će ga pamtiti po prodornom i nesvakidašnjem glasu, drugi po ulogama osebujnih negativaca, recimo u Die Hard, Dogmi ili Robinu Hoodu, treći kao profesora u Harry Potter franšizi. Međutim, u Eye in the Sky on igra tip uloge u kojoj je on uvek izvlačio svoj maksimum. Rickman je bio pre svega karakteran glumac, sa značajnom moći transformacije, ali uvek distinktivno svoj, prepoznatljiv i pamtljiv. Nedostajaće nam u budućnosti.

Gavin Hood je svakako reditelj primetnog talenta i sklon kompleksnim pričama i situacijama. Autor je Oscarom za strani film nagrađenog Tsotsija (2005), ali sličan uspeh nije ponovio sa špijunsko-političkim trilerom Rendition (2007), što ga je dovelo u poziciju da bude realizator producentskih, franšiznih filmova tipa X-Men Origins: Wolverine (2009) i Ender's Game (2013). Eye in the Sky možda predstavlja njegov povratak u prvu ligu gde svakako spada. Zapravo, pravo je čudo da jedan ovakav ambiciozan, inteligentan i višeslojan film gledamo van sezone nagrada, ali čudna je distributerska logika.

Jedino što Eye in the Sky sprečava da bude jedan od naslova godine je ambicioznost, odnosno višak iste uz manjak suptilnosti u realizaciji na samom kraju filma. Nije tu stvar popovanja koliko poentiranja, a Hood i Hibbert na tom mestu pokušavaju da naplate to što su pažljivo gradili kroz film, ali to čine tako da svaki aspekt priče završavaju sa poentom, što je nepotrebno i zbog čega se gubi osnovna nit filma koje se držao skoro do kraja. Ali, i pored toga, Eye in the Sky zaslužuje moju preporuku.

Race

2016.

režija: Stephen Hopkins

scenario: Joe Shrapnel, Anna Waterhouse

uloge: Stephan James, Jason Sudeikis, Eli Goree, Shanice Banton, Carice van Houten, Jeremy Irons, William Hurt, Jonathan Higgins, David Kross, Barnaby Metschurat

Kada sam početkom ove godine video “trailer” za Race, pomislio sam kako su producenti i distributeri opasno pogrešili u tempiranju izlaska filma pred publiku. Ovakvi filmovi nisu za “groblje” na početku sezone, nego za njen glamurozni kraj. Da se pojavio u pravo vreme, Race bi se gotovo sigurno umešao u bitku za Oscare, makar zbog same svoje teme: biografskog portreta crnog sprintera Jesseja Owensa, njegovog istorijskog uspeha u Berlinu 1936. godine i problema sa kojim se suočavao kod kuće, a koji nisu mnogo daleko od onih sa kojima su se ne-belci (a i poneki belci) suočavali u nacističkoj Nemačkoj. Ne tvrdim da bi zapravo pokupio neke kipiće, sigurno ne bi bez oštre i skupe kampanje, ali poneka nominacija bi svakako doprinela daljem uspehu na kino-blagajnama.

Posle odgledanog filma, rekao bih čak da su producenti i distributeri možda i bili u pravu. Jednostavno, nisu hteli da previše ulažu u karte koje su imali, a one, izuzev po pitanju teme i atraktivnog “settinga”, nisu bile baš jake. Nemojte me krivo shvatiti, Race nije loš film, vrlo je pristojnog kvaliteta, dušu dao za televizijski program i celu porodicu na okupu, ali nije ništa više od toga, a sama tema to zahteva.

Film prati Owensa (James) od upisa na fakultet do trijumfalnog povratka sa Olimpijade na kojoj je osvojio čak 4 zlatne medalje i postavio isto toliko svetskih rekorda, što je raspon od tri vrlo interesantne godine. Za to vreme su se na geopolitičkoj sceni dogodile dve stvari: nacisti su došli na vlast u Nemačkoj, a u Americi je predsednik Rooseveldt pokrenuo New Deal, ali je istovremeno podržavao eugeničke eksperimente i rasnu segregaciju. Owens je bez problema izborio mesto u američkom olimpijskom timu (što je i ne baš diskretna poenta filma da je u sportu bitno samo šta možeš, a ne da li si crn ili beo), ali ne i nepodeljeno poštovanje svojih sunarodnika, čak ni kao pobednik, na šta autori filma tek sporadično stavljaju akcenat.

Jedan od problema je i vrlo nestandardan izbor glumca za njegovog trenera Larrija Snydera. Jason Sudeikis je i više nego sposoban komičar, sposoban čak da menja ton prema dramskom, ali uz ograničenje da isti ostane pretežno komičan. Nije on katastrofalan ovde, ali raniji “typecast” i njegova specifična intonacija pri izgovoranju replika nas navodi da u svakom trenutku očekujemo neki štos. Konačno, hemija između njega i Stephana Jamesa je skoro nikakva u tom smislu mentor-učenik, a ne pomažu ni izvorno kartonski likovi sa minimumom karakterizacije. Konačni dojam u tom segmentu je najobičnije otaljavanje.

Osim tog glavnog zapleta oko Owensa i njegovog puta do titule, prisutna su još dva pod-zapleta. Prvi se tiče debate koju vode budući predsednik IOC-a Avery Brundage (Irons) i njegov oponent Jeremiah Mahoney (Hurt) oko toga treba li Amerika učestvovati na Olimpijadi u Berlinu i time prećutno podržati Hitlerov projekat ili je bolje dati (političku) izjavu kroz bojkot. To je pitanje od milion dolara i niko nema pravi odgovor. Prevagnuo je stav da učešće pruža priliku američkim sportistima, među kojima ima i ne-Arijevaca, da na terenu pokažu i dokažu da su bolji od Hitlerove mašinerije. Uostalom, to bi bio i sportski način da se odgovori na političko pitanje, a znamo vrlo dobro da politiku i sport generano ne treba mešati.

Brundage je pobedu za svoju školu mišljenja izlobirao u poseti Berlinu, tražeći od organizacionog odbora određene garancije. Tu se otvara i drugi pod-zaplet, verbalni sukob između organizacione klike predvođene Goebbelsom (Metschurat) i Leni Riefenstahl (van Houten) koja je zadužena da sve usnimi, što je i učinila i od materijala složila dokumentarac u dva toma pod imenom Olympia (1938). U tom sukobu Riefenstahlova brani umetnički i profesionalni integritet da sve treba zabeležiti, dok Goebbels štiti svoje propagandne floskule. Nevolja u takvom prikazu nije ni karikaturalni portret Goebbelsa od strane Barnabija Metschurata, nacistički ministar propagande je po svemu sudeći bio karikaturalni očajnik, nikogović koji se dokopao moći, pa čak ni sasvim solidno izdanje Carice van Houten. Problem je što nigde nije pocrtano da Leni Riefenstahl zapravo nije očekivala trijumf crnog sprintera i da je zapravo verovala u ono što su nacistički manijaci propisivali kao zvaničnu verziju: fizičku superiornost belaca.

Sam tok i ugođaj olimpijskih igara je prikazan verno, a uhvaćena je i atmosfera i društvena klima, od rasističkog divljanja do opijenosti snom o slavi i moći. Stephen Hopkins se potrudio da za potrebe filma izvrši rekonstrukciju nekih od kadrova iz Olympije, što je i vrlo efektno ubacio u film. Takođe, treba pohvaliti scenografiju (kako onovremena sportska borilišta, tako i monumentalnu nacističku arhitekturu) i kostimografiju koje su apsolutno u skladu sa periodom.

Međutim, film pada na domaćem terenu i u portretu američkog rasizma i segregacije kao zvanične politike. Nije da se to ne spominje ili da se sklanja na rub filma, na tome se čak ponekad i insistira. Prvi problem ima veze sa konvencionalnim biografskim filmom kao takvim: radi pitkosti i prilagođavanja prosečnoj publici, autori često pribegavaju pojednostavljenju vrlo kompleksnih društvenih situacija. Drugi problem su oči kojim autori gledaju i jezik kojim govore. Oni naprosto ne mogu da se odlepe od perspektive XXI veka. Film je smešten u 30-te godine prošlog veka, a oni se, kao, čude i zgražavaju nad rasizmom, kao da pre početka rada na scenariju i snimanja filma nisu znali kakva su “Jim Crow” vremena zapravo bila.

Zapravo, osim dvosmislenog naslova Race kao ne provocira dovoljno i ne postavlja prava pitanja, za šta svakako ima mesta. Ovo jedan od onih gledljivih, ništa posebno filmova za laganu konzumaciju bez previše mozganja. Nije to loše, ali je svakako moglo i bolje.

High-Rise

2015.

režija: Ben Wheatley

scenario: Amy Jump (po romanu J.G. Ballarda)

uloge: Tom Hiddleston, Jeremy Irons, Sienna Miller, Luke Evans, Elizabeth Moss, Keeley Hawes, James Purefoy, Peter Ferdinando, Dan Renton Skinner, Stacy Martin, Sienna Guillory

Do sada se Ben Wheatley, najčešće zajedno sa svojom ženom, scenaristkinjom i montažerkom Amy Jump, hvatao crnohumornih trilera, koketirao sa hororom i teško opisivih projekata kao što je road movie stand up o pristojnosti i serijskim ubicama Sightseers i psihodelični, rascepkani, začudni, tripozni i uglavnom nekoherentni, ali svejedno zanimljivi kostimirani “midnight flick” A Field in England. Osim autorske i intelektualne pronicljivosti, te vrhunskog izbora ideja, ono što je karakteriziralo njegove filmove su tesni budžeti i glumci uglavnom pokupljeni direktno sa televizije ili lokalnih teatara. High-Rise je prelazak u višu ligu, finansijski, a usled toga i stilski i Ben Wheatley ne propušta takvu priliku da se “razmaše” pre najavljenog transfera preko Atlantica sa Free Fire koji će imati premijeru krajem godine.

High-Rise je adaptacija romana J.G. Ballarda, i to poprilično verna, što nam je jasno od samog početka, citata direktno iz knjige kroz voice-over naratora. U pitanju je kultni roman u kojem naslovni neboder služi kao metafora ušančenog klasnog sistema i rigidno shvaćenog koncepta klasne borbe, što neumitno dovodi do socijal-darvinističke borbe za opstanak i trijumfa najsnalažljivijih. Amy Jump se trudi da integrira sve značajne delove i aspekte iz romana, što nije nimalo lako, jer iako je reč o vrlo čitljivom i tekućem primerku literature, a teme kojih se roman dotiče su kompleksne. Wheatley se uglavnom bavi vizuelizacijom napisanog materijala, oslanjajući se na legendarne autore i ponekad direktne citate njihovih filmova.

Pa ipak, High-Rise nijednog trenutka nije samo “crtanje” onoga što možemo pročitati u romanu, niti štreberska kopija Kubricka ili Gilliama (na koje se najčešće oslanja), nego jedno osebujno, zaokruženo i pametno stilizirano delo koje vezuje svu našu pažnju i zove na ponavljanje gledanja. Wheatley već prvu odluku, da radnju filma ostavi u 70-im godinama kada je roman napisan i gde smešta radnju, donosi pametno i opravdano. Na taj način može da se poigrava sa stilom u pravcu retro-futurizma (odnosno futurističkih rešenja koja su bila moderna 70-ih godina), a na tekstualnom planu izbegava zamke “naknadne pameti” i toga da se Ballardovi strahovi nisu pokazali kao utemeljeni i da je roman kao takav pomalo datiran, obeležen dominantnim shvatanjima svoga vremena. Tek film ga podiže na nivo univerzalnog promišljanja o pitanjima hijerarhije, klase i socijalne mobilnosti.

Naš junak je dr Laing (Hiddleston), novi stanar modernog nebodera koji propagira utopijsku samodostatnost: u sklopu zgrade su i škola, vrtić, bazen, teretana i supermarket, tako da čovek može da obavi sve na jednom mestu. Stanovi su opremljeni moderno, kao uostalom i zgrada. Laing stanuje negde pri sredini i to, otkrićemo, nije nimalo slučajno. Aristokratija i novobogataši žive pri vrhu, zaključno sa, arhitektom Royalom (Irons) koji je dizajnirao zgradu i njegovom ženom (Hawes), te njihovom “svitom” sačinjenom uglavnom od “nouveau riche” klike. Niži spratovi su namenjeni nižim slojevima, radničkoj klasi (koju uglavnom ne vidimo), posluzi, familijama sa decom čije majke i očevi rade “obične” poslove.

Prvi koje Laing upoznaje su Charlotte (Miller), samohrana majka sa sprata iznad koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i vodi ga kroz šumu zamršenih hijerarhijskih odnosa u zgradi, te autor dokumentarnih filmova komunističkih stavova Wilder (Evans), sklon da svima iz viših slojeva deli etiketu fašista. Atmosfera u neboderu je tipična za jednu takvu strukturu, ljudi se uglavnom slažu, ali trzavice su neminovne. Laing se, pametno, drži podalje održavajući korisne i uljudne odnose i sa onima iznad i sa onima ispod sebe. Međutim, kada stvari eskaliraju, prvo sa nestancima struje na nižim spratovima, a onda sa incidentima na zabavama i oko bazena, zgrada počinje da tone u klasni rat. A rat prati i nestašica u supermarketu i otkazivanje službi koje omogućavaju normalno funkcionisanje, poput one za odnošenje otpada. Sve vrlo brzo skreće na put haosa i anarhije, a svet izvan zgrade kao da ne postoji.

Imena likova nisu nimalo slučajna i označavaju tačno ono što pretpostavljamo. Royal se zaista drži kao ludi kralj koji fingira dobrohotnost svog apsolutizma. Njegova žena Ann je hirovita kraljica. Gosti na njegovim zabavama imaju aristokratska prezimena, njegovi službenici i poslušnici običnija, oni su kao i islužena filmska zvezda, novi bogataši, jednako agresivni i beskrupulozni kao i pre nego što su to bogatstvo stekli. Charlotte (“The Harlot”) predstavlja socijalnu mobilnost, odnosno guranje u višu klasu preko ličnih kontakata i ne baš uvek zakamuflirane prostitucije. A Wilder koji postaje “narodni tribun” takođe je vrlo interesantan lik za analizu.

Wilder je, dakle, slika i prilika komunjarskog đubreta, onog koje će ostaviti ženu (Moss) sa dvoje dece i trećim u stomaku da bi vodio svoje bitke koje maskira u principe. Ne, on nije proleter kakvim se predstavlja, borac za prava slabih i nezaštićenih, njegovi motivi za revoluciju, zapravo pobunu su lični i patološki, kao i kod svih autoritarnih osoba. Tu je pre svega kompleks prema bogatijim i uspešnijim i prilika da, u skladu sa svojim prezimenom, on demonstrira nadmoć, makar po cenu da se ceo sistem sruši. A kada se sistem ruši, posledice su nepredvidljive i onaj koji inicira novo “mešanje karata” možda ne izvuče dobre u novom deljenju.

Kako se u tome snalazi Laing, naš prozor u svet zgrade, predstavnik klase profesionalaca i čovek koji izbegava klasnu jer su mu zanimljivija stilska i identitetska pitanja, živi svoj život i sa kojim se možemo identifikovati? Ostanite pozorni i videćete. Uostalom, istorijske kauzalnosti nas ponešto o tome i uče.

Wheatley po prvi put ima na raspolaganju glumce iz prve lige, makar što se Velike Britanije tiče i to koristi. Nigde versatilnost Toma Hiddlestona nije bila toliko upotrebljiva kao ovde, njegovi kameleonski glumački kvaliteti ovde su spojeni sa kameleonskim likom. Sienna Miller demonstrira svoju plitku slatkastost, a Luke Evans sjajnu kontrolu svoje sirovosti. Jeremy Irons se nakon nekoliko godina pauze vratio filmu i to je dobra vest, on je dobar kao i inače i gledaćemo ga još. A Elizabeth Moss za sebe upisuje još jednu vrlo dobru ulogu.

Ben Wheatley ispravno čita materijal i slaže ga u vizuelno atraktivni i psihološki efektni trip koji je pritom savršeno pratljiv. Poigravanje sa stilom nije samo sebe radi i autor na temeljima drugih gradi nešto svoje i posebno, i u tome ostaje dosledan i inovativan. High-Rise je pregledna i racionalna slika anarhije i to je pun pogodak.

Naravnan na detalje, Wheatley nije zaboravio ni na muziku, takođe vernu periodu, što napušta u dva trenutka i oba, slučajno ili ne sa ABBA-inim hitom SOS. Prvi je na kostimiranoj žurci kod gospođe Royal kada dolazi u sukob sa sirovim poslušnicima i postaje njihov trn u oku, a gudači sviraju rearanžiranu verziju ove pesme. Drugi je pred kraj i tad SOS čujemo u trip-hop izvedbi Portished, a muziku prati montažna sekvenca koja bi bila sasvim validan video-spot. Ovo poslednje ruši kontinuitet perioda, čak i bez dobrog razloga, ali je svejedno zanimljivo za gledanje.

Kontinuitet perioda Wheatley ruši i sa komentarom na kraju, puštajući obraćanje Margaret Thatcher sa razglasa i u etar njenu teoriju o tome da nema socijalizma i da je kapitalizam jedini sistem koji se deli na privatni i društveni, pri čemu privatni simbolozira slobodu i napredak, a društveni neslobodu i korupciju. Zna Wheatley, a znamo i mi da se “Iron Lady” tu malo zeznula, ali iz perspektive britanskih, laburističkih i prilično depresivnih 70-ih obeleženih štrajkovima i državnim intervencijama, ona to nije nužno morala znati. Ovako njene reči mogu poslužiti kao potvrda da distopija ne dolazi sama i ne dolazi u jednom obliku. Nema tog sistema koji ljudska glupost neće uništiti.

La loi du marché / The Measure of Man

2015.

režija: Stéphane Brizé

scenario: Stéphane Brizé, Olivier Gorce

uloge: Vincent Lindon, Karine de Mirbeck, Mathieu Schaller, Yves Ory, Catherine Saint-Bonnet

Na prvi pogled, La loi du marché Stéphana Brizéa je varijacija na temu Deux jours, une nuit braće Dardenne. Sve površinske sličnosti su tu, od mesta za premijeru (glavni program Cannesa), pa do kasnije recepcije kod kritike. Međutim, budite uvereni da ovo nije tek kopija.

Na nivou teksta, imamo običnog radnog čoveka koji se bori da očuva dostojanstvo suočen sa aždajama korporativnog kapitalizma. I okruženje je isto – provincijalni gradić. Čak je i logika “castinga” ista, imamo jednog relativno poznatog, profesionalnog glumca (doduše, bez statusa zvezde kao što je to bio slučaj sa Marianne Cotillard) okruženog sa naturščicima koji manje ili više igraju verzije sebe iz privatnog života. Isti je čak i princip snimanja, verité stil i pogled kamera koji je uglavnom fiksiran na našeg junaka, gotovo dokumentarni kvalitet beleženja za šta možemo zahvaliti direktoru fotografije Ericu Dumontu koji po prvi put radi na igranom filmu.

Naš junak je Thierry Taugourdeau (Lindon), radnik koji je već neko vreme bez posla, otkako je otpušten iz fabrike u kojoj je proveo skoro celi radni vek. Iako je vlasnik svog stana (što nije mala stvar u Francuskoj) i ima nešto ušteđevine, ne bih mu bio u koži. Saznaćemo kasnije da ima ženu (de Mirbeck) i sina tinejdžerske dobi (Schaller) koji je hendikepiran. Iako se Thierry trudi da bude odgovoran i koristan i da istovremeno uživa u svakom radosnom trenutku sa svojim najbližima, situacija u kojoj se našao ga deprimira.

Nije tu toliko stvar ni u ušteđevini koja se topi koliko u osećaju bespomoćnosti, gubljenja vremena i tapkanja u mestu. Primera radi, mi ga upoznajemo na razgovoru na birou rada u apsurdnoj situaciji. On je završio obuku za upravljanje kranom, ali nijedna građevinska firma ga neće zaposliti jer nema iskustva u građevini. Po logici stvari, za njega, kao i za većinu kolega, takav kurs je bio nepotreban i bačeno vreme, ma koliko oni novca dobijali kao potporu za nezaposlene, a čoveku u njegovom položaju neka druga veština bi bolje došla. Situacija je apsurdna, Thierry to zna, njegov savetnik sa biroa to zna, ali je birokratska logika takvih institucija neumoljiva ma koliko bila iskrižana sa onom zdravorazumskom. Uostalom, šta mu još biro može ponuditi? Radionice pisanja CV-a i budženja intervjua, gde će od kolega i voditelja kursa dobijati oprečne kritike glede svog stava i prezentacije? Ma dajte molim vas...

Thierry, međutim, ne odustaje ni tada, a ni posle idiotskog skype intervjua u kojem ga ispitivač isprva ohrabruje, zatim mu deli savete za CV, da bi na kraju rekao da su mu šanse minimalne jer je prestar i nema iskustva sa partikularnom verzijom partikularne mašine, iako je na prethodnoj verziji iste mašine već radi. Iako je očajan da pronađe bilo kakav posao, što na kraju i dobija, makar kao čuvar u super-marketu, Thierry se pre svega bori da očuva ljudsko dostojanstvo, što nije uvek (zapravo, nije nikad) lak posao.

  Jasno je da nas taj famozni sistem laže i maže, da nam baca prašinu u oči, kosku da glođemo i igrarije da se zanimamo, dok nadležni niti imaju pojma šta pošlo po zlu ni kako to srediti. Pitanje je samo kako ostati normalan i pribran, kako ne poludeti i postati destruktivan ili jednostavno ne odustati. Thierriju to polazi za rukom u sceni u kojoj on i žena prodaju kamp-kućicu na moru koju su kupili u srećnijim danima i za koju ih vežu lepe uspomene. Par koji kupuje u tome vidi njihovu slabost i pokušava da preko svake mere spusti cenu. Očaj je najgora moguća opcija i ne treba mu se predavati. Ma koliko Thierriju očajnički trebao novac, ono malo ljudskog ponosa i dostojanstva ipak nema cenu. U tom jednom momentu se vidi sva snaga scenarija koji je reditelj Brizé, i inače poznat po “slice of life” filmovima napisao zajedno sa Olivierom Gorceom.

Druga situacija kada se Thierrijevo dostojanstvo nađe u procepu je ona u kojoj on već ima nešto, taj posao čuvara, i polako se oporavlja od perioda nezaposlenosti i narušenog samopouzdanja. Zapravo, naše dostojanstvo je na udaru mnogo više kad imamo to nešto čega se držimo kao slamke spasa nego kad osim dostojanstva i principa nemamo ništa. Posao čuvara podrazumeva to da Thierry sa kolegama gleda u kamere i hvata potencijalne lopove. To ne predstavlja moralni problem kad sa druge strane ima bezobraznu barabu koja je nešto drpila iz obesti. Ali šta kad se sa druge strane nađe siromašni penzioner koji je možda čak i mahinalno uzeo komad mesa koji ne može da plati? Ili kada se tu nađu kolege koje su krale kupone za popuste ili nešto toliko imaginarno kao što su bodovi na kartici? To su ljudi sa kojima se taj naš obični čovek Thierry može povezati više nego sa korporativnim glavešinama koji traže od njega da bude pouzdani šraf u mašineriji i koji su opsednuti efikasnošću i uštedama u svom sistemu pohlepe.

Ceo film na svojim plećima nosi Vincent Lindon, jedan od onih glumaca koje smo sigurno gledali negde, ali teško da smo ga zapamtili. Njegova tajna je običnost, bez ikakvog glamura. On je slika i prilika običnog čoveka i kao takav se sjajno uklapa u okolinu i ostatak postave sačinjene od običnih ljudi koji čak nisu ni glumci. Tome je prilagođen i njegov glumački stil, utišan, oslonjen na mimiku i diskretnu gestikulaciju, a njegova uloga Thierrija je školski primer mikro-glume.

Jedini problem koji La loi du marché ima je detalj koji otvara pitanje dostojanstva o kojem film govori. Osetljivo je i graniči sa patetikom da Thierry ima sina sa hendikepom. Taj detalj, ako je dovoljno diskretno izveden (što je ovde slučaj, u suštini se ne bavimo sinom), dodaje na težinu situacije, ali otvara set problema i dilema oko realizacije. Naime, kome dati ulogu? Ako za ulogu uzmemo glumca, svako njegovo iskliznuće će ispasti neukusno. Ako, pak, izaberemo stvarnu osobu sa hendikepom (fizički je tu manji problem od eventualnog mentalnog), otvara se moralno pitanje eksploatacije. Ne kažem da neka pitanja ne treba otvarati na filmu samo zato što ih nismo u stanju obraditi, nego da sa tim treba biti jako pažljiv. U La loi du marché je tako nešto moglo biti elegantno izbegnuto i svejedno se ne potencira, ali pitanje eksploatacije ipak stoji.

The Dark Horse

2014.

scenario i režija: James Napier Robertson

uloge: Cliff Curtis, James Rolleston, Kirk Torrance, Mariama McDowell, Wayne Hapi, Barry Te Hira, James Napier Robertson

Filmova o autsajderima odraslim bez privilegija u teškim uslovima i njihovim trijumfima ima na lopate. Potpuno je nevažno je li polje uspeha sport (što je i najčešće – najlakše je identifikovati se sa tom vrstom uspeha), muzika (od crnačkih školskih horova do velškog rudara koji peva operske arije), matematika, kviz (Slumdog Millionare) ili, što da ne, šah. Neke stvari poput talenta, rešenosti, upornosti, koncentracije, pa i zdrave pameti se ne dele po rasnom i klasnom ključu. Pitanje je samo hoće li ih iskoristiti oni koji ih imaju i kako.

Ono što u takvim, inspirativnim, filmovima najčešće nedostaje je detaljan kontekst. Zašto je nekima pobeda na lokalnom turniru u čemu god uspeh o kojem njihovi roditelji i rođaci pričaju možda nekoliko dana, a nekome podvig ravan ubistvu aždaje? Odgovor je jasan: njihova startna pozicija i upravo tu startnu poziciju filmovi predstavljaju samo okvirno (siromaštvo, težak život), oslanjajući se na stereotipe (ti ljudi su često sirovi, pa i malo divlji) i retko kad postavljaju preko potrebno pitanje zašto je tome tako.

Ni The Dark Horse, film po istinitoj priči zasnovan na biografiji novozelandskog prvaka u brzopoteznom šahu Genesisa Potinija, čoveka dvostruko hendikepiranog svojim poreklom (maorskim, što povlači i određene socijalne konotacije) i dijagnozom (bipolarni poremećaj), na polju uzroka ne ide ne znam kako daleko. Nije takav film, a odgovore i sami znamo, možda iz drugih filmova, možda iz udžbenika ili iz života. Novi Zeland kao i ostatak anglofonog Novog Sveta uspostavljen je i na tehnološkoj premoći i na rasizmu koji se perpetuira kroz klasizam. Iako se nad Indijancima, Maorima i Aboridžinima više ne vrše genocidi, čak se folklorno slavi njihova kultura (recimo onaj ples novozelandske ragbi reprezentacije), njih se drži u siromaštvu, na socijali i daleko od poluga moći. Naravno, druga strana medalje je da pripadnici tih manjina vrlo selektivno prihvataju sistem i da vrlo malo koriste mogućnosti u okviru njega, a još manje ohrabruju nove generacije da to učine.

U tom smislu, The Dark Horse je izniman film, inteligentan, pronicljiv i mračan, bez ulepšavanja ili povlađivanja “njihovoj” autentičnosti ili “našoj” toleranciji. Genesis (izvrsni Cliff Curtis, karakterni glumac zadužen za uloge raznih “manjina” u Hollywoodu) je u okviru “svojih” takođe otpadnik i zbog dijagnoze i zbog načina života. Ne napija se, nije nasilan, nije u bandi i ne bavi se kriminalom. Njegov trenutak slave je bio u mladosti kada je šah koristio kao terapiju i kada je postao državni prvak. Od tog trenutka je veći deo života proveo po raznim institucijama, bolnicama i zatvorima, a manji kao skitnica na ulici.

Tako ga i upoznajemo, ogrnutog ćebetom na ulici, na kiši. Ulazi u nekakav socijalni klub gde neki igraju šah, seda za sto, igra sam sa sobom i naglas objašnjava. Dolaze nadležni i kupe ga. Možda i može živeti van bolnice, ali ne bez lekova i ne bez nadzora. Tada na scenu stupa njegov brat (Hapi), tipičan maorski krimos srednjeg nivoa i isprva ga uzima pod svoj krov. Brat ima i sina po imenu Mana (Rolleston) koji je već pomalo stasao da bude iniciran u bandu. Dečaka to ne privlači, barem ne iskreno, ali kao da nema izbora.

Istovremeno, Genesis se javlja svom starom prijatelju (Torrance) koji drži šahovski klub za decu sa idejom da tu besperspektivnu omladinu odvede na državno prvenstvo koje će se održati ubrzo. Zvuči kao sulud plan, ali zašto ne pokušati. Na ta dva polja, nekad odvojena, nekad spojena, Genesis će voditi svoje najteže bitke do sada, da pokaže da je normalan i dobar čovek, bolji i normalniji od surove okoline.

Malo je reći da je Cliff Curtis briljantan kao Genesis. Glumac koji je svetsku slavu stekao u još jednom filmu maorske i socijalne tematike Once Were Warriors (1993) ovde zapravo ima ulogu života. Njegov portret Genesisa je “spot on”, neapologetski i ljudski. Njega savršeno prati mladi James Rolleston koji može ostvariti solidnu karijeru u budućnosti, kao i plejada manje poznatih lokalnih maorskih glumaca, te odlično odabrani naturščici kako u dečijim, tako i u pojedinim odraslim ulogama, poput Waynea Hapija. Slika koju oni daju je autentična i upečatljiva.

Upravo takav portret sredine i tog konstantnog osećaja borbe protiv svih šansi je možda i najjači adut filma. Ono što smeta je usporen tempo koji odaje utisak razvlačenja radnje, ali ono što vidimo je dovoljno da nas drži fiksiranima. Autor James Napier Robertson ne nudi laka rešenja, limunadu i eskapizam, svestan je, kao i Genesis, da je trud možda uzaludan, ali zašto ne pokušati. Uostalom, zašto šah ne bi bio razbibriga ili možda čak i oruđe socijalne mobilnosti. Ima negde u prvoj sezoni serije The Wire scena u kojoj crni momci iz blokova igraju šah na livadi, verovatno radi razvoja strateškog i taktičkog mišljenja. Kada bi samo to znanje mogli drugačije upotrebiti osim za karijeru u kriminalu...

An / Sweet Bean

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Naslov novog filma Naomi Kawase je gastronomski pojam. An je nadjev od slatkog kuhanog crvenog graha koji je, uokviren dvjema malim, debljim (“američkim”) palačinkama, sastavni dio japanske poslastice “dorayaki”. Naziv, a i svaki mogući prijevod, ukazuje na kulinarsku tematiku, i nekoliko takvih scena kuhanja ima u filmu, jedna od njih, ona u kojoj se polako i elaborirano priprema naslovni nadjev, čak zauzima centralno mjesto, ali ovo nije jedan od onih u poslednje vrijeme popularnih i “inspirativnih” gastronomskih filmova. Nećemo napajati oči predivno aranžiranom hranom, niti će netko od naših junaka u kuhinji konačno pronaći sebe. Hrana je uvjet da se radnja postavi u kiosk sa “dorayaki” palačinkama kao svojevrsnu fokalnu točku mikro-kvarta, mjesto gdje se ukrštaju sudbine, ekonomske i socijalne prilike, umnogome nalik na duhansku radnju Auggieja Wrena u Auster-Wangovom diptihu Dim / Modri u licu. Sličan je i profil vlasnika: u pitanju su zatvorene, povučene osobe s izrazitim osjećajem za radnu etiku i za zajednicu, ovisne o svojim dnevnim ritualima. Međutim, za razliku od gospodina Wrena, naš slastičar Santero (igra ga Masatoshi Nagase, nekima možda poznat po ulozi japanskog turista u Jarmushovom Tajanstvenom vlaku) je šutljiv, tajnovit i nimalo konfliktan, jedan od onih koji će svaku reklamaciju riješiti tako što će dati novi kolač besplatno, samo da ga puste na miru. Jedina osoba s kojom zapravo razgovara je srednjoškolka Wakana, također usamljena duša. Trio središnjih likova zaokružen je s Tokue, fizički hendikepiranom staricom na izmaku snaga koja počinje raditi kao ispomoć u Santerovoj radnji upravo zbog naslovnog nadjeva. Njen odnos prema hrani koju kuha isti je kao i odnos prema životu: osjećajan i pozitivan. Uvjerenje ove udovice da svako biće i predmet ima svoju priču koju treba saslušati, presudno će utjecati na živote drugo dvoje usamljenika.

Prije nego što je počela pisati scenarije i režirati igrane filmove, Naomi Kawase bavila se dokumentarnim filmom. To njeno stvaralačko porijeklo se osjeti i u njenim igranim filmovima. Riječ je o, po pravilu, “slice of life” pričama umirenog tempa, u kojima autorica pušta likovima da se razviju i da se nose s različitim životnim temama. Ovdje će se dotaći i ekonomske predestinacije, i otuđenja u urbanoj sredini, i odrastanja nepopularne djevojke, ali An je najviše film o usamljenosti i izopćenosti. Najmanje je izopćena Wakana, ona je “samo” nepopularna u školi, zanemarena kod kuće i vjerojatno joj je uskraćena mogućnost za studiranje i napredak, ali to su stvari s kojima se ona i sama može boriti, pa je njen segment u filmu zapravo najkraći i najslabiji. Tokue je leprozna, živi u koloniji u šumi na kraju grada, i to će se vrlo brzo saznati i utjecati i na nju i na Santera, koji je počeo osjećati odgovornost prema njoj. Opet, njegova izopćenost je stvar mračne prošlosti te moralnog i materijalnog duga prema karikaturalno snobovskoj vlasnici lokala u kojem on drži radnju. Kao što samoća može biti izbor, a usamljenost ne, tako povučenost može biti izbor za razliku od izopćenosti koja je nametnuta. Wakana se mora naučiti nositi s okolinom i ovladati socijalnim vještinama. Tokue nije imala izbora. Santero je svoju poziciju prihvatio kao svojevrsnu kaznu ili pokoru, i to je promijenilo njegovu ličnost.

An je imao premijeru u Cannesu, festivalu inače naklonjenom Naomi Kawase, gdje je već nagrađivana. Iako autorica ima već dvije nagrade iza sebe, Zlatnu kameru za prvijenac Suzaku i Veliku nagradu žirija za Žalosnu šumu, ovoga puta za nju nije bilo mjesta u glavnoj konkurenciji, pa se natjecala u program Izvjestan pogled. An je uglavnom primljen ravnodušno, uz tek poneku pozitivnu kritiku. Glavne primjedbe kritičara odnosile su se na meandrirajuće teme i relativno površno skicirane likove bez ikakve dubine. Te zamjerke donekle stoje, ali An je poetičan i tehnički dorađen film u kojem se autorica ne koristi “štakama” i trikovima kojima inače zna pribjegavati (kao npr. zen-filozofiji “sažvakanoj” na parole u svom prethodnom filmu Mirna voda). Naomi Kawase koristi veoma raspoložene glumce i njihovu prirodnu dinamiku (karakterna glumica Kirin Kiki koja igra Tokue i Kyara Uchida koja utjelovljuje Wakanu su baka i unuka u stvarnom životu), pa uspijeva ispričati priču izvornog romana Duriana Sukegawe tako da ona djeluje posebno i autentično, a da njena poruka o životu i prolaznosti ostane univerzalna.

An nije film koji će ući u antologije filmske umjetnosti, ali je sasvim pristojan primjerak tzv. festivalskog filma, sa svojim nedostacima, ali koji ostaje u pamćenju dovoljno da zadovoljni gledatelj o njemu još koji put razmisli.

The Lure / Corki dancingu

2015.

režija: Agnieszka Smoczynska

scenario: Robert Bolestu

uloge: Marta Mazurek, Michalina Olszanska, Jakub Gierszal, Kinga Preis, Zygmunt Malanowicz

“Originalne” sirene, mislim na one iz grčke mitologije, nisu ribe-devojke, zapravo nisu uopšte morska, nego ostrvska bića zamamnih glasova koje su nesrećne mornare mamile na obalu da bi ih tamo pojele. Ono što mi smatramo sirenama (eng. “mermaid” zapravo su “morske devojke”, Slovenci čak i koriste taj izraz zvanično, i suština im je slična kao kod sirena, kanibalska, samo im je habitat vodeni. Postoje i “morski ljudi” (čudo jedno, muškarac je uvek odrasliji), eng. “merman”, ali oni se nekako nisu primili u globalni folklor, mitologiju i pop-kulturu. Uostalom, nije li strašnije kada monstrum na prvi pogled deluje kao nežna, krhka žena? Različite evropske mitologije ih različito tumače, bilo kao nemirne duhove ubijenih ili poginulih žena, bilo kao vesnike katastrofe, ali suština pop-kulturnih sirena je zapravo uvek slična. U njihovom biću je podvojenost na ljudsko i životinjsko (primalno) i ovo potonje po pravilu odnosi pobedu, jer ljudskost zahteva ultimativnu žrtvu.

Poljski film The Lure, filmski prvenac Agnieszke Smoczynske ne predstavlja nikakav naročiti doprinos mitologiji glede sirena, samo kombinuje standardne mitološke elemente sa romantizacijom na liniji Andersen – Disney, uz čak dosta nespretnu i iznuđenu dramaturgiju, ali pleni vizuelnim stilom i količinom žanrova koje gura u blender. Dramaturgija i motivacija likova je očito podređena samo tome, gledaoci će se ponekad gubiti u filmu i sadržaju koji teče kao na pokretnoj traci često bez nekog smisla, ali makar je vožnja zabavna.

Priča je to o sestrama sirenama, Srebrnoj (Mazurek) i Zlatnoj (Olszanska) koje je na plaži pokupio gitarista Mietek (Gierszal) nakon što su one namamile i utopile polovinu njegovog sastava. Između Mieteka i Srebrne se polako krčka romansa za koju pretpostavljamo da neće dobro završiti, a glavna u grupi, klavijaturistkinja i pevačica Krysia (Preis) ima sasvim poslovnu ideju vezanu za njih. Primiti ih u skupinu i od njih načiniti atrakciju na muzičkoj i noćno-klubaškoj sleazy sceni. Gazda (Malanowicz) već trlja ruke jer predviđa useravanje od love, ali zapravo ne kapira da ima posla sa natprirodnim bićima koja ne može tek tako potčiniti. Osim što se hrane ljudima, sestre komuniciraju telepatski, pa čak ni taktika “zavadi pa vladaj” nije naročito primenjiva na njih. Jedino što im može naškoditi su emocije...

Ono što je najzanimljivije je miks žanrova i stil, te izbor vremena i mesta radnje. U pitanju je bajkoviti (body) horor mjuzikl smešten u (komunističku) Poljsku 80-ih godina. Vremenski “setting” je iskorišten više za furku na pop-kulturu i stil nego za društveno-politički komentar, mada i toga ima onako sa strane, recimo scena u robnoj kući i komentar sestara da su jezik naučile od turista na plaži u Bugarskoj. Možda je dekoracija previše bogato-kičasta, a društvena klima odveć zapadnjački liberalna, ali ne zaboravimo da je ovo fantazija, a ni činjenicu da se u Poljskoj zapadnjačka muzika vrlo brzo primala. Zato ne se ne treba čuditi šljokicama, disco-kuglama i punk rupčagama koje u principu služe za atraktivnost i lagani bizarluk. Uostalom, uz poslovnično dobru fotografiju (važi za sve novije poljske filmove koje sam gledao), ta strana filma deluje i najsnažnije i najsigurnije u izvedbi.

Ako ćemo preći na neku simboličku ravan, tu nisam baš siguran govori li ovaj film išta. Da se tu iščitati pokoja uopštena teza o čoveku kao kvarljivoj robi, čoveku kao samoljubivom i verolomnom biću koje zbog toga zaslužuje osudu i stradanje. Takođe, sirene kao bića podvojenog identiteta se nalaze u procepu, premda Zlatna prihvata svoju monstruoznost i u njoj uživa, a Srebrna želi nemoguće, da postane ljudsko biće, pa je “body horror” priča nekako njena.

Mlade glumice su se pokazale kao odličan izbor, fizički dovoljno slične da bi prošle kao sestre, a opet dovoljno distinktivne da ih nikad ne pomešamo. One uspevaju da kanaliziraju široku paletu emocija i stanja, od fingirane do iskrene naivnosti do raznorodne monstruoznosti, pritom ostajući sve vreme izazovne i opasne. Ostatak ekipe ih odlično prati, mada njihovi likovi nisu ni izbliza toliko kompleksni i čini se da tako kartonski imaju po funkciju-dve u filmu.

Iako osebujan i uvrnut, te stoga pamtljiv, The Lure je očito prvenac u kojem je neiskustvo autorice vidljivo na svakom koraku. Ona čak ni ne načinje teme, pominje ih onako usput, o produbljivanju da i ne govorimo, koristi ih od scene do scene i napušta u zgodnim trenucima, pritom jako varirajući ritam filma tako da je celokupni ugođaj nalik na turneju po izmaštanom svetu koji može, a ne mora imati veze sa stvarnošću. Razloge za to treba tražiti i u scenariju Roberta Bolestua koji dosta toga ostavlja u elipsama, što je možda i njegov autorski potpis. Sličan štos mu je prošao u filmu Hardkor Disco (2014), gde je bio ko-scenarista, ali u pitanju je potpuno drugačija varijanta žanrovski i tematski, pa su te elipse nekako imale smisla, čak su i dobro došle za ugođaj. The Lure nije takav film, ali je ova bizarna i rastrzana zabava svakako vredna gledanja, naročito ako ste horor fan ili ljubitelj kiča 80-ih.

Janis: Little Girl Blue

kritika originalno objavljena na monitoru

2015.

autor: Amy Berg

Nekako se pogodilo da je prošla godina u dokumentarnom filmu bila obeležena fenomenom “Kluba 27”, odnosno možda genijalnim muzičarima koji su umrli u tim godinama. Amy Asifa Kapadie, nagrađen Oscarom, i Cobain: Montage of Heck Bretta Morgena već su privukli pažnju publike i kritike, raspravljalo se o njihovom stilu, stavu i fokusu. Sada se klubu dokumentaraca o pripadnicima “Kluba 27” priključuje i Janis: Little Girl Blue cenjene autorice uglavnom provokativnih i istraživačkih dokumentarnih filmova Amy Berg.

Oko života, dela i smrti Janis Joplin nema mnogo nepoznanica i tu zapravo nema šta da se istražuje ili optužuje, što ne znači da nam Amy Berg neće nabaciti makar, u nekoliko rečenica diskretno pobacanih na različitim mestima po filmu, da je i Janis bila produkt svog vremena i da se i tu, a ne samo u njenom sklopu ličnosti, mogu naći uzroci njene smrti, ali i tuge, pa i muzičke relevantnosti. Janis Joplin je verbalizirala razne traume, kako lične, tako i socijalne, sa kojima je odrastala i kojima je bila svedok. Njenoj zvezdanoj slavi su prethodile godine otpadništva, kako po pitanju stavova (Janis je bila aktivistkinja za ljudska prava u sredini koja je naginjala KKK-u), tako i po pitanju toga da se nije uklapala u tada predominantnu viziju žene kao nežne i povučene, bez prave vrednosti bez svog muškarca.

Nezgrapna, muškobanjasta i ružnjikava devojčica, kasnije devojka bila je tužna, iz toga je crpela snagu koja ju je i dovela do pozicije zvezde, ali je i patila, čeznula da bude prihvaćena i voljena. Sa slavom se nosila odlično: druga su to vremena bila, ali su se trenuci slave završavali sa gašenjem reflektora, posle čega je Janis ostajala tužna i usamljena. Nekako razmišljam, da su Janis Joplin i Amy Winehouse živele u vremenu one druge, verovatno bi bile srećnije i možda bi živele duže. Droga i alkohol koji su im došli glave na jedan paradoksalan i nesrećan način možda ne bi bili toliki faktor u njihovom životu.

John Lennon se upitao u svom komentaru na smrt Janis Joplin zašto se muzičari drogiraju. Nije moguće da baš svi inkliniraju tome zato što su “loše seme”. Naravno, opijati su prisutni na sceni, “loše društvo” zna potegnuti naivnu osobu, ali Lennon nije imao to u mislima. Njega je zanimalo kakav je to svet u kojem kreativna osoba automatski teži sopstvenoj destrukciji. Janis je, kako čujemo od njenih savremenika, bila nesposobna da zanemaruje bol, svoj ili tuđ. Ona je nosila svoje nesigurnosti, ali i traume svih potlačenih, pa se drogom anestezirala. Navlačila se, skidala, razočaravala se, menjala partnere, menjala sastave i na kraju uvek ostajala sama.

Iza nje je ostala muzika. Njen glas pun emocija oblikovali su razni muzički uticaji, od country muzike, preko bluesa i soula do psihodeličnog rocka i taj glas i sada, 45 godina od njene smrti zvuči nezemaljski, fantastično i neponovljivo. Njene improvizacije sa vrištanjem i deranjem, kao i sa dugim monolozima usred peseme, često su bile efektne, a uvek iskrene.

Poznatu životnu i karijernu priču Janis Joplin Amy Ber pakuje u jedan vrlo klasičan, čak staromodan dokumentarac, oslanjajući se na poznate sastojke. Tako imamo i “talking heads” sagovornike, Janisine savremenike sa scene, prijateljicu iz detinjstva, mlađeg brata i sestru, arhivski materijal iz gostovanja na televiziji, sa nastupa i turneja (što malo baca senku sumnje na teorije o današnjoj “selfie” generaciji), pa čak i Janisina pisma roditeljima, prijateljima i ljudima sa kojima je bila u vezi koja čita Cat Power, alias Chan Marshall, takođe pevačica.

U tome se vidi pažnja koju je Amy Berg posvetila svom materijalu. “Pevački” glas Chan Marshall mnogo je nežniji i mekši od Janisinog, dok je kod onog “govornog” ta razlika jedva primetna, a Marshallova doprinosi tome savršeno skidajući pod-tonove južnjačkog akcenta koji su bili karakteristični za Janisin govor. Treba obratiti pažnju i na kadrove sa Festival Express turneje, odnosno poziciju kamere na početku i na kraju filma. Ti filigranski detalji oplemenjuju ceo film i zbog njih ne stičemo dojam da gledamo poznatu i odavno završenu priču, već priču koja se pred našim očima odvija ovde i sada.

Problem sa dokumentarcima generalno je što nakon svojih festivalskih turneja, uglavnom nisu dostupni publici dok se ne pojave na televiziji. Dobra vest je da Janis: Little Girl Blue upravo počinje svoj kino-život u Dokukinu KIC. Dakle, stari i mladi rockeri, navalite! Ovakva prilika se ne propušta.

The Assassin / Nie Yinniang

2015.

režija: Hou Hsiao-Hsien

scenario: Hou Hsiao-Hsien, Cheng Ah, Chu T'ien-wen, Hsieh Hai-Meng (prema kratkoj priči Xing Peija)

uloge: Qi Shu, Chen Chang, Yun Zhou, Ni Dahong, Zhen Yu Lei, Sheu Feng-yi, Ethan Juan, Satoshi Tsumabuki

The Assassin, povratnički film prominentnog tajvanskog autora Hou Hsiao-Hsiena, imao je premijeru na prošlogodišnjem Cannesu i dočekan je sa apsolutnim oduševljenjem kritike, a ispraćen sa nagradom za režiju. Oduševljenje se nije smanjivalo, pa se The Assassin našao na brojnim godišnjim top-listama uglednih časopisa. Svetska kritika je unisono hvalila njegovu originalnost, meditativnost, hrabrost i doslednost u redefiniciji žanra (u pitanju je film snimljen po “wuxia”, borilačkoj priči) i požurila da mu zalepi etikeru “čistog filma”, što je samo po sebi problematičan, snobovski termin.

Ako ste iz opisa i žanrovske odrednice kostimiranog borilačkog filma očekivali živu radnju i koreografirane borbe jednu za drugom, na potpuno ste krivom mestu. Istina, koreografiranih borbi, odnosno akcionih scena će biti tu i tamo, retko, kratko i ne baš potpuno motivirano. Ostatak vremena ćemo gledati dramu, intrige, spletke, moralne dileme i meditacije o prirodi. Radnje ima, ali je usporena i razlomljena na toliko pod-zapleta da je zapravo nepratljiva, naročito u paru sa retkim i izuzetno kriptičnim dijalozima.

Naravno, ima The Assassin svojih momenata inspiracije, kubrickovske precznosti i bressonovske jednostavnosti, naročito na početku obojenom u crno-belo u kojem se upoznajemo sa našom junakinjom Nie Yinniang (Qi Shu) i njenim položajem atentatora korumpiranih velikaša za račun princeze-sveštenice (Sheu Feng-yi), ali i sa njenim ljudskim karakterom koji joj stoji na putu da svoju smrtonosnu veštinu upotrebi kad god se to od nje zahteva. Zato je njena gospodarica šalje na zadatak u rodni grad da ubije svog rođaka i nekadašnjeg verenika Tian Ji'ana (Chen Chang), a sada zapovednika odmetnutog vojnog grada na granici. I eto moralne dileme za nju.

Međutim, kada pomislimo da priča vodi u određenom pravcu, Hou usporava do nepodnošljivosti i meandrira, uvodeći previše likova i površinski slikajući strukturu odnosa mešu njima. Gledaocima, pogotovo ne-Kinezima biće izuzetno teško da isprate tu džunglu socijalnih odnosa, pa i da upamte ko je ko. Razlikujemo muškarce i žene (muškarci nose brade, a žene elaborirane frizure), stare i mlade, građane i seljake (po odeći), ali to je otprilike to. Pojma nemamo ko su likovi i zašto čine to što čine.

U tom meandriranju, Hou će vagati o moralnoj dilemi, slikati upadljivu lepotu kineskih planina i sve začinjavati muzikom. On je nesumnjivo majstor zanata i to pokazuje, čak vrlo nenametljivo, ali apsolutno samouvereno. The Assassin izgleda, povremeno i zvuči predivno. Svaka scena je namerno postavljena baš tako, svaki kadar ima neku poeziju u sebi, ali problem je što Hou ubija svaku priču, svaki zaplet, pa samim tim i želju za gledanje svima koji nisu zagriženi filmofili koji se furaju na “čiste forme”. Jednostavno, beži nam.

Neće nam pomoći ni uvodne kartice koji nam daju “setting” opadanja moći dinastije Tang (IX vek) i vojnih pobuna u autonomnim pograničnim gradovima koje se spremaju. Neće nam pomoći ni wikipedijsko poznavanje kineske istorije i njenih dinastija. Neće nam pomoći ni sama priča koja datira baš iz tog vremena. Hou nam jednostavno ne da radnju. Neki će reći da standardna radnja nije ni potrebna, te da je The Assassin film stanja kojem se moramo prepustiti, pa ga tek onda možda osetimo. Međutim, osim što je rifidan, film je i frigidan: naprosto ne možemo da uronimo u njega, saživimo se sa likovima, čak ni da osetimo išta prema njima.

Iako ne sumnjam u Houovo majstorstvo i čvrstu nameru koja stoji iza filma, moram reći da se nisam osećao prijatno gledajući ga. Obuzimala me je konfuzija toliko da sam se pitao čemu je i zašto ovakav film snimljen. Nije tu reč o redefiniciji “wuxia” žanra, Wong Kar Wai je to radio još sa Ashes of Time (1994) i jednako tako napravio zbunjujući, usporeni “čisti film”. Kažu iskusniji od mene da je na drugo gledanje bolji nego na prvo. Problem je samo u tome što nemam ni najmanju želju da gledanje ponovim.

In the Heart of the Sea

2015.

režija: Ron Howard

scenario: Charles Leavitt, Rick Jaffa, Amanda Silver (prema knjizi Nathaniela Philbricka)

uloge: Chris Hemsworth, Benjamin Walker, Cillian Murphy, Tom Holland, Brendan Gleeson, Ben Whishaw

Mesecima sam odlagao gledanje ovog filma. Mislim, hollywoodski kostimirani spektakl nabijen efektima i kompjuterskim grafičkim intervencijama, pa još na vodi (koja je posebno zajebana za CGI)... Jednostavno, kome to može biti zanimljivo? Još ako uzmemo u obzir da se film reklamira kao istinita priča koja je poslužila kao inspiracija za kapitalno delo američke književnosti, Melvillov Moby Dick, a znamo kako se u Hollywoodu te istinite priče začinjavaju i distorziraju... Zapravo, jedinu slamku spasa je predstavljao reditelj Ron Howard, vešt zanatlija i specijalista upravo za “hollywoodizaciju” istinitih priča, čovek koji snima mnogo, uz tempo od po jednog najčešće solidnog filma na dve godine.

Moram odmah reći, In the Heart of the Sea nije loš film, bar ne u klasičnom smislu te reči, ali je svakako neujednačen, sa mnogo nabačenih ideja nejednake realizacije i ograničen dramaturškim konvencijama pojedinih žanrova. Na planu vizuelnog spektakla nije baš toliko spektakularan, ali nije ni katastrofalan, fotografija je atraktivna, a kompjuterska grafika je dopunjena sa modelarstvom starog kova gde god je to bilo moguće. Jača strana filma su svakako glumci koje Howard, i sam glumac po profesiji, usmerava perfektno i čije potencijale koristi do maksimuma.

Howard je već na svom prošlom filmu, vizuelno impresivnom i dramski nabijenom sportskom spektaklu Rush, svetu otkrio da Chris Hemsworth nije samo frajerčić pogodan za slikanje, već je upravo to frajersko u njemu iskoristio za veran prikaz šampiona Formule 1 Jamesa Hunta. Ovde igra na sigurno, dajući mu tipsku ulogu odvažnog pomorca u kojoj je Hemsworth solidan. Zato je njegov partner u sukobu, Benjamin Walker, iako iznuđeno (nekoliko glumaca višeg profila je odbilo ulogu), prilično dobro rešenje, kanalizirajući nesigurnost neiskusnog aristokrate koji mora da popuni “velike cipele” svojih predaka. Cillian Murphy možda nema veliku minutažu, ali je od svog drugog oficira izvukao maksimum i ostvario najbolju epizodu u filmu. Takođe, Tom Holland, prvi put viđen u The Impossible (2012) sasvim fino gradi karijeru mladog glumca. Brendan Gleeson i Ben Whishaw imaju zahtevnu, podužu scenu međusobne konverzacije i sasvim su solidni, Gleeson kao oličenje istraumiranosti, a Whishaw naivne radoznalosti. Primetno je odsustvo karakterizacije kod malobrojnih ženskih likova, ali In the Heart of the Sea je pre svega muška priča.

Prvo ograničenje je forma priče u priči. Sredinom 19-og stoleća pisac Herman Melville (Whishaw) dolazi na otok Nantucket, nekada centar industrije kitolova i prerade ulja, kako bi od starog pomorca Nickersona (Gleeson) izvukao traumatičnu priču o katastrofi na brodu Essex koju je načuo negde i koja će kasnije poslužiti kao osnova za Moby Dick. Naravno, taj okvir je potpuno “bogus” i to proverljivo: prvo, Melville je na Nantucket prvi put došao tek nakon izdavanja knjige, a drugo, između dvojice muškaraca po logici stvari nije bila tolika razlika u godinama, ali valjda se išlo na efekat starenja usled traume.

Priča u priči je ukleto putovanje dotičnog broda, prvo za tada momčića Nickersona (Holland), koje je bilo problematično od početka. Iskusni prvi oficir Owen Chase (Hemsworth) je ponovo bio “preskočen” za unapređenje u kapetana, a za kapetana je izabran neiskusni George Pollard (Walker) koji je imao odgovarajuće, aristokratsko poreklo i to je dovelo do rivaliteta između njih dvojice od samog početka. Koliko sam pročitao, i taj detalj je pogrešan, Pollard nije bio baš toliko neiskusan i njih dvojica su plovili zajedno. Razlog za distorziju, pojednostavljivanje i prenaglašavanje beži mojoj logici, klasne razlike bi se jednako pokazale i da je Pollard samo bio unapređen preko reda.

Bilo kako bilo, nakon Pollardove pogrešne odluke i svađe između njega i Chasea, njih dvojica sklapaju dogovor da već oštećeni brod brzo napune, vrate se kući kao pobednici i odu svaki svojim putem. Međutim, nakon početne sreće sa ulovom kapitalca, Essex nailazi na “sušu”, toliko da im vest o velikom jatu daleko od obale kojim vlada ogromna bela neman zvuči kao slamka spasa. Pretpostavljamo šta sledi: sukob sa kitom, potapanje broda i priča o preživljavanju na čamcima i pustim otocima, glad, žeđ, smrt, kanibalizam, sve do očekivane, ali sasvim solidno izvedene “završne reči” protiv kapitalističke logike kitolova na kraju.

Pored očitih ograničenja priče o katastrofi i opstanku uprkos svim šansama, drugi problem filma je previše tema kojih se dotiče. Tako imamo i ustroj industrije, i klasne razlike, i spoznaju da kitovi nisu “velike ribe”, nego kompleksnija, inteligentna bića, i moralne nizine u koje čovek mora pasti da bi preživeo. Možda je to preslika Melvillovog romana koji se ni izbliza ne sme svoditi samo na psihologiju opsesije i koji se u pasažima dotiče svih navedenih tema, ali pitanje je koliko je hollywoodski pristup svrsishodan, ma koliko Howard bio vešt u tome i ma koliko In the Heart of the Sea bio pratljiv i solidan film generalno, sa tek pojedinim momentima koji se izdižu iznad te generalne solidnosti. Recimo da bi u rukama autora sklonog filozofiji ovakva priča bila dublja, moćnija i zaokruženija, ali onda studijske glavešine sigurno ne bi potrošile 100 miliona dolara. Opet, možda da glavešine nisu toliko uložile, film ne bi bio toliki “flop” bez šansi da pokrije budžet, ali to su druge i duge priče... I pored svega, shvatite ovaj tekst kao laganu preporuku, iskreno nemate šta izgubiti.

The Witch / The VVitch: A New-England Folktale

2015.

scenario i režija: Robert Eggers

uloge: Anya Taylor-Joy, Ralph Ineson, Kate Dickie, Harvey Scrimshaw, Ellie Grainger, Lucas Dawson

Neke filmove jednostavno ne možemo da pogledamo kako dolikuje, legalno, na velikom platnu i, ako je moguće, uz neku tribinu koja ih prati. Neki filmovi, poput najiščekivanijeg horora ove godine, The Witch, to naprosto zahtevaju. Ali čini se da u našem kraju festivali koji bi imali sluha za ovako nešto nemaju sredtava i obrnuto. O distribuciji ne bih trošio reči sa našim jadnim brojkama. Možda bi se video-tržište bolje odazvalo, The Witch ima sve predispozicije da postane kultni film i za horordžije i za sofisticiranije filmofile, jedan od onih koji se gledaju po više puta i analiziraju, ali ko će to dočekati. Ali i za to postoji lek i vi to dobro znate.

Malo je reći da je The Witch film koji ispunjava očekivanja i zaslužuje “hype” koji se oko njega podigao, festivalski i onaj na internetu. Ovo nije horor iz masovne proivodnje, onaj nastao po jednostavnim šablonima i sa isključivo brzom zaradom u mislima, nije “found footage”, nije nastavak, nije plagijat i nije franšiza u pokušaju. A osim toga što je pošten, promišljen, artističan, atmosferičan, dorađen i detaljan, ovaj film ima i nešto da kaže, i to da razloži, a ne da sažvaće i nabije na nos. Važan film, dakle.

Počnimo od naslova, onog dužeg. Imamo biće – vešticu, lokaciju – Novu Englesku i folklornu priču. To nije bajka, iako se određeni elementi preklapaju. Razlika je pre svega u predvidljivosti ishoda i tretmanu morala koji zauzima možda i centralni deo i jednih i drugih. Dok su bajke najčešće vaspitnog karaktera i imaju za cilj pre svega deci ucepiti određene moralne vrednosti i obrasce ponašanja, narodne priče se više oslanjaju na fenomenologiju, događaje, uzroke, posledice i tumačenja (uzmimo u obzir distorzije koje nastaje u prenosu), pa je s tim u vezi ishod (sudbina upletenih) neizvestan, makar u smislu da dobro ne mora nužno pobediti.

Veštice, dakle, nisu nužno ružne babe sa čirevima na nosu, već mlade i najčešće lepe žene sa svojim moćima. To je i više u skladu sa istorijskim zapisima o navodnim vešticama, kako u (Zapadnoj) Evropi, tako i u prekookeanskim kolonijama. Što nas dovodi do lokacije i vremena radnje, što će reći do engleskih kolonija u Americi oko 1630. godine, znači 10-ak godina posle Mayflowera (sa kojim praktički i počinju američke folklorne legende) i 50-ak pre velikog lova na veštice u Salemu. Tu će nam od pomoći biti i kartica sa kraja filma koja govori da je materijal skupljen sa raznih strana, iz onovremenih zapisa i raznih lokalnih legendi, te da je dobar deo dijaloga (na arhaičnom engleskom) preuzet upravo odatle.

Osim perfektno uhvaćenih fizičkih detalja glede vremena i mesta radnje, poput kostima i scene (što ne treba da čudi, pošto se time Eggers primarno bavio na filmu i u teatru), ključna stvar tu je paradigma, odnosno sistem verovanja. Eggers, naime, odoleva iskušenju da na priču gleda očima čoveka XXI veka i potpuno shvata i prihvata onovremenu paradigmu koju su oblikovale religija i narodno praznoverje. Veštice (za ljude onog vremena) postoje, vrag vreba na svakom koraku, sablasne životinje koje govore postoje, bolesti se leče molitvom, svi ljudi su rođeni u grehu i, ako samo malo skrenu sa Božjeg puta, završiće u paklu prema kojem ovozemaljske muke nisu ništa, seksualnost je grešna, telesnost je grešna, sreća je grešna...

U tom svetu represivne religije začinjene mukama svakodnevnog pionirskog života žive junaci filma The Witch čijih će prvih nekoliko minuta više izgledati kao komorna istorijska drama nego kao punokrvni horor. U tom svetu je možda naslovna junakinja Thomasin (Taylor-Joy) cura duboko u pubertetu, lepe kože, privlačna, izazovna, telesna i veruje se, grešna. Sa njenim krupnim kadrom i počinje film, iako se u tom trenutku ne radi o njoj direktno. Zbog spora sa propovednikom (nerazjašnjene, ali verovatno religijske prirode), njen otac William (Ineson) biva izgnan iz kolonije, pa familiju seli na imanje na osami na ivici šume. Ispostavlja se da William nije zlatnoruki farmer, kukuruz mu propada, životinje su mu mršave i sve u tom smeru. On ne odustaje, trudi se i skroman je, pa njegova žena Katherine (Dickie) u njemu vidi Joba, čoveka na Božjoj kušnji. Međutim, polako na površinu izbijaju priče o veštici u šumi.

Neće proći puno vremena kad sranja počnu da se dešavaju kao na tekućoj traci. Beba nestaje, životinje se inate, sin Caleb (Scrimshaw) se gubi u šumi i vraća se kasnije, bolestan i u bunilu. Blizanci Mercy i Jonas kažu da razgovaraju sa rasplodnim crnim jarcem i pevaju mu pesmice. Crni zec se pojavljuje na putu i donosi nesreću. U centru svih tih događaja stoji Thomasin, možda kao žrtva, možda kao akter. Senka sumnje ubrzo pada na nju, a majka i sestra Mercy su prve koje će uperiti prst, svaka iz svojih razloga. Otac se drži suzdržanije i praktičnije, ali čini se da se obruč oko Thomasin steže...

Postavljeno u okruženje jesenje netaknute i surove prirode, oslikane sivo-smeđim kišno-blatnjavim tonovima, ono što vidimo na ekranu možemo racionalno objasniti iz vizure savremenog čoveka. Život je težak, godina loša, nesreća retko dolazi sama, u šumi su životinje, možda i Indijanci, deca se gube, izmišljaju svašta, a vragovi i veštice su deo standardne religijske “dijete” kojima se i deci i odraslima puni glava. Meditirajući o prirodi u dugim kadrovima (koji bi mogli biti i duži), Eggers ostavlja tu mogućnost, mada ne baca sve karte na nju.

To tumačenje ne narušavaju ni sekvence snova o vešticama, kako onima koje kradu bebe i od njih pripremaju mazivo za metlu, tako i onima koje zavode dečake, pa ni scena u kojoj gavran kljuje majčine grudi. Samo, jesu li te scene baš scene snova ili su možda fantazije i vizije koje se porađaju u Thomasininoj (ili možda čak ne ni u njenoj) glavi? Eggers tu nije konkluzivan i dodaje još simboličkih dokaza natprirodnih aktivnosti, pokazujući nam životinje koje nose određene simboličke konotacije (crni zec, crni jarac, crni gavran), krvavo mleko, religijsko buncanje i time otvara mogućnost natprirodnog, veštičijeg, vražjeg.

U tom smislu treba biti oprezan sa samim krajem filma koji možemo tumačiti na više načina, najmanje u nekom realističkom ključu. Da li se on tu poziva na psihologiju i time slika određene mehanizme odbrane, prihvatanja i oslobođenja? Ili ostaje veran pradigmi i ondašnjem verovanju, pa podastire to kao nepobitni dokaz za natprirodno, u kome god da se ono skriva (ni tu nije konkluzivan)? Takav otvoreni kraj ne bi bio problematičan sam po sebi ako se makar u jednoj od njegovih jednako mogućih varijanti ne bi krilo nešto moralno sporno za današnjeg čoveka: Eggers tu sugerira da veštice postoje ili su postojale, te da je lov na njih (bio) opravdan.

I pored toga The Witch je sjajan film koji njegov reditelj do pred sam kraj vodi na skoro idealan način. Nema tu jeftinih trikova ni pokušaja veštačkog plašenja. Nema kretenskih telefoniranih obrata. Atmosfera je gusta, jeziva i postojana. Tempo je lagan, radnja usporena, ali to ne znači da se ništa ne dešava. Eggers tačno oseća kada da ubaci neki “hint” i na koju stranu da ga zavrti. Zato je The Witch obavezna lektira.

Uz već pomenutu sklonost ka detaljima, valja pohvaliti i “casting”. Nema tu velikih imena, uglavnom su u pitanju početnici i naturščici. Ralpha Inesona i Katie Dicke smo možda zapazili na televiziji koja im je primarni medij, a The Witch im je možda transfer prema filmu. Otkrovenje filma je Anya Taylor-Joy u svojoj prvoj ulozi, perfekto izabrana, pleni talentom i ležernošću (neviđeno još od Jennifer Lawrence u Winter's Bone) i siguran sam da ćemo još čuti za nju, kao i za reditelja Roberta Eggersa koji već sa ovim svojim dugometražnim prvencem pokazuje retku suverenost.