Le nouveau / The New Kid

2015.

režija: Rudi Rosenberg

scenario: Rudi Rosenberg, Igor Gotesman, Bruno Muschio

uloge: Réphaël Ghrenassia, Joshua Raccah, Géraldine Martineau, Guillaume Cloud-Roussel, Johanna Lindstedt, Eytan Chiche, Iléana Courbey

Kako to izgleda biti novi klinac? Ne znam. I osnovnu školu i gimnaziju sam završio u istom razredu u kojem sam započeo, sa manje ili više istim ljudima. Znam kako je to biti otpadnik, jer sam manje ili više uvek bio solo-igrač, što je u osnovnoj bilo poprilično neuputno, u srednjoj već manje. Valjda mlada osoba u to vreme nauči neke osnovne socijalne veštine da održava dnevna “zdravo-zdravo” poznanstva i relativno površno druženje sa ljudima sa kojima deli prostor tih nekoliko sati dnevno.

Što ne znači da nam “novi” nisu dolazili s vremena na vreme, iz ovog ili onog razloga. Bilo je tu izbeglica, ponavljača, momaka i devojaka koji su se preselili iz nekog drugog kraja, druge škole, drugog grada, došli sa sela... Mislim da su podele na “starosedeoce” i “novajlije” tupave i već tada u mom beogradskom odrastanju su bile prevaziđene. Simpatične smo odmah prihvatali kao da su “naši”, neki drugi su nas nervirali, neke treće nismo ni primećivali, neki su samo bili “u tranzitu”, pa ih nismo ni upoznali kako valja. Zapravo, zanimalo nas je samo kako se taj “novi” ponaša, je li ok ili je šupak.

Ne znam tačno kako to funkcioniše drugde, svaki školski sistem ima neke svoje začkoljice, negde se menjaju odeljenja, negde odeljenje nije tako fiksan koncept, pa učenici jedne časove slušaju sa jednom ruljom, a druge sa drugom. Znam samo da se u filmovima oko pojma “novog klinca” uvek diže nekakva frka i panika, ali ne znam da li to i u stvarnom, savremenom životu stoji, ili je to okoštali stari koncept iz filmova, knjiga i kolektivnog sećanja koji nikako da se makne iz savremenog stvaralaštva iz prostog razloga što je zgodan kliše.

Naš novi klinac je Benoit (Ghrenassia) i došao je u Pariz iz drugog grada sa roditeljima, mlađim bratom i besposlenim ujakom. Upoznajemo ga za stolom sa njima i roditelji ga pitaju je li se već skompao s nekim. Odgovor je negativan, pa mu predlažu onaj šablon da im priđe sa nekim slatkišima i započne razgovor. Zvuči glupo, ali on nema bolju ideju. Zvuči glupo i jeste glupo, jer će ga već formirane klike ignorisati ili njegov poziv shvatiti kao priliku da o njemu saznaju nešto zbog čega će ga uzeti na zub (pa makar to bila činjenica da je njegova soba ukrašena nalepnicama od prethodne stanarke). Deca su surova, naročito u grupi.

Jedini koji će postepeno prihvatati njegov poziv za druženje su takođe novajlije, cura sa hendikepom Aglaée (Martineau) i cura koja se doselila iz Švedske i loše govori francuski Johanna (Lindstedt), ili već prokazani čudaci, štreber i bogomoljac Constantin (Cloud-Roussel) i Joshua (Raccah) za kojeg je opravdana bojazan da raste u sociopatu. Ostatak razreda je izdeljen na muški (ekstremno nezreli, siledžijski) i ženski (arogantni, ogovarački) klan.

Benoit će se prvo skompati sa Johannom, ali ona će ubrzo otkriti da se može družiti i sa drugim dečkima u razredu, što će mu slomiti srce. Kao društvo će mu ostati ostalih troje. Može li ekipa sastavljena iz čudaka i otpadnika preživeti godinu u školi i iskušenja koja sa sobom donose nova sredina, odrastanje, prijateljstvo i osetljive godine u koje ulaze?

O odrastanju i adolescentskoj dobi snimljeni su mnogi filmovi, neki kreativni, neki baš i ne. Ali tema se održava jer baš za taj period čovečanstvo smatra da je preloman u razvoju jedinke. Ne bih se sasvim složio sa tom školom mišljenja, jer mislim da vredi samo u relativno ekstremnim primerima poput trauma (a one obeležavaju život kad god se dogodile), dok se većina ljudi formira i menja postepeno, kroz ceo život. No dobro, simpatično nam je da gledamo zgode i nezgode mladih osoba u nastajanju i prvi sam za to, ma koliko rizično bilo da se takav film ili knjiga utope u humoru koji igra na lake poene ili u pravedničkom popovanju starijih.

Dobra stvar sa Le nouveau je to što mladi autor Rudi Rosenberg vešto izbegava te zamke, pa Benoitovo odrastanje deluje prirodno smušeno, nekad smešno, nekad dramatično i što uspeva da kroz ceo film održi baš tu klinačku perspektivu. Nije da odraslih u filmu nema, ali oni su, kao i u životu dece tog uzrasta, uglavnom u pozadini, dok je fokus negde drugde. Najvažnije, nisu premudri usled autorske naknadne pameti, pa je besposleni za klinca ujak jači faktor od zaposlenih roditelja. U tu svrhu se Rosenberg odlučuje da u fokus potpuno stavi svoju mladu, neprofesionalnu glumačku ekipu. Štos mu potpuno uspeva, klinci su ležerni i prirodni i zbog toga je Le nouveau film vredan pažnje. Jedan sasvim običan šablonski film je tako pretvoren u sasvim solidno delce koje ima nešto duha.

Elser / 13 Minutes

2015.

režija: Oliver Hirschbiegel

scenario: Fred Breinersdorfer, Léonie-Claire Breinersdorfer

uloge: Christian Friedel, Katharina Schütler, Burghart Klaussner, Johann von Bülow

Nakon tri različito prihvaćena filma snimljena u američkoj produkciji i na engleskom jeziku i rada na seriji Borgia, Oliver Hirschbiegel se vratio kući. Pritom ne mislim samo na Nemačku i nemački jezik, nego i na temu koja ga je lansirala u globalne visine. Njega je proslavio Downfall / Der Untergang, film o Hitlerovim poslednjim danima u kojem je nemački diktator prikazan kao slab, umoran čovek pomućenog uma, ali ipak čovek, nasuprot uobičajenom neljudsko-zlom portretu. Ovde opet imamo Hitlera, film praktički i počinje s njim, ali ne vidimo njegov pad, već kako je zamalo izbegao jedan atentat.

Na temu nemačkog otpora nacizmu se vraća i Fred Breinersdorfer, pisac kriminalističkih romana i scenarista brojnih televizijskih serija i filmova. Njegov prethodni film Sophie Scholl: The Final Days (2005) bio je portret jedne od liderki pokreta Bela Ruža koji je pružao nenasilni, intelektualni otpor nacističkim zločinima putem letaka koji su podizali svest građanstva o zločinima počinjenim u njihovo ime. Film je dobio odlične kritike i bio je nominovan za Oscara za strani film. Možda ne bi bilo loše napomenuti da Oliver Hirschbiegel nije bio Breinersdorferov (koji je ujedno i producent) prvi izbor, ali se nekako prirodno uklopio zbog posvećenosti detaljima.

Ovde opet u centru imamo jednog od heroja otpora nacizmu koji je postojao i u Nemačkoj. Većina ljudi će se prvo setiti operacije Valkira, što zbog drskosti i vojnički preciznog plana, što zbog hollywoodskog filma sa Tomom Cruiseom, ali teško da se razočarani nacistički oficiri kojima nije toliko smetala ideologija, koliko ratna efikasnost i konačan rezultat mogu smatrati pravim herojima otpora. Druga asocijacija je spomenuta Bela Ruža, ali tu u pitanje dolazi prikladnost i efikasnost nenasilnog otpora i letaka. Georg Elser, precizni mehaničar i majstor mnogih drugih zanata, čovek koji je prešao s reči na delo (bombom), tu je mnogo bolji primer, ali se, nažalost, o njemu vrlo malo znalo.

Njegov napad tempiranom bombom na nacistički skup u minhenskoj pivnici je centralna tačka radnje filma, ali ne i njen glavni deo. Ona je data na početku, uz štur prikaz priprema i epilog: Hitler je završio govor i otišao naslovnih 13 minuta pre eksplozije, a Elser (Friedel) je uhapšen prilikom pokušaja bekstva preko granice.

Film dalje ide u dva smera, od kojih jedan pokriva policijsko saslušanje koje sprovode oficir SS-a Arthur Nebe (Klaussner) i Heinrich Müller (von Bülow) iz Gestapa. Nebe kao iskreni nacional-socijalista pokušava da razume kako je neko tako pametan i sposoban kao Elser toliko “zabludeo” da pokušava atentat na voljenog vođu, dok Müller po partijskoj direktivi pokušava da izvuče priznanje po meri partije: špijunsku aktivnost, zaveru ili nešto slično. Istina je, međutim, da je Elser taj čin osmislio i izveo potpuno sam i potpuno iz uverenja. Paradoks je samo da uvereni pacifista na početku rata za koji procenjuje da će se krvavo završiti po njegovu zemlju, poseže za nasiljem i to za bombom koja uvek ostavlja kolateralne žrtve.

Druga linija radnje bavi se predvečerjem tih događaja, od Elserovog iznuđenog povratka u roditeljski dom uoči odsudnih izbora koji su Hitlera doveli na mesto kancelara, pa do samog bombaškog napada. Tu se u pozadini vidi društvena napetost (sukobi između socijal-demokrata i nacional-socijalista su precizan pokazatelj), status parije koji imaju religiozni i pacifistički nastrojeni Elserovi, kao i njegov težak život pod nacističkim vlastima: robovska radna snaga koju čine politički zatvorenici obara radničku nadnicu. Centralni deo tog zapleta je ipak ljubavna priča sa Elsom (Schütler), ženom udatom za nasilnog nacističkog aktivistu, koja je i razlog zašto se Elser nije vratio nazad u Švicu kad je završio to što je imao.

Ako me pitate kakav je film, moj najiskreniji odgovor bi bio: tako-tako. 13 Minutes jednostavno igra na sigurno i biografske elemente uklapa u već uhodane filmske konstrukcije o plemenitim, tragičnim pokušajima. Tako imamo prilično detaljan, ali i poznat nacistički “dekor”: maltretiranje sugrađana i političkih protivnika i kretensku atmosferu u društvu, ispiranje mozga deci i odraslima. Sa druge strane, imamo i ljubavnu priču za koju scenaristi tvrde da je istinita i rekonstruisana po sećanju jedne od Elsinih kćeri koja je danas gospođa u godinama, ali svejedno deluje filmski i školski. Spoj tih motiva radi dovoljno dobro da film bude gledljiv kao neka jeftinija verzija hollywoodskih filmova, ali nedovoljno da bi nas zadivio.

Zanimljivo je što pažnju javnosti skreće na postojanje i delovanje ličnosti kao što je Georg Elser, ali u tome ne odlazi dalje od nivoa površnog, tipičnog i već viđenog u nekim drugim filmovima o nekim drugim ljudima. Jednostavno, nema tu onog emotivnog naboja. Junak je možda zaslužio i više od prosečnog filma.

Tri Dritare dhe nje Varje / Three Windows and a Hanging

2014.

režija: Isa Qosja

scenario: Zymber Kelmendi

uloge: Irena Cahani, Luan Jaha, Donat Qosja, Leonora Mehmetaj, Doresa Rexha, Aurita Agushi, Mirjana Karanović

Kosovo ima kinematografiju, kakvu-takvu, ali je ipak ima. Istina, retko viđamo filmove sa Kosova čak i na regionalnim i evropskim festivalima, ali ove godine smo samo u Motovunu imali šansu da vidimo dva filma. Babai mi je, čini mi se, temeljno »pobegao«, ali sam za Three Windows and a Hanging ipak dobio priliku za popravni ispit na LIFFE-u. Da ne bude da ja tu nešto pametujem, reći ću otvoreno: o kosovskoj kinematografiji znam vrlo malo. Moje znanje se svodi na to priznajem belodanu činjenicu da su se na Kosovu snimali filmovi na albanskom jeziku i za vreme Jugoslavije, te na to da mogu prepoznati tri kosovska glumca (Bekima Fehmiua, Faruka Begolija i Envera Petrovcija), doduše više zbog njihovih uloga u srpskim i ostalim jugoslovenskim filmovima. Ništa na ovom svetu nije savršeno, pa ni moje znanje.

Nazad na temu. Moram priznati da sam ovom filmu prišao sa zanimanjem, ali i sa određenim predrasudama. Prvo, kinematografija je meni nepoznata. Drugo, film dolazi iz zemlje koja se percipira kao siromašna, ne baš najsretnija i u konačnici nedovršena i nedefinirana. I treće, kosovska država je rođena u ratu koji se nije vodio tako davno i to još uvek ima upliva na društveni, pa samim tim i filmski diskurs. To sa sobom povlači određeni izbor tema, mitologizaciju i samo-viktimizaciju i ostavlja vrlo malo manevarskog prostora za film kao određenu vrstu društvene kritike.

Predrasudama doprinosi i opis radnje filma koji počinje sa »Kosovo, godinu-dve posle rata« i nastavlja se na priču o silovanim ženama i njihovim traumama koje su usledile. Plašio sam se da ćemo možda dobiti kosovsku Grbavicu, odnosno komad filma snimljenog za festivalske žirije koji većinu gledalaca ubija u pojam usporenim tempom, ispadima patetike i mučnom atmosferom. Dobro je da sam se prevario makar u nečemu – Three Windows and a Hanging nije takav samo-viktimizirajući, patetični film, ne bavi se svaljivanjem krivice na "neprijatelja", ne bavi se neprijateljem uopšte (on je došao i prošao pre početka radnje filma) i zapravo se bavi esencijom ruralnog kosovskog društva koje je takvo kakvo je od pamtiveka. Osnovni postulat tog društva je patrijarhat, što je u praksi samo eufemizam za sistemsku mizoginiju.

Učiteljica Lusha (Cahani) živi sama sa sinom u selu gde se muške glave okupljaju u kafani, a ženske ostaju u kućama. Njen muž je nestao za vreme rata i njen položaj je težak. Ona nosi i traumu koji ne može i ne želi da pospremi pod tepih. Naime, ona je silovana i o tome je dala izjavu za novine, anonimno, ali iskreno, i u njoj rekla da su istu sudbinu doživele još tri žene iz sela.

E, tu je ona već u velikom problemu. Nije smela ništa govoriti jer to »sramoti selo«. Ako je već govorila, mogla je tu »sramotu« preuzeti samo na sebe, a ne u to uplitati druge. Svi muškarci iz sela, od lokalnih pijandura do njenog nekadašnjeg prijatelja Sokola (Donat Qosja) žele znati jesu li njihove žene silovane i kako se sa time nositi.

Seoski »predsednik«, odnosno načelnik Uka (Jaha) samo želi da se sve zaboravi i da se život vrati na staro: pripisivanje zasluga za donacije, šefovanje u svojoj radnji i u selu uopšte. Njegova uverenja su svakako konzervativna (što vidimo i po tome kako tretira ženu i kćerku) i svakako mu je lakše napasti i izopštiti učiteljicu zbog lajavosti nego joj držati stranu pred celim selom. A i on je sam smatra krivom za skandal, a njeno ponašanje sramotnim.

Three Windows and a Hanging je redak primerak »slice of life« filma, pojave inače toliko učestale po festivalima da postaje iritantna, koji me nije iznervirao. Naprotiv, film je odlično odmeren, a odnos između zahvatanja širine i dubine je skoro idealan. Jedan od eminentnijih kosovskih reditelja Isa Qosja uspeva da locira temu i da je obradi iz više uglova, te da na marginama toga prikaže zaostalost kosovskog zabačenog sela koja može biti romantična i plemenita, ali i otupljujuća. Ono što posebno iznenađuje je svežina kojom film odiše na vizuelnom planu, i ta svežina dodatno gura priču u smeru stiliziranog balkanskog westerna. Fotografija Gokhana Tiryakija (Ceylanovog redovnog saradnika) je izuzetno atraktivna i filmu daje jedan novi nivo.

Gledanje Three Windows and a Hanging je bilo pozitivno iznenađenje. Ponekad je dovoljno otvoriti se i pogledati nešto sa svežim parom očiju, otvorenog uma i bez predrasuda. One su, kao i skepsa, neizbežne, ali treba dozvoliti radoznalosti da nas ponese. Šta je najgore šta nas može snaći? Loš film? Izgubljenih sat i po vremena? Međutim, ako radoznalost ne sledimo, možemo mnogo toga propustiti. Recimo ovaj film.

Youth / La giovinezza

kritika objavljena na monitor.hr

2015.

scenario i režija: Paolo Sorrentino

uloge: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz, Paul Dano, Jane Fonda, Alex Macqueen, Luna Zimić Mijović, Ed Stoppard, Paloma Faith, Madalina Diana Ghenea

Pre nego što počnete sa čitanjem kritike, otkriću vam nešto: ne postoji objektivna kritika zato što ne postoje objektivni i transparentni kriteriji šta nešto čini dobrim filmom. Opet, kritika ipak nije mlaćenje prazne slame, ljudi koji to pišu su ljudi sa određenim znanjem, iskustvom i integritetom, možda čak i ljudi od autoriteta i treba im verovati da to što rade, rade pošteno i bez računa i zadnjih namera.

 Čemu ovaj uvod? Zato što je novi Sorrentinov film Youth izuzetno pipav za analizu, kritiku, ocenu i procenu, jer kako god da ga se uhvatimo – nije dobro i pošteno. Evo osnovne dileme: može li se on gledati odvojeno ili se mora gledati u određenom kontekstu, odnosno u kontekstu Sorrentinovog prethodnog filma La grande bellezza? Koji je od ta dva pristupa ispravan? Zašto biramo jedan ili drugi. Reći ću odmah da sam Sorrentinov fan i da La grande bellezzu smatram remek-delom, iako mi je potcenjeni This Must Be The Place čak i draži na osobnom (ex-darkerskom) nivou, i da sam žestoko “navijao” da mi se Youth ne samo svidi, nego da bude film koji će me odneti i koji će svakako biti samostalno izdržati test postojanosti. Nisam to dobio (pre svega u smislu samostalnosti i postojanosti filma) i zbog toga sam pomalo razočaran, iako Youth nikako nije loš film.

Eh, samo je neujednačen, rasplinutih ideja, pseudo-pametan, dosta često nespretno napisan (zbog jezičke barijere). Više od svega, deluje kao nastavak La grande bellezze, drugi deo nekakve trilogije ili tetralogije u kojoj će Sorrentino obraditi još neke od filozofskih i “filozofskih” tema (ima razlike!) Tako smo imali lepotu, sada mladost, možemo anticipirati još ljubav ili zdravlje, ali možda se i neka druga tema uvuče. Zanimljivo je primetiti da u oba za sada snimljena filma junaci jure za naslovnim pojmom koji je nedefinisan i eteričan, pa im izmiče.

 Kao što je pisac Jep tragao za velikom lepotom kao smislom, tako sada imamo dva starija gospodina koji tuđu mladost mogu samo gledati, a svoje se sećati. Obojica su kreativci u svojevrsnoj blokadi. Kompozitor i dirigent Fred Ballinger (Caine) je svoju prihvatio i od nje ne odstupa jer su u pitanju lični razlozi, pa se zato upinje da odbije poziv britanske Krune da još jednom diriguje svoju najpoznatiju kompoziciju za prinčev rođendan i za to dobije titulu. Sa druge strane, reditelj Mick Boyle (Keitel) se trudi da svoju po svaku cenu razbije i posle serije loših, tipično staračkih filmova snimi onaj jedan poslednji, testamentarni. Njih dvojica imaju svaki svoj deo zapleta, a povezuje ih i treći. Oni su prijatelji još od mladosti i brak njihove dece, Fredove kćerke Lene (Weisz) i Mickovog sina Juliana (Stoppard) se raspada jer se potonji zaljubio u “najbeznačajniju osobu na svetu” pop-pevačicu Palomu Faith (igra samu sebe, pomalo drveno). Osim ta tri zapleta (uslovno rečeno, pošto većina toga ostaje na nivou razgovora i rasprave), imamo još sijaset likova i manjih zapleta u specifičnom miljeu elitnog spa-resorta u švicarskim Alpima...

Tako imamo Miss Universe (Ghenea) koja je dobila boravak u hotelu u sklopu svoje nagrade. Imamo predebelog, astmatičnog bivšeg fudbalera sa tetovažom Marxa na leđima (asocijacija jasna). Imamo i mladog glumca Jimmyja (Dano) koji pati zbog toga što ga svi pamte po ulozi u robotskom kostimu, a on želi karijeru u art-kinematografiji i zbog toga se priprema za veoma zahtevnu ulogu u nekom nemačkom filmu (“payoff” tu je gotovo genijalan). Imamo i bračni par koji sedi za stolom i ne razgovara, profesionalnog alpinistu, radoznalog klinca, armiju Mickovih scenarista, simpatičnu maserku i još nešto gostiju, posluge, zabavljača i svega onoga što možemo očekivati na takvom mestu.

Sorrentino ostaje veran miljeu oko kojeg se vrti njegova kinematografija. Ne samo da opet imamo nekakvu društvenu elitu, nego su ti likovi zatvoreni u specifičnim “zlatnim kavezima”, što je posledica i njihovog društvenog statusa, ali i njihovog izabranog načina života koji ih praktično gura u paralelni svet. U tom smislu, nema neke drastične razlike između korumpiranog premijera, rock zvezde, pisca-posvuduše i ove dvojice starih kenjaca čiji se skoro svaki razgovor dotiče telesnih izlučevina. Uz milje ide i lokacija i ona je savršeno pogođena i oslikana: to je mesto na kojem bi njih dvojica letovala, taj spoj stare aristokratije, dekadencije i moderno-utilitarnog zdravstvenog štiha, sa sve “ukusnim”, a dozlaboga dosadnim zabavama na terasi. Ne, hotel ovde nije junak kao u The Grand Budapest Hotel Wesa Andersona, niti kao rimske ulice i spomenici u La grande bellezzi, ali je jedan okvir bez koga se ne može.

 Još nešto tipično za Sorrentina su i filmske reference. Iako je film posvećen ove godine preminulom Francescu Rosiju, Youth se, kao i La grande bellezza, jako vezuje na Fellinija. Prethodnik se u nekoliko ključnih tačaka nadovezivao na La dolce vita, ovde je to pak 8 ½, bilo kroz diskretne detalje, poput kostima i rekvizita, bilo kroz još jasnije aluzije (komentari na filmsku umetnost), bilo kroz nekoliko citiranih poetičnih scena. Znamo da Sorrentino izuzetno ceni i voli delo slavnog zemljaka i možda svog idola i citati nas nimalo ne iznenađuju.

Problem je što Sorrentino, stilom i idejom, citira samog sebe, odnosno svoj prethodni film. Jedini očigledni odmak je ritam i tok filma, dok je La grande bellezza bila raštrkana (što je apsolutno odgovaralo temi), Youth je fokusiraniji i manje meandrirajući, pa stoga i pratljiviji. Možda se u tome računalo i širu publiku, a možda je autor samo želeo da ispriča priču makar donekle koherentno i to mu uspeva. Youth je vrlo gladak i zabavan film sa vrlo raspoloženim i sjajno usmeravanim ionako odličnim glumcima, okupan u predivnim vizualima i popraćen odlično izabranom muzikom.

Problemi su na drugom mestu. Tema stvaralačke blokade ni u kom slučaju nije nova i Sorrentinu ona služi kao idealno ishodište da se šali na razne teme (što mu često uspeva) i da filozofira o svemu i svačemu. I to je legitimno kada autoru to ide od ruke i kada pazi da u svom filozofiranju zadrži određenu eleganciju. Sorrentinu je to uspevalo ranije, ali ne i sad, na ovom mestu. Nije to samo problem jezičke barijere koliko toga da autor jednostavno prečesto pokušava da kaže “nešto važno i veliko”, pa na dosta mesta to ispada usiljeno i seratorski (dakle, nimalo elegantno), a na par čak i ubedljivo banalno i stoga iritantno. Stičem utisak da je Sorrentino žarko želeo da ponovi iskustvo i uspeh svog prethodnog filma i ponudi ga nešto široj publici, ali se oko toga previše trudi, što ubija svaku poentu. Ipak valja snimiti nešto svežije.

 Da se ne lažemo, Youth je sam za sebe film koji zaslužuje preporuku zbog ambijenta, vizuala, muzike, glume i humora, pa čak i kao meditacija o umetnosti i životu. Sitne banalnosti su iritantne, ali podnošljive. Međutim, ovo je film autora koji je već snimio dosta bolji film. Još gore, Youth na taj bolji film liči i stalno ga priziva u sećanje, ali ga ne dostiže. Da ga je bilo ko drugi napisao i režirao, pohvalio bih trud. Ovako sam od Sorrentina ipak očekivao nešto bolje i originalnije. I ostao razočaran.

A Bigger Splash

kritika objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Luca Guadagnino

scenario: David Kajganich, Alain Page (prema filmu La piscine)

uloge: Tilda Swinton, Mathias Schoenaerts, Ralph Fiennes, Dakota Johnson, Aurore Clement, Lily McMenamy, Corrado Guzzanti, Elena Bucci

Luca Guadagnino je pomalo kontroverzna figura u svojoj rodnoj Italiji. Njegov prethodni film I Am Love (2010) je postao jedan od većih evropskih “arthouse” hitova u Americi, ali je loše prošao na domaćem terenu. Ponovo sa svojom muzom Tildom Swinton u glavnoj ulozi i prema scenariju Davida Kajganicha, Guadagnino je napravio remake kultnog francuskog trilera La piscine (Jacques Deray, 1969) na engleskom jeziku i sa internacionalnom postavom.

A Bigger Splash je, nasuprot relativnom minimalizmu originala, izuzetno stiliziran i erotiziran film, okupan u živim, letnjim bojama, oku ugodan i beskrajno referentan na obe forme kulture, visoku i popularnu. Naslov je pozajmljen od slike Davida Hockneya, dok se u samom filmu puno raspravlja o rock n rollu, naročito o sastavu The Rolling Stones. Radnja je, pak, prebačena iz opušteno-snobovskog St. Tropeza na italijanski otok Pantelleria, u lagano divlji chic koji je moderan sada, pretpostavljam kao što je to bio i ranije. Nemojte da vas zavara činjenica da je ovo remake: njegove promene nisu kozmetičke, niti samo kontekstualne (mada ima i toga, povremeno ćemo videti afričke imigrante i izbeglice kako lutaju otokom, sliku i priliku južno-italijanske realnosti), već je ovo jedan odlično presložen, punokrvan “slow-burn” triler koji se gleda sa uživanjem.

Rock zvezda Marianne Lane (Swinton) se oporavlja od operacije glasnih žica na ovoj izuzetnoj lokaciji, zajedno sa svojim mužem Paulom (Schoenaerts). On se isto bori sa svojim demonima, kasnije ćemo saznati da je imao problema sa drogom i alkoholom, kao i to da je pokušao samoubistvo. Oni uživaju u suncu, moru i prostranoj, odaljenoj vili. Njihova idila će biti prekinuta kada im se javi Harry (Fiennes), muzički producent i kućni prijatelj kojeg baš i nisu želeli videti ako se već skrivaju od sveta.

On dolazi u pratnji mlade devojke Pen (Johnson) za koju oboje tvrde da mu je kćerka za koju je tek nedavno saznao, mada njihov odnos izgleda pomalo čudno. Dok se Harry napadno trudi da oživi dane stare slave za ovaj sada “pripitomljeni” rock n roll par, Pen se upinje iz petnih žila da pokaže kako nije impresionirana njihovom slavom i očevim anegdotama i lovačkim pričama. A Harry je baš nesnosan tip, ne u smislu da je neprijatan, ali je hektičan i napadan, od rezervacije stola, preko kuhinje i nabavke namirnica do pozivanja svojih gostiju (“Njih dve su super, komunistkinje su”) i konstantnog podjeavanja Paula i uvaljivanje Marianne, koja mu je bivša, nikad prežaljena ljubav.

Uvodnih sat vremena filma je skoro u komičnom ključu, tipičan film o nesnosnom prijatelju koji će vam uništiti odmor i pored kojeg su neprijatelji čist višak. Međutim, pored muzike koju čujemo u pozadini, imamo i “soundtrack” koji čujemo nezavisno i koji nas podseća da će se neko sranje neizbežno dogoditi. Ipak u osnovi svega leži intriga: Harry je došao sa planom da zavede Marianne, Paul je rešen da se ne prepusti bez borbe, Marianne je rastrzana između stabilnosti koju ima i avanture koju bi možda želela, a ni Pen nije potpuno čistih namera, čini se da je bacila oko na Paula, da li zbog toga što ne trpi Marianne, da li kao “wingman” svom ocu koji joj možda i nije otac...

Rekoh već, zaplet sjajno funkcioniše, kreće polako i preuzima. Istina, Guadagnino ponekad “telefonira” dalji tok radnje preterano direktnim menjanjem fokusa sa detalja na detalj, ali to je samo manja smetnja. Uostalom, kod ovakvih filmova sve zavisi od dinamike među likovima, a ona je pogođena izvrsno, uz osećaj za intrigu i misteriju.

Srećom pa su glumci izabrani odlično. Najproblematičniji izbor je, očekivano, Dakota Johnson, ali njena uloga se svodi uglavnom na to da izgleda kako izgleda: krhko, a opet zavodljivo, te da se profilira kao razmaženo, bogataško deriše iako za sebe kaže da ima 22 godine. Mathias Schoenaerts pokazuje da je sasvim pouzdan glumac, a “low-key”, umerene uloge mu baš leže. Ralphu Fiennesu, nasuprot, leže kitnjastije uloge i Harry je pravi izbor za njega, kao i on za Harrija. Teško bih zamislio nekog drugog u toj ulozi. Izbor Tilde Swinton za izuzetno strastvenu i erotičnu ulogu Marianne je hrabar, jer ona uglavnom zrači androginošću, hladnoćom i distancom. Istini za volju, gledali smo je u sličnom izdanju u Only Lovers Left Alive, ali lik Marianne, za standarde Tilde Swinton, toplinu podiže na drugi nivo. Posebno treba istaknuti da su joj od starta mogućnosti ograničene, da njen lik govori malo i retko (zbog operacije), pa mora komunicirati na druge načine i opet na neki način pokazati nezadovoljstvo nastalom situacijom.

Što se samog italijanskog konteksta tiče, on deluje nakalemljeno i to se, kako film odmiče, sve jasnije vidi. Ima nekog emocionalnog efekta to što ćemo migrante viđati na raznim očekivanim i neočekivanim mestima, a za priču ima smisla i uloga koja im je namenjena, ali opet, njihovo pitanje nije inkorporirano na način da bude elegantno i neprimetno, pa tu slutimo “tešku ruku” kako u scenariju, tako i u režiji.

No, i pored toga A Bigger Splash nudi više nego dovoljno materijala za uživanje, od fenomenalne fotografije koja na najbolji mogući način hvata lepotu i surovost jednog mediteranskog otoka, preko odlične zvučne pratnje i sjajne glume do jedne sasvim funkcionalne intrige i misterije. A Bigger Splash je remake koji je dostojan originala i koji ne vređa uspomenu na njega, i još važnije, sasvim dobar film.

Pioniri-geroi / Pioneer Heroes

2015.

scenario i režija: Natalija Kudrjašova

uloge: Natalija Kudrjašova, Darja Moroz, Aleksej Mitjin, Varja Šablakova, Sima Vibornova, Nikita Jakovljev, Jurij Kuznjecov, Aleksandr Userdin, Svetlana Smirnova-Marcinkevič

“Danas kad postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću...” Ne znam dalje. I ovo što znam, znam iz reklame za proizvode konditorske industrije “Pionir” Subotica. Nisam primljen u pionire, iako sam u školu pošao dok se moja država još uvek zvala SFRJ. Ne zato što nisam hteo, ko je mene pa pitao o takvim stvarima, nego su tu organizaciju jednostavno ukinuli. Mog dve godine mlađeg brata su primili u neku opskurnu organizaciju zvanu “Dečji savez”, ali to jednostavno nije bilo to. Ne znam čemu je ta organizacija služila osim da redovno naplaćuje članarinu. Od pionirskog nasleđa u Beogradu mogu da se setim samo Pionirskog Grada, gde su nas kao osnovce vodili na izlete i sportske aktivnosti i Pionirskog Parka, meni značajnog samo po tome da se preko puta njega nalazi Tuckwood, prvi beogradski multipleks. Znam da postoji i Dom Pionira, ali niti znam gde je, niti znam čemu to danas služi.

Nemam, dakle, plavu kapu “titovku” i crvenu maramu. Ne žalim zbog toga, verovatno bi se takve stvari izgubile pri nekoj selidbi. Ne žalim zbog toga kao što ne žalim zbog činjenice da nisam kršten. Kao uvereni liberal, smatram da čovek svoje odluke treba doneti sam, a to je nemoguće dok si dete i dok ti roditelji ili organi sistema (od škole nadalje) ispiraju mozak i pune glavu svojim idejama.

Kada sam ja izašao iz strogo porodičnih okvira i ušao u sistem, već se provodila tranzicija, i to ne ona iz socijalizma u kapitalizam (uzgred budi rečeno, to se u Jugoslaviji nije dogodilo, ono što se naziva kapitalizmom je najobičniji etatizam i “burazerizam), nego iz jugoslovenske komunističke “bratstvo-jedinstvo” mitologije u nacionalističku, u svakoj novonastaloj državi posebno. Kada sam iz sistema izašao, nakon srednje škole, ona je bila već gotova, a u međuvremenu je bila konfuzna, gotovo shizofrena. Ono što se na “tržištu ideja” nudilo probavao sam pomalo i kratko, kao sendviče na lošem banketu, možda po jedan zalogaj dok ne bih shvatio da je 'lebac buđav, meso trulo, a sir gumen. Sada, sa trideset-i-nešto godina, kao i većina ljudi iz moje generacije, nepoverljiv sam prema velikim idejama i brzim rešenjima i plivam samo toliko da ne potonem. Zovite to kako hoćete, rezignacijom, depresijom ili apatijom.

Stvaran život ne ostavlja puno prostora za velike snove i to je ono što sam ja, kao i moji ruski vršnjaci, junaci filma Pioniri-geroi naučili na teži način, na svojoj koži. Njih troje, Olga, Katja i Andrej, su svoj život pun ideološki nametnutih snova započeli u razredu u Nižnjem Novgorodu koji se tada još uvek zvao Gorki. Olga je sanjala da otkrije imperijalističke špijune koji crnim “volgama” gaze sovjetsku decu, Katjina lojalnost je bila podeljena između siromašne porodice koja je zarađivala na ilegalnoj proizvodnji alkohola i “majke”-države, a Andrej je svoj mladi život posvetio velikom cilju da otkrije lek za neku bolest ili čak za smrt kao takvu.

Dvadeset i nešto godina kasnije, oni su u ogromnoj, surovoj Moskvi i vode naizgled uspešne živote, to jest imaju naizgled fina zanimanja. Olga je glumica, Katja je “event manager”, a Andrej nezavisni novinar. Njihovi odrasli životi, opet, imaju i tamnu stranu. Olga (Kudrjašova) pati od agorafobije i sa njom se svaki dan susreće, Katjin (Moroz) privatni život je isprazan i besmislen, a Andrej (Mitjin) je očigledno u depresiji i, iako ima divnu devojku koja mu pruža samu podršku, sakriva se od sveta u posao, alkohol i kompjuterske igrice. Njihovi junački snovi iz mladosti sada su samo uspomena...

Jasno je, naravno, zašto me je ovaj film privukao, blizak mi je na više nivoa: generacijskom, kulturološkom i socijalnom. Priča svakog od njih, izložena kroz “hyperlink” postupak, mogla je biti moja ili nekog od mojih prijatelja i znanaca. Pa opet, film mi se nije svideo i umesto jakog emotivnog utiska, na mene je ostavio onaj mlakušni. Nije tu problem u tehničkim komponentama filma, jer su one u rasponu od solidnih do izvrsnih (recimo fotografija), niti u nedostatku poetičnosti, jer autorica i jedna od glavnih glumica Natalija Kudrjašova, čini se, svakoj pojedinačnoj sceni pristupa sa srcem i dušom. Čak je i centralna ideja filma o disparitetu između dečijih snova i krute stvarnosti u ruskom društvu između socijalizma i “putinizma” više nego intrigantna. Problem su pojedinačni koncepti troje glavnih likova, u detinjstvu i odrasloj dobi, koji su, jednostavno rečeno, potpuno tipski i u njihovom spoju u priču koji deluje kao vrlo klimava konstrukcija.

Možda se ja varam, pošto ne poznajem rusko društvo u tančine, ali njihove detinje ideje mi se čine previše naivnim. Razumem uticaj nametnute ideologije na mlade mozgove, ali je li u Rusiji pred sam raspad SSSR-a iko ozbiljno verovao u špijune koji gaze decu ili u to da će od prljavštine koju čuva ispod kade napraviti čudotvorni serum? Katjina moralna dilema je svakako snažna i uvodi socijalni momenat, ali opet... Ne žive li njeni od tog “kriminala” i ne donosi li taj “kriminal” hranu na sto, slatkiše, igračke, odeću? Nisu li deca po definiciji materijalistička, praktična bića kojima su od herojskih dela važnije stvari lopta, bicikl ili kakav muzički instrument?

Opet, ako prihvatimo njihove detinje ideje kao neku vrstu autorske nostalgije za čistotom detinjstva, kako onda gledati na njihove isprazne, odrasle živote? Je li tu reč o cinizmu i mizantropiji ili o starom, proverenom, popovanju? Zašto Katja kao najkompleksniji dečiji lik postaje šablonski i nedorečen lik u odrasloj dobi. Zašto inteligentni i pronicljivi Andrej drži distancu od jedinih ljudi kojima je stalo do njega i zašto je ta distanca toliko karikaturalna da ga devojka oslovljava po prezimenu? Kako tumačiti Olginu agorafobiju, a ona, recimo, nema strah od nastupa koji bi tom psihičkom stanju bio komplementaran? Gde je tu fokus? Na kojem od dva tranzicijska šablona? Na trci za novcem ili na otuđenju? I kao šlag na torti, onaj tipično ruski patetičan kraj... Ima šarma u ruskoj patetici (pada mi na pamet Čajkovski), ali ne kada je ona tako vidno iskonstruisana od prepoznatljivih sastavnih delova.

Iako me je film razočarao i upotrebiću za njega jedan engleski termin (iako sam ih u ovoj kritici izbegavao), “underwhelming”, nimalo mi nije žao da sam ga pogledao. Ako vam nije jasno zašto, vratite se na početak teksta. Ta priča je, rekoh, mogla biti moja, a u tragovima zaista i jeste moja, iako nisam nikad bio ni pionir ni heroj.

Gui lai / Coming Home

2014.

režija: Zhang Yimou

scenario: Zou Yingzhi (po romanu Yan Geling)

uloge: Gong Li, Chen Daoming, Zhang Huiwen

Zhang Yimou je svakako jedan od značajnijih kineskih filmskih stvaralaca. U ranijoj fazi karijere je uglavnom snimao komorne, intimne drame i, još važnije, otkrio glumicu Gong Li. Njegovi kasniji filmovi su bili epskog zamaha i istorijske tematike. The Flowers of War (2011) je čak bio pokušaj globalnog mega-spektakla na temu Drugog svetskog rata po romanu Yan Geling. Coming Home je Zhangov drugi film po literarnom predlošku pomenute autorice i njegova šesta saradnja sa Gong Li. Zanimljivo je primetiti da, iako su u ranijoj fazi njihovih karijera reditelj i glumica često sarađivali, ovo je tek drugi njihov zajednički projekat u poslednjih 20-ak godina.

Iako Zhangovi filmovi deluju skupo i finansijski stabilno, ipak treba napomenuti da njegov odnos sa kineskim režimom nije baš idiličan. Istina je da je Zhang režirao ceremonije otvaranja i zatvaranje pekinške Olimpijade, te da često ima angažmane u teatru, operi i baletu, ali to je plod kompromisa između dveju strana. Coming Home se može tumačiti kao radikalizacija odnosa: film je možda u svojoj suštini intimna drama, ali u pozadini stoji jedan od najvećih komunističkih zločina, Kulturna revolucija i njene posledice. Iako se Kina sada čini kao otvorena država (pre svega u ekonomskom smislu), ne treba zaboraviti da je tamo još uvek na snazi jednopartijski sistem i da je vladajuća partija ista ona koja je sprovodila Kulturnu revoluciju i ostale Maove promašene projekte koji su odneli previše života, te da su ti istorijski događaji neuputna, ako ne i zabranjena tema.

Coming Home počinje kao politički “period piece” sa elementima trilera. Politički zatvorenik Lu (Chen Daoming) je pobegao iz radnog logora i policija očekuje njegov povratak kući, te zbog toga vrši pritisak na njegovu ženu Yu (Gong Li) i kćerku Dan Dan (Zhang Huiwen). Dok se Dan Dan ne seća oca i ostaje verna Partiji u iščekivanju glavne uloge u komunističkom baletnom spektaklu, Yu je pre svega lojalna mužu, ali se ne usuđuje da to pokaže, čak ni kad on zakuca na vrata. Dan Dan, razočarana zbog toga što joj je glavna uloga izmakla uprkos talentu i trudu, pronalazi u ocu “narodnom neprijatelju” krivca za situaciju i prijavljuje ga policiji. Sledi scena koja je već drugi emotivni vrhunac filma (prva je ona sa zatvorenim vratima), potera i obračun na železničkoj stanici, u kojoj policija odovodi Lua, a Yu u naguravanju dobija udarac u glavu.

Tri godine kasnije, dogma Kulturne revolucije je napuštena i Lu je pušten kući. Na stanici ga dočekuje Dan Dan koja je sad obična radnica u fabrici, a ne balerina. Lu vrlo brzo otkriva da ga Yu više ne prepoznaje i da zbog udarca pati od amnezije. On je rešen da se vrati u njen život, da je nekako podseti na sebe (iako se ona seća “ideje” svog muža koji će se svakog časa vratiti, ali ne i njegovog lika), a Dan Dan želi da se iskupi za svoje postupke. Uspeh cele ideje nikako nije izvestan, a Lu se do tada o svojoj ženi koju obožava mora brinuti kao neznanac.

Prvi, primetno kraći deo filma ima svoje momente, naročito na planu odnosa unutar familije i društva, ali jako pati na planu dramaturgije. Jednostavno, površan je, naivan i nimalo nijansiran, pa deluje pomalo pamfletski. Problem nije, kao što bismo očekivali, na tehničkom planu, jer je film snimljen i režiran kako treba, Zhang je sposoban inkorporirati iskustva drugih (zapadnih) kinematografija i nekoliko puta je izjavio da se po tom pitanju ugleda na Kurosawu. On, međutim, nije imao reč po pitanju scenarija, pa se oseća da je triler, posebno politički, još uvek svojevrsno strano telo u kineskoj kinematografiji.

Stvari se popravljaju u drugom delu, iako ima iskliznuća, pre svega površne naivnosti na nekoliko mesta, ali i pokušaja da se politička priča revitalizira. Ipak, ovaj deo je dosta emotivniji i intimniji, fokusiran na univerzalne teme ljubavi, sećanja i krivice, a nekoliko momenata su čak potresni, skoro u maniru Wong Karwaija. Problem sa drugim delom može biti lagana razvučenost i prečesto ponavljanje jako sličnih vinjetica, ali se Coming Home iskupljuje sa emotivnom težinom i maestralnim ulogama svojih glumaca.

Chen Daoming savršeno kanalizira nesreću, ali i pomirenost Lua sa sudbinom i ljudskom nepravdom. U njemu vidimo rešenost da u svakom trenutku uradi ono najbolje što može, poučen iskustvom sukoba sa režimom i da se iskupi ako je ikako moguće. Zheng Huiwen ga sjajno prati, dočaravajući anksiozu i osećaj krivice koji Dan Dan nosi. Gong Li ima najkompleksniji zadatak kao žena sa određenim hendikepom koji je ne sprečava da ostane odana svojoj ljubavi i u tome izrazito principijelna. Glumica svom liku pristupa sa osećajem, hrabro i potpuno i pravo ju je zadovoljstvo gledati.

Po onome što mogu pročitati, čini se da su veliki delovi romana koji je u velikoj meri bio inspirisan sudbinom autoričinog dede, političkog zatvorenika u doba Kulturne revolucije, ostao van filma. Ima to neke logike, fokus romana je drugde, ima puno likova i pokriva puno duži vremenski period. Perspektiva je jednostavno različita. Ono što Zhang Yimou uspeva je da, i pored nesavršenog scenarija, izvlači i u prvi plan stavlja emotivnu esenciju filma. Zbog njegove odmerene režije i odličnih glumačkih uloga Coming Home je film elementarno vredan pažnje, iako ćete verovatno na nekoliko mesta poželeti da odustanete od daljeg gledanja. Verujte mi, i ja sam bio u dilemi.