What We Do in the Shadows

2014.

scenario i režija: Jemaine Clement, Taika Waititi

uloge: Jermaine Clement, Taika Waititi, Jonathan Brugh, Cori Gonzalez-Macuer, Stuart Rutherford, Ben Fransham, Rhys Darby

Kako smo u poslednje vreme imali i najezdu vampira i najezdu zombija, ne ostaje nam ništa drugo nego da se sprdamo sa tim natprirodnim bićima. A ima li boljeg načina za sprdnju od lažnog dokumentarca koji izgleda kao materijal za nekakav reality show? Pustimo sad zombije, oni su ovde epizodnog karaktera, fokusirajmo se na vampire.

Njih je četvorica i žive u istoj kući u predgrađu Wellingtona. Različitih su starosti, manira i interesovanja, svaki od njih nosi obeležje svoje epohe i svog stila. Glavni narator je Viago (Waititi), rano-romantičarski kicoš koji više od svega voli red. Njemu na živce ide nešto mlađi, divlji i anarhični Deacon (Brugh) koji već pet godina nije oprao krvavo posuđe. Pored njih dvojice, tu je i Vladislav (Clement), srednjevekovni vampir sa perverznim srednjevekovnim manirima koji se povlači u sobu za mučenje kada je depresivan. Najstariji od njih, Petyr (Fransham) je nekoliko hiljada godina star, monstruoznog izgleda, spava u kripti i pravi nered.

Jasno se vide veze između vampriskih likova u filmu i vampira u popularnoj kulturi, dvojica mlađih kao da su izleteli iz knjige Anne Rice, Vladislav je očito Dracula, a Petyr je Nosferatu. Može li toliko različitih koncepata vampirizma opstati pod istim krovom u dnevnim rutinama, izlascima, hranjenjima, kućnim poslovima. Stvar postaje još kompleksnija kad im se priključi Nick (Gonzalez-Macuer), tek ujedeni vampir koji još nije ni letenje savladao i koji se jako fura na Twilight.

Ne staje sve na vampirima i na pop-kulturnim šalama na njihov račun, mada je to osnova filma. Saznaćemo koliko nereda bude kada vampir slučajno “ubode” arteriju i kako se obući kada se ne možeš videti u ogledalu. Biće tu i ljudi u različitim funkcijama. Saznaćemo zašto su device cenjene (“Gledajte na to kao na sendvič. Ne želite da je neko jebao vaše meso”, kaže Vladislav.) Neki su sluge kojima je obećan vampirski ugriz i večni život ako naprave sve kako treba. Tu je i Stu (Rutherford), Nickov drugar iz “smrtnog” života koji vampire uči novim tehnologijama koje su oni zanemarili (kompjuteri i mobilni telefoni, skype i youtube na kome se može videti izlazak sunca). Biće tu i mrskih lovaca na vampire. Biće i vukodlaka koji se drže kao neki nenasilni hipsteri, čak izbegavaju psovanje, ali za prefinjene vampire svejedno imaju reputaciju džukela koje zapišavaju šta stignu i smrde, jebiga.

What We Do in the Shadows je sjajna zabava dok se drži reality forma i izgleda kao ne baš tesno povezan niz skečeva. Problem nastaje kada film umesto stanjem (koje je samo po sebi komično i zlatni je rudnik referenci kako na vampirski “lore”, tako i na pop-kulturu uopšte, ali i na ljudske, životne dileme o prolaznosti vremena, starenju, patrijarhatu i čemu sve ne) počinje da se radnjom koja je, nažalost, generička. Sve kulminira na godišnjem balu vampira, veštica, demona i zombija, što je već dosta puta viđen štos.

Razlog za prijatnost i zabavnost ovog ostvarenja koje izgleda kao naručeno za televiziju je humor niskog intenziteta, onaj koji drži facu zakucanu u osmeh, ali ne razvaljuje u glasno smejanje. Fore izleću dovoljno brzo da smo nasmejani. Ali nije to samo sprdnja, ima tu i atmosfere neke napetosti, neke otuđenosti, drugosti. Autori koji stoje iza filma, i to sa trojnim funkcijama (scenaristi, reditelji, glumci) su poznati novozelandski komičari. Clement je jedna polovina dvojca odgovornog za muzičko-televizijsku komediju Flight of the Conchords. Poveznica sa legendarnom serijom je i Rhys Darby (nesposobni menadžer u Conchordsima) u ulozi alfa-vukodlaka. Waititi je više filmski nego televizijski autor (mada je upoznat i sa tim medijem) i iza sebe ima dve zapažene tople ljudske komedije Eagle vs. Shark i Boy.

Ključno pitanje za percepciju ovog filma je: koliko volite ili trpite reality format? Ako vam je Trailer Park Boys bila gledljiva serija, onda će vam se ovo verovatno svideti. Ako još i volite vampirske zezalice, reference i promene konteksta, onda je ovo prava zabava za vas. Ja sam generalno ljubitelj takvih stvari, pa mi je What We Do in the Shadows slika i prilika osvežavajuće, zabavne horor-komedije.

Fort Bliss

2014.

scenario i režija: Claudia Myers

uloge: Michelle Monaghan, Ron Livingstone, Emmanuelle Chriqui, Freddy Rodriguez, John Savage, Manolo Cardona, Oakes Fegley

Koncepcije ratovanja su se promenile u poslednjih 100 godina, što zbog tehnološkog razvoja (oružje za masovno uništenje, ratovanje na daljinu), što zbog pravnih konvencija, društvenih načela i generalne promene naše etike. Posle Prvog svetskog rata je počelo da se priča o ratnoj traumi kod preživelih, nevezano da li su bili na pobedničkoj ili poraženoj strani. Drugi svetski rat je pratila neviđena propaganda. Vijetnamski rat se paralelno odvijao na nekoliko frontova: oružanom i psihološkom na bojnom polju i oko javnog mnjenja kod kuće. Vijetnamski veterani su često bili prezreni i odbačeni i od države i od ljudi i često su služili kao inspiracija za filmove. Bilo je to doba Novog Hollywooda, na isteku doduše, ali je subverzija i propitivanje države bila dozvoljena, čak i poželjna.

Sećamo se filmova kao što su The Deer Hunter i Coming Home iz tog perioda. Ova dva filma su nastala na tvrdnji da veterani preživljavaju dvostruku traumu, prvu na bojnom polju, a drugu po povratku kućama kada moraju da se uključe u normalan, svakodnevni život. To podrazumeva svojevrsnu resocijalizaciju. Pred kraj modernog remek-dela Kathryn Bigelow The Hurt Locker imamo scenu u kojoj veteran poslednjeg rata u Iraku stoji u supermarketu i zabezeknuto gleda u police sa pahuljicama. Je li se on za to borio? Je li se društvo promenilo u njegovom odsustvu ili se on promenio pa ga zbunjuju stvari koje je uzimao zdravo za gotovo?

Ako primećujete, uglavnom se priča o muškarcima koji se vraćaju iz rata. Ali šta ćemo sa ženama koje su u savremenom svetu ravnopravne muškarcima u svemu, pa i u vojsci i vojevanju. Nije da žena nije bilo i ranije u vojsci. Imali smo bolničarke, mastiljarke, pravnice, sekretarice, čak i doktorke... Onda smo dobili žene na svim mogućim vojnim pozicijama. Fort Bliss u centar stavlja jednu sanitetsku narednicu.

Iako se pravna regulativa promenila u smeru apsolutne jednakosti, percepcija rodnih uloga se nije još. To ne važi samo za vojsku, nego i za civilna zanimanja. Očekuje se da se žena odrekne karijere pre nego muž. Očekuje se da je njeno prvo zanimanje da bude majka i domaćica. Ako muškarac ode na službeni put od nekoliko dana ili na misiju bogu iza nogu na nekoliko meseci, to je normalno i on se brine za svoju familiju. Ako to učini žena, ona je loša majka.

Upravo u takvu situaciju dolazi Maggie Swann (Monaghan) u filmu Fort Bliss. Ona se u naslovnu vojnu bazu pored El Pasa vraća nakon više od godinu dana u Afganistanu. Njen petogodišnji sin Paul (Fegley) je za to vreme živeo kod oca (Livingstone) i njegove nove devojke (Chriqui) koja mu je postala zamena za majku do te mere da majku više ne poznaje i da je se čak i plaši, trežeći sigurnost doma na koji je navikao. Jasno je da Maggie mora ponovo uspostaviti vezu sa svojim sinom i da joj neće biti lako. Bivši muž zahteva što normalniju okolinu za svog sina, u vidu ima svoj novi dom i novu familiju, ali nije jedan od onih govnara koji će iza leđa tražiti sudske odluke. Njena aktivna vojna služba je takođe rizična, iako makar na papiru Maggie još nije na redu za povratak na ratište, ali sa naređenjima se nikad ne zna, a i nezgodno ih je odbiti i nekolegijalno je za sebe tražiti poseban tretman.

Maggie će polako popravljati odnos sa sinom, zapravo ga iznova upoznavati, sa njim graditi i prijateljstvo i međusobno uvažavanje. U tome će joj pomoći i simpatični meksički automehaničar Luis (Cardona), njen novi dečko, inače smiren i strpljiv čovek pun razumevanja. Sve će izgledati donekle normalno (osim što će mali provoditi duge dane u vrtiću, od pre zore do predvečerja), sve dok ne stigne iznenadna prekomanda za Maggie... Bivši muž pritiska sa jedne strane, vojska sa druge i Maggie je u procepu da li bi pre bila žena i majka ili bi “služila svojoj zemlji”.

Claudia Myers je relativno nepoznato ime čak i u indie kinematografiji, a njena karijera sadrži neke video-radove snimljene za potrebe vojske, interaktivne filmove (zaživelo među kompjuterskim geekovima i pornofilima i nigde drugde) i dokumentarne rekonstrukcije, te nekoliko napisanih scenarija. To znači da je ona sa vojskom na domaćem terenu i to se u Fort Bliss jako dobro vidi: procedure deluju realistično, vojnici i oficiri su profilirani likovi sa razradom, motivacijom i psihologijom, a ne skice i dronovi sa po dve osobine i ulogom isključivo vezanom za zaplet. Maggina priča je iskrena na više nivoa i deluje kao goruće pitanje za sve veću populaciju žena u vojsci koja je i dalje muški klub sa ciničnim stavom “tražile ste jednakost, evo vam sad ta vaša jednakost, pa viditie šta ćete”.

Casting je takođe vrlo promišljen. Michelle Monaghan je apsolutno briljantna kao Maggie. Ron Livingstone se sjajno ufurava u ulogu “povređene žene”, ali je u izvedbi doziran tako da njegov lik deluje ljudski. Kolumbijski glumac Manolo Cardona je uverljiv kao Luis. Mali Oakes Fegley je ostvario izuzetno zahtevnu dečiju ulogu, što je za svaku pohvalu. Čak i John Savage koji ima jednu scenu savršeno služi kao posveta filmu The Deer Hunter u kojem je takođe igrao.

Fort Bliss je jedan zanimljiv indie film na jednu relevantnu temu. Budžetske granice se naziru, ali ne na način da to filmu smeta, što potvrđuje pravilo da ako film ima šta da kaže, biće dobar i za manje novca. Stvar je u tome da li vi želite da o tome slušate. Tema je specifična i nije za svakoga.

Two Night Stand

2014.

režija: Max Nichols

scenario: Mark Hammer

uloge: Analeigh Tipton, Miles Teller, Jessica Szohr, Scott Mescudi

Kako se javni moral menja u smeru nekakvog oslobođenja od stega malograđanštine, logično je da se menja i naše viđenje romantike. To važi i na pojedinačnom i na širem društvenom nivou. Ne važe jednaki standardi za muškarce i za žene, kod muškaraca je poželjno ponašanje zavodnika i taj neki cool stav, žene su te koje moraju da paze na moral i reputaciju, danas manje nego ranije, ali svejedno. Tim licemerjem se Scorsese bavio u svojim ranijim radovima (Who's That Knocking on My Door i Mean Streets) kroz poduže dijaloge u kojima italo-američki momci i dobri katolici raspravljaju o pojmovima “broad” (riba, pička, treba) i “girl” (devojka).

New York danas nije New York iz 70-ih, a posebno nema veze sa italo-američkim kvartovima kod Martina Scorsesea. Opravdano ili ne, serija Sex and The City je promenila javni stav o ženskoj seksualnosti i o seksualni i životnim navikama. Spetljavanje na jednu noć nije više nikakav taboo, to ne rade samo drolje i fukse, i fine i obrazovane žene imaju neke određene potrebe. Problem nastaje kada se taj liberalni “everything goes” stav pokušava približiti tradicionalnim predstavama ljubavi i romantike po formulama iz bajki i Hollywooda. Situacija odjednom postaje shizofrena, filmski likovi završavaju u procepu i nisu baš sigurni šta im je činiti. Uostalom, ako ćemo iskreno, tako je i u životu, barem u većim gradovima: dozvoljeno nam je da se zabavljamo, ali se očekuje da se jednom skrasimo za sva vremena.

Two Night Stand je upravo film o takvoj moralnoj “sivoj zoni”. Protagonistkinja prisutna u skoro svim scenama je Megan (Tipton). Ona počinje kao tužan prizor cure u depresiji navučene na kućnu odeću i kompjuter. Sezona je praznična, zimska i od nje se očekuje da se malo pomeri, jer ipak od tog nekog raskida koji je nju bacio u očaj je prošlo nešto vremena. Usled pritiska cimerke (Szohr), Megan se odlučuje na očajnički potez upoznavanja frajera preko interneta i instantnog seksa za jedno veče.

On je Alec (Teller) i čini se kao simpatičan momak. Jedini problem sa izvornim planom da se spoje i raziđu je to što je preko noći snežna mećava zavejala New York, pa Megan ne može da izađe iz zgrade. Nastaje onaj čudan momenat kada njih dvoje, hteli to ili ne, moraju da se upoznaju, bez obzira što su možda nekompatibilni kao osobe. Tako se jedna noć pretvara u najmanje dve, a seks više nije tako “casual”.

Centralni deo filma, fokusiran samo na njih dvoje sjajno funkcioniše sam za sebe. Zapravo, jedini se bavi temom koliko toliko iskreno, iako se oseća nešto površnosti i pojednostavljenosti. Ponajviše se možemo zahvaliti glumcima koji svoje pomalo tipske likove igraju na inovativan način. Alec je opušteni zajebant, dok Megan nadrkanim stavom skriva nesigurnosti nastale pogrešnim izborima u životu. Najvažnije od svega, hemija između Analeigh Tipton i Milesa Tellra je perfektna i uverljiva, pa upadamo u zamku da “navijamo” za njih.

I tu dolazimo do problema. Sa jedne strane, film se predstavlja kao iskren iskorak u prihvatanju fenomena instantnog spajanja (hook-up), dok se sa druge strane nije odrekao silnih klišea i opštih mesta, posebno vidljivih na početku i na kraju. Ma koliko Megan ne imala problema da se spetlja sa nepoznatim tipom, poenta je da ona to radi po prvi put (Alec isto tako), te da to nije njen primarni životni stil. Njena cimerka je naravno hiper-seksualizirana lajava ženska koja služi kao kontrast nadasve romantičnoj Megan koja više od svega želi da bude žena i majka.

Romantični filmovi uglavnom egzistiraju u nekom svom zatvorenom svetu. The Graduate (1968) je možda smatran revolucionarnim kada se pojavio (bavio se škakljivim temama razlike u godinama i negiranjem autoriteta starijih), ali je iz današnje perspektive relativno konzervativan (otimanje ženske protiv njene volje se smatralo demonstracijom velike ljubavi). Nisam ga bez razloga izvukao kao primer, pošto je autor The Graduate Mike Nichols, dok njegov sin Max potpisuje Two Night Stand. Problem je u tome što Two Night Stand možda konstatuje fenomen i iskreno govori o njemu, ali se ni iz daleka ne može nazvati revolucionarnim i prelomnim filmom.

Let's Be Cops

2014.

režija: Luke Greenfield

scenario: Luke Greenfield, Nicholas Thomas

uloge: Jake Johnson, Damon Wyans Jr, Rob Riggie, Nina Dobrev, James D'Arcy, Andy Garcia, Keegan Michael Key, Jonathan Lajoie, Natasha Leggero

Koji me je vrag terao da ovo sranje gledam? Koliko sam bio pod dejstvom, i pod dejstvom čega kada sam ovaj naslov ukačio na svoju listu filmova za gledanje? Zašto sam nešto tako sebi priredio? Preporukama random ljudi uglavnom ne verujem, poslušaću prijatelja, ali sumnjam da bi mi prijatelj ovako nešto preporučio. Nisam ga stavio na listu ni zbog dobrih kritika, jer dobrih kritika nije bilo. Nisam ni zbog nekog fenomena, jer Let's Be Cops piči po utabanoj stazi pandurskih komedija. Nisam ni zbog autora, jer su nebitni. Nisam ni sklon samokažnjavanju, patnju mi valjda nanose drugi, zašto bih je nanosio sam sebi. Jedino iole suvislo objašnjenje je da sam očekivao film koji će biti loš, ali loš na zanimljiv način. Malo osvežavajućeg glupavog trasha.

Let's Be Cops je trash i to glupavi trash, pa još napucan hollywoodskom produkcijom. U pitanju je pandurska komedija, na cop-buddy i buddy-buddy osnovama o dva gubitnika kojima je plava uniforma jedini način da postanu ljudi. Oni su jedan nakurčeni belac i jedan pičkasti piskutavi crnac, pored njih tu će biti i generički ruski gangster i generički korumpirani policajac i generička zgodna konobarica i generička nimfomanka. Sve to obećava transfer neprijatnosti u skoro pa neograničenim količinama.

Dakle, Ryan (Johnson) i Justin (Wyans) su dva cimera u džungli Los Angelesa. Ryan je propali sportista kojem je jedini plaćeni posao bila reklama za kremu za polne bolesti, dane provodi gnjaveći klince o sportu, a Justin je na dnu lestvice u programerskoj kući koja razvija igrice i gde ga šef (Lajoie) obilato zajebava. Oni su na dnu i to se najbolje vidi na godišnjici mature. Postoji dobar razlog zašto su na dnu: glupi su. Toliko su glupi da su pozivnicu za maskaradu shvatili kao pozivnicu za maskembal i došli obučeni u pandure. Sećate se one epizode Only Fools and Horses kada Delboy i Rodney furaju kostime Batmana i Robina, otprilike takav zez.

Čudna stvar se dešava kasnije: oni u uniformama izazivaju poštovanje. Devojke na ulici ih grle i ljube (verovatno zadatak za devojačko veče), prolaznici ih tretiraju kao autoritet, uspevaju čak da spreče i jednu pljačku malog restorana. Svidi im se, pa pored uniformi nabave i auto i sirene i sve što već ide. Justin čak privuče pažnju simpatične konobarice (Dobrev). Onda u igru ulaze standardni elementi ovakve pandurske komedije: pravi pandur (Riggie), simpatični diler (Key), ruski gangster (D'Arcy) i njegov partner (Garcia). Znamo kuda to ide.

U smeru genričnosti. Ne samo da je priča generička, generičke su i apsolutno sve fore. Tu nema nijednog originalnog štosa. Groteskno debeli perverzni pljačkaš koji se sruči kurcem napred na vrištavg crnju, dominikanski diler koji govori tarzanski engleski i uglavnom priča perverzije, neuspešni pokušaj “waterboardinga”, nimfomanka koja ne može da se suzdrži, Ryan koji je večito nakurčen i zloupotrebljava ovlašćenja koja nema, Justin koji samo beži, vrišti i žali se. Nema jednog momenta da će se zdrava osoba iskreno nasmejati.

Ovde se vidi televizijsko sitcom poreklo, kako glumaca (dvojica glavnih su zvezde serije New Girl), tako i autorskog tima. Film nije sitcom koji traje pola sata sa pauzom za reklame i koji je moguće izvući sa trakom smeha. Za 100 minuta filma nije dovoljno pilati po jednim te istim štosevima, to seći mutavom akcijom i blještavim montažnim sekvencama propraćenim preglasnom odvratnom muzikom.

Let's Be Cops nema nijedan kvalitet, filmski ili zabavni. Ovo je smeće i šteta je što se Andy Garcia tu blamira makar u dve-tri scene. Šteta je da se pojavljuje i talentovani muzičar i komičar Jon Lajoie koji ne unosi ništa od svoje medijske (internet) persone. Ono što je zabrinjavajuće je da takvo smeće nalazi publiku bez većih problema. Ovaj film je upetostručio budžet samo u Americi. Sve mi nešto smrdi na nastavak. Površni gledalac će iz toga možda izvući paralelu sa Jump Street filmovima, ali oni su barem imali meta-humor. U Let's Be Cops nema humora, još manje meta.

Jersey Boys

2014.

režija: Clint Eastwood

scenario: Marshall Brickman, Rick Elice (prema broadwayskom mjuziklu)

uloge: John Lloyd Young, Vincent Piazza, Michael Lomenda, Erich Bergen, Christopher Walken, Jospeh Russo, Mike Doyle, Renee Marino, Freya Tingley

Pevački sastavi (barbershop kvarteti, motown, ženske vokalne grupe) su mi relativna nepoznanica i nemam ništa protiv da tako ostane, nema čovek vremena za sve. Neko ko se bolje razume verovatno može povući liniju od tog starog popa do današnjeg, ali meni je sve to u najboljem slučaju generička zvučna pratnja. Dovoljno dobro da ne promenim kanal / stanicu, nedovoljno zanimljivo da bih pratio i pamtio. Moram reći da o liku i delu Frankia Vallija i njegovom pevačkom kvartetu (koji je znao da dohvati instrumente, malo za nastup, malo i zapravo) The Four Seasons nisam znao puno pre filma, te da sam u filmu prepoznao nekoliko poznatih pesama.

Jersey Boys je filmska adaptacija broadwayskog mjuzikla na tu temu. U tom smislu se isprva čini kao čudan izbor za Clinta Eastwooda, jednog od poslednjih “old school” velikana i poklonika jazza. Mada, kada se sagledaju okolnosti oko The Four Seasons, njihovo manjinsko etničko i klasno poreklo i specifična lokalna geografija koja ih je mogla zakovati u tom miljeu do kraja života, Jersey Boys postaje priča o autsajderima koji se uspinju. Filmski kauboj i jedan od poslednjih vernika izvorne americane, društva jednakih šansi u kojima se upornim radom stiže do velikih rezultata, Eastwood možda ima šta da kaže na datu temu, ma koliko ga muzika malo zanimala. Nažalost, Jersey Boys se čini kao gubitak njegovog i našeg vremena.

Problem je pre svega scenario koji se u svim ključnim tačkama drži broadwayskog predloška. Razumljivo, isti su autori u pitanju i žele da ispričaju istu priču. Problem je u nekompatibilnosti medija, njihov pristup red naracije (glavni akteri stalno pričaju publici o sebi, drugima i zajedničkim uspesima sa bendom), red odigranih scena, red hitova je odličan i atraktivan kada se izvodi uživo pred publikom. Za film je takav pristup ubitačno dosadan.

Jersey Boys se najbolje može opisati kao biografija benda, i to prilično neujednačena, koja prolazi kroz njihovu karijeru, od skupljanja na početku i lokalnog koda vernosti, preko trenutaka slave do nesuglasica i razlaza. Pored toga, dva lika su razvijenija i imaju makar nekakav privatni život. Frankie (Young) ima porodicu i probleme sa ženom (Marino) i najmlađom kćerkom (Tingley) jer je stalno odsutan na turneji. Tommy (Piazza) ima problema sa svojim ulično-džukačkim manirima sitnog kriminalca i sa stavovima i porocima koji vuku korene iz takvog okruženja. Njihovi privatni problemi ostaju samo izrečeni i pokazani, Eastwood uopšte ne ulazi u njihovu razradu. Glavni kompozitor Bobby (Bergen) i basista Nick (Lomenda) su prisutni samo u okviru benda.

Bend i junaci egzistiraju u nekom određenom društvenom i kulturnom kontekstu. Isprva je to krimi-milje New Jerseya, tako da celi uvodni deo izgleda kao generički mafijaški film. Oni su mladi momci, siromašni i skloni krađama i prevarama. Značajnu ulogu u njihovoj karijeri igrao je i lokalni šef mafije Gyp DeCarlo (Walken), kome je Frankie eto tako bio simpatičan, a Tommy je bio ozbiljnije upetljan sa organizacijom, kao i Joe Pesci (ne znam koliko je priča zapravo istinita, ali mesto, vreme i Pescijev interes za muziku štimaju, igra ga Joseph Russo, više nego pristojno) koji im je bio nekakav menadžer koji je doveo Bobbija u bend. I taj lokalni i mafijaški aspekt ostaje više pomenut nego ozbiljno razrađen, o čemu svedoči i jedna od Walkenovih manje impozantnih uloga u kojoj on malo reciklira stare štoseve, malo se vozi na pojavu, ali uglavnom spava (pošto takve likove može da odigra i u snu).

Ono što ostaje je muzika, dosta muzike, toliko da bi se bez problema složio jedan “best of” album, kao i pomenuta bendovska dinamika. Ono što je preko potrebno, a bolno nedostaje, je bilo kakav kontekst te muzike i njihovog delovanja. Jednom kad postanu slavni, njihov milje radničke klase, sitnog kriminala i siromaštva prestaje biti od značaja (osim za Tommijevo izdrkavanje).

Promene u socijalnoj okolini (većina priče se dešava u veoma zanimljivo vreme, tokom 60-ih) uglavnom ostaju nezabeležene i nebitne, osim u frizurama i garderobi likova. Možda se pesme The Four Seasons čine kao plitke ljubavne, ali makar je klasni podtekst (zabranjene ljubavi između bogatih i siromašnih) u njima nepobitan, a film propušta priliku čak i da ga pomene. Možda to nije bio najurgentniji problem 60-ih, ali nijedan drugi nije dotaknut. Zapravo, neupućeni gledalac ne može nikako da dokonta kakav su značaj muzički, a kakav istorijski imali Frankie Valli i The Four Seasons.

Ima par stvari kojima se Eastwood iskupljuje, makar delimično za ovako plitak i dosadan film. Prva od njih je sjajno oko za detalj i istorijski trenutak. Automobili, garderoba, arhitektura, kućni dekor i muzička oprema su pogođeni savršeno. Film nudi, makar na kratko, i uvid u funkcionisanje muzičke scene, od tezgarenja po vašarima, bircuzima, hotelima i kuglanama do većih stvari kao što su ploče, prepreke institucionalnog rasizma i kapitalističke isključivosti (kad idu crnci, furaj crnce, koji će ti vrag belci koji zvuče kao crnci) ugovori sa izdavačkom kućom, marketing, top liste, gostovanje na radiju i na televiziji, koncerti pred izuzetno brojnom publikom i svetska slava. I to sve donosi neke svoje probleme, stalne turneje i jedan osećaj stisnutosti i zatvorenosti u hotelskim sobama. S tim u vezi, retro vizuelni identitet filma oličen u ispranoj fotografiji funkcioniše apsolutno savršeno.

Clint Eastwood je napravio još jednu pametnu odluku, a to je da ne nakrca film za zvezdama. Jedino zvučnije ime je Christopher Walken, pre svega zbog autoreferentnosti. Ostali su uglavnom sporedni i televizijski glumci koji su manje ili više upoznati sa materijalom i miljeom Newarka i okoline, a neki od njih su igrali u nekoj od verzija mjuzikla. Oni svoje veoma tanke likove igraju pristojno, ni manje ni više od toga. Ono što se može zameriti je previše očigledan playback u muzičkim numerama.

U poslednjih godinu dana ovakvih filmova, što modernih mjuzikla, što drama sa primetnom muzičkom podlogom, što biografija muzičara i bendova, ima dovoljno i previše. Iskreno, nijedan do sada mi se nije učinio kao dobar, čak ni kao potreban i potencijalno dobar film. Ili je to nekakva moda, ili je u pitanju studijska računica na kakvu-takvu bazu publike ili prosta nemaštovitost i nespremnost na rizik. Veličini poput Clinta Eastwooda nije mesto u takvoj šaradi.

Zapravo, Eastwoodov problem je što mu milje nije blizak, a ni način obrade zahtevan u scenariju jednostavno nije primeren. Iako mi je delimično jasna motivacija zašto bi on snimao ovakav film, ostaje mi da se pitam zašto bi ga snimio na ovako, bez oštrine, dubine i makar zrnca mudrosti. Prestar je da bio reditelj u najam za tuđe projekte. Prestar je da bi se trošio na projektima koji mu ne znače dovoljno. Nisu mu potrebni filmovi koji isparavaju iz sećanja gledaoca u trenutku kad krene odjavna špica. Nadajmo se da će American Sniper biti bolji film nego što su to bili Jersey Boys.

The Babadook

2014.
scenario i režija: Jennifer Kent
uloge: Essie Davis, Noah Wiseman

Nikad nisam shvatao zašto deca dobijaju dvojak tretman. Sa jedne strane, ne kažemo im da je deda umro, nego da je otputovao, da je na nebu i ko zna šta, a sa druge ih traumiramo sa babarogama, zlim vešticama i pesmicama poput Zeko i potočić gde se zec jebeno smrzne na kraju. Nije to usko kulturološka stvar, to licemerje je, čini se, globalno. (Odmah se ograđujem da ne poznajem azijski i afrički folklor, ali to je manje bitno.) Dakle, imamo crtane filmove od Disneya pa nadalje, imamo folklorne pesme i pričice i imamo poprilično gothic knjige namenjene deci, odnosno njihovom možebitnom suočavanju sa strahom od smrti. Imamo prepadnutu decu.
Imamo i horor filmove koji nisu baš za klince, ali klinci (nešto stariji) vole da ih gledaju, valjda jednom kad prerastu strahove iz tih morbidnih uspavanki, pa hrabro zakorače napred. U poslednje vreme baš imamo puno horora i jasno nam je zašto: relativno su jeftini i jednostavni za snimanje i imaju publiku svugde po svetu u svim starosnim grupama i, najvažnije, u hororima (barem onim dobrim) postoji podtekst (najčešće psihološki) koji je bitan barem koliko i pojavni nivo. Imamo uklete kuće, čudovišta, vanzemaljce, psihopate, demone, zombije, vampire i duhove. I imamo njihove žrtve.

Isprva se čini da The Babadook odudara samo svojim stilom i “settingom” od horor štanca kojem smo izloženi. Ideja o čudosvištu iz dečije retro-gothic rimovane “pop-up” slikovnice nije originalna sama po sebi, ali je dovoljno nova i sveža, nepotrošena masovnom eksploatacijom. The Babadook se sjajno poigrava sa vizuelnim horor i fantastičnim klišeima i uspostavlja svoj stil koji umesto CGI-ja nudi animaciju starog kova, sa papirom, crtežom i lutkama. Monstrum se retko vidi u kadru (osim nacrtan u knjizi), i kada se pojavljuje, uglavnom je u senci kao u nekom stripu. “Jump scare” se postiže njegovim glasom i posledicama njegovih akcija.

Međutim, domet ovog filma je veći od običnog simpatičnog monstruma. Usuđujem se reći da je ovo pametniji i bolje posložen film od većine horora koje sam u poslednje vreme gledao, da je možda najbolji i među najstrašnijim hororima poslednjih nekoliko godina.

Amelia (Davis) je samohrana majka koja se još nije oporavila od muževljeve tragične smrti kad ju je vozio u bolnicu na porođaj. Sedam godina posle te traume, ona ima usrani posao u domu za starce i sina Sama (Wiseman), za kojeg bi se politički korektno reklo da ima posebne potrebe. Naime, mali je hiperaktivan, bez ikakvog filtera, frustriran, istraumiran, opsednut je oružjem kućne izrade i monstrumima koji se skrivaju u kući i povremeno agresivan. Takav kakav je, uleće u konstante probleme u školi i sa vršnjacima. Okidač za radnju je knjiga Mr. Babadook, gothic slikovnica koja se tek tako pojavila i čiji monstrum postaje Samova najnovija opsesija.

Ameliji sve to ide na živce, bilo bi logično da Sam polako izađe iz te faze, pa u napadu besa (kad Sam opet nešto temeljno zajebe) knjigu pocepa. Knjiga se vrati neki dan kasnije, zalepljena. Telefon počinje da zvoni, struja da zeza, standardni repertoar. Amelija knjigu spali, ali izgleda da je monstrum već tu...

Ono što je u Babadooku posebno zanimljivo je da mi ne znamo prirodu tog monstruma, niti šta on hoće. Možda je plod Samove mašte i podsvesti, ipak je mali istraumiran odrastanjem bez oca i potencijalnim pritiskom da bude “muško u kući”. Možda je sve to odraz Amelijine traume, jer odgajanje deteta sa posebnim potrebama nije nikakav piknik za ženu koja se još nije izborila sa svojom depresijom. Možda je stvarni, postojeći entitet. Možda je naš trip. Isprva se čini da je vezan za kuću i aktivan noću, ali polako počinje da se aktivira i u toku dana i van kuće. Retko u fizičkoj formi, češće kroz svoje akcije.

Ima tu horor standarda i više nego što treba, od zajebancija sa strujom u mračnoj i jezivoj kući do telekineze. Prepoznaće se tu malo Friedkina, malo Kubricka i ponajviše Polanskog. U prevodu, za razliku od većine modernih horora, likovi su razrađeni, pre svega na emocionalnom planu. Čak i kad se išlo prečicama (recimo Samovo vrištanje koje bi svugde drugde bilo iritantno preko svake mere) to ovde ima svoj cilj. Sam i Amelia su likovi koje možemo sresti na ulici. 

The Babadook je film koji je nastao razradom zapaženog kratkog filma Monster i prvi je film Jennifer Kent, bivše glumice. Za debitantsko dugometražno ostvarenje, neviđeno je zreo, pametno konstruiran, enigmatičan i kompletan. Tome u prilog ide i vizuelni identitet, izbor igre svetlosti i senki za glavno izražajno sredstvo i staromodna animacija.

Gluma dvoje glavnih glumaca je perfektna. Essie Davis liči na mladu Miu Farrow i potpuno je uverljiva kao majka na ivici nervnog sloma. Mali Noah Wiseman je odigrao jednu od najkompleksnijih i najuverljivih dečijih uloga u savremenom filmu. Ostali, sporedni, glumci takođe su na nivou, ali naprosto su manje bitni za priču koja je u osnovi duo-drama između majke i sina. Hajde, i monstruma.

Nije ovo film bez mane, nije ni savršeno upeglan. Ima likova koji se pojavljuju u priči samo da bi iz nje ispali, ima nekoliko započetih, a nedovršenih pod-zapleta. Sve su to manje zamerke. The Babadook je jednostavno odličan horor.

 

Birdman (or The Unexpected Virtue of Ignorance)

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Alejandro Gonzalez Inarritu

scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Nicolas Giacobone, Armando Bo, Alexander Dinelaris

uloge: Michael Keaton, Zach Galifianakis, Edward Norton, Emma Stone, Naomi Watts, Andrea Riseborough, Amy Ryan, Lindsay Duncan

Biću otvoren, jako slabo varim Inarritua. Njegova tehnički pismena režija služi kao sredstvo kojim opravdava pretencioznost svojih priča. To su odreda veće od života, ozbiljnije od smrti priče o Velikim Temama i Malim Ljudima. Mislio sam da je problem u “hyperlink” konstrukciji (po nekoliko odvojenih priča koje se prepliću u jednom trenutku) koje su se autor i njegov scenarista Guillermo Arriaga držali u prva tri filma (Amores Perros, 21 Grams i Babel), ali sa Biutiful je Inarritu razvejao tu sumnju. I pored sređenog, linearnog narativa, Inarritu je i dalje davio sa teškim temama, pozirao kao veliki umetnik i napravio jedan izuzetno naporan film. Sa druge strane, izgleda da kritici i raznim žirijima za nagrade (Akademiji pre svega, ona ga zasipa nominacijama) nimalo ne smeta što Inarritu smara, on se kod njih sjajno kotira.

Birdman kao da je radio drugi čovek, neki veseli cinik iz ćoška koji nakon nekoliko čaša vina upada u raspoloženje da duhovito dobacuje po sistemu improvizacije na zadatu temu. Nije da to nema težinu ili utemeljenost u realnosti, ali bitna je razlika u tonu. Inarritu se na projektu zvanom Birdman sjajno zabavio, a i mi ćemo se zabavljati gledajući njegovo oštro i provokativno zezanje na teme koja nas zanimaju. A tu ima svega i svačega, i Hollywooda i Broadwaya, deluzija i realnosti, starih i novih vremena, glumaca i zvezda (celebrities), izvođača, kritičara i publike, umetnosti i života. Inarritu, potpomognut armijom sjajnih saradnika, počev od scenarista Giacobonea i Boa (stoje iza argentinskog filma donekle slične tematike The Last Elvis), preko direktora fotografije Emmanuela Lubezkog (Gravity, The Tree of Life), pa do kompozitora Antonia Sancheza i genijalno odabranih glumaca, priča jednu konkretnu, koherentnu i urnebesno zabavnu priču.

 

Riggan (Keaton) je ostarela zvezda super-herojskih filmova. Takve zvezde imaju ograničen rok trajanja. Imao je sreću (ili nesreću, kako se uzme) da mu zdravlje potraje duže od miliona koje je zaradio, pa mora da smisli nešto kako bi oživeo karijeru pošto su mu hollywoodska vrata uglavnom zatvorena. Stoga je došao na “genijalnu” ideju da postavi dramu Raymonda Carvera, svog omiljenog autora, na Broadwayu, iako sa radom u teatru nema baš previše iskustva. Zajedno sa najboljim prijateljem i advokatom Jakeom (Galifianakis) uspeva da nekako okupi glumačku ekipu. Ona, pored njega, uključuje i njegovu povremenu devojku Lauru (Riseborough), nesigurnu prijateljicu Lesley (Watts) i njenog muža, nepredvidljivog glumca Mikea (Norton). Na mesto asistentkinje produkcije je postavio svoju kćerku Sam (Stone) koja ima problema sa depresijom i drogiranjem, a njegova bivša žena (Ryan) ga stalno posećuje kao nekakav supervizor. Produkcija je, naravno, na rubu da popuca samo nekoliko dana pred premijeru, a kao vrhunac pritiska, Riggan počinje da komunicira sa svojim “podstanarom u glavi”, svojim hollywoodskim super-herojem Birdmanom koji nije baš najprijatnije društvo.

Ono što sledi je furiozna serija humornih sekvenci. Pritisak se povećava, a haos sve više izmiče bilo kakvoj kontroli. Nije to samo prosta izvođačka trema, to je klaustrofobija uskih hodnika teatra i kriza identiteta nekoga ko iz jednog sveta prelazi u drugi. Rigganu skoro ništa ne ide u korist, kritičarka od koje sve zavisi (Duncan) preti da će predstavu iz principa razapeti na križ, finansijski pritisak i pritisak generalno je ogroman, a postavlja se i pitanje marketinga, nečega o čemu Riggan nema pojma i ne želi da ima pojma. Hoće li preživeti čisti “nightmare logic” (zamislite Scorseseovu brutalnost iz After Hours u “settingu” Mel Brooksovih Producers) koji sledi?

 

Michael Keaton je sinonim za ulogu koju igra. On ni u kom smislu nije loš glumac, ali su mu dve uloge kod Tima Burtona, Beetlejuice i naravno Batman, toliko suzile manevarski prostor izbora da mu ne preostaje ništa drugo nego auto-ironija. Ovde je proćelav i škembast, sredovečan, spreman da potegne iz boce i da razvali garderobu, kao i svaki propali glumac pod pritiskom. Trebalo je hrabrosti za ovakvu ulogu i tu količinu sprdnje sa svojoj “screen” personom. Ona scena u staračkim gaćama na kulminaciji filma je genijalna u svojoj grotesknosti. Dodajte tome i “batmanovski” glas kojim Birdman govori za potpuni ugođaj.

Ostali mu sjajno sekundiraju i prate ga. Zach Galifianakis je odličan kao malo nesiguran, ali ipak potrebno ljigav producent i advokat. Emma Stone donosi potrebnu dozu nežnosti sa svojim velikim plavim okicama, Naomi Watts i Andrea Riseborough su standardno dobre u svojim ulogama, posebno kada su zajedno na sceni. Edward Norton, poznat po svojim usponima i padovima, ovde je fantastičan jer donosi pravu meru šmire i kurčenja za svoj lik. Ako se Keatonu smeši kipić za glavnu, on će verovatno pokupiti nominaciju za sporednu ulogu.

Nisu samo glumci briljantni, nego je cela ekipa na visokom nivou. Fotografija Emanuela Lubezkog je nepogrešiva, fluidna i sugestivna, njegovi subjektivni kadrovi se pretvaraju u situacione bez ikakvog zastajanja. Muzika se svodi na jazz solo na bubnjevima i incidentalno se čuje u Rigganovim / Birdmanovim napadima ludila. Inarritu sve to drži pod kontrolom, pa je Birdman film koji je prava poslastica za gledaoce.

 

Nije to film bez mane. Pred kraj će film postati malo suviše haotičan i imaće nekoliko obrata previše i jedan kadar koji je potpuni višak. Mada, to su greščice koje se mogu oprostiti, ne samo zbog generalnog kvaliteta filma i njegove ludačke zabavnosti, nego i zbog toga što ti kadrovi i ti obrati služe da prodaju nekoliko nimalo loših štoseva.

Birdman je, uz Boyhood, za sada glavni favorit za ovogodišnje Oscare. Videćemo šta će se još pojaviti u poslednjem mesecu ove godine. Pitanje je hoće li te kipiće ili uopšte nominacije pokupiti, na ultimativnom testu će tu biti sposobnost Hollywooda i filmske scene uopšte za samoparodiju. Možemo biti optimistični, pošto je scena podeljena na filmove sa nagradama u cilju i filmove sa zaradom u cilju, a Birdman je u prvoj kategoriji i intenzivno se sprda sa drugom. U svakom slučaju, ako Michael Keaton ne dobije makar nominaciju, to će biti jedna od većih nepravdi u poslednje vreme. Obavezno gledanje!