The Final Girls

2015.

režija: Todd Strauss-Schulson

scenario: M.A. Fortin, Joshua John Miller

uloge: Taissa Farmiga, Malin Akerman, Alexander Ludwig, Nina Dobrev, Alia Shawkat, Thomas Middleditch, Adam DeVine, Angela Trimbur, Chloe Bridges, Tory N. Thompson, Dan B. Norris

Filmski i televizijski klišei su popularni u poslednje vreme, i to ne samo kao materijal za besomučnu reciklažu bez uloženog mentalnog napora po filmovima i televiziji. Oni su zanimljiva tema za trivijalne konverzacije, dekonstrukcije, rekonstrukcije i izvrtanja u umetničkim delima, pa čak i kao tema za ozbiljne sociološke rasprave. Pojam “final girl” je jedan od takvih “trope”-a i ove godine imamo već drugi film koji u naslovu obećava da će se tim pojmom baviti. Za razliku od Final Girl (jednina!) koji je tipično B-filmsko debitantsko ostvarenje čije nevolje počinju sa diletantskim scenariom, The Final Girls je sasvim pristojno, čak zabavno ostvarenje.

Ipak, ne očekujte naročito duboku sociološku studiju, pa ćete dobiti sasvim zanimljiv meta-film i film u filmu koji se hvata ukoštac sa klišeima, opštim mestima i našim generalnim predstavama o horor filmovima i izlaže ih na prihvatljiv, duhovit i katkad veoma promišljen i intrigantan način. Neki će reći da je ta formula “samosvesnog horora” potrošena već sa Scream (1996), ali ne bih se složio. Ako ste fanovi meta-filmova, sasvim dovoljna količina “blaga” se krije i ispod same površine fenomena, a The Final Girls ponekad uspeva da zahvati i malo dublje.

Uvod je ujedno i trailer za film u filmu, Camp Bloodbath, kultni klasik, navodno jedan od najboljih “camp slashera” 80-ih. Amanda Cartwright (Malin Akerman) je u njemu igrala ulogu Nancy, devojke koja gine posle seksa sa momkom i sebi osigurala “scream queen” status, ali i zatvorila vrata za ozbiljnije uloge. Vraćajući se sa neke neuspešne audicije sa kćerkom Max (Farmiga), Amanda gine u sabraćajnoj nesreći, ostavljajući prazninu u kćerkinom životu.

Tri godine kasnije, slučajno ili ne, baš na datum Amandine smrti, fanovi Camp Bloodbatha organizuju specijalnu projekciju. Jedan od organizatora je Duncan (Middleditch), Maxin pomalo čudni, “nerdy” školski drug i on moli svoju drugaricu da se pojavi na projekciji i makar pokloni fanovima, a on će joj zauzvrat rešavati zadatke do kraja godine. Max nevoljno pristaje, ipak je trauma u pitanju, i njena ekipa, debela cura Gertie (Shawkat) i simpatija Chris (Ludwig), pristaje da joj pravi društvo i pruži moralnu podršku. Ekipi se privaljuje i “kučka” Vicki (Dobrev), bez nekog određenog razloga, ali sa planom da još malo petlja sa Chrisom. Spletom nesrećnih okolnosti, u bioskopskoj sali izbija požar i naše društvance pokušava da pobegne tako da raseku platno i probiju se do zadnjeg izlaza. Naravno, neće završiti u pokrajnjoj ulici nego u filmu, baš onom koji je na platnu.

To znači nekoliko stvari. Prvo, našli su se paralelnom svetu, u 80-ima, i to još filmskim, k tome i klišeiziranim, čija su pravila potpuno drugačija od onih na koja su navikli. Drugo, Max će u tom filmu sresti Nancy, lik koji je proslavio Amandu, što za nju može biti traumatično iskustvo. Treće, nemojmo zaboraviti da je ovo horor film, i da preživljavanje nije zagarantovano.

Kad skapiraju gde su i šta su, upoznaće i set filmskih likova: pohotnu dileju Kurta (DeVine), droljastu Tinu (Trimbur), “pričljivog crnju” Blakea (Thompson), “kick-ass” žensku i filmsku “final girl” Paulu (Bridges) i naravno simpatičnu i pomalo naivnu Nancy. Podrazumeva se, ni monstrum Billy (Norris) nije daleko. Plan je, dakle, preživeti, ali nema prečica i lakih rešenja, kao što je to “krpanje” sa filmskim likovima po predvidljivom scenariu. Kako oni petljaju sa filmom, tako film petlja sa njima...

Sa takvim pristupom, još u komičnom registru, postoji puno rizika. Jedan od njih je da se film pomalo izgubi, ne znajući šta bi tačno bio. The Final Girls malo pati i od toga, jer nismo sigurni na čemu smo, jesmo li u domenu parodije ili prosto razmatramo žanr i njegove postulate. Tako imamo i film u filmu, ali i nekakvu emotivnu osnovu priče, koja je dobro realizovana, ali je svejedno malo “off”, kao i svako skretanje na drugi kolosek. Drugi problem sa komedijom koja ima pretenzije da bude ozbiljan film je doziranje i tempiranje humora, i na tom planu je The Final Girls uglavnom uspeo film, uz neke sitnije propuste i nepažnje.

Prvo, previše je vremena potrošeno na “sitcomovski” pokušaj humora koji se bazira na kulturnim razlikama između 80-ih, k tome još i filmskih, i današnjeg, liberaliziranog i politički korektnog doba. To naprosto nije smešno, naročito posle ultimativne samosvesne parodije na 80-te kao što je to Totally Awesome. The Final Girls u tom smislu previše udara na poznate note.

Sa druge strane, meta-filmski humor je izveden vrlo solidno. Dva seta arhetipskih, čak stereotipnih teen likova se sjajno dopunjuju i kroz njih se autori fino poigravaju sa klišeima, ali ih i poštuju. Ako ste mislili da će se tipično “topovsko meso”, poput debele devojke, “pričljivog crnje”, “droljaste ženske”, “kučke” ili “pohotne dileje” ipak izvući, neće. Njihov greh je upisan u tip lika. Jedino što začuđuje je brza pogibija “kick-ass” ženske, što je možda komentar na prevaziđenost tog tipa lika. Opet, niko od njih nije prva žrtva, nego je to “nerd”. Možda noviji filmovi pokazuju više razumevanja za takve likove, ali 80-ih bi takav lik verovatno bio prvi na listi za odstrel. Međutim, njegov greh je druge prirode: on je jedini do detalja znao radnju i “spoilao” je. To se sa hororima jednostavno ne radi.

The Final Girls nam nudi zanimljiva rešenja i na tehničkom planu, uglavnom se vešto poigravajući sa formatima modernog filma, B-filma iz 80-ih i flashbacka koji je, naravno, hladan i crno-beli. Nekad tu ima preterivanja i nepotrebnog proseravanja, kao što je to titl-kartica koja postaje 3D objekat koji stoji na putu. Mnogo uočljiviji problem baš glede tih formata je to što, čini se, reditelj ponekad zaboravlja pravila koja je sam postavio, pa se tako potkrade nešto scena koje izgledaju suviše filtrirano za “setting”. Isto stoji i za efekte, koji deluju osvežavajuće zastarelo i ošljarski izvedeni, ali se takođe potkradu neki koji deluju isuviše moderno i tako razbijaju kontinuitet koji je uspostavljen.

Zamerke se, pak, ne mogu uputiti glumcima. Prvo svaka čast reditelju, inače proverenom televizijskom rutineru Toddu Strauss-Schulsonu koji je uspeo okupiti baš takvu mladu ekipu, plus nešto stariju, ali ipak mladoliku Malin Akerman. Iako jedino ona i Taissa Farmiga imaju uloge kompleksnije od najtipskijih mogućih, i ostali zaslužuju pohvalu. Dve prvopotpisane jedine imaju zadatak koji podrazumeva neku emocionalnu dubinu i to uspevaju postići u zajedničkim scenama. Ostali su tipovi na kakve smo navikli, što u starijim, što u novijim filmovima, što u hororima, što u komedijama, ali svojim ulogama prilaze sa kritičkim stavom koji nije potcenjivački i sa petljom. Posebne pohvale zaslužuje ekipa koja igra filmske likove iz 80-ih, njihova ostvarenja su toliko verodostojna da ih možemo zamisliti baš u takvim filmovima.

Sve u svemu, The Final Girls je vrlo solidna zabava za ljubitelje horora, komedije, filmske trivije i filma uopšte. Iako naleće na greške, hrabro im pristupa i ide dalje. Svakako, film je mogao biti i dosta bolji i promišljeniji, ali ni ovako nije loš. Preporuka, naravno.

Dangerous Acts Starring the Unstable Elements of Belarus

kritika originalno  objavljena na: fak.hr

2013.

autor: Madeleine Sackler

Pre nekog vremena čujem nekog iz mog okruženja kako se žali: “E, da je nama jedan Lukašenko, šta bi nam falilo? Nema nezaposlenosti, prosečna plata 600 eura...” i sve u tom stilu. Taj neko je možda prevideo Lukašenkovu srž i srž njegovog režima, ali i činjenicu da smo i on i ja imali svoju (samo još luđu i goru) varijantu takve maligne pojave. Naš diktator se zvao Slobodan Milošević, nadimkom “Balkanski Kasapin”, serijski ratni zločinac i serijski kršitelj ljudskih i građanskih prava. Odleteo je voljom naroda pre ravno 15 godina u nečemu nalik na revoluciju 5. oktobra i drago mi je da sam u tome kao srednjoškolac učestvovao.

Tog nečeg nalik na revoluciju nije bilo u Belorusiji, iako je i tamo situacija prilično zrela za takvo što: opozicija biva ugnjetavana, zatvarana i ubijana, zemlja deluje kao sovjetski košmar sa svojom birokratijom, zastarelim komunističkim shvatanjem privrede, korupcijom i režimom”čvrste ruke”, a diktator je sve luđi i luđi. Nekoliko stvari ipak govori u prilog održavanju statusa quo: životni standard nije katastrofalan, Rusija kao “Veliki Brat” ne želi još jednu zapadnjačku tvorevinu na svojoj granici, a i Lukašenkov režim je opasan samo za svoje građane, to jest svoja sranja ne izvozi vani u osvajačkim ratovima, pa nije došlo do toga da se demokratija i civilizacijske norme uvode intervencijom.

  Uostalom, kako se na početku filma eksplicitno navodi: “Nije teško živeti pod diktaturom, samo živiš i ne razmišljaš”. To što nije teško ne znači da je to svima izvedivo (razmišljanje je mislećim bićima instinktivna reakcija). A i diktatorski režimi pate od latentnog nedostatka smisla za humor, što otpor diktaturi čini ne samo civilizacijskom dužnosću nego i izvorom ogromne kreativnosti. O tome nam Dangerous Acts govori iz vizure jedne proganjane, zabranjene i sada već emigrirale “underground” kazališne trupe BFT.

Kada je nastajao, predviđeno je da Dangerous Acts bude dokumentarac sa lica mesta koji svoje naslovne nestabilne elemente, odnosno glumce, reditelje i producente te trupe, prati kroz njihovu svakodnevnu aktivnost u Belorusiji. Godina je 2010, sezona jesen/zima i za kraj godine su najavljeni predsednički izbori na kojima BFT podržava opozicionog kandidata. Izbori su, očekivano, lažirani, Lukašenko je dobio 80% glasova u prvom krugu, a opozicioni protesti su ugušeni u krvi uz dobro poznate prizore policajaca-specijalaca i batinaša u civilnoj odeći, te policijskih kombija koji odvode uhvaćene demonstrante u nepoznatom pravcu. Opozicioni lideri su pohapšeni i osuđeni u montiranim procesima, određen broj demonstranata isto tako, pa i ljudi iz BFT-a moraju da se sklone iz zemlje.

Lagao bih kada bih rekao da su scene iz Belorusije, bilo da se radi o privatnim životima glumaca, njihovim predstavama u improviziranom teatru na skrivenoj lokaciji na rubu Minska ili arhivskim snimcima nereda na ulici, neefikasne i da od njih ne zastaje knedla u grlu. Posebno je potresna scena snimljena gotovo u prolazu na dečijem igralištu na kojem se klinci predškolskog ili eventualno osnovnoškolskog uzrasta igraju hapšenja, vezivanja, mučenja i egzekucije. Autorica Madeleine Sackler tvrdi da je sav materijal snimljen u Belorusiji ilegalno iznesen iz zemlje, i ja joj verujem, gledajući škakljivost samog materijala.

  Pa ipak, perspektiva emigracije, privremenog povratka u zemlju i ponovnog, definitivnog odlaska dodaje jednu sasvim novu dimenziju. Lako za pozitivne kritike u New Yorku, Londonu i Edinbourghu. BFT nisu diletanti, već školovani i kreativni ljudi koji kroz moderni teatarski performans vrlo precizno, a opet i veoma lično slikaju jedno nenormalno stanje u društvu. Pozicija političkih emigranata im ostavlja prostor za refleksiju o daljnjem radu, ima li smisla govoriti o Belorusiji van Belorusije, dok je istovremeno za njih život u njihovoj zemlji nemoguć. Kroz te dileme Dangerous Acts je primer majstorskog filmskog tretmana angažirane umetnosti. Takođe, sa druge strane imamo uglavnom neobaveštenu zapadnu (širu) javnost koja mirno prolazi pored njihovih protesta, ne iz loše namere, koliko zbog odsustva volje da se zamaraju sa jednom tamo sovjetskom diktaturom i nekim emigrantima odatle. Naprosto, to nije tema koja ih zanima dok stvari ne eskaliraju.

Dangerous Acts je izvrstan i pametno složen dokumentarac i za svojih 75 minuta nam priča svoju potresnu priču (koja još nije gotova) i otvara niz zanimljivih pitanja o slobodi, o umetnosti, o patriotizmu i moralu. Film je podjednako snažan i na tematskom nivou i na nivou izvedbe, što nije lako postići i dostići. Pa ipak, stigla ga je sudbina kao i većinu dokumentaraca. Nakon uspešne festivalske turneje nije usledila široka distribucija. Producetska kuća iza filma jeste HBO, pa ga je možda moguće uhvatiti na televiziji, a hrvatska publika će imati priliku da ga vidi u distribuciji od 9.11. Ne propustite!

What We Did on Our Holiday

2014.

scenario i režija: Andy Hamilton, Guy Jenkin

uloge: Rosamund Pike, David Tennant, Billy Connolly, Ben Miller, Amelia Bullmore, Emilia Jones, Bobby Smalldridge, Harriet Turnbull, Lewis Davie

Jedan od razloga zašto mi je svaki kraj leta bio mrzak je i to što me je u (osnovnoj) školi kao jedan od prvih zadataka čekao uvek isti retardirani sastav na temu “Kako sam proveo raspust”. Da se ne lažemo, mrzeo sam to i posle zimskog raspusta, ali mi je posle letnjeg to posebno teško padalo jer sam dva meseca jebeno radio što sam hteo i odmarao mozak od takvih gluposti.

Iskreno, žao mi je što se nisam setio i/ili što nisam imao prilike, odnosno mogućnosti da u jednom od tih sastava uvalim nešto nalik na fabulu ovog filma. Kad si klinac ne kapiraš baš elaboriranu zajebanciju i “gonzo” pristup i nemaš hrabrosti da to isfuraš. Ponekad lupiš nešto, pa to nekome bude slatko, ali uglavnom si glup i buđav, naročito kada se trudiš i sebi zvučiš tako cool. Nemojte mi sada izvlačiti “Jesen na Cetinju” ili onog srednjoškolca iz Bjelovara koji piše o Jesenjinu, Harisu Džinoviću i Jordanovom povratku u košarku, to su sa razlogom zezalice koje kruže internetom, a usput je upitno koliko imaju veze sa istinom.

Britanci su majstori za komediju i What We Did on Our Holiday je živi dokaz za to, od prve sekunde filma koja najavljuje “sitcom”, preko veštog provlačenja opštepoznatih “važnih životnih lekcija” do “feel-good” kraja. Sve to je smešteno u tipičan kontekst proširene disfunkcionalne familije, ali je svejedno izvedeno u maničnom tempu i pravo ga je zadovoljstvo gledati. Britanci takve stvari bez problema isfuravaju u serijama (The Worst Week of My Life mi pada na pamet, naročito prva sezona) i autori filma Andy Hamilton i Guy Jenkin stoje iza jedne takve serije pod nazivom Outnumbered. Potpuno druga priča je izvesti tranziciju “sitcoma” iz serije na film. To se već ređe dešava.

Film počinje kada roditelji koji su u lošim odnosima i skloni svađi, Abi (Pike) i Doug (Tennant) pokušavaju da utrpaju svoje troje dece u auto i krenu put Škotske na proslavu 75-og rođendana Dougovog oca. Najstarija Lottie (Jones) je osetljiva i sve živo piše u sveščicu – zapažanja, laži kojih se mora držati itd. Mickey (Smalldridge) je hiperaktivan i napaljen na Vikinge, a najmlađa Jess (Turnbull) ima kamenje za prijatelje, što može biti slučaj za psihijatra ili, kako Abi predlaže, za geologa. Dobar štos odmah na početku.

Elem, oni posle peripetija uspevaju da stignu u Škotsku dan kasnije od planiranog. Pomenuti rođendan nije intimno druženje, već pompezna fešta koju organizuje Dougov iritantno uspešni uštogljeni brat Gavin (Miller) uz pomoć svoje manično-depresivne žene Margaret (Bullmore), dok je njihov sin tinejdžer Kenneth (Davie), očekivano, na sedmom nebu. Oca Gordieja (Connolly) za celu tu priču boli dupe, zapravo mu ide na živce, on bi radije pecao i družio se sa klincima. Potpuna pizdarija nastaje kada deda povede klince na plažu i tamo umre, prethodno im poverivši da želi vikinšku sahranu, kako se ostali ne bi svađali i od toga pravili cirkus. Kada klinci ispoštuju tu želju, nastaje pičvajz nemerljivih razmera...

Kada bi se ubacilo još malo materijala, a sve podelilo na epizodice od po pola sata, What We Did on Our Holiday bi bila sjajno zabavna mini-serija. Odlično je to što funkcioniše i kao film, bez obzira na to što očekivano pada u tempu u sredini i što zahteva nemali odmak od realnosti. Glumci su raspoloženi, posebno Rosamund Pike iz perioda pre nego što se isfurala sa Gone Girl kao lajava Abi, David Tennant kao blentavi Doug i Billy Connolly kao opušteni starac Gordie. Scenarističko-rediteljski dvojac Hamilton/Jenkin očito zna u kom pravcu ih vodi i u kom pravcu priča treba ići, pa je What We Did on Our Holiday jedno sasvim fino filmsko iskustvo, ništa spektakularno, ali svakako ugodno.

Burnt

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: John Wells

scenario: Steven Knight, Michael Kalesniko

uloge: Bradley Cooper, Sienna Miller, Daniel Bruhl, Omar Sy, Riccardo Scamarcio, Sam Keeley, Matthew Rhys, Alicia Vikander, Emma Thompson, Uma Thurman

Verovatno mislite da smo mi, filmski kritičari, redom debeli likovi koji se u principu hranimo kokicama, alkoholom, bezukusnom hotelskom ili uličnom brzom hranom. Pretpostavka sama po sebi nije loša, ali u mom slučaju važi samo kada sam na nekom festivalu, i tada je više iznuđeni nego svesni izbor, zbog kombinacije nedostatka vremena i novca. Međutim, kada sam kod kuće, pretvaram se u pravog “foodie”-ja: poštujem hranu, rado kuvam i volim kvalitetno pojesti. Čak i gledam kulinarske emisije na televiziji, od putopisnih do takmičarskih, a američki MasterChef apsolutno obožavam, zajedno sa trojicom kuhara proslavljenih kuvara koji su u žiriju.

Naravno, nisam blesav da pomislim da su te “reality” emisije u bilo kakvoj vezi sa realnošću, znam da su skriptirane i da im se štosevi ponavljaju, ali makar se nadam da ću tu i tamo upecati nekakav recept koji bih uz određene modifikacije ponovio kod kuće. Pa opet, moderna kulinarika je izuzetno televizična: ponekad korisna i poučna, ponekad napeta, a tenzije se mogu izazvati i sa strane. Od nedavno čak i kruži termin “visoka kuhinja”, nešto kao “visoka moda”, pa se onda kulinarstvo kod nas pozicionira negde između “lifestyle” zabave (trendovi se smenjuju, ali neki klasici još uvek opstaju) i sporta (jer je konkurencija među kuvarima – zvezdama prilično oštra).

Zbog mode i zbog kompetitivnosti, kuhinja je odličan format za televiziju, bilo da se u tim emisijama upoznajemo sa egzotikom ili da gledamo sudar veština i sudar ega između nekolicine kuvara. U poslednjih nekoliko godina, ovaj trend se polako širi i na film. Samo poslednje godine imali smo tri kuvarska filma: Chef, koji je bio prijatan, ali i običan kao neka pileća supa, Tasting Menu i The Hundred-Foot Journey koji je kuhinju koristio samo kao dekoraciju, zapravo pričajući priču o multikulturalnosti i toleranciji.

Burnt je mogao biti zicer, onaj ključni film koji hvata suštinu moderne kulinarike i tu temu konačno uvodi u filmsku prvu ligu. Elementi su bili tu: jedna tipična priča modernog “rockstar” kuvara, popularan glumac u glavnoj ulozi, uz obilje poznatih faca u sporednima. Od reditelja, televizijskog veterana, Johna Wellsa se nakon dva filma, potcenjenog The Company Men i malo promašenog August: Osage County, još nešto očekuje, a scenarista je rutiner Steven Knight, već je napisao The Hundred-Foot Journey, ali može da zablista, kao što je to učinio sa Lockejem. Iza filma stoji The Weinstein Company, radnja je smeštena u savremeni, našminkani London, i, ako ništa drugo, barem ćemo na ekranu moći gledati predivnu restoransku hranu.

Glede “food porna”, tu je u sasvim dovoljnim količinama, ali to je otprilike to. Glavna priča je toliko standardna da smrdi na tezgu. U pitanju je najklasičnija moguća varijanta o usponu nakon pada izazvanog karakternom manom i o iskupljenju na tom putu. Naime, Adam (Cooper), izlečeni alkoholičar, narkoman i ženskar, nakon “pokore” za koju je očistio milion ostriga, pokušava da se vrati u prvu ligu i osvoji treću Michelinovu zvezdicu. Za to se koristi malo svojim neizmernim talentom i organizacionim sposobnostima, okuplja tim svojih starih znanaca i novih kulinarskih nada, ali i lukavstvom i ucenom, terajući vlasnika restorana Tonyja (Bruhl) da mu pruži šansu. Usput će se iskupiti kod stare ljubavi (Vikander) i steći novu (Miller), a sreću će mu povremeno kvariti ljuti rival (Rhys) i prošlost koja mu visi nad glavom.

Problem je što je film razvučen, pa sa svojih 100 minuta trajanja deluje kao da traje barem dva sata. Puno je sporednih priča i zapleta, od kojih nijedna nije razrađena, a sve one služe da povremeno promene tempo, skrenu nam pažnju i zamažu oči nad činjenicom da je glavna priča tipska i bezukusna kao hrana iz menze, pritom još puna praznog hoda. Jednostavno, ne osećamo atmosferu moderne gastronomije, ne osećamo pritisak i kompetitivnost. Nije mi se svideo Whiplash, ali sam mišljenja da bi ovde čak i takav pristup bio primereniji od ove tezgaroške beskrvnosti.

Tezgaroška je u velikoj meri i gluma, ali to je posledica plošnih, nerazrađenih likova koji se upotrebljavaju isključivo kao oruđe zapleta. Istina, neki od glumaca tu imaju svoje momente, u čemu prednjači Bruhl, čiji je lik napisan kao nekakav očajnik, ali austrijski glumac uspeva da ga odigra osebujno. Emma Thompson je uvek pozitivna pojava na ekranu, a njena izvedba psihijatrice je za svaku pohvalu. I Omar Sy se makar trudi sa svojim likom zamenika glavnog kuvara i uglavnom mu uspeva. Problem je, međutim, što drugi glumci ne dolaze do izražaja zbog svojih likova, a tretman nadolazeće zvezde Alicie Vikander koja se pojavljuje u dve scene samo da bi govorila na lošem francuskom (iako igra Francuskinju) i Ume Thurman koja je bukvalno potrošena uzalud na jednu scenu je kriminalan.

Što se Bradleya Coopera tiče, ionako ne znam šta da mislim. On varira od uloge do uloge. Najčešće je samo “macan” koji se šepuri po ekranu, ali ume da iznenadi, kao što je to učinio sa Silver Linings Playbook i još više sa The Place Beyond The Pines. Ovde, međutim, i njegova gluma deluje kao tezga, kao detaljna imitacija televizijske persone Gordona Ramsaya. Nemojte me krivo shvatiti, meni je Ramsay simpatičan i po mom mišljenju je mnogo televizičniji njegov nastup bitange od servilnog nastupa kakav ima Jamie Oliver, ali imitiranje bilo koga, pa i njega, u filmu visoke produkcije deluje neozbiljno. U Burnt se s tim baš preteruje iz scene u scenu, od bacanja tanjira, preko vikanja na podređene do u detalj skinute govorne sheme i vokabulara, a to deluje kao samo još jedan “gimmick” u inače praznjikavom filmu, kao uostalom i sve ovde, od lošeg francuskog nadalje.

Razočaran sam, ali možda sam tome sam kriv. Utešno je to da nisam jedini pao na foru. Sala je bila solidno popunjena, došli su momci sa curama. Možda su neki od njih kulinarski entuzijasti poput mene. Možda su cure došle da gledaju zgodnog Bradleya, a momci samo kao njihova pratnja. Sve u svemu, mišljenja sam da bi se i jedni i drugi bolje proveli na nekoj večeri, posebno ako bi je sami napravili. U to ime, odoh se posvetiti ručku koji mi se krčka u rerni.

Zvizdan / The High Sun

piše: Tea Šegon

2015

scenario i režija: Dalibor Matanić

uloge: Tihana Lazović, Goran Marković, Nives Ivanković, Stipe Radoja, Slavko Sobin

Iskreno, priznajem da cijenim hrvatski film, ali tek s ovim filmom mogu reći da ga izrazito volim. U ovo čudno vrijeme, kada se određena netrepeljivost prema različitom šulja i pokazuje zube, u ovo vrijeme kada je očito bitno s kim si pio, jeo, i da prostiš, pišao u vjetar 91' - u ovo vrijeme ja sam izrazito svjesna da je ljubav, samo ljubav, zbilja jedini univerzalni jezik koji nadilazi sve ostalo u ovim našim malim životima. Ovo nije priča o zabranjenim ljubavima, ovo je priča o realnim ljubavima rođenim na i pored imaginarnih granica.

 Tri priče, koje zajedno čine omnibus s jednom zajedničkom temom i istim glumcima, stvara kompletan doživljaj onoga što možemo sa sigurnošću reći da da bi upoznao ljude promatraj čemu se vesele, gledaj kome se vesele, promatraj što ih rastužuje, saznaj koga vole i da l' ikoga mrze. Da bi upoznao ljude, ne trebaju ti informacije o njihovim godinama, niti njihova nacionalnost i njihova prezimena. Da bi upoznao ljude samo ih saslušaj, samo ih iskreno pogledaj. A za mladu glumačku postavu ovoga filma imam samo riječi hvale, i nisam jedina, znam da vas još ima. Uspjeli su prenijeti emocije svih obitelji, svih veza i svih odnosa na koje sam naišla tijekom svog života, da bi im neki veliki američki blockbuster glumci mogli zavidjeti. Kemija koju su na sceni u svojim trojnim ulogama stvorili Lazović i Marković u svakome će probuditi one najskrivenije osjećaje. Pripremite se na mnogo suza i smijeha, kontradiktornih osjećaja koje će u vama izazvati odlična glumačka ekipa pod vodstvom genijalnog redatelja.

Prva priča kreće s Jelenom i Ivanom - djecom dvaju sela Dalmatinske Zagore, ne-tako-davne 91' godine, čiju idilu prekida brujanje vojnih automobila. Vrckava i mlada Jelena, koju odgajaju majka i stariji brat (glava kuće) „pretpostavlja“ se odgovornom i temperamentnom glazbeniku Ivanu. (Pre)daju se jedan drugome i u ono vrijeme kada je bilo najvažnije čiji si sin, a čije dite. Jelenina i Ivanova priča je priča o nevinoj, mladoj, iskrenoj i naivnoj ljubavi koja nije umirala ni onda kada je odgovor bio na pitanje „čiji si?“ ujedno bio i najvrjedniji štit, i to onakav koji ti je svatko s puškom mogao u svakom trenutku probušiti.

 Druga priča je priča o Nataši i Anti. Mjesto radnje ostaje isto, vrijeme deset godina kasnije, Nataša i majka Zorica se vraćaju ruševinama rodnoga kraja. Ante je mladić koji nije imao prilike pobjeći od ratnih užasa, no svoje ožiljke čuva za sebe i po selu obavlja sitne popravke kako bi preživio. Određena energija kruži kućom dok Ante obavlja ono za što je plaćen u Natašinom domu. Takva energija sveprisutne tuge i mržnje koja se širi iz Natašina ponašanja - naime u ratu su joj ubili brata. Gubitak voljene osobe najsnažniji je pokretač za devijaciju i bijeg od normi i pravila ponašanja koja joj društvo nalaže. Nataša postaje emocionalno hendikepirana, no nakon nekoliko izmijenjenih dodira i pogleda iznimne fizičke privlačnosti, grižnja savjesti, mržnja i odbojnost prema onom Drugom u Nataši nanovo poprimaju ljudski oblik. Kroz svoje nedostatke ona jest i uvijek će biti ljudsko biće.

  Treća priča je "točka na i" pouke Zvizdana - priča o roditeljskoj ljubavi. Marijina i Lukina je priča koja govori o onome kako naši roditelji oduvijek znaju što je najbolje za nas. Odgoj i okruženje u kojem odrastamo su bitni faktori u našim samoidentifikacijama, ono su od čega ćemo krenuti i u odgoju vlastite djece. Ovo je ujedno priča o mladosti koja često nema nade u bolje sutra. Ovo je priča o usponima i padovima svih onih čiji su roditelji često griješili. Marija i Luka su dvoje mladih roditelja i sretan završetak ovog omnibusa - sretan završetak kojeg imamo prilike prepoznati u njihovom djetetu. Djeca su "tabula rasa" društva, ona su metafora za bolje sutra. Njihov plavokosi sin - čiji će odgoj biti lišen svake mržnje, rasizma i nacionalizma u okolini boljeg sutra - stoji kao manifesto svim ratnim i poslijeratnim zabranjenim ljubavima, i svoj ratnoj i poslijeratnoj djeci.

Prisjećajući se nekih Matanićevih ranijih djela, sigurna sam da je Zvizdan njegovo najzrelije djelo u kojem je uspio u emocionalno presnažne i prekratke 123 minute oslikati svu istinitost mistične balkanske priče i njezinih aktera - dvije nacionalnosti na jednom prostoru s nemilim brojem granica, kako geografskih tako i onih najstrašnijih i najbolnijih granica - granica i ograničenjima u ljudskim srcima i umovima. Pejzaži, boje, svaki kadar i dijalog preslika su odlika duha vremena i geografskih karakteristika koji utječu na (samo)identifikaciju ljudi s ovih prostora.

  Glavni akteri ovoga filma nisu ljudi koji će promijeniti svijet, oni su samo ljudi - živopisni ljudi od krvi i mesa koji mijenjaju svoje živote malim djelima revolta, bunta i marginalnog ponašanja. Mijenjaju svoje živote i živote onih oko sebe ljubavlju. Oni su ljudi koji žele živjeti životom po svom - ne razmišljajući o tome „što će selo reći“. Generalno gledajući, ovo je tema primjenjiva na sve geografske lokacije, sve ljude i na svakoga tko se susreo sa strahotama rata. Ovi su likovi, likovi svih kutova zemlje u kojima marginalci ne slušaju "Zakone Oca".

Amanet / Legacy

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2015.

režija: Nemanja Ćipranić

scenario: Sara Radojković

uloge: Ljubomir Bulajić, Milena Živanović, Danica Maksimović, Svetozar Cvetković, Goran Radaković, Marija Vicković, Darko Tomović, Milan Mihailović

Amanet, debitantski film reditelja i producenta Nemanje Ćipranića, dosta je retka pojava u srpskoj kinematografiji. Snimljen sa, za srpske uslove, nezanemarljivim budžetom od 300.000 €, sakupljenim iz sponzorskih i ličnih sredstava, ovo je redak primer u potpunosti nezavisnog filma – značajnog studijskog sistema u Srbiji, kao i u većini Evrope nema, a državni filmski centar nije obezbedio niti centa, čak ni u post-produkciji, pa je pravo čudo da je Amanet završen. Opet, Amanet nije primer amaterskog ili kino-klubaškog filma (ako toga još ima), nego je u pitanju jedan visoko profesionalan i ispoliran film čiji autori odaju utisak nastudiranih, filmske teorije načitanih i dobrih filmova nagledanih mladih ljudi.

Dalje, Amanet se u redovnoj kino-distribuciji u Srbiji pojavljuje u jednom nadasve zanimljivom trenutku, uporedo sa Panamom Pavla Vučkovića (koja dolazi sa zvučne festivalske turneje – premijera u Cannesu, uvrštenje u zvaničnu konkurenciju Sarajeva) i pulskim pobednikom u oštroj međunarodnoj konkurenciji Pored mene Stevana Filipovića, pa se u srpskim medijima i na internetu povela diskusija o tzv. repertoarskom filmu, šta god on predstavljao. U pitanju su tri doista različita filma (poređenje sa Panamom je tu za nijansu umesnije) kojima je jedna zajednička stvar da srbijanska publika za njih pokazuje veliki interes. Opet, nisam ubeđen da neki film na današnjem balkanu može preživeti samo od kino-ulaznica, ali svaki pokušaj u tom smeru treba podržati kao hrabar. Amanet, međutim, ima i još nešto čime može da se pohvali: plasman na prestižni festival u Montrealu, što će mu svakako otvoriti još neka globalna vrata.

Amanet počinje dosta uobičajeno za savremene srpske i istočno-evropske filmove, kao socijalna priča. Pošteni momak Todor (Bulajić) danju studira filozofiju, a noću radi kao konobar u kafani. Baš tu će u njegov život ući Višnja (Živanović), lepa i tužna devojka sa tajnom i u velikim problemima. Ona je trudna, bez novca i bez krova nad glavom, a Todor će je pozvati u svoj skromni dom koji deli sa svojom u život razočaranom majkom Radmilom (Maksimović) koja ga je podizala sama. Na onih proverbijalnih nekoliko dana, “dok se ne snađe”.

Sad, majka Rada nije oduševljena tom idejom, a kako bi i bila: ne zna ko je Višnja i kakve su joj namere. Ne zna to ni Todor, ali joj nekako veruje i njih dvoje se vrlo brzo zbližavaju. Mi, gledaoci, takođe ne znamo, ali vrlo dobro vidimo da nije ni narkomanka, ni beskućnica, ni naivna devojka sa sela koju su prevarili u gradu (ima suviše mozga za to), a ni klasična sponzoruša (Todor ne izgleda kao da ima love, a Višnja izgleda kao da ima previše integriteta). Ono što saznajemo je da Todor ima “asa u rukavu”, bogatog oca sa kojim nije u odnosima, na očevu žalost.

Otac Tomislav (Cvetković) nije samo bogat, nego je nepristojno bogat, reklo bi se magnat. I pritom ima još nekoliko meseci života koje ne želi da provede sam. U tu svrhu, želi da Radmila i Todor pređu kod njega, a on će sinu ostaviti svoje bogatstvo i poslovnu imperiju. Pod uticajem novca, dotad siromašni Todor, Višnja i Radmila se menjaju.

I tu dolazi do obrata u najboljem maniru francuskih krimića: socijalna priča postaje triler i misterija. Logično, kada se u priči pojavi veliki novac, intriga ga redovno prati. Ostaje nam da vidimo kakve su namere naših likova, ko tu radi protiv koga, kakve se promene dešavaju sa njima, ali i sa drugim likovima, do tada na periferiji priče, poput Radmilinog (bivšeg) frajera, naizgled dobroćudnog taksiste Milana (Radaković). Kako je to intonacijski nagovešteno na samom početku, Višnja postaje ključni igrač.

Kockice se fino sklapaju u mozaik. Naravno, za treniranog gledaoca, ovo neće biti nikakav šok, razvoj situacije i promena teme filma su potpuno očekivani i zbog muzike specijalno komponovane za film (koja bi, istina, bila efektnija da je “loop” malo duži, ovako zbog učestalog ponavljanja malo iritira), ali i zbog jedne, čini se, ničim motivirane scene sa Todorovog fakulteta u kojoj profesor (Mihailović) drži predavanje o (poreklu) moći. Upravo moć i osveta postaju centralne teme filma umesto standardne i pomalo deplasirane rasprave o generacijskom jazu i tranzicijskim pobednicima i gubitnicima. Nije da i toga nema u filmu, vidljivo je i kroz profil likova i kroz namerno izabran arhaični naslov koji nas poziva da razmislimo šta će nam (mladima, iz čije perspektive je ispričana priča) stariji ostaviti iza sebe.

Ono što tu posebno upada u oči je koliko je Amanet na makro-planu stabilan i promišljen film, koliko je konzistentan i detaljan, koliko ostaje do kraja čvrst i u autorskoj viziji i pod kontrolom. Amanet savršeno balansira svakodnevicu i univerzalnost, savršeno se uklapa u (post-)tranzicijski Beograd (koji je izuzetno lepo i pametno snimljen kamerom Igora Marovića), ali bi ga bilo savršeno moguće zamisliti i bilo gde drugde (zbog chabrolovskog, distinktivno francuskog štiha, u mislima imam Pariz). Upravo je ta univerzalnost i sposobnost šire slike nešto što često manjka srpskoj kinematografiji koja je, kao i srpsko društvo, opterećena svojim problemima te se prečesto bavi sama sobom po cenu toga da bude nerazumljiva van uskog regionalnog okvira.

Naravno, Amanetu se može naći gomila sitnih zamerki, čak i bez previše sitničarenja. Koliko god da je scenario Sare Radojković bistar i ekonomičan po pitanju razvoja likova i situacija, toliko deluje grubo po pitanju dijaloga. Pojedine replike deluju pretvrdo, skoro kao da su preuzete iz nekog stranog filma i prevedene, što ne štima uvek sa srpskim jezikom. Zbog toga su u nezgodnoj situaciji i glumci koji ih moraju izgovoriti. Iako bi glumci sami za sebe mogli biti malo ležerniji (izuzetak je Svetozar Cvetković koji je jednostavno “hladan kao špricer”), problem sa dijalogom je mogao biti “ispeglan” sa još jednom rukom scenarija ili sa malo više slobode za improvizaciju. Dobar utisak pomalo kvari i, po mom mišljenju, nepotrebna scena “obračuna” pred kraj filma, jer prosto rekapitulira tragove i odnose među likovima koje smo već pohvatali. Naracija je bila eliptična, ali ne toliko.

I pored toga Amanet je dobar film, a za srpsku, čini mi se i regionalnu kinematografiju jako važan. Ovakvi filmovi bliski žanru ili žanrovima (ovde se prepliću triler, socijalna drama, misterija i melodrama) su temelj svake stabilne kinematografije, što se na Balkanu opterećenom malim ljudima i velikim temama nekako nije uhvatilo. Amanet pokazuje da su takve stvari moguće, čak i protiv svih šansi, u nezavisnoj produkciji, bez pomoći države. Možda će ovakvi dobri filmovi ipak promeniti prioritete.

Mississippi Grind

2015.

scenario i režija: Anna Boden, Ryan Fleck

uloge: Ben Mendelsohn, Ryan Reynolds, Sienna Miller, Analeigh Tipton, Yvone Landry, James Toback, Alfre Woodard

Priznajem, prvilači me kocka. Naročito na filmovima, ali i ovako. Prija mi sve što vidim: adrenalin, psihološke igre, urbane legende koje se ispaljuju za stolom, govnarske priče, skupa piće, “from zero to hero” i “from hero to zero” u jednoj sekundi. Ima nečeg sjebanog, ali romantičnog u kockarima, kao i u narkomanima. Ipak sam ja (bivši) darker, pa mi je to blisko. Tako da, ako vam kažem da sam izgubio kuću, ženu, venčani prsten, i zapravo sve osim košulje na leđima, možete pretpostaviti da sam izgubio na kartama.

Ipak, nisam ja materijal za patološkog kockara. Dovoljno poznajem ljudsku, pa i svoju psihu, da znam da me dobitak održava u životu, ali me zapravo gubitak navlači kao fiks. Pored toga, dovoljno sam racionalan da me ulog od jednog eura “radi” jednako kao ulog od deset ili sto, pa zašto se onda ne bih kvalitetno nervirao sa najmanje posledica. Treća stvar koja me spasava je moj sklop ličnosti: više sam posmatrač, nego praktičar, mada u životu ne bih odbio gospodsku ili drugarsku partiju preferansa zalivenu kvalitetnim viskijem. Kako za potonje nemam baš često prilike, ostaje mi da gledam filmove o kockanju.

A gledao sam ih masu i dragi su mi. Naravno, ima ih loših, ali razlog za to je što autor ne razume ili ne želi da uđe dublje u psihologiju iza kocke, pa su onda i ti filmovi onako ofrlji, klišeizirani i površni. Negde na sredini stoji Rounders, kao relikvija iz moje rane mladosti, takođe lagano klišeiziran, ali kojeg vade odlični glumci u dobrim ulogama, pa može poslužiti kao uvod u filmsko kockanje. Posle dolaze ozbiljnije, atmosferičnije stvari, kao Altmanov California Split, originalni The Gambler (jer remake je jednostavno razvodnjen), prvenac Paula Thomasa Andersona Hard Eight, melanholični The Cooler i poslednji veliki film Novog Hollywooda Atlantic City, da nabrojim samo neke od mnogih.

Mississippi Grind se na prvi pogled čini kao film koji samo nastavlja tradiciju, odnosno koristi se otkrićima i dostignućima nekih od navedenih, dobrih filmova i pritom ne nudi neku novinu. Atmosfera je tu, tu su ti vražji stolovi u tim veštački osvetljenim prostorijama u kojima je moguće izgubiti orijentaciju kada je dan, a kada noć, tu su barovi koje još uvek, i pored fašističke zabrane pušenja, percipiramo kao zadimljene, tu su mafijaši, kamatari, pobednici i gubitnici, (polu)svet u kojem se kreće naš protagonista Gerry (Mendelsohn).

On je prototip gubitnika: čak i vizuelno deluje tužno, živi sa mačkom u bezveznom stanu, razveden je, nema kontakte sa ženom i detetom, na poslu agenta za nekretnine je neuspešan, dužan je naokolo, svima. Jedino što poseduje je auto. Jedini način na koji smatra da može zaraditi novac je kocka. I pored toga što kao naivac sluša CD sa savetima za igranje pokera, on solidno “čita” ljude za stolom, pa može da zaradi dovoljno da bude iznad vode. Problem je kada nastupi euforija, i onda on postane nepažljiv i krene da gubi. A kad kockari gube, onda obično igraju “all in”.

Njegova sreća će se naizgled okrenuti kad upozna Curtisa (Reynolds), koji je, pak, prototip uspešnog, srećnog kockara. Zapravo, on je više ideal romantičnog kockara-lutalice, tipa koji se dobro zeza, koji uvek nalazi neke čudne ortake da ih vodi sa sobom i da im pomaže, tipa koji ima po jednu žensku u svakom gradu, tipa koji je igrao sa svim i svakim i koji ima gomile simpatičnih, trivijalnih priča, kockarskih i drugačijih.

Njih dvojica će odmah sklopiti pakt i krenuti na put po staroj, velikoj Louisiani, od Iowe, preko St. Louisa i Memphisa, do New Orleansa, i u tome leži lepota ovog filma, jer nije uvek važna destinacija, bila ona mesto ili cifra koja konačno menja sve, nego radost putovanja, igre, kameraderije. Nije čak ni bitan rasplet, mada ćemo ga sa pažnjom ispratiti, nije bitno ni kolo sreće, nisu bitne ni teorije, da li kuća uvek dobija ili “Martingale” uvek pali. Dokle god nema popovanja. Bitno je da je osećaj dobar dok traje.

Od popovanja smo se izvukli, iako nas Anna Boden i Ryan Fleck, autorski par i par u privatnom životu, nekoliko puta navode i na taj trag. Možda će Gerry shvatiti da je “degenerik” (termin koji koristi Nick Santoro u izvedbi Joea Pescija u Casinu) koji je zajebao sve u životu. Možda će i naizgled opušteni Curtis shvatiti da ne može sam kroz život i da ne može biti svake noći u drugom gradu, da mu je potreban mir, stabilnost, ljubav... Važna je atmosfera, važni su dijalozi koji će se možda u odsudnom trenutku ponoviti sa potpuno drugačijom poentom, važna je cikličnost i njeno inteligento napuštanje. Važna je vožnja, od početka do kraja.

I Mississippi Grind vozi i ne posustaje, u odmerenom tempu, i uvlači se pod kožu, tako da ostajemo zajedno sa likovima. Naravno, dosta toga zavisi od glumaca, a Ben Mendelsohn je izuzetno raspoložen: njegov portret rođenog gubitnika je slojevit i dubok, nikad karikaturalan, površan ili osuđujući. I Reynolds je isto tako na visini zadatka, sa malo jednostavnijim i tipskijim likom, ali se dosta izvlači na šarm, što mu prolazi, pa ni Curtis ne deluje stereotipno.

Ma koliko se ja trudio, znam da će ova kritika biti raštrkana. Iskreno, radije bih ponovio gledanje filma nego kucao tekst. Istini za volju, Mississippi Grind nije nikakav primer savršenstva, čak mi se čini da bi bio efektniji ako bi se završio pet minuta ranije, ali se iskupljuje, jer je i taj produžetak atraktivan i potentan. Ovo je primer filma pod savršenom autorskom kontrolom, od autora koji znaju šta žele. Jednostavno je cool.