Joshy

2016.

scenario i režija: Jeff Baena

uloge: Thomas Middleditch, Adam Pally, Alex Ross Perry, Nick Kroll, Brett Gelman, Jenny Slate, Lauren Graham, Aubrey Plaza, Alison Brie, Joe Swanberg, Kris Swanberg, Paul Weitz, Paul Reiser, Lisa Edelstein

Jeff Baena očito ima neki suludi fetiš na mrtve devojke. Nije tu reč o nekrofiliji koliko o fetišu na jad i tugu koju osećaju cendravi dečki koje su devojke na taj način napustile. Evo već drugi svoj film (od ukupno dva) počinje sa tim motivom: smrću devojke i na taj način prekinutom vezom, te tipom koji se mora s tim nositi. Međutim, za razliku od ambiciozno zamišljene, ali rasplinute i nedokuhane zombi-komedije Life after Beth, Baena ovde ostaje u realističkom ključu bliskom mumblecore pokretu, pa zapravo i ne smeta što se čini da film ne ide nikuda. Naprotiv, to je jedna od tačaka njegovog šarma.

 Naslovni junak (Middleditch) je “udovac”, čovek u ranim 30-im godinama koji se drži kao “kuvana noga” i kojeg je verenica (Brie) nakon, pretpostavljamo, dugotrajne depresije napustila samoubistvom. Dok on mesecima kasnije još nije oko toga rešio stvari sa samim sobom, a ni sa spoljnim svetom, njegov najbolji prijatelj Ari (Pally), i sam indisponirani sveži muž i otac, saznaje da se novac za najam vikendice za momačko veče ne može refundirati, pa dolazi na spasonosnu ideju da se momačko veče preinači u muški vikend namenjen tešenju Joshyja uz poneko pivo, društvenu igru i možda malo trave u uskom i odabranom društvu. Međutim, kada se pojave prijatelji Adam (Perry), sociofobičan i stegnut momak koji se tek mora pomiriti sa raspadom svoje veze, i Eric (Kroll), iritantni žurkadžija koji očito dolazi iz potpuno druge priče, miran vikend prerasta u presiju dobrog provoda.

Osim što je Eric sa sobom prikrpao i ultra-čudnog drugara Gregga (Gelman) kojeg niko od ekipe ne poznaje i što stalno dolazi u sukob sa Adamom, on je taj potiče provod na silu. Kada alkohol i trava nisu dovoljni, odjednom se u priči pojavljuju kokain, gljive, striptizete, pa čak i jedna saosećajna seksualna radnica. To bi u teoriji predstavljalo idealnu ultra-mužjačku zabavu, ali u trenucima kad bi zabava morala dostići očekivani vrhunac, sve se nekako izjalovi, neko kaže ili napravi nešto glupo, neko treći se nenadano pojavi i raspoloženje se nepovratno pokvari. Ima u tome nečeg otrežnjujućeg, daleko od forsiranog glamura svih Hangovera ovog sveta...

 A, istini za volju, nije da išta teče kao po loju... Jedini zauzeti od ekipe Ari započinje flert sa Jody (Slate) koju možda zna iz letnjeg kampa, a možda i ne, i taj flert odlazi malo dalje od neobaveznog i bezazlenog, a Jody postaje pridruženi član ekipe. To opet dovodi do ne baš srećne nameštaljke da se spoje Jodyna prijateljica Jen (Plaza) i Adam, što se ispostavlja kao loša ideja jer Jen svaki gest pažnje od nespretnog Adama doživljava kao napad serijskog ubice na svoj život. Vikendica je takođe predmet neželjene pažnje, jer se oko nje vrzma njuškalo (Weitz), a posećuje je i mladi bračni par Joshyjevih prijatelja (mumblecore autor Joe Swanberg sa ženom i detetom) koji je potpuno krivo protumačio tip vikend-zabave, kao i roditelji Joshyjeve pokojne verenice (Reiser, Edelstein) koji baš i ne veruju u zvaničnu verziju događaja...

E, sad, film o društvu koje na vikend otišlo sa različitim željama da na kraju niko nije dobio ono što je hteo deluje kao nešto što po definiciji ne ide nikamo. Ali u takvim filmovima, fora je put, a ne destinacija. Tim putem se ispituje tugovanje, muško prijateljstvo, drugarstvo, oporavak i zapravo presija na preživelog, kao i (ne)zrelost i (ne)snađenost današnjih tridesetogodišnjaka. Za razliku od Life after Beth, Beana ovde slične teme rešava stilski ispravno, glatko i sa lakoćom, bez razmišljanja je li to što gledamo uopšte smešno, kada je već apsurdno. Nije uvek i ne mora biti, dokle god je hemija i grupna dinamika ekipe prisutna makar u njenom centralnom delu.

 Tome dosta doprinosi improvizacijski pristup usled poznanstva / drugarstva glumaca međusobno i sa autorom filma, kao i snimanje hronološkim redosledom na vrlo ograničenom broju lokacija, što je i inače karakteristika mumblecore kinematografije. Oni su svi sarađivali na scenariju i dijalozima, a poznaju se duže vremena, drugari su ili su radili zajedno na televiziji i/ili u indie/mumblecore filmovima. Tu posebno treba istaći vrlo veštu izvedbu uloga Adama od strane filmskog autora (i tek povremeno glumca) Alexa Rossa Perryja koji svom liku pristupa sa hrabrošću, ali i sa dovoljno mere plešući na granici karikature, ali je nikad ne prelazeći, kao i pametno, odmereno ubacivanje ženskog prisustva u dominantno muško okruženje kroz lik Jody, što Jenny Slate igra sa nepovratnom lakoćom.

Problem tog drugarskog pristupa je, međutim, lagana inflacija poznatih glumačkih imena u ulogama koje im ne ostavljaju dovoljno prostora da se pokažu u punoj snazi. Očekivano, rediteljeva devojka Aubrey Plaza je tu, ali suviše kratko da bi zaista opravdala svoje prisustvo imajući u vidu njenu galopirajuću karijeru. Šta tek reći onda za Alison Brie, vrlo verziranu komičarku sa savršenim osećajem za tempo koja je ovde prisutna samo u jednoj jedinoj sceni koja ne može biti dalje od komedije i njenog glavnog talenta.

 Čini se da postoji problem i sa naslovnim likom koji jednostavno nije ni dovoljno zanimljiv ni prisutan da bi nosio ceo film. Istina, Joshy je pasivan, ali za to postoji dobar razlog. On je primalac tuđe pomoći (barem u pokušaju) i više je u funkciji objekta nego subjekta filma. Njegovi drugari sve to rade za njega onako kako znaju i umeju, ograničeno svojom perspektivom, nemogućnošću da se stave u njegovu kožu i da zapravo vide dalje od svojih nesavršenih života. Droga i kurve su tu slaba uteha.

Sunset Song

2015.

scenario i režija: Terence Davies (prema romanu Lewisa Grassica Gibbona)

uloge: Agyness Deyn, Peter Mullan, Kevin Guthrie, Mark Bonnar, Stuart Bowman, Jack Greenlees

Roman Sunset Song Lewisa Grassica Gibbona, objavljen 30-ih godina XX stoleća, smatra se apsolutnim klasikom u Škotskoj, čak i temeljem škotskog kulturnog identiteta. Reč je o romanu širokog zamaha koji kroz ne baš srećno odrastanje i mladost farmerove kćeri Chris Guthrie u ruralnoj Škotskoj na prelazu vekova govori o mnogim stvarima istovremeno. Teme su položaj žene, dolazak novih tehnologija na selo, položaj Škotske u Velikoj Britaniji, društveni konzervativizam i odnos do novih ideja poput pacifizma, socijalizma, feminizma...

Kao klasik britanske književnosti, roman je dramatiziran / ekraniziran u nekoliko navrata za teatar, film i televiziju, ali može se sa relativnom sigurnošću reći da to nikada nije bilo učinjeno tako pozorno elegantno kao u slučaju Daviesove verzije. Spajajući tradicionalno i savremeno na tehničkom planu, što će reći snimanje na traci od 65mm u širokom formatu i u toplim bojama nalik na spektakle iz 60-ih i potonju digitalnu obradu, Davies se na isti način hvata materijala, nagalašavajući zadivljujuću lepotu i strašnu ružnoću. To je vidljivo i u pristupu materijalu: na momente se čini da je Sunset Song zaboravljeni romantični klasik idealan za lenji vikend, da bi ta idila bila razbijena gotovo naturalističkim prikazom nedaća težačkog života, napornog za muškarce i još groznijeg za žene.

Razumem i poštujem, znam da prepoznam dobar film kad ga vidim, shvatam nameru i izuzetno cenim precizno vođenje glumaca i perfektnu kompoziciju kadrova u kojima se barokne vedute smenjuju sa mračnim enterijerima. Međutim, mene je Sunset Song ostavio uglavnom hladnim, kao i većina Daviesovog opusa. Uvek su to slike iz prošlosti gde ispod površine romantike izbijaju mnogo mračniji pod-tonovi, ali izlaganje nalik na klasične romane ili drame kojeg se Davies drži mi po pravilu ubija volju za gledanjem, ma koliko mi tema bila nominalno zanimljiva.

A ovde ima toliko toga zanimljivog i potresnog. Recimo samoubistvo majke naše junakinje izazvano trudnoćom za trudnoćom i depresijom. Recimo raspad porodice kad mlađa deca odlaze kod rođaka u grad, a naša protagonistkinja Chris (Deyn) i njen brat (Greenlees) ostanu sa ocem-tiraninom (Mullan) na selu. Recimo bratove progresivne ideje i odlazak uoči očeve bolesti i smrti. Recimo očev teror koji je Chris morala izdržati do njegove smrti. Recimo njeno odustajanje od karijere zbog ljubavi prema zemlji. Recimo skladni brak sa Evanom (Guthrie) čija se idila raspada kada on ode u rat (Prvi svetski) i vrati se kao istraumatiziran čovek. Recimo gadost i nehumanost tog vremena koje se u kulturi često romantizira i koja podrazumeva nasilje, silovanje, zloupotrebu autoriteta i tvrdu hijerarhiju.

Međutim, jednostavno, nije me to uhvatilo. Nije stvar ni glumaca, čak ni pre svega manekenke Agyness Deyn u glavnoj ulozi koja je svakako bolja od manekenskog proseka i čija se mršavost može protumačiti kao iscrpljenost životom iako joj zapravo nedostaje ekspresivnosti. Stvar je tona koji neodoljivo podseća na školsku lektiru, nešto teško, dosadno i daleko, nešto što skriva “velike životne istine” o nekom prošlom vremenu koje ne korespondira sa našim i sa našom slikom sveta. Iako je Davies dosta skratio širi društveni kontekst iz izvornog romana i dao ga diskretno i na marginama, te se usredotočio na našu junakinju i njeno zlopaćenje, taj osećaj čitanja lektire je ostao. Priznajem te stvari mi ne idu, iz istog razloga je Kubrickov Barry Lyndon za mene predstavljao jedno od napornijih iskustava u životu, bez nagrade...

 Koliko će se Sunset Song nekome svideti ne ovisi samo o zanatskoj i tehničkoj dorađenosti ni o elaboriranosti estetike, u čemu je ovaj film apsolutno besprekoran. Ovisi o tome koliko je nekome to dovoljno, koliko ga atmosfera grabi i koliko ga vezuje za ekran. Emotivni angažman je sve, kod mene je izostao, ali ne povodite se za tim. Probajte. Voleo bih da vam se svidi više nego meni.

La tete haute / Standing Tall

2015.

režija: Emmanuelle Bercot

scenario: Emmanuelle Bercot, Marcia Romano

uloge: Catherine Deneuve, Rod Paradot, Benoit Magimel, Sara Forestier, Diane Rouxel

Odrastanje je zajebana stvar, posebno ako nečega fali: finansijskih sredstava, roditeljske ljubavi, makar minimalne discipline ili, najuopštenije, iskrenog interesa za dete. Rezultati nisu sigurni čak ni kad svega toga ima, uvek se može dogoditi nekakva trauma, a čak i bez toga osoba može izrasti u propalicu. “Loše seme”... “Takva je sudbina”, iako u to ne verujemo baš. Svako se može saplesti, neki će ustati, neki neće. Sudbina tu najčešće ima drugo ime, milion imena, a većina se može trasirati nazad do roditelja. Neki ljudi ne bi smeli imati decu...

 Šta reći o mladoj i neurotičnoj majci (Forestier) dvoje dece koja je pozvana na razgovor kod sutkinje za decu (Deneuve), tamo popizdi, što se dešava naročito ako je osoba neobrazovana, preopterećena, pomućene svesti i kratkih živaca, a za svaki slučaj je spremila sve stvari za starijeg sina, za svaki slučaj da joj ga sud i socijalna služba oduzmu? Reći ćemo da nije neki materijal za majku, da nema niti pravu motivaciju niti dovoljne snage i posvećenosti za ulogu koja će joj oduzeti dobar deo života.

Pogađate šta će se dešavati s detetom u narednih 10 godina boravka po domovima ispresecanih sa boravcima u nestabilnom domu sa majkom i mlađim bratom, uz posete sudu i odsustvo iz škole. Da, nasilni ispadi, sklonost kriminalnom ponašanju, krađe i “pozajmljivanje” automobila. Za momka po imenu Malony (Paradot) koji često skriva pogled ispod kape ili kapuljače se zaista može reći da je problematičan i pravo je pitanje čiji je on problem. Majka je uglavnom nesvesna, preokupirana sobom, svojim ovisnostima, novim frajerima i životom na margini. Ali sutkinja brine i uvek mu uz bukvicu pruža novu šansu da se popravi toliko da može opstati u društvu. Ne treba posebno naglašavati, Malony te šanse nemilice troši. Jer ne zna drugačije.

Na kraju će dospeti i u institucije, u različite popravne domove i maloletničke zatvore, sutkinja će dobiti pomoć u socijalnom radniku Yannu (Magimel) koji je i sam proizvod sistema i koji se malo svojom voljom, a malo i na insistiranje sutkinje izvukao i rešen je da pomogne momku kojem nije pružena šansa. Pitanje je da li će oni moći ili je potrebna jedna hrabra devojka (Rouxel), dovoljno hrabra da bi se sa takvim likom uopšte petljala, da ga izvuče.

 Šta zapravo osoba odrasla pod tutorstvom sistema zna o društvu? Jasno, voli majku i brine za nju, ali to je inercija porodičnih veza više nego svesna ljubav. Takođe, brine za mlađeg brata da ne krene njegovim stopama i ne iskusi njegovu sudbinu, i to je iskrena briga, ali dolazi iz vrlo ograničenog iskustva. Malony nikada nije iskusio normalnost i pitanje je može li i pored očitih motiva u njoj preživeti. Lakše bi bilo kada bi igrao po pravilima, ali on jednostavno to ne zna, nije takav tip i predaje se impulsima.

Ponekad je sama tema filma dovoljna da nas drži prikovanima za ekran i ovde je to slučaj. Gledajući ovaj film, upoznajemo lice i naličje sistema koji služi da dopuni ono što neki od nas ne mogu dobiti kod kuće. Ali La tete haute je, iako interesantan, daleko od savršenog filma. Za početak, šetnje između popravnih domova, zatvora i sudskih saslušanja su prečeste i previše brojne, a ne otkrivaju svaki put nešto novo, pa su redundantne. Takođe, likovi su napisani samo kao grube skice i društvene funkcije, pa čak ni Malony kao protagonista nije zapravo do kraja razvijen lik kojeg možemo zamisliti kao živo biće.

Međutim, naturščik Rod Paradot je odličan izbor i uspeva da bez treninga kanalizira taj angst i bes mladog čoveka izgubljenog u svetu koji ne razume i koji ga zapravo neće. Neki kritičari su povlačili paralele sa Truffautovim Les quatre cents coups (1959) i ulogom koju je ostvario Jean-Pierre Leaud i to je očito bio autoričin cilj, ali ipak nemojmo preterivati, iako Paradot ima materijala i pokazuje dovoljno hrabrosti za glumačku karijeru. Benoit Magimel i Sara Forestier su ograničeni svojim likovima, ali uspevaju da nam ih približe i učine ljudskijima i životnijima. A posebnu pohvalu zaslužuje Catherine Deneuve koju isključivo vidimo u njenom radnom okruženju, bez ičeg privatnog (osim u jednoj jedinoj sceni razgovora), kako vrši svoju funkciju, citira zakone i govori životne lekcije, a neretko je pasivni objekat besa i frustracije koju ispoljava Malony. Nezahvalna je to uloga za glumicu tog nivoa i renomea, ali Catherine Deneuve ne bi bila jedna od najboljih živih glumica kad i tome ne bi prišla sa integritetom i od sutkinje načinila osobu i filmski lik za pamćenje.

 Emmanuelle Bercot je pre svega glumica koja se upustila u autorske vode. Baveći se uglavnom lakšim temama poput seksualnog sazrevanja tinejdžera (Clement), celebrity kulturom (Backstage) ili putovanjem koje će razbistriti sve (Elle s’en va), uspela je da se pozicionira u nekakvom srednjem ešalonu francuskih autorica, dok je igrajući u tuđim filmovima (recimo kod još jedne glumice-autorice Maiwenn u Polisse i Mon roi) zadržala reputaciju pouzdane glumice od integriteta. La tete haute joj je prvi izlet u ozbiljnu tematiku i tu pokazuje da zna prepoznati i izabrati, ali ne i u potpunosti doraditi priču, kao i da bolje režira glumce nego što za njih piše. Ono što je presudno je tema, zbog nje ćete film pogledati ili će vas odbiti. Pošteno.

Fear Clinic

2015.

režija: Robert Hall

scenario: Robert Hall, Aaron Drane

uloge: Robert Englund, Fiona Dourif, Felisha Terrell, Cleopatra Coleman, Corey Taylor, Brandon Beemer, Bonnie Morgan, Kevin Gage, Angelina Armani, Thomas Dekker

Čak i ako niste gledali istoimenu web-seriju, kao uostalom i potpisnik ovih redova, što se filma Fear Clinic tiče, niste ništa bitno propustili. Uvodna špica i monolog naratora, protagoniste serije, doktora Andovera (Englund) pružiće vam dovoljno informacija o “settingu”. Dobri doktor je, naime, otkrio terapiju koja leči strah suočavanjem s njim preko halucinacija za šta mu je potrebna specijalno dizajnirana komora i sablasno crni reagens. Kao po običaju, neki ga smatraju šarlatanom, pokušavaju da rasture njegovu teoriju, ali ona uglavnom radi i pacijenti se na taj način oslobađaju strahova. Međutim, kako je ovo horor, nešto će poći po zlu...

I to baš sa pacijentima koji su završili na klinici posle pucnjave maskiranog napadača u zalogajnici koja je svakom od njih pokrenula ili pojačala već postojeću fobiju. Čini se da je terapija u prvo vreme delovala, ali su pacijenti krenuli da se vraćaju kada su “flashback” momenti pojavili. Ne samo da je jedna od pacijentkinja već nastradala (umrla od straha), već su i drugi na ivici. Sara (Dourif) se patološki plaši mraka, Kylie (Armani) odbija hranu, Megan (Coleman) utvara rane po telu, a Blake (Dekker) je potpuno pretrnuo, nepokretan je i ne govori.

Mogu li se pacijenti i njihovi najbliži izboriti sa tim fobijama, posebno zbog toga što je klinika izgubila dosta od ranijeg renomea i što se doktor čini zbunjenim i indisponiranim. Možda je samo problem u mašini sa kojom sablasni medicinski brat (Taylor) i još sablasniji domar (Gage) petljaju. Hoće li pomoć predane i u ovom slučaju najprisebnije Sare i sestre Osbourne (Terrell), i same nekadašnje doktorove pacijentkinje, biti dovoljna ne samo da prevladaju strahove već i da bazično prežive njihove reziduale i nasilne povratke?

Za horor je potrebna mašta i suspenzija neverice, pre svega da bismo prihvatili osnovni “setting” u kojem strah nije samo parališući nego i smrtonosan, koji se ne leči postepenom terapijom i razgovorom, nego sokoćalom i reagensom koji ima užasne nuspojave. Nije to problem, a i Fear Clinic se predstavlja kao film koji je iznad toga da samo izvodi “jump scare”, nego usput i pokušava da ispriča nekakvu priču. Problem je što se priča raspada odmah nakon uvoda i čini se da Hall nije baš znao šta želi i u kom pravcu bi je odveo.

Možda je tu ključna razlika u formatima, a autor Robert Hall je, iako je i pre serije radio celovečernje filmove, upravo sa serijom znao šta želi reći na temu straha u vrlo kratkom formatu, dok se sa celovečernjim filmom koji je jako želeo i za koji je skupljao sredstva preko “crowdfunding” platformi tipa kickstarter, ipak pogubio. Ne kažem, film ima svojih simpatičnih momenata, kao što je pojavljivanje Coreya Taylora (ovog puta bez maske i robijaške uniforme) i prateće muzike (Stone Sour, ne Slipknot, ali svejedno dobro) u njegovoj prvoj pravoj filmskoj ulozi. I zapravo jednom kad akcija počne, tamo negde pri kraju, prilično je napeta ma koliko bila besmislena u suštini.

U principu, gluma je u redu i glumci su iskorišćeni intrigantno. Lepo je videti Roberta Englunda, poznatu filmsku zlicu, među najvećima od svih, jednog i jedinog Freddyja Krugera i kroz film se pitati koliko je njegov lik kontra uobičajenog tipa. A Fiona Dourif se, nakon Curse of Chucky, kandiduje za horor-glumicu starog kova i solidnog raspona od “scream queen” do finalke.

 Šteta je jedino Robert Hall zajedno sa ko-scenaristom Aaronom Draneom nije malo bolje razradio koncept i od Fear Clinic napravio bolji i koherentniji film. Osećaja za strah očito ima, ali falilo je promišljanja i poliranja.

They Look Like People

2015.

scenario i režija: Perry Blackshear

uloge: MacLeod Andrews, Evan Dumouchel, Margaret Ying Drake

Filmsko stvaralaštvo je danas demokratičnije i dostupnije nego ikada. Digitalna oprema je značajno pojeftinila proces snimanja, teoretska i tehnička znanja, barem osnovna, dostupna su besplatno na internetu i raznim kursevima, a ni distribucija više nije toliki problem: čak i kad nije naplativa odmah, publicitet se može ostvariti i preko besplatnih platformi tipa YouTube. Ponekad se začudim zašto se više ljudi ne bavi filmom, makar amaterski, hobistički, kinoklubaški, ne skupi petlju i ne snimi nešto za ništa para. A onda se setim da ni ja to ne radim, pa tako odjednom dobijem dodatno poštovanje za sve te hrabre DIY likove koji su zagrizli i snimili nešto.

They Look Like People je primer takvog filma gde je Perry Blackshear, do sada prvenstveno poznat u svetu kratkometražnog filma kao šef rasvete, direktor fotografije, montažer, pa i autor nekoliko kratkih uradaka, alfa i omega. Osim što je napisao scenario i režirao, na svom filmu je bio i montažer i snimatelj, pa čak i dizajner zvuka, što će se pokazati kao presudno. Sa njim se uputio na dugu festivalsku turneju (uglavnom po Americi) da bi ga tek sa tim iskustvom pustio u bioskope i na video.

Ako ste se ikada pitali kako bi izgledali klasici Invasion of the Body Snatchers ili They Live oslikani depresivno-melanholičnim tonovima i transponirani u indie-mumblecore estetiku i okruženje komorne drame, They Look Like People može biti legitiman odgovor. Naravno, vremena su potpuno drugačija, pa tako nema alegorije ili subverzije kroz fingiranu naivnost i žanrovske konvencije, već preovlađuje cinizam i ambivalentnost tipična za modernu kinematografiju. Premisa je, međutim, slična kao kod klasika.

Wyat (Andrews) je onaj čudak u metrou. Znate već, brada, stara jakna, pogled mu se gubi u daljini. Christian (Dumouchel) je kancelarijski pacov. Njih dvojica su bili drugari nekada, možda na faksu. Nisu se čak ni svesno razišli, otišli su svaki svojim putem, a New York je dovoljno veliki grad da se, eto, do sada nisu sreli. A sreli su se na ulici, pozdravili i popričali, pa je Christian skontao da Wyat živi kao klošar i pozvao ga da odsedne kod njega na neodređeno vreme.

 Ispostavlja se da su obojica nedavno izašli iz dugih veza, pa im treba društvo. Barem Christianu koji je skupio hrabrosti i pozvao šeficu Maru (Ying Drake) na izlazak, što čak nije ni proračunat poslovni, koliko očajnički privatni potez. Wyatu i ne toliko, jer njemu noću zvoni telefon i nepoznati glas mu daje upute za rat između ljudi i monstruma koji su neke od njih preuzeli koji će početi kad triput zagrmi. Ne veruj nikome, idi van grada, nosi alat sa sobom i slične stvari iz priručnika za preživljavanje apokalipse.

Jednom kad se uspostavi misterija i karakterizacija dvojice likova, dva su puta kojim se može krenuti. Jedan je rešenje, bilo koje od dve mogućnosti, ili da je Wyat u pravu ili da su sve to njegove shizofrene halucinacije, pa je tako već potpuno drugačije sjebanom Christianu on još jedan kamen oko vrata. Drugi je, pak, klackalica koja traje sve do kraja koji ostaje otvoren. Tu treba obratiti pažnju na glas koji se Wyatu obraća i koji se menja od vokodiranog, preko nepoznatog ženskog i ženskog sa distinktivnim akcentom do Marinog, jer on može biti ključ misterije. Mada ne mora. Uostalom, Christianu je svejedno: kad mu već paše da provodi vreme sa poludelim nekadašnjim drugarom, zašto onda ne bi to bilo i u okruženju rata za preživljavanje, apokalipse ili vanzemaljske invazije. Kad je bal...

 Osim što misterija ne udara dovoljno jako, drugi problem je i vezivno tkivo, odnosno međuvreme. Ono je, verovatno iz budžetskih razloga, često ograničeno na Christianov stan i podrum i tek ponekad imamo neku drugu lokaciju: neprometnu ulicu, prazan park ili bezličnu kancelariju. Ono što vidimo je klasičan mumblecore, dvojicu usamljenika koji tuguju, lamentiraju nad svojom sjebanaošću, blebeću, piju, fingiraju da piju, imaju ratove čarapama. Kao što misterija ne udara jako, tako ni ova studija sjebanosti nije ni izbliza snažna koliko bi morala biti, pa nam se čini da samo troši vreme kao nekakav prazan hod. Barem jedan aspekt, ako ne i oba, valjalo bi produbiti, jer ovako deluje kao da Blackshear nema šta da kaže ili ne zna kako. Sa pedigreom iz kratkih filmova, to nije mnogo čudno. They Look Like People u sebi ima dovoljno mesa da bude dobar i intrigantan kratki film od nekih pola sata, ali kao dugometražni se negde na pola razvodnjava i taljiga do kraja. Dojmljivo kao kuriozitet i igra sa raspoloženjem, međutim teško kao kompletno filmsko iskustvo.

Darling

2015.

scenario i režija: Mickey Keating

uloge: Lauren Ashley Carter, Sean Young, Brian Morvant, Larry Fessenden

Odgledavši Carnage Park i uvidevši da Mickey Keating, iako izbacuje filmove bržim tempom nego što je to zdravo za karijeru, ipak ima ideje i uspeva da pronađe pojedinačno rešenje tu i tamo, reših da pogledam Darling, njegov najartističkiji i najbolje ocenjeni film od strane kritike. Čista radoznalost, ništa više. Ispostavilo se da su umereno dobre kritike čak malo preterane, jer je Darling prilično tanak film, sa materijalom za otprilike 10-ak minuta razvučenim na 80-ak, i u suštini funkcioniše pre kao stilska vežba iz preslagivanja nekih starih i nekih savremenih horora. Supstanca se još jednom povukla pred stilom, što me je ostavilo delimično zaintrigiranim, ali nikako oduševljenim.

Pitanje koje će se logično postaviti je: posveta ili krađa? Tanka je linija i uglavnom se svodi na to da, ako je nešto najavljeno, a prethodnim autorima odato verbalno priznanje, onda na to gledamo kao na posvetu, ako ne, onda je to krađa. Međutim, u moderno doba kratke pažnje i jednakog vrednovanja svačijeg mišljenja, onda ćemo nešto što nam se svidi to podvesti pod posvetu, a ako ne, onda proglasiti bezočnim drpanjem. Pitanje je ovde potpuno suvišno, jer Darling je svakako pre posveta nego krađa, ali je pre svega školski zadatak preslagivanja i kolaž.

Počinje kao The Shining, odnosno njegova ženska verzija. Razgovaraju devojka (Carter) i gospođa (Young). Jedna drugu oslovljavaju sa “Darling” i “Madame”, kako su i potpisane na kraju filma. Gospođa devojci objašnjava detalje posla, čuvanja stare kuće u New Yorku (“najstarije u gradu”) oko koje se raspredaju glasine i legende o duhovima i demonima. To što je prethodna “čuvalica” izvršila samoubistvo skočivši sa balkona nije baš prijatno saznanje za Darling, ali ona namešta “pokerašku facu” jer je posao dobar, a para laka. Ono što sledi je njen ubrzani put u ludilo: tajna zaključane sobe, tip na ulici (Morvant) koji ju je možda povredio u prošlosti, a možda i nije, ali ona svakako planira osvetu, te kompletno gubljenje kompasa...

Osim Kubricka, tu su prisutni tragovi Polanskog i njegove “stambene” trilogije, pre svega Repulsion, klasičnog Hitchcocka sa mehanizmima opsesije i ludila, te, od novijih, The Strange Colors of Your Body’s Tears belgijskog autorskog dvojca Helene Cattet – Bruno Forzani, odnosno nagli zvukovi, sonični napadi na našu percepciju, rapidna montaža sa brzom izmenom kadrova i fokusom na detalje. I tu se Darling nalazi u procepu, jer dolazi posle kraja balade i kao film ne može biti nov. Takođe, nije ni naročito elegantan, ni šokantan, ma koliko pokušavao. Na kraju, nije ni audio-vizuelna bomba za čula jer mu crno-bela fotografija, ma koliko dodavala na eleganciji i simulaciji klasike, što se toga tiče odmaže.

Razumem i podržavam minimalističke koncepte, mali broj lokacija i glumaca, te ograničen budžet. Nemam problema ni sa ovlaš definiranim imaginarnim svetovima koji liče na prave (Keatingov New York kao da je spoj današnjeg i onog iz 50-ih sa lagano odumirućom aristokratijom starog kova), pa čak mi ni samozatajnost nije problem dokle god ne prikriva lenjost u razradi, a ovde je to upravo slučaj. Jer, šta mi znamo o Darling kao liku? Apsolutno ništa, pretpostavljamo neki post-traumatski stres, a jedini dokaz za to su nekakvi ožiljci. Zato nas i ne pogađa njena sudbina, nije tragična nego jednostavno neizbežna. Svaka čas glumici Lauren Ashley Carter (Jug Face) koja uspeva da veže našu pažnju za sebe, ali lik joj je tanak.

 Kako sam i očekivao, Keating je opet pokazao nešto stila i sirovih ideja, ali nije uspeo da ih na pravi način razvije i da stil privede nekoj svrsi poput pričanja priče. On ostaje jedan od onih autora sa potencijalom koji možda nikada neće realizirati. Možda ne bi bilo loše da neke svoje sledeće projekte detaljnije razradi pre nego što krene u realizaciju.

War Dogs

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Todd Phillips

scenario: Todd Phillips, Jason Smilovic, Stephen Chin (prema članku i knjizi Arms and the Dudes Guya Lawsona)

uloge: Miles Teller, Jonah Hill, Anna de Armas, Kevin Pollak, Bradley Cooper

U maniru Scorsesea i njegovog mafijaškog epa Goodfellas, War Dogs počinje sa našim junakom u nevolji. On je David (Teller), Amerikanac u Albaniji, “gepekovan”, pretučen, sa pištoljem uperenim u glavu. Slika se zaustavlja i jasno nam je da će tri četvrtine filma biti flashback o tome kako je dotični dospeo u nevolju. Već u sledećoj sceni, zapravo montažnoj sekvenci koja nam objašnjava političku ekonomiju ratovanja, David preuzima ulogu naratora i vodi nas kroz film, krimi-komediju vojničke tematike o dvojici ortaka iz kraja koji diluju oružje.

 Reditelj Todd Phillips je, pre nego što se uhvatio oponašanja Scorsesea (što čini ne samo strukturom priče, nego i kafansko-anegdotarnim pripovedanjem i obilatom upotrebom muzike kao komentara, premda ni izbliza suptilno ili efektno kao što je to činio italo-američki majstor) i citiranja De Palminog Scarfacea (u dijalogu i vizuelno sa lokacijama Miamija, a kome ni to nije dovoljno, eno ga i ogromni poster svako malo u kadru), uglavnom plivao u vodama manje ili više ćorave komedije o iritantnim ortacima u nezrelim avanturama. Ono što je počeo sa Road Tripom, kapitalizirao je sa The Hangover trilogijom, pa je sada probao da to svoje iskustvo spoji sa ozbiljnom tematikom i istinitom pričom pokušavajući da dostigne nivo The Wolf of Wall Street i kao “gross-out” i kao društveno-politički komentar.

No, štos je u tome da je War Dogs, svesno ili ne, po svemu sličniji jednom drugom filmu, Lord of War Andrewa Niccola. Zapravo je njegova verzija smeštena u okolnosti i pravila ratovanja u 21. stoleću. Opet imamo istinitu priču, opet o trgovini oružjem i ratnom biznisu koji se sagledava pre svega kao ekonimija, daleko od bilo kakvih ideala. Očekuje se da će tu biti i nešto duhovitosti i nešto pronicljivosti, možda čak i stava. Legendarni Yuri Orloff kojeg je maestralno odigrao Nicolas Cage je sada podeljen u dva drugara (što otvara aspekt prijateljstva i časti među muljatorima), od kojih je David taj “običan čovek u neobičnim okolnostima” koji pokušava da zaradi neki dolar, a Efraim (Hill) sociopata koji je otkrio genijalnu shemu kako se obogatiti u poslu sa vojskom. Opet imamo devojku (de Armas) koja izgleda kao manekenka i ima savest, te nam možda služi za nekakvu identifikaciju, ali nemamo agenta Interpola punog ideala. Takođe, imamo i scenu-dve napete jurnjave, poneki duhoviti komentar, nekoliko bizarno-duhovitih momenata, pa čak i igru rečima u naslovu, sa ili bez dobrog razloga.

 U suštini, ono što imamo je priča o usponu i padu jedne kriminalne organizacije, jedan standard koji se teško može nazvati novim. U tom smislu, valja reći da ni Niccol sa Lord of War nije otkrio toplu vodu i da se on oslanjao na Scorsesea i njegovu naraciju, ali je makar imao nešto svežine, poente, pa čak i udara. Što sve War Dogs čini kopijom kopije, ili u boljem slučaju kompilacijom postupaka, trikova i štoseva iz drugih, boljih filmova koji tek ponekad prorade, ali nas uglavnom podsećaju šta bi ovaj film mogao biti, a nije.

To ne znači da nije elementarno zabavan kao vožnja, naprotiv. Ekonomično je napisan, pa je pratljiv i fluidan, lepo uslikan i sasvim dobro odglumljen. Drugarska “douchebag” hemija između jednog smotanog i jednog lukavog tipa je pogođena vrlo dobro, Teller i Hill su ležerni, dopunjuju se i zaista igraju skupa za dobrobit filma, bez nepotrebnog takmičenja. Teller je tu slabije prošao jer je njegov lik, bez obzira na naratorsku funkciju i ulogu naše tačke gledišta, dosta tanji i tipskiji, običniji, sa tek prolaznom motivacijom. Hill, pak, opet ima svoj show, uspeva da “proda” svoj kretenski smeh i da pronađe fini balans između raznih aspekata svoje ličnosti. On je u jednoj sceni i budala i zajebant i retard, ali i sociopata i proračunati ljigavac koji menja lica prema potrebama svojih sagovornika i večito glumi: Davidu drugara, tihom partneru Ralphu (Pollak) židovskog patriotu koji svojim poslovima štiti interese Izraela, a raznim klijentima čoveka sjajne ljudske i poslovne etike koji se uvek drži dogovora. Takve mu uloge leže, čak su mu specijalnost, a ovde nema ni toliko karikaturalnosti da ga optereti. Kao bonus, pojavljuje se i Bradley Cooper u jednoj interesantnoj i odmerenoj epizodi kao ne baš legalni, ali globalni magnat oružanog posla.

 Problem je, međutim, što Phillips nije imao blagog pojma šta bi sa kontekstom koji je još interesantniji od klasične priče o usponu i padu i što se uplašio da zauzme stav. War Dogs je film koji je mogao ući dublje u ispitivanje američke ratne mašinerije i sistema javnih nabavki koje su posle hvatanja Cheneyeve “crony” ekipe u koruptivnim poslovima reformirane tako da su potpuno javne i svima dostupne, što u prevodu znači da će krupne poslove i dalje obavljati krupni igrači, ali i da će sitniji pokupiti mrvice sa stola. Kako je to vojska, i mrvice su milionske cifre. Toga će se Phillips dotaći tek usput i površno, iako je taj aspekt priče interesantniji i svežiji od uspona i pada para ludog i zbunjenog trgovca oružjem.

 To ne znači da se Phillips neće držati ozbiljno, reciklirajući štos sa najavama poglavlja kao što je to bio slučaj u The Big Short, kao i sa komentarima kroz muziku, često previše očitima da bi to bilo ukusno. Problem je što i pored toga on kao da nema stav koji dopire dalje od opštih mesta kako je ratno liferantstvo prljav posao. Čak se čini da su mu je amoralni dvojac baraba čak simpatičan sa svojim eskapadama, ali se ne usuđuje da to nečim potkrepi. Zato ni humor, za koji se očekuje da mu je jača strana, ne radi uvek, iako ima nekoliko genijalnih štoseva (tipa sam akter priče David Packouz u cameo-ulozi pevača u staračkom domu koji izvodi pesmu Don’t Fear the Reaper), dok se većina humornih “one-linera” doima kao nešto napisao za što efektniji foršpan. U konačnici, War Dogs je nešto što možete pogledati da vam prođu ta dva sata vremena, i proći će veoma brzo, ali ne očekujte više od toga.