Copperhead

2013.

režija: Ronald F. Maxwell

scenario: Bill Kauffman (po romanu Harolda Frederica)

uloge: Billy Campbell, Angus MacFayden, Casey Thomas Brown, Lucy Boynton, Augustus Prew, Josh Cruddas, Peter Fonda

Copperhead je jedan od retkih filmova za koje sam žarko želeo da bude stvarno dobar. Ne zbog Ronalda Maxwella, južnjačkog džentlmena, romantičara i apologete na tragu D.W. Griffitha, koji je, istina, već napravio dva veoma ambiciozna filma na temu Građanskog rata u Americi. Gettysburg (1993) je bio skoro negledljiv u bioskopskoj sali zbog svog formata od 4 ½ sata, ali je u formatu televizijske serije izgledao sjajno, i tako postao i ostao prethodnica za moderne, ambiciozne serije. Gods and Generals (2003), svojevrsni prequel Gettysburgu, je bio meta kritike zbog svog latentno rasističkog stava i neukusne nostalgije za Starim Jugom i načinom života predratne južnjačke gospode, kao i zbog formata od blizu 4 sata. Otežavajuća okolnost je bila i to da je već snimljen Ride With The Devil (Ang Lee, 1999), takođe lagano revizionistički, ali emotivniji, inteligentniji i zanatski bolji film.

Deset godina nakon Gods and Generals, Maxwell nam predstavlja svoj novi film, opet o Građanskom ratu, ali za promenu smešten na Sever. “Copperhead” iz naslova je pogrdni naziv za protivnika mobilizacije i rata na Severu, odnosno za severnjačkog demokratu, protivnika Lincolna. Termin označava zmiju otrovnicu i skoro otvoreno poziva na istrebljenje političkih protivnika. Da to nije nimalo naivno, uči nas primer iz Ruande, gde su Hutui koristili termin “Žohar” za Tutsije, a znamo kako se to završilo.

Film je nastao po memoarskom romanu Harolda Frederica, novinara, publiciste i pisca iz New Yorka koji je rat doživeo u detinjstvu. Radnja romana i filma se bavi događajima na Severu za vreme rata, prikazujući ih u relanom svetlu. Naime, pogrešno je uverenje da je Unija bila monolitni entitet u kome su bili sve sami abolicionisti i protivnici ropstva. Ko je gledao prošlogodišnji Spielbergov film Lincoln, seća se sa koliko problema i na koji način je konačno izglasan trinaesti amandman koji ukida ropstvo, i na kraju po koju cenu. Teza severnih demokrata da je bratoubilački rat i pogibija mladića naprosto prevelika cena za ukidanje ropstva, ma koliko ono bilo pogrešno.

“Copperhead” iz naslova je Abner Beech (Campbell), protivnik ropstva, ali i rata, te branitelj ustava u generalno abolicionističkoj sredini. On je crna ovca, protivnik i neprijatelj, neko ko je izložen šikaniranju, političkom, ekonomskom, na kraju mu je ugrožen i život. Njegova borba se odvija na dva fronta, političkom, gde se sukobljava sa militantnim abolicionistima koje predvodi Jee Hagadorn (MacFayden), karikaturalni lik politički ostrašćenog čoveka koji protivnike rata gleda sa satanskom mržnjom u očima. Druga Abnerova borba je na ličnom nivou, pošto je njegov sin Jeff (Brown) zaljubljen u Hagadornovu kćerku Esther (Boynton) do te mere da se njoj za ljubav javlja kao dobrovoljac u vojsku Unije, i ulazi u otvoreni sukob sa ocem.

I pored te “Romeo i Julija” otrcane melodramatične priče, ideja za film je dobra, i nedovoljno istražena. U rukama veštijeg i inovativnijeg reditelja bi se to pretočilo u sjajan, angažovan film koji preispituje naše pojednostavljeno pamćenje prošlosti. Prosečan ne-Amerikanac, ali i većina Amerikanaca svoje znanje o Građanskom ratu svodi na nekoliko rečenica u stilu “Ropstvo je bilo zločin, a rat protiv Konfederacije se vodio zbog toga da ispravi nepravdu”, što je pogrešno koliko je i površno. Građanski rat je bio kompleksniji od toga, politička situacija još kompleksnija. Svako ko čita jezik na kome pišem i stariji je od dvadesetak godina ima predstavu o čemu govorim, budući da nam se zajednička bivša država raspala u jednom takvom kompleksnom i krvavom građanskom ratu.

Dok se rata gotovo ne dotiče, a o političkoj situaciji daje relativno šture podatke, Copperhead daje solidnu sliku kako izgleda biti manjina u složenoj i potencijalno opasnoj situaciji. Nije bitno što je Abner dobar čovek, dok su Jee i ekipa više ludi nego zli, njega u filmu određuje to što brani principe protiv kojih je većina.

Izvedba filma po pitanju drugih tema je dosta lošija. Izvorne knjige se drži previše čvrsto, ima previše likova (što je u redu za knjigu i za televizijsku seriju, ali ne i za film) i teško ih je pohvatati i popamtiti. Istina, u poređenju sa Gettysburgom i Gods and Generals, Copperhead deluje kao sveden film, ali je svejedno glomazan i trom, na kraju i dosadan. Sledeći problem izvire iz prvog: držeći se literarne dogme, film ostaje nedovoljno filmski, nevešt poput predstave na školskoj priredbi. Maxwell nije uspeo da nađe pravi ton filma, pa varira od tona sa dosadnjikavog predavanja o istoriji do romantičarskog zanosa i na kraju patetike. Sekvence koja bi morala biti kulminacija, spaljivanje Abnerove kuće i Estherin nestanak, je toliko slaba i tupava da sam bio na ivici da ugasim film.

Istina, romantičarski ton odgovara vremenu radnje, i ima izvesnog šarma u sekvenci plesa u ambaru, ali pošto to traje nekoliko minuta, a za radnju je beznačajno, prosto deluje kao kičasti dekor. Dosta slično temi bespoštednog sukoba u maloj zajednici je postupio Michael Cimino u Heaven's Gate (1980), filmu koji je svojom glomaznošću produkcije i nespretnošću priče potopio Novi Hollywood, i Maxwell nije odmakao od toga.

Dobra strana filma je, pored spremnosti na detaljnije proučavanje istorije, i to da je Maxwell shvatio da su dva sata sasvim dovoljna za filmsku priču, kao i to da se jedan takav potencijalni ep može snimiti i sa relativno malo novca. Loše je što se nije odmakao od teatralne, romantičarske dogme koji film čini gotovo negledljivim. Šteta, baš sam se radovao Copperheadu.

Savannah

2013.

režija: Annette Haywood-Carter

scenario: Annette Haywood-Carter, Ken Carter

uloge: Jim Caviezel, Chiwetel Ejiofor, Jamie Alexander, Sam Sheaprd, Bradley Whitford, Hal Holbrook

Američke južnjake zamišljamo kroz seriju romantičnih predstava iz literature i filmova, i tako znamo da su vezani za svoje imanje, oružje, lovačke pse i svoje sitne ekscentričnosti. Uspešan film koji se zasniva na tim romantičnim predstavama južnjaka mora imati priču koja će biti prihvatljiva i razumljiva svim gledaocima. Savannah nije takav film, možda je zanimljiv za lokalnu publiku, ali gledaocu sa strane će suština filma biti nejasna i arbitrarna na kraju jednako kao na početku.

U pitanju je ekranizacija memoarske proze Johna Eugena Caya, Jr, koji je ujedno i narator filma (Whitford). Priča počinje 50-ih godina XX veka, gde Cay govori ostarelom crncu Christmasu Moultriju (Ejiofor sa jako lošom maskom na licu) da mora da se preseli negde, jer je njegova koliba predviđena za rušenje. Stari Christmas će ispričati jednu legendu u nizu o Ward Allenu, lokalnoj legendi gradića Savanne i istoimene reke, ljubitelju visoke književnosti, posebno Shakespeara, puške i lova. Ta anegdota će biti ponovljena barem još dva puta u filmu, bez previše smisla, i ostaće nejasno šta bi to trebalo da znači. U svakom slučaju, to će nas vratiti u prošlost, na početak 20-ih godina, kada su Christmas i Ward (Caviezel) bili mladi i zajedno lovili barske ptice.

Ward je kao lik iz country pesme (znate ono “he's a walking contradiction / partly true, partly fiction”), rođen kao bogati naslednik, sjajno obrazovan, ali divljak po duši koji živi od lova i druži se sa oslobođenim robom. Nema potrebe naglašavati, na Jugu se takvo ponašanje smatralo ekscentričnim. Naravno, vremena se menjaju i lov postaje predmet sve opsežnije državne regulacije, što Wardu ide na živce. On zakone krši, ali ima tu sreću da poseduje briljantni pravnički um i da mu je lokalni sudija (Holbrook) jako naklonjen, pa ga pušta uz minimalnu kaznu. Ward ne staje tu, on će pisati i članke o divljini i slobodi, prirodnim zakonima i prirodnom pravu lovaca. Druga strana priče je njegov odnos sa ženom Lucy Stubbs (Alexander), naslednicom bogate kuće. Njoj je Ward prilika za avanturu, na zgražanje njenog oca (Shepard), koji Warda smatra divljakom i budalom, buntovnikom bez razloga i društveno neprilagođenim tipom koji se opire napretku. Par će se ipak venčati, ali će Lucy shvatiti da se preračunala kada je Ward u pitanju: takvog divljaka se ne da pripitomiti i uvesti u okvire civilizacije. Ostatak filma će ići po receptu: red lova, red pravne bitke, red pijančenja, red svađanja u kući, pa sve ponovo.

Dobro, to je melodramatična formula koja je oprobana nebrojeno puta i najčešće pali, ali je u Savanni izvedena neverovatno površno i arbitrarno, tako da nemamo pojma o čemu se tu radi, ne razumemo postupke aktera i na kraju nam nije stalo do njih. Primera je bezbroj. Odnos između prijatelja Warda i Christmasa je zamišljen kao prijateljstvo veće od života, ali Christmas je tu neravnopravni partner, sveden na crnog pomoćnika. U filmu postoje natruhe rasprave o rasizmu s početka prošlog veka, to ostaje samo pomenuto i neistraženo, pa se ceo film može svesti na belačku, latentno rasističku nostalgiju za “starim dobrim vremenima na Starom Dobrom Jugu”. Ni odnos sa ženom nije ništa bolje oslikan, njih dvoje se svađaju, mire, vole i podržavaju, a onda ona rodi mrtvorođenče, padne u katatoniju, otac je smesti u sanatorijum i ona nestaje iz priče kao da je nije bilo. Ward potom proda kuću i ode da živi u kolibi sa Christmasom. On će pasti u depresiju kad shvati da više ne može nikako izaći na kraj sa zakonima, napisaće poslednji članak i ubiti se, a da mi baš i nismo shvatili zašto je on tolika legenda.

Sa pozitivne strane, fotografija u filmu je interesantna. Lepa priroda američkog Juga je snimljena sa osećajem, kroz široke totale. Ni gluma nije loša, koliko to scenario dozvoljava. Jim Caviezel je odličan kao Ward Allen i uspeva da nam bude generalno simpatičan, čak i kad ne znamo u čemu je njrgov štos. Sam Shepard je pokazao da je odličan za karakternu epizodu. Ejiofor je jedan od glumaca sa sjajnom budućnošću, i trenutno najtraženiji dolazeći crni glumac, međutim Savannah mu ne pruža dovoljno materijala da se iskaže, svodeći Christmasa na običan stereotip. Ostaje nam da sačekamo 12 Years a Slave, film o kojem se dosta priča sa Ejioforom u glavnoj ulozi. Jamie Alexander je uverljiva kao južnjačka lepotica, sa besprekornim akcentom i talentom za igranje malograđanskim manira. Hal Holbrook kao sudija je veseo i simpatičan kao dobri stari sudija koji se ne drži zakona “kao pijan plota”, sa osećajem za pravdu, a ne samo za pravo.

Problem je i u samoj priči koja je lokalnog karaktera, dodajmo tome i romantizovane, netačne predstave jednog “sveta” koji nikada nije postojao. Ali više od toga problem leži u scenariju koji ne uspeva da nas angažuje ni za jedan od nekoliko aspekata filma. Najveća pažnja je posvećena filozofiji o prirodnim zakonima, ali i to deluje kao slabo objašnjeno libertersko naklapanje. To je čudno za Annette Haywood-Carter, čije je primarno zanimanje na filmu upravo supervizor na scenariju, što će reći da je njen posao da “pegla” eventualne dramaturške greške. Kada je scenario tako loš, teško da se to može ispraviti i sa dobrom režijom, a kamo li sa režijom Haywood-Carterove, koja je očekivana i neinovativna.

Jasno nam je da je Savannah loša kopija već viđenog koncepta (Gone With The Wind, na primer) i film idealan za pokojni Hallmark kanal. Postavlja se, međutim, nekoliko pitanja. Otkud tako visok budžet, dobra fotografija, skupi kostimi i relevantni glumci u filmu sa slabim šansama za distribuciju, kad nije ni hollywoodski spektakularan, niti ima indie ili festivalske ambicije? Zašto je rađen po opskurnoj memoarskoj prozi o relativno opskurnom liku kao što je Ward Allen (nema čak ni wikipedia stranicu)? Zašto se film zove Savannah kada ne slika grad ili reku u punom spektru?

Stvar postaje jasnija kada vidimo da je producent filma John Cay, sin autora izvorne knjige i južnjački bogataš sa podužim pedigreom i puno love koji je hteo da snimi film koji će se baviti lokalnom legendom. Dakle, ako želite da posvetite film lokalnoj legendi svog grada, varoši ili sela, nađite lokalnog tajkuna da vas finansira. Možda snimite bolji film nego što je Savannah.

What Maisie Knew

2013.

režija: Scott McGehee, David Siegel

scenario: Nancy Doyne, Caroll Cartwright

uloge: Julianne Moore, Steve Coogan, Onata Aprile, Alexander Skarsgard, Joana Vanderham

Najgora glupost koju dvoje sebičnih ljudi mogu da naprave je imanje dece. Deci se moramo posvetiti potpuno, staviti njihove potrebe ispred svojih, na kraju zaboraviti na svoje ciljeve koji se ne uklapaju sa imanjem dece. Šta se dešava kada dvoje sebičnih ipak odluči da ima dete? O tome govori izvorni roman What Maisie Knew Henrija Jamesa iz 1897. i ova moderna filmska adaptacija.

Maisini roditelji su ne tako različiti karakteri, sebični i samoživi krelci kojima je dete samo sredstvo za međusobno prepucavanje. Otac Beale (Coogan) je biznismen i stalno je na telefonu, majka Susanna (Moore) je prestarela pop-rock starleta koja sanja o povratku među zvezde. Film počinje sa njihovim razvodom i bitkom za starateljstvo. Kao i knjiga, celi film je ispričan iz Maisinog (Aprile) ugla gledanja, a autori su dovoljno hrabri da ne odstupe ni za milimetar od svog čvrstog stava ni po cenu da roditelji ispadaju karikature. Uz takve roditelje postavlja se pitanje da li je ikoga briga kako će se događaji odraziti na Maisie kada odraste. Za sada je njoj svet odraslih zanimljiv i čudan, čak blesav, ona ima svoje dečije preokupacije kao što su plišane ili prave životinje, vrtić i igranje sa drugarima.

Za pozitivan uticaj na devojčicu će se pobrinuti nekadašnja dadilja Margo (Vanderham) koja postaje Bealova nova žena, te konobar Lincoln (Skarsgard), novi muž Maisine mame. Dvoje zamenskih roditelja će pokazati više brige i osećaja za malu nego njeni vlastiti roditelji, a po klišeu romantičnih drama će se među njima razviti nekakva dinamika. Margo je nežna, i zna sa decom, a prema Maisie gaji i iskrene emocije. Lincoln je, sa druge strane, tipično muški trapav i blesav kada su deca u pitanju, ali se između njega i devojčice razvija obostrana nežnost. Na kraju ćemo ih doživljavati kao ad hoc familiju, pošto će Beale i Susanna polako nestajati iz glavnog toka filma, i pojavljivati se samo da naprave sranje.

Steve Coogan je komičar veoma raskošnog talenta, i ovde to pokazuje. Iako je Beale dramski karakter, Coogan mu daje komičnu notu. Možda to nije fer, da nam glumac daje svoju presudu o liku koji igra, ali je svakako zabavno. Beale je onaj tip lika koji bi se iz većine situacija izvukao sa lošim, otrcanim vicem, i ta ljigavost je apsolutno uverljiva u Cooganovoj izvedbi. Julianne Moore nije na tom nivou uverljivosti, prosto više deluje kao očajna domaćica – kupoholičarka nego kao muzička zvezda, ali svejedno pokazuje svu svoju mračnu stranu u sceni kada vodi malu kod sudskog psihijatra, pokušavajući da joj usadi lažno sećanje na to kako ju je otac tukao. Onata Aprile je simpatična kao Maisie, slatka, maštovita i zaigrana, ali najvažnije potpuno prirodna i opuštena. Maisie nije tipično filmsko dete koje plače i vrišti i privlači pažnju na sebe, ona samo želi da razume šta se oko nje dešava. Alexander Skarsgard je glumac koji ima čvrst stav i možda čak i tip uloge (taj imidž ledeno cool frajera koji vuče još sa televizije iz serija Generation Kill i True Blood), ali pokazuje da je sposoban da se menja i evoluira kao glumac, da prihvati različite uloge, a da ostane prepoznatljiv. Joana Vanderham je britanska televizijska glumica, a What Maisie Knew je njen prvi bioskopski film. Ipak predstavlja pozitivno iznenađenje.

Mali problem sa filmom su njegovi likovi: površno napisani i jednodimenzionalni, pa služe samo kao sredstva za poentiranje očiglednog. Dobro, možemo se složiti ili se ne složiti sa predstavljanjem ljudi koji su posvećeni karijerama kao sebičnih, dok nasuprot njima stoji “mudrost jednostavnog običnog čoveka” koja se ogleda u skromnosti i puno ljubavi, ali to ne znači da film ne bi profitirao od slojevitijih prikaza očevih ili majčinih problema, ili bilo kakvog konteksta koji će nam ih prikazati kao osobe, a ne kao nosioce jedne ili dve osobine. Na žalost, ni Maisie nije najdetaljnije prikazana, ali su autori malo više potrudili sa njom.

I pored svih mana, What Maisie Knew je pozitivno filmsko iskustvo. Možda zbog promene kraja, koja je u originalu veoma morbidna, a u filmu dolazi skoro do “feel good” teritorije. Ne, to ne znači da je film završen hollywoodski, i da je zbog toga njegova oštrica otupela. Vredi ga pogledati zbog solidnih glumačkih ostvarenja, kao i zbog spoznaje da niste toliko loš roditelj, niti da su vaši roditelji bili toliko loši. Sa druge strane, verovatno bi i jedni i drugi mogli biti mnogo, mnogo bolji. Mislite o tome.

Beneath

2013.

režija: Larry Fessenden

scenario: Tony Daniel, Brian D. Smith

uloge: Daniel Zovatto, Bonnie Dennison, Chris Conroy, Jonny Orsini, Griffin Newman, Mackenzie Rosman, Mark Margolis

Beneath je horor film, i na prvi pogled tu imamo sve elemente veoma klasičnog predstavnika žanra. Ispod površine, međutim, krije se jedna fina ironija i autoironija , što Beneath čini ipak malo ozbiljnijim filmom. Svako ko je odgledao bilo Jaws, bilo Friday The 13th, imaće jasan pregled zapleta od početka do kraja: gomila raspojasanih tinejdžera proslavlja završetak škole izletom na jezero, a ispod linije vode se krije džinovski preistorijski som koji bi da ih pojede. Ono gde omaži i plagijati padaju, Beneath uspeva: njegovi likovi su dovoljno nijansirani da nas je makar malo briga za njih.

U početku je to teško otkriti, pošto se oni čine generičkom grupom sastavljenom od dvojice sportista, jednog zaluđenika za filmove, jednog pomalo čudnog ćutljivog momka, jedne droljice i jedne malo “butchy” cure. Tako i ne znamo koliko je tačno film ironičan, a koliko se samo šlepa na standardima žanra. U pravom pravcu će nas usmeriti najantipatičniji lik u celoj skupini, zaluđenik Zeke, koji snima sve oko sebe i svoje drugare smatra za objekte. Njegovi nagon za preživljavanje će se uključiti kada se pojavi problem somine i pokrenuti reakcije ostalih.

Ok, sama loše dizajnirana somina će nas asocirati na “cormanovštinu”, jeftine horor filmove koji se i danas snimaju u C produkciji I puštaju po kablovskim kanalima, ali Beneath ima jednu određeni odmak od toga. Monstrum je namerno jeftino dizajniran, pojavljuje se tu i tamo iz drugog plana i zapravo nije centralna sila u filmu. Više je okidač za sukobe na nivou karaktera, koji će tek u opasnosti pokazati svoje najružnije i najmanipulativnije lice.

To dovodi film dosta blizu teritorije meta-filma, jer prava opasnost dolazi od likova, njihovih motivacija, odluka, karaktera... I oni tako postaju zabavni, onoliko koliko su odvratno okrutni, prevrtljivi i ljigavi. Naravno, kao i svaki žanrovski predstavnik, Beneath je ograničen. I pored zamisli i talenta, reditelj i scenaristi će nam ponekad preočito signalizirati na šta tačno film referira. Prva žrtva Debbie gine po “tv trope” pravilu po kojem u hororu i SF-u prvo gine ženska koja je sportski tip, ili čak muškobanjasta, a bespomoćna i atraktivna ostaje u priči. Dodajmo i to da se žrtva preziva Voorhees, baš kao monstrum iz Friday The 13th serijala. Kamera se pojavljuje kao referenca na “found footage” filmove, ali sama kamera kao uređaj je postala “trope”, sastavni deo horor filmova, jer je u poslednje vreme ima u skoro svakom filmu.

Beneath problematizira horor kao žanr, njegove mehanizme, mogućnosti i granice, pa je kao takav jedan od zanimljivijih filmova, ne i najzanimljiviji, niti najintelektualniji. To onda otvara jedno drugo pitanje: zašto više snimamo horor filmove i zašto ih gledamo? Horor je jednostavan žanr sa jednostavnim mehanizmima, snimljeno je nešto originalnih filmova koji su iznalazili nešto novo, ali je kasnije snimljeno dosta njiovih kopija i kopija njihovih kopija, otvoreni su brojni sub-žanrovi u okviru kojih većina pojedinačnih naslova ne znači ama baš ništa.

Odgovor na to je možda Beneath. Kao i većina horora, on je jeftin, jednostavan i lak za snimanje. Ne treba mu puno glumaca, likova, lokacija. Većina likova su mladi, pa se to može pokriti sa mladim, jeftinim glumcima. Publike uvek ima, uvek im je moguće uvaliti zombije, psihopate sa noževima, Freddija, Jasona, Aliene, Predatore i njihove međusobne obračune. Uvek je moguće dići iz mrtvih Godzilu, džinovsku ajkulu, sominu ili jato pirana. Strah je primarni osećaj, samo treba locirati čega se bojimo i zašto, kao i čega bi trebalo da se bojimo.

Kada premostimo svu logiku, pošto u hororu I SF-u treba zaboraviti na našu, životnu logiku, i kada prestanemo da tražimo mane i šlamperaj u filmu, dolazimo do jasnog zaključka koji će možda malo revitalizirati horor kao žanr. Strava i užas u Beneath dolazi od grupne dinamike, ne od ribe-monstruma.

Prisoners

2013.

režija: Dennis Villeneuve

scenario: Aaron Guzikowski

uloge: Hugh Jackman, Jake Gyllenhaal, Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howard, Viola Davis

Obratite pažnju na trajanje filma: dva i po sata, ali to će vam proći u sekundi, jer Prisoners je film koji sve karte baca na suspense i atmosferu i sa tim se solidno pokriva. Problem nastaje kada se film na par mesta uspori, a gledalac uspe da se istrgne iz stistka napetosti i atmosfere, pa počne da razmišlja. Posle kraja filma, ako samo malo uključite mozak, osetićete se prevarenim, a nakon dva dana Prisoners će vam se činiti kao obično formulično i klišeizirano preseravanje nabijeno nekim instant-moralom koji nikada nije razložen i objašnjen.

U prvoj sceni otac i sin se mole i gledaju jelena kroz okular lovačke puške. U sledećoj je jelen u prikolici pick-upa, a otac sinu drži propoved dok na radiju ide nekakva gospel muzika. Jasno je kao dan da je otac Keller Dover (Jackman) survivalistička budaletina i doomsday prepper. Nakon toga Keller sa svojom familijom, tj. sinom, kćerkom i ženom Grace (Maria Bello), odlazi kod suseda na večeru za Dan Zahvalnosti. Susedi (Terrence Howard i Viola Davis) imaju dvoje dece slične dobi kao Doverovi, pa dve male devojčice izlaze na ulicu da se igraju. U kraju stoji jedan stari kamper, što postaje značajno kada devojčice netragom nestanu.

I tu počinje triler po formuli trilera otmice i psiho-trilera, sa razbacanom simbolikom posvuda okolo, sa predanim, ali pomalo čudnim detektivom Lokijem (Gyllenhaal) i svom serijom jako bizarnih osumnjičenih i tajnama i zapletima iz brat-bratu tri priče koji se spajaju u jedan tok. Problem u tome je što smo to kod trilera već nebrojeno puta videli, pa postaje dosadno i provaljeno kada se priča previše lepo posloži. Jasno se vide uzori ovog filma, od Silence of The Lambs, do Seven uz priču kojoj je mesto u nekoj od over-the-top epizoda Criminal Minds ili na nekom blesavo-šokantnom reality programu.

Priča za Prisoners je kružila neko vreme po Hollywoodu, da bi Guzikowski na kraju napisao scenario o kome se dugo raspravljalo kao o kandidatu za snimanje. Guzikowski je pored toga napisao još i scenario za sasvim prosečni akcioni triler Contraband. Pomenuti scenarista, iako ima talenta i osećaja za napetost, nema dovoljno iskustva da složi priču kako treba da bi bila uverljivija i efektnija. Prisoners je film koji traje najmanje pola sata previše, a iako drži pažnju, na drugi pogled se raspada u sudaru sa zdravom logikom. Unutrašnja logika, sa druge strane, ostaje suviše besprekorna. Za takve preterano elaborirane predloške Amerikanci kažu da su »over-written«, prenapisani u glupom prevodu na naški.

Nažalost, ni reditelj Dennis Villeneuve, iako sa oscarovskom nominacijom iza sebe nema dovoljno hrabrosti da prekroji i pojednostavi zaplet, pa se zato okreće atmosferi. I to radi posao do trenutka kada zaplet postaje sekundaran, a u prvi plan izbijaju veoma čudni karakteri kako glavnih, tako i sporednih likova. Nešto od toga je rešeno sa stereotipima: sused Franklin je povodljiv, Keller je besan, Grace je shrvana bolom i drogirana apotekarskim supstancama, Loki je temeljit i predan poslu, ali ga slučaj pogađa i na osobnoj ravni. Drugi pristup je festival bizarnosti: prvi osumnjičeni Alex (Dano) je do pola retardiran, a od pola mističan i uvek ispali neku izjavu koja se može trojako protumačiti u odsudnom trenutku, njegova tetka Holly (Leo) se menja iz umorne starice u ključ misterije, drugi osumnjičeni Taylor je slika i prilika kompulsivnog opsesivca. Posebno uvrnut je detalj sa sveštenikom pijancem i seksualnim prestupnikom koji ima leš u podrumu, ali od te same priče bi se lako napravio poseban film, a ovde to nažalost služi kao »plot device«. Naravno, objašnjenje za bizarne postupke likova se nalazi u ključu hrišćanskog fundamentalizma, a na to nas reditelj podseća ubacivanjem najraznijih uvrnutih simbola na nasumičnim mestima u filmu. Iskusan gledalac će, upotrebivši triler logiku, složiti priču negde na dve trećine filma, ako ne i ranije. U odbranu Villeneuva, ovo mu je prvi pokušaj u Hollywoodu i Americi uopšte, i pitanje je koliko je imao autorske slobode za preinake. U tom kontekstu, bacanje svih karata na atmosferu i karakternu glumu ispada najbolje rešenje. Villeneuve dolazi iz Quebeca, frankofonog dela Kanade, a tamošnja produkcija je iz godine u godinu sve bolja i tamošnji filmovi dolaze u konkurenciju za Oscare. Ipak, Quebec dosta manje korespondira sa Hollywoodom, nego sa francuskim i američkim indie filmom. U tom slučaju, Villeneuve je možda mogao da puca niže, da preko indie produkcije uđe u Hollywood na zadnja vrata, ali po svojim pravilima. Za sledeću godinu se očekuje njegov film Enemy, snimljen na engleskom jeziku, ali u kanadsko-španskoj koprodukciji i sa distinktivnim evropskim šmekom, što reditelju možda otvori neke nove opcije u karijeri.

Pomenuli smo atmosferu, i za nju moramo zahvaliti ne samo reditelju, nego i direktoru fotografije Rogeru Deakinsu, stalnom saradniku braće Coen. Kiša koja pada određuje dominantne sive tonove u shemi boje, stvara se utisak vode, blata i truleži. To će neke podsetiti na Seven, a druge na Winter's Bone i druge američke nezavisne filmove sa izraženom mračnom socijalnom notom. Drugi, čisto dramaturški elementi važni za atmosferu nisu ništa novo i neviđeno, ali su efektni i nađe se nekoliko inventivnih rešenja. Scena sa zmijama je jedna od napetijih filmskih scena u poslednjih nekoliko godina.

Pored atmosfere treba pohvaliti glumu. Paul Dano i Melissa Leo bi bili skoro sigurni kandidati za nominaciju za Oscara samo kad bi imali više vremena na ekranu, što je posebno čudno u ovako dugom filmu. Ako su njih dvoje nedovoljno prisutni, šta tek reći za Mariu Bello, čiji je lik sveden na ucveljenu i obeznanjenu ženu, ili za Violu Davis, čijem liku se ne mogu iščitati čak ni najosnovnije osobine. Hugh Jackman nosi auru besa i sirove snage, što će pogoditi gledaoce na emotivnom nivou, ali kritičari će mu zameriti to što u ovaj film koristi slične trikove kao u super-herojskim nastavcima X-Men, gde igra Wolverina. To što je njegov lik grub i preke naravi ne znači da njegov pristup glumi mora biti takav. Jake Gyllenhaal je uspeo da sa suprotnim pristupom, mikro-glumom, mimikom i gestovima od na papiru nezanimljivog detektiva Lokija napravi lik koji se urezuje u pamćenje.

Prisoners je možda malo nespretan, a svakako pretenciozan film. Ipak, treba ga pogledati jer je beskonačno zanimljiv i napet. Samo treba jedno imati u vidu: što više razmišljate o filmu, više mana ćete mu otkriti i potpuno ga razoriti, a to nije dobro. Prosto, analiza će vam pokvariti osećaj koji imate dok ga gledate. Iako se oslanja na formule i vrvi od citata drugih filmova, i iako popuje preko svake mere dobrog ukusa, Prisoners je »najtrilerskiji« doživljaj koji možete dobiti.

The Lifeguard

2013.

scenario i režija: Liz W. Garcia

uloge: Kristen Bell, Mamie Gummer, Martin Starr, Joshua Harto, David Lambert, Amy Madigan, Adam LeFevre

Možda postoji pametan, smislen film koji se skriva ispod površine The Lifeguard. Možda bi nas odveo u mračne hodnike ljudske svesti pritisnute stresom odrastanja i suočavanja sa stvarnim životom, u kojem su rutine koje smo zamišljali kao prijatne (posao u struci, kućenje, zasnivanje familije) odjednom postale opterećujuće i da nam treba odmor od njih. Taj stres odrastanja (američka zezalica bi glasila PCSD: Post College Stress Disorder) nije posebno nova tema ni u ozbiljnim naučnim istraživanjima ni na filmu, ali još uvek nisu otkriveni uzroci, posledice i terapija, i zapravo se na to gleda kao na uvod u krizu srednjih godina. Imali smo filmske primere i ranije, od The Graduate (Mike Nichols, 1968) pa sve do sasvim uspešnog Liberal Arts (Josh Randor, 2012) u kojima se fakultetski obrazovani pojedinac smori od svakodnevnog posla ili razmišljanja o istom i onda ode na neku vrstu odmora, ne bi li se pronašao.

To se dešava i protagonistkinji The Lifeguard, Leigh (Bell), agencijskoj novinarki koju je dotukao posebno bizaran slučaj mladog tigra zatvorenog u kavezu u jednom newyorškom stanu koji je uginuo od gladi i žeđi. Naravno, ona je napisala sjajnu reportažu, i pokupila prnje i uselila se nazad u roditeljsku kuću. Njena majka je sitničava klimakterična žena (Madigan) opsednuta svojim blesavim projektima (poput tečaja trbušnog plesa), dok je otac (LeFevre) povučen, stoji na usluzi i spreman na sitne otpore svojoj ženi. Srećom, pa su tu i dvoje prijatelja, Todd (Starr), gay kustos u prodajnoj galeriji, i Mel (Gummer), pomoćnica direktora u njihovoj zajedničkoj srednjoj školi. Leigh želi da se vrati u »srećne dane« kraja srednje škole, pa se u tu svrhu zapošljava kao spasilac na bazenu gde je radila kao srednjoškolka, a veselo društvance dobija pojačanje u vidu nekih novih klinaca, pre svega Malog Jasona (Lambert), manekena za sjebane tinejdžere. Leigh će naravno napuniti baterije, shvatiti šta se s njom dešava i šta hoće od života kroz seriju bizarnih i slučajnih događaja, od kojih su neki na granici seksualnog delikta.

I tu film apsolutno gubi na elokventnosti. U nameri da postane i ostane suptilna, autorica Liz W. Garcia ne uspeva da nam prikaže nikakav pravac u kojem Leigh evoluira ili se menja. Sve što vidimo je gomila slučajnih scena sa prijateljima i klincima, opijanje, duvanje, raspravljanje sa murijom, svađanje, mirenje i jedna bolesna ljubavna priča između Leigh i šesnaestogodišnjeg Jasona, koji ima i psihijatrijsku dijagnozu. Mi kao gledaoci nemamo previše pojma o čemu se tu radi, osim da se njih dvoje ludo zabavljaju, dok ih većina drugih osuđuje.

Glumci su većinom sposobni da izvuku šta mogu od uloga, koje su uglavnom tipske. Gummerova je pristojna kao Mel, žena na ivici nervnog sloma razapeta između sigurnosti posla i doma sa dosadnim, konzervativnim i sitničavim Johnom, i slobode idiotiziranja koju joj pokazuje Leigh. Starr je u redu kao Todd, lik sa puno potencijala, ali sveden na neodgovorni pederski stereotip. Mladi Lambert je sjajan kao Jason. Adam LeFevre i Amy Madigan ostvaruju zapažene epizode sa osećajem za finese. Nažalost, problem je u Kristen Bell koja jednostavno nije glumica sposobna za kompleksan ili nedorečen lik. Možda je to jednostavno slaba gluma, a možda je i ona žrtva dramaturško-rediteljske nemuštosti i nedovoljne hrabrosti da se zauzme stav. Ne treba zaboraviti da je Kristen Bell vruće ime na televiziji.

Autorica Liz W. Garcia je većinu karijere provela na televiziji, a The Lifeguard joj je prvo filmsko iskustvo. Odlučila se da ga snimi bez većih filmskih zvezda, Bell je u usponu, sa relativno skromnim sredstvima i sa sveprožimajućom indie estetikom. U tome je preterala preko svake mere, najviše po pitanju muzike. Ona trešti skoro stalno i u pitanju je varijetet opskurnih indie i garažnih sastava. To možda ne bi bilo loše, ali je previše upotrebljavano, pa zato ubrzo ide na živce.

The Lifeguard je film za izbegavanja u svakom slučaju. Ako ste ljubitelj (verovatnije ljubiteljica) herc-romana, smetaće vam moralni diskurs glavne junakinje. Ako volite da vaše romantične drame imaju stav, ubiće vas odsustvo istog. Ako cenite da film ima narativnu strukturu, činiće vam se kao konfuzan, nabacan i slučajan film. The Lifeguard ne vredi gledanja, osim možda nekoliko duhovitih štoseva na početku. A i to ćete naći drugde.

The Frozen Ground

2013.

scenario i režija: Scott Walker

uloge: Nicolas Cage, John Cusack, Vanessa Hudgens, Dean Norris, Radha Mitchell, Jodi Lynn O'Keefe, Curtis »50 Cent« Jackson

Pred nama je film snimljen po istinitoj priči o Robertu Hansenu, jednom od »najplodnijih« serijskih ubica i njegovom ubilačkom pohodu po Aljasci koji se vukao barem desetak godina, te o istrazi koju je protiv svih šansi vodio Glenn Flothe, za potrebe filma preimenovan kao Jack Holcombe. Aljaska je tada, 80-ih, doživljavala ekonomski procvat zbog eksploatacije nafte i rude, a njen najveći grad Anchorage je podsećao na modernu verziju grada na granici sa Divljeg Zapada, dakle bio je pun avanturista, kriminalaca, poslovnih mešetara, devojki koje su pobegle od kuće, prostitutki i sumnjivih tipova koji nešto već muljaju sa zakonom.

Nije to bez veze, iza granica western gradića su se nalazile opasnosti: divljina, Indijanci ili Meksikanci, a ruka zakona nije bila dovoljno duga da bi pohvatala sve barabe, očite ili manje očite. Tako je u Anchoragu Robert Hansen (Cusack) uspevao da se izdaje za uspešnog preduzetnika (imao je solidno veliku pekaru) i da ga policija ne sumnjiči za otmicu, silovanje i ubistvo tamo nekih prostitutki, čak i kad one prstom pokažu na njega. Dodajmo tome da je, za razliku od nesposobnih i zatrpanih policajaca, Hansen temeljit i metodičan, a i Aljaska je dovoljno i velika, opasna i retko naseljena da u njoj ljudi nestaju svakodnevno, čak i bez susreta sa serijskim ubicama.

Da se pitalo lokalnu policiju i tužilaštvo, Hansen bi se izvukao, ali tu se kao svojevrsni deus ex machina pojavljuje narednik Holcombe (Cage), državni policajac kome je ostalo još 15 dana do policijske penzije i unosnog posla sa naftom, čovek naviknut na pošten, predan i temeljit rad koji bi uneo malo reda u haos. Razlog za njegovo pojavljivanje je jedan leš koji je pronađen u snegu, ali on uočava nekakvu shemu po kojoj devojke nestaju i pojavljuju se mrtve u divljini. A jedna od tih nesrećnica je čak uspela da pobegne, i uz malo ubeđivanja je spremna da svedoči protiv njega. Ona ima 18 godina i zove se Cindy (Hudgens). Film se odvija u trouglu između to troje likova, kroz dvostruki lov: Holcombe lovi Hansena tržeći dokaze protiv njega i ratujući sa ziheraštvom i papirologijom, dok Hansen lovi Cindy, znajući da je potencijalno opasan svedok.

The Frozen Ground je dosta isprazna priča u inače potrošenom žanru trilera o serijskim ubicama. Od Hannibala Lectera smo imali pravu poplavu serial killer trilera, nekih uspešnijih, nekih manje uspešnih. Ma koliko ja kao gledalac voleo takve filmove bez preterano razloga, spektar trikova koje ti filmovi imaju u rukavu nije baš širok, pa su serijske ubice postale potrošene u roku od desetak godina. Onda su se producenti dosetili i rešili da jedan dokumentarni TV format prebace na film: počeli su sa ekranizacijama istinitih priča o pravim serijskim ubicama, dodajući sub-žanru elemente biografskog filma ili policijsko-proceduralnog. Uspešan primer za prvi slučaj je bio Monster (Patty Jenkins, 2003), a za drugi Zodiac (David Fincher, 2007). The Frozen Ground stoji negde između ta dva, Hansen kao lik je prisutan na ekranu u svojim svakodnevnim poslovima, ali i u »lovu« na prostitutke, međutim o njegovoj pozadini ne znamo ništa (traume iz detinjstva, razvoj ličnosti, bla bla). Zato smo upoznati sa policijskom procedurom koja ne ide u korist Holcombu, ali i sa njegovim privatnim problemima iz standardnog spektra džangrizave žene koja ne bi da joj muž bude policajac dok ona jadna samuje i odgaja dete u oronuloj kućici usred ničega.

Problem je u autoru, neiskusnom Scottu Walkeru, kojem je ovo dugometražni prvenac. Scenario je praznjikav i pun opšth mesta, režija nemaštovita i pešačka, sa par očiglednih trikova. Jedan je sasvim solidna scena dvostruke potere po birtijetinama i striptiz-barovima u Anchoragu. Drugi je još očekivaniji: fokusiranje kamere na krupne kadrove glavnih glumaca, presečene sa lokacijskim snimcima (najčešće divljine), što sakriva ne baš impozantan budžet, kao i činjenicu da je većina novca otišla na Cagea i Cusacka, pa se nije moglo ići na visoku produkciju. Sva je prilika da će The Frozen Ground završiti kao DVD u prodaji na benzinskim pumpama.

Međutim, zbog glumaca se isplati ipak ga pogledati. Nicolas Cage je odigrao jednu od svojih boljih uloga, i to smireno, bez urlanja, užasnutih izraza lica i generalnog prenemaganja po kojem je poznat. John Cusack je nepravedno zapostavljen glumac, a kako godine prolaze sve je bolji kao negativac (pogledati The Paperboy). Lik Roberta Hansena možda nije kitnjasto napisan, ali Cusack radi sa materijalom koji ima, koristeći mimiku i tikove u dočaravanju svog lika. Za Vanessu Hudgens se čini da ima nekakvu glumačku budućnost, nakon uloge u najluđem (i možda najgenijalnijem) filmu godine Spring Breakers, u The Frozen Ground donosi veoma stabilnu i centriranu ulogu. Da, imala je obilje primera za ugled, od veoma mlade Jodie Foster u Taxi Driveru, pa nadalje, ali svejedno je iznad očekivanja, veoma nežna, a istovremeno odlična i pomalo "streetwise". Epizodisti su uglavnom neprimetni i ne baš sjajno upotrebljeni. Dean Norris bi sa jačim ili bolje napisanim likom zablistao, »50 Cent« se grebe za malo slave koliko mu je ostalo, Radha Mitchell je zanimljiva koliko i neslana supa.

The Frozen Ground nije dobar film, ali nije ni loš. Kao i većinu takvih uradaka valja ga odgledati bez potrebe da se upamti. Kao i emisije na kablovskim crime kanalima, ne donosi ništa posebno novo i nepoznato, bilo kao film, bilo kao prilog za biografiju. Ipak, ako osećate nostalgiju za 90-im godinama, zlatnim dobom filmova o serijskim ubicama, The Frozen Ground će biti relaksirajuća zabava.

Ain't Them Bodies Saints

scenario i režija: David Lowery

uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Ben Foster, Keith Carradine, Nate Parker

Pejzaž. Natpis »negde u Teksasu«. Sitna, ali odlučna žena hoda livadom, muškarac je prati i sustiže. On je osvaja svojim sirovim šarmom. Ona mu kaže da je trudna i da ne može više tako, sa mužem kriminalcem i sklepanom kućicom usred ničega. On je uverava da će sve biti u redu, da će upravo završiti poslednji poslić, pa da okreće novi list. Njih dvoje su jednako sjebani kao Kit i Holly u Badlands (Terrence Malick, 1973).

Ekspozicija se nastavlja i nastavlja, u asocijativnim montažama koje nas podsećaju na ranog Malicka i generalno 70-te, u koje je i radnja film smeštena. Nama je jasno da su njih dvoje, a naročito on, Bob (Affleck) odmetnici. On možda svojim izborom, ali ona, Ruth (Mara) samo sledi svog čoveka. Tih godina je Dylan pevao da treba biti pošten za život izvan zakona, i Bob, Ruth i njihov prijatelj Frankie su takvi: odmetnuti, parije, ali visokog morala i odanosti. Bob će zaštiti Ruth, koja je upucala jednog od zamenika lokalnog šerifa, otići u zavor i osloboditi je sve krivice. Ona se obaveže da će ga čekati…

Međutim, njihova kćerkica će napuniti četiri godine, a njega hvata neizdrž, pa zbog toga beži iz zatvora u nameri da pokupi njih dve i nešto novca i ode negde gde će svi započeti novi, bolji život. Ruth je tu realnija: živi u kući koju joj je poočim Skerritt (Carradine) poklonio i vešto ne primećuje udvaranja šerifovog zamenika koga je ona ranila, Patricka (Foster). Ona zna da skok u nepoznato nije više moguć, da iako okolina i kodeks liči na western, da je vreme kauboja i odmetnika prošlo.

Ben će ustrajati na svojoj odiseji, ali problemi se usložnjavaju: juri ga sve više policije (mi ih ne vidimo, ali takve su glasine), Skerritt ga želi podalje od Ruth i njene kćerke, a vidi se da i Skerritt ima kriminalnu prošlost, i to takvu da Bob deluja kao mala liga, i povrh toga ga jure trojica lovaca na ucene ili plaćenih ubica, ne zna se ko ih je i zašto poslao.

Možda sam otkrio previše, ali radnja je samo okvir i odvija se relativno sporo i na mnogo paralelnih koloseka. U centru priče imamo odiseju, imamo ljubav i volju da se počne ispočetka. To se može nazvati naivnim, ipak je američki zatvorski i policijski sistem strog i relativno brzo delotvoran. Film od »malickovske« relativno brzo skreće u smeru Peckinpaha, i to onog elegičnog perioda kada je snimao Pat Garrett and Billy The Kid. Ain't Them Bodies Saints (malo nesrećan naslov) odiše Americanom, snovima o izgubljenoj, idealnoj Americi koja možda nije nikad postojala.

Svaki pojedinačni aspekt filma je na granici savršenog, od karakternih, životnih likova koji se bore sa nimalo naivnim dilemama i problemima, preko muzike, fotografije i montaže do glumaca i na kraju same režije. Casey Affleck je zasenio svog poznatijeg brata Bena, njegova izvedba Boba je dosta bolja nego Benova pognuta glava i mrmljanje i šaptanje u To The Wonder, koji govori sličnim jezikom kao Ain't Them Bodies Saints. Rooney Mara je pokazala snagu jedne karakterne glumice i odigrala nimalo jednostavnu ulogu, najbolju u dosadašnjoj karijeri. Ona je i fragilna, i odlučna i ponosita, i tri muškarca su spremna da pomeraju planine radi nje. Keith Carradine više služi kao uspomena na stare dane, na zlatne godine Novog Hollywooda, kada je, mlad i lep, glumio Woody Guthrija.  Ben Foster je odigrao za sebe atipično meku ulogu, u niskom ključu.

Izbor muzike se svodi tužne melodije country i blues muzike, u srednjem tempu, bilo kao pratnja iz offa, bilo kao ambijentalna pratnja sa radija ili sličnog aparata. Fotografija je za svaku pohvalu, puna asocijacija i na Novi Hollywood, ali i na novije umetničke filmove poput The Tree of Life i No Country for Old Men. Montaža je vrhunska, ali to ne treba da čudi, pošto je Lowery prvenstveno montažer, a tek potom scenarista i reditelj. Ako vas je zanimalo ko je radio montažu za možda najuspeliji američki art film ove godine, Upstream Color (Shane Carruth), koji se dosta oslanja upravo na asocijativnu montažu, odgovor je Lowery. On svakako pripada grupici filmaša koji su dovoljno obrazovani (što filmski, što inače), dovoljno mudri i dovoljno iskusni na različitim poljima filmskog stvaralaštva da bi mogli pokrenuti svojevrsni novi val umetničkog i nezavisnog filma koji bi bio manje zatvoren za publiku.

Ain't Them Bodies Saints je jedan od boljih filmova ove godine. Veoma elokventan, koncizan i konačan, bez potrebe za izmenama, dodavanjem i oduzimanjem. Jedino što mu se može zameriti je kolažna tehnika koja će iskusnijeg gledaoca asocirati na brojne druge filmove, starije i mlađe. Daleko od toga da je plagijat, više je originalno složen od silnih dobrih i pravilno upotrebljenih citata. Sjajan film.

The World's End

2013.

režija: Edgar Wright

scenario: Simon Pegg, Edgar Wright

uloge: Simon Pegg, Nick Frost, Martin Freeman, Paddy Considine, Eddie Marsan, Rosamund Pike, Pierce Brosnan

Kada su glavni likovi jedne komedije sredovečni muškarci na putešestviju od kafane do kafane, a usput se šibaju sa vanzemaljcima – robotima, možem osa određenom sigurnošću čak i naslepo tvrditi da je u pitanju ćorava komedija. Ne očekujemo da ima muda, a kamoli zrnce mudrosti i socijalne relevantnosti. Ako pomenemo da su autori Edgar Wright i Simon Pegg, onda priča poprima drugačiji kontekst. Njihova zombi-komedija Shaun Of The Dead (2004) smatra se prilično legendarnom, a »nastavak« Hot Fuzz (2007), inače parodija na akcione filmove, sasvim uspelim, onda očekivanja od The World's End postaju visoka.

Ima i razloga za to, od prve scene film kreće u furioznom tempu, nalik na Trainspotting ili prvu fazu Guya Ritchija. Gary King (Pegg) kao narator priča svoje ultimativno veče pizdarija sa drugarima kada su završili srednju školu. Plan je bio da se obiđe čuvena »Zlatna Milja«, neka vrsta pivske ceste na kojoj su 12 pabova, i da se u svakom od njih popije po pivce. Naravno, i najuporniji momci su odustali posle devete birtije, neki još i ranije. Garijev smisao života je da kompletira tu deonicu. Onda sledi pretapanje, za naraciju se ispostavlja da se dešava tokom sastanaka anonimnih alkoholičara. Gary odlučuje da okupi ekipu, da ponove avanturu od pre dvadeset i više godina.

Problem je u tome što je Gary jedna svinja od čoveka i što vrlo lako ide ljudima na živce. Da, bio je cool tip kao srednjoškolac, ali ostao je na tom nivou, dok su ostali odrasli. Peter (Marsan), Andy (Frost), Steve (Considine) i Oliver (Freeman) žive odraslim životima, imaju poslove, žene, decu, ljubavnice, dok je Gary ostao klinac, vozi isti auto koji mu je Peter prodao pre mnogo godina, nije ni preneo vlasništvo, i sluša kasete koje mu je Steve snimio pre isto toliko godina.

E, sad, Gary ne bi bio legenda kada ne bi bio ubedljiv, ponekad naporan, ali generalno simpatičan. Ekipa će naravno krenuti pivskim cestama, ali negde kod četvrtog paba stvari se izmiču kontroli, a naša petorica veoma različitih junaka shvate da je zaista čudno to što ih niko ne prepoznaje u njihovom rodnom gradiću. Mali spoiler, ali to je već na traileru, stanovnici tog grada osnim njih nekoliko su zamenjeni sa robotskim replikama. I tu film skreće u ludilo.

Naravno, nije teško primetiti uticaje brojnih filmova, od pomenutih engleskih komedija brzog tempa do From Dusk Till Dawn (The World's End se odvija po sličnoj mehanici, počinje kao furiozna komedija i pretvara se u horor festival) i ranog Jackie Chana, što je vidljivo u lagano baletskim tučnjavama. Naravno, efekti i obrati su po odrađeni po uhodanoj hollywoodskoj praksi.

Ne treba posebno naglašavati, ali glumačka ekipa je više nego solidno uigrana. Simon Pegg je odličan u ulozi Garija, Nick Frost je sjajan kao Andy, a ni ostali nisu ispod očekivanja. To ne treba da čudi s obzirom na kilometražu koju ovi komičari imaju zajedno. Rosamund Pike je uverljiva kao Samantha, devojka oko koje će se Gary i Steve sukobiti, a koja je slučajno Oliverova sestra. Pierce Brosnan je blistav kao njihov profesor iz škole i još uvek ima makar minimalni autoritet nad sve pijanijom i sve raspojasanijom bagrom.

Ono što zapravo čudi je da The World's End uspeva da bude anagažiran film pored toga da je zabavan. To obično nije slučaj sa takvim filmovima. Ma koliko pojednostavljena, priča o robotima je priča o džentrifikaciji, jednom dosta diskretnom, diskriminativnom i opasnom procesu koji se odvija po gradovima i gradićima. U pitanju je bazično obnavljanje i pružanje više (bezličnih) sadržaja u zapuštenim delovima gradova ili zapuštenim gradićima. To ne zvuči kao loša ideja, ali od naseljavanja pripadnika viših klasa domaće stanoništvo nema nikakve koristi, a pre ili kasnije sadržaji za njih će se pokazati kao neisplativi i biti ukinuti. Oni će tada morati da se presele u neki drugi kraj za one sa plićim džepom dok i tamo ne dođe na red džentrifikacija. Roboti u filmu su hipsteri i japiji koji su se u poslednje vreme razmileli po notorno rasturenom Peckhamu i pretvroili ga u mesto koje vrvi od Starbucks kafića i sličnih bezličnih radnji.

Naravno, kao i kod svakog filma koji pokušava da stvori idealni miks over the top zabave i neke koliko-toliko ozbiljne poruke, stvari ne idu glatko. Do pred sam kraj, autori stoje tvrdo protiv džentrifikacije, da bi na samom kraju imali dve scene potpuno različitog popovanja (jedno protiv džentrifikacije, drugo uglavnom za, pa onda pomalo protiv) koje kao da ima za cilj da ublaži stav. Verovatno da je to previše zakučasta tema za format komedije, ali ovakav tretman odaje utisak nespretnosti.

Ipak, i pored nespretnosti i generalne predvidljivosti, The World's End je film koji će vas zabaviti i nasmejati do suza. Ako volite britansku komediju, nikad do kraja odrasle muškarce, gothic rock iz 80-ih, a posebno The Sisters of Mercy, ili prosto uživate u dobroj tuči i bajkovitom fantastičnom filmu, The World's End vas neće razočarati. Malo je ovakvih univerzalno simpatičnih filmova. Naravno, kao ni ostali univerzalno simpatični filmovi, ni ovaj nema ne znam kakav domet. Opet, mora li svaki film da bude filozofija?

Standing Up

2013.

scenario i režija: D.J. Caruso (po romanu Brocka Cola)

uloge: Chandler Canterbury, Annalise Basso, Radha Mitchell, Val Kilmer

Sećanja na letnje kampove se uglavnom svode na dve stvari: na zabavu na suncu ili na psine koje su drugari ili drugarice izvodili na tebi. Da dečije šale znaju da budu okrutne nam je već poznato, deca nisu nimalo naivna i nevina, nego jednako zla i manipulativna kao odrasli, samo sa manje veštine i filtera. Ko ne veruje, neka pročita The Lord of The Flies (ima i film) od Sir Williama Goldinga, on će to objasniti bolje od mene. Roman – izvornik za ovaj film The Goats Brocka Cola takođe ne zauzima naivno, uvreženo mišljenje o dečijoj nevinosti, ali nije brutalan kao Goldingov, i oslikava kako to izgleda kada šala ode predaleko. Zbog toga je i bio jedan od bitnijih hitova 80-ih, i još uvek se smatra relevantnim, iako nije nešto što bi se nazvalo klasikom književnosti.

Ove godine kao da imamo poplavu filmova o odrastanju, ali Standing Up stoji daleko od dominantne narativne linije tih filmova i po radnji pomalo podseća na Moonrise Kingdom, prošlogodišnji film Wessa Andersona. I ovde imamo romansu u nastajanju između dvoje otpadnika iz letnjeg kampa, dečaka Howija (Canterbury) i devojčice Grace (Basso), ali uslovi u kojima se razvila ta romansa su malo oštriji. Naime, i on i ona su »koze«, žrtve brutalne šale ostalih kampera, koji su ih namamili na ostrvce i ostavili da prenoće tu. To je svojevrsna tradicija u kampu, brutalna, rizična, ali ukorenjena. Osoblje je po tom pitanju podeljeno, jedni bi tu praksu ukinuli odmah po cenu represije, drugi se ne bi sa tim zamarali i to smatraju dečijim glupostima.

Međutim, Howie i Grace nisu tipične samosažaljive »koze«, gubitnici koji pristaju na ulogu žrtve. Njih dvoje će sami otplivati sa ostrva, opelješiti zaključanu vikendicu, ukrasti odeću iz ormarića na kupalištu, uvaliti se u drugi, relaksiraniji kamp u kome su pretežno deca iz siromašnijih, afroameričkih familija, pobeći od veoma creepy šerifa (Kilmer) koji ih traži i konačno se vratiti nazad na sigurno. Grace je emotivka, cura kojoj manjka samopouzdanja, koja na prvi pogled deluje smotano i tunjavo. Ona je pod nekom vrstom pritiska od svoje majke (Mitchell), tipične karijeristkinje, samohrane majke iz 80-ih, koja veruje u borbu, strogu ljubav i nasilno izgrađivanje samostalnosti kod dece. A i taj letnji kamp joj super dođe da se rastereti kod kuće u trenutku kad ima gužvu na poslu. Howie je spretniji sa veštinama preživljavanja u prirodi i društvu (da, svestan sam, glupo zvuči), snalaženje u raznim situacijama mu dobro ide, saznaćemo pred kraj filma i zašto. On možda izgleda kao proto-geek, nerd u nastajanju i cvikeraš, ali nije nimalo mutav i to dolazi do izražaja u jednoj sceni kada je Grace napadnuta.

U pitanju je film koji se bavi dečijom okrutnošću, blentavim, neorganizovanim sistemom u kampovima i generalnim tretmanom odrastanja u Reaganovoj Americi, i da je malo više »straight« u tome, bio bi sladak, nepamtljiv klinački filmić. Problem i jedna krupna greška nastaje sa stilizacijom na pogrešnim mestima i veoma tvrdim akcentom na tome, zbog čega film ispada jako neukusan.

Naime, protagonisti filma Howie i Grace su dvanaestogodišnjaci, a u filmu su seksualizirani do granice čudnog ili bolesnog. Ima nečeg fetišističkog u tom tretmanu, do te mere da i gledaocu koji ne pati od slabog stomaka i lažnog morala (odnosno meni, kritičaru koji po deafultu mora da gleda i teška sranja od filmova) bude neprijatno. Scena sa tuširanjem je sasvim dovoljna da to ilustruje.

Klinci, međutim, ni u kom slučaju ne idu »do kraja«, niti ima indicije da bi, što celu fetišističku sliku čini nepotrebnom i nerealnom. Da objasnim, dvanaestogodišnjaci nisu poznati kao racionalna bića koja imaju kontrolu nad svojim postupcima pod uticajem hormona. A u stresnim situacijama, hormoni znaju da prorade. Howie i Grace se neće ni poljubiti do kraja filma, uz »srećno do kraja života« objašnjenje u voice-overu na kraju. Onda je ta seksualna tenzija među njima od prvog trenutka pa nadalje potpuno suvišan element.

Poređenja radi, Moonrise Kingdom, koji se jednako tako kači na »love on the run« sub-žanr, koristi potpuno drugačiju stilizaciju, dajući izviđačkom okruženju jako mnogo formalizma i procedure, dovodeći ga u asocijaciju sa vojskom. Tamošnji par nema nikakvu tenziju seksualnog tipa, oni jednostavno žele da provedu odmor zajedno i po svojim pravilima, neopterećeni nepotrebnim formalnostima.

Autor filma D.J. Caruso je poznat kao štancer trilera i akcića, koji od početka karijere ima posla sa većim budžetima. Naslovi koje je on režirao su, između ostalih, Taking Lives (2004), izlizani psiho-triler poznat po jednoj od erotičnijih scena u karijeri Angeline Jolie, te paranoidni akcioni trileri Disturbia (2007) i Eagle Eye (2008), i u njima dominira utisak rutinerstva pre nego vizionarstva. Caruso je pre toga bio producent jednakih takvih, ne baš pamtljivih akcionih trilera i krimi-komedija. Standing Up potpuno ispada iz njegovog tipa, i po budžetu (skromnih 6 miliona dolara), i po produkciji (indie), i po žanru. Njegovi motivi za bavljenje takvim filmom ostaju nejasni.

Film spasavaju mladi glumci. Chandler Canterbury je jedan od traženijih mladih klinaca u Hollywoodu, ove godine je već snimio Host, a njegovi raniji filmovi uključuju i Repo Men (2010) i The Curious Case of Benjamin Button (2008). Annalise Basso dolazi iz glumačke familije, njenog brata sam već recenzirao u The Kings of Summer. Za njih oboje se nazire nekakva glumačka budućnost, najavljeni su naredni projekti, što na filmu, što na televiziji. Koliko su mladi dobri, toliko su stariji ispod očekivanog nivoa. Val Kilmer već glumi kao glumac u penziji, njegov šerif je svakako previše kitnjast i neograničeno lud. Radha Mitchell na očekivan način igra »majčinsku hladnoću« tipičnu za karijeristkinje, a njena transformacija od stava »snađi se sama i budi čvrsta« do »šta ste uradili mom detetu« je instantna, od scene do scene.

Standing Up je promašena prilika da se kaže nešto o tamnoj strani vršnjačkih grupa, o razvoju tih odvratnih mehanizama zajednice i o prirodnosti proganjanja od najranijih godina. Film je i propuštena prilika za klasičan dečiji feel good film, koji će na sladak i blentav način objasniti one gluposti iz raznih čitanki, šablone o neophodnosti snalažljivosti i borbe. Iako pokušava, Standing Up nam ne daje ni neki bolji uvid u razvoj seksualnosti kod pubertetlija. Kao i svaki film koji pokušava mnogo toga, Standing Up ostaje konfuzan i nedorečen.

Lovelace

2013.

režija: Rob Epstein, Jeffrey Friedman

scenario: Andy Bellin

uloge: Amanda Seyfried, Peter Sarsgaard, Sharon Stone, Robert Patrick, James Franco

Šta može poći po zlu? Dvojica proslavljenih dokumentarista, dvostrukih „oscarovaca“ sa kraja 80-ih snimaju biografski film o Lindi Lovelace, legendi američke porno-industrije, sa svom silom proslavljenih karakternih glumaca u glavnim i sporednim ulogama. Ipak, očekujemo detaljan film koji se bavi jednom zanimljivom temom. A šta smo dobili?

Jedan bedni mlitavi filmčić, kome samo treba izrezati one dve scene sa sisama Amande Seyfried i bio bi spreman za pokojni Hallmark. „Moralna pouka“, ili jednostavnije rečeno, popovanje je već tu, scenario je predvidljiv, stereotipan i melodramatičan, glumci najčešće ošljare svoje uloge. Lovelace nije ni originalan, ni nabijen emocijama, ni dovoljno hrabar da bi na bilo koji način pristupio škakljivoj temi. Nisam gledao dosadniji film na temu porno-industrije još od The Notorious Betty Page, a taj je bio jako predvidljiv i dosadan. Ko hoće da sazna nešto o pokojnoj porno kraljici i njenom Dubokom Grlu (da, to je bilo namerno), neka pogleda dokumentarac Inside The Deep Throat.

Lovelace bi da se ušlepa na nekoliko velikih priča istovremeno, videćemo naivnost pomenutog bio-pica o Betty Page (Betty na kraju svog filma završava kao preporođena hrišćanka, Linda kao ubeđena feministkinja, što bi se reklo svaka na svojoj strani neprincipijelne koalicije protiv pornografije), videćemo i brutalnu ovisnost o loše izabranom partneru, kao u Star 80, biopicu o tragičnoj sudbini Dorothy Stratten  ali najviše referira na Boogie Nights, portret fiktivnog lika (zasnovanog na Johnu Holmesu) i ultimativni portret porno scene 70-ih i 80-ih, od blistavog bogatstva do raspada sistema. Sličnost sa Boogie Nights je samo površinska i svodi se na parafraziranje nekoliko scena, jer Andersonov film, za razliku od Lovelace, pokazuje emocije za svoje likove i mari za njih, njihove zabave su divlje, prijateljstva dirljiva, a muke teške.

Prvi problem je sa izlaganjem priče, gde se rediteljski dvojac opredeljuje za pogled iz više uglova, prvi deo prikazuje srećne dane za Lindu (Seyfried) i Chucka (Sarsgaard), njihovo upoznavanje i udvaranje. Ona je naivna devojka, on je simpatična baraba i njena slamka spasa od pritiska konzervativnih roditelja (Robert Patrick sveden na patetičnog starca i Sharon Stone sa tamnom kosom i viklerima u njoj, lišena glamura i neprepoznatljiva kao stroga kučka iz predgrađa). Vidimo i njihovu novčanu stisku i njen munjeviti uspon zahvaljujući ekstremnom blow-jobu u filmu Deep Throat. Drugi deo filma se vraća na početak, po sistemu „a sad bez zajebavanja“, i fokusira se na odnos između Linde i Chucka. Chuck je nasilan, njihov odnos je problematičan i Linda izvlači deblji kraj, od filma koji je zaradio neviđenu lovu, ona je dobila samo sitniš, a Chuck ju je koristio bazično kao svoju kurvu.

Drugi problem je jako loša i neprecizna gluma. Izuzetak je Amanda Seyfried. Ostali se ne trude uopšte, Sarsgaard propušta priliku da nešto napravi od svog potencijalno zanimljivog lika, ali njegovo ostvarenje nije ni dovoljno mračno, ni dovoljno intrigantno. Sarsgaardu je savršeno legao ljigavac David u An Education (2009), lik donekle sličan Chucku, ali bez te agresivne note. Brojni glumci se pojavljuju u kratkim ulogama, prekratkim da bi napravili razliku. Sharon Stone konstantno preglumljuje, Robert Patrick podglumljuje, ali nagradu za najslabije ostvarenje osvaja James Franco kao Hugh Hefner. Pokazao je koliko se nije pozanimao za ulogu, na Heffa ne liči ni najmanje, starosna dob je promašena za 10-20 godina, ali problem je u rediteljima kojima to nije smetalo.

Treći problem je šlepanje na dokumentarni izraz u pričanju jedne izuzetno pojednostavljene i jednostrane priče, po kojoj je Linda Lovelace bila sirota, nevina naivka koju seks i pornografija nisu zanimali, a Chuck je oličenje zla. Chuck je zapravo bio težak govnar, ali Linda je oberučke prihvatila svoju porno karijeru. Deep Throat je bio umetnički film u poređenju sa njenim kratkim filmovima pre njega. Nakon njega je nekoliko godina kasnije snimila Deep Throat II, malo ublaženi pornić, ali i ćoravu komediju Linda Lovelace for President u nadi da će se dokopati mainstream Hollywooda, imala je i svoj neukusni show u Las Vegasu. Osim u feminističkoj fazi, kada je pokušala da zaradi na anti-pornografiji, ostatak života je pokušavala da unovči svoju Linda Lovelace personu. Treba primetiti da su na njoj svi zaradili mnogo više nego ona sama, a Linda je za pelješenje prozvala i feministkinje.

Uz sve pomenute probleme, dodajmo i notorno bezmudaštvo da se prikaže kako i koliko Chuck maltretira Lindu, psihiči i fizički. Čujemo puno buke i besa, vidimo pretnje, ali nigde ne vidimo rezultate toga. I to je šteta, jer Lovelace mogao da bude bolji, slojevitiji i hrabriji film i odskočna daska za Amandu Seyfried, koja pokazuje pravu dozu ranjivosti i naivnosti kao Linda. Zaista šteta da solidan materijaln bude potrošen na ovako loš i ošljarski način.

Elysium

2013.

scenario i režija: Neill Blomkamp

uloge: Matt Damon, Jodie Foster, Sharlto Copley, Alice Braga, Diego Luna, Wagner Moura, William Fichtner

Neill Bloomkamp se pojavio skoro niotkuda (pre nego što je počeo sa scenarističkim i rediteljskim radom, bavio se 3D efektima) pre četiri godine i snimio jedan od najinteresantnijih i najinovativnijih filmova (inače filmski solidne) 2009. godine. District 9 je poprilično jasna alegorija na apartheid u Južnoj Africi , snimljena kao mockumentary (lažni dokumentarac) o internacijskom kampu za vanzemaljce u toj zemlji. District 9 je snimljen u širokoj koprodukciji i, uprkos neurednoj estetici, sa relativno ozbiljnim budžetom od 30 miliona dolara. Elysium predstavlja njegov transfer u prvu ligu Hollywooda.

Politička pozadina filma je slična kao u prvencu. Zemlja je postala prenaseljeno i neugodno mesto za život zahvaljujući eksploataciji koju je elita vršila nad masama. Elita se odlučila izgradi svoj svet na orbitalnoj stanici i tako je nastao Elysium (Raj), relativno ugodno i sigurno mesto za život gde elita uživa u obilju, visokoj tehnologiji i sjajnom zdravstvu. Zemlja je i dalje prenaseljena, a siromašni su još više pod jarmom bogatih korporacija sa sedištem na orbitalnoj stanici. Jedan od najunosnijih, ako ne i najunosniji posao za siromašne Zemljane je šverc ljudi sa Zemlje na Elysium i petljanje sa elysiumskom tehnologijom.

Nakon ljigave uvodne sekvence sa mladim Maxom i mladom Frey, vidimo ih kao odrasle. Frey (Braga) je medicinska sestra u slabo opremljenoj tesnoj bolnici, i majka devojčice koja umire od leukemije, a Max (Damon) je bivši robijaš koji radi na pokretnoj traci u fabrici egzoskeletona. Kada mu se dogodi nesreća na poslu, on biva ozračen i ostaje mu samo pet dana života. Da bi se izlečio, mora hitno na Elysium, a put do tamo košta mnogo novca ili krupnu uslugu. Zajedno sa prijatelejm Juliom (Luna) prihvata poslić za osrednjeg kriminalca Spidera (Moura), koji u teoriji može da ga prošverca na Elysium. Poslić je kidnapovanje elysiumskog direktora trenutno nameštenog na Zemlji Carlyla (Fichtner) radi „skidanja“ informacija iz njegove memorije. Za taj posao Max će dobiti i egzoskeleton i eksternu memoriju kao bonus...

U međuvremenu na Elysiumu vlada politička kriza. Predsednik Patel je za mirno i tiho rešavanje problema imigranata, ali ministarka odbrane Delacourt (Foster) ne preza ni od čega kako bi zaštitila granice od nepoželjnih imigranata. Kada jednom pretera i koristi zabranjene tajne operativce na Zemlji predvođene Krugerom (Copley) za obaranje aviona za šverc ljudi, Patel je gotov da je smeni. Delacourtova će onda sklopiti pakt sa Carlylom da on promeni sekvencu u programskom kodu Elysiuma i omogući joj prostor za državni udar. Informacije koje Carlyle drži u glavi su dragocenije i opasnije od očekivanih brojeva računa i log in kodova, a Maxu je za petama suludi Kruger, i vreme mu ističe, a zbog opasne situacije blokirani su svi letovi iz Los Angelesa na Elysium.

I tu dobijamo akcioni film sa ljudima u robotskim kostimima koji se puškaraju, mačuju i lemaju, a pozadinska priča postaje sve više pozadinska. Logika filma je upitna, ali to je uvek slučaj sa SF akcijama, i to se da oprostiti ako je film dobar. Elisium nije loš film, ali bi bio dosta bolji i sa dosta manje rupa kada bi bio jednostavniji. Ovako upada u tipičan problem za prekomplikovane filmove: ostaje nedorečen i postaje žrtva svojih prevelikih ambicija.

Problem je na svim nivoima vezanih za priču i scenario, najviše sa likovima i njihovim motivacijama. Recimo, Max ima ideju da preživi, a onda se iz vedra neba pred kraj filma žrtvuje. Spider od kriminalca protiv svake ekonomske logike postaje revolucionar i borac za pravdu. Kruger od vojnika - prašinara na tajnom zadatku postaje suludi pučista sa ogromnim ambicijama. Jednom kad na scenu stupi akcija, sva motivacija se prosto raspada. Akcija je spektakularna, film dobro izgleda, lako je prepoznati uticaje iz starijih, legendarnih filmova i posvete njima. Tako ćemo prepoznati A Boy and His Dog, Blade Runner, Strange Days, Starship Troopers i još nekoliko naslova.

 Začudo, District 9 je prisutan samo u tragovima. Korištenje nemirne ručne kamere je toliko standardni postupak u novijim filmovima da District 9 nije čak ni prva asocijacija na to. Druga poveznica je tematska, opet se radi o veštački podeljenom društvu, samo što je ovde asocijacija na realna društva malo suptilnija, što ne znači suptilna. Elysium su u tom slučaju sigurni delovi Amerike, dok Los Angeles podseća na latinoameričke favele. Opet, Elysium može biti i Evropa, a Los Angeles Afrika, a rušenje aviona može predstavljati silne skandale oko Lampeduse. Naravno, moguće je iščitati i međurasne (međuklasne) odnose u Južnoj Africi, opsednutost sigurnošću u ograđenim naseljima bez dodira sa prljavom sirotinjom.

Kao i kod svih preambicioznih, pomalo shizofrenih filmova, Elysium dosta često zaboravlja da koristi resurse koje ima: a u ovom slučaju su to glumci. Da, gomila glumaca sa različitih krajeva sveta deluje spektakularno na posteru, ali tu ne staje njihova primena. Wagner Moura je karakterni glumac, nosilac glavne uloge Nascimenta u brazilskom mega-hitu Tropa de Elite, ali je ovde sveden u nekoliko klišeja. Matt Damon je reditelju bitan zbog njegovih akcionih sposobnosti i fizičke spreme, ali ne vidimo baš njegove dramske domete, što je nedopustivo za glavnog lika da bude tako aljkavo napisan. William Fichtner je odličan kao samoljubivi, pasivno-agresivni negativac, ali mislim da je takav izbor uloga koje ga uteruju u jednu usku nišu maksimum njegovih mogućnosti u Hollywoodu. Jodie Foster donosi ono što se od nje očekuje: hladnu i proračunatu ulogu.

Copley je ipak najveća zvezda filma. Nakon što nas je oduševio kao nesposobni birokrata u District 9, sada je kitnjasti negativac – psihopata, što je potpuno drugačija, a jednako zahtevna uloga. Svaki detalj u njegovom ostvarenju je na mestu i čini se originalnim, od akcenta i stalnog brbljanja do facijalne ekspresije. Čini se da on i Blomkamp dobro sarađuju i da se razumeju, a za očekivati je da Copley bude nosilac u rediteljevom sledećem filmu.

Elysium je solidan film, sulud, zabavan i brzometan. Problem je što je suviše konfuzan i nelogičan da bi bio dobar, i da je daleko od odličnog filma. Čini se da se Blomkamp pozabavio više sa efektima i akcijom, ali nije hteo da se odrekne stava u pozadini. Problem je što stav nije ni razrađen i argumentovan, pa to baca senku na Elysium. Da nema pretenzija da bude ozbiljan film, Elysium bi bio vrhunska zabava. Da je malo detaljniji i intelektualniji, stajao bi uz bok Blade Runneru i ostalim zahtevnijim SF filmovima. Ovako nije ni tamo ni ovamo, pa je solidna šansa da bude zaboravljen. Iako se isplatio finansijski, Elysium je, u autorskom smislu, korak unazad, i kao takav će biti osuđen na kratkotrajnu slavu i duboki zaborav posle toga.

Prince Avalanche

2013.

scenario i režija: David Gordon Green

uloge: Paul Rudd, Emile Hirsch, Lance LeGault

Snimci iz visine koji prikazuju spaljenu zemlju. Tekst o seriji šumskih požara u Teksasu 1987, za koje nikada nije otkriven uzrok, o materijalnoj šteti i četvoro poginulih. Muzika islandske grupe Explosions In The Sky u pozadini. Pred nama može biti nešto grozno kao srceparajući dokumentarac o prirodi i pogubnom ljudskom uticaju na nju.

Da, ima i toga, više u slici nego u reči, ali to je samo jedna od vrlo usputnih tema. Već sam naslov krije zagonetku koju treba rešiti: otkud lavina (avalanche) u Teksasu? Ne, nema veze sa lavinom, osim možda lavinom emocija koju nose glavni likovi, Alvin (Rudd) i Lance (Hirsch). Atmosfera i narativ filma podseća na Becketta, na Čekajući Godoa, a Avalanche u naslovu je nekakav spoj imena Alvin i Lance, baš kao što je Godo spoj Gogoa i Didija, glavnih junaka drame. I još kada shvatimo da je Prince Avalanche re-make islandskog minimalističkog filma Either Way (2011), i da je reditelj bio jedan od viđenijih autora na indie-art sceni, sve počinje da smrdi na umetničarenje.

Ima i toga, i to dosta, ali ovde to ne smeta. Prince Avalanche spaja dve ključne stvari: ima atmosferu nedavne katastrofe u pozadini i dva uglavnom sama lika, dvojicu dijametralno suprotnih ličnosti upućenih jedno na drugo radi očuvanja fizičkog i mentalnog zdravlja. Uz njih dvojicu nije potrebna čak ni radnja u klasičnom smislu ređanja događaja, film se gleda sa pažnjom zbog njihovog razgovora, ponašanja, raspoloženja. Znači, teška egzistencijalistička drama, konačno?

I toga ima, možda i ponajviše od svega, ali pri jednom pogledu na njih dvojicu dramatična napetost opada: pred nama su dva tikvana, dva stereotipa osamdesetih. Alvin nosi brkove a la Fredy Mercury, drži se ozbiljno i nadmeno, kao čovek ko je u skladu sa prirodom, koji svog kolegu kojeg je poveo iz usluge (Lance je mlađi brat Alvinove devojke) gleda sa visine, jer Lance ne zna da postavi šator i očisti ribu i samo bi čitao stripove, drkao i pričao o ženskama u gradu. Lance je, sa druge strane, prestareli tinejdžer koji samo razmišlja o ženskama i flertovanju sa njima, fura frizuru kao mladi Jack Black i na posao je nateran čini se od kuće, ne bi li posle jednog leta relativne samoće u prirodi samom sebi nametnuo neku vrstu discipline.

Njih dvojica popravljaju milje i milje puta oštećenog u požaru, farbaju linije i postavljaju signalizaciju. Skoro sve vreme su sami, a jedini tip koga sreću je kamiondžija (LeGault) koji sa njima deli svoje pivo i neidentifikovanu žestinu od koje čovek pobrljavi (ima jedna važna scena sa tim). Naši vrli radnici se uglavnom prepiru, prve replike su svađe oko kasetofona. Alvin bi naučio nemački, jer se sprema na put ili preseljenje tamo. Lance bi poslušao neki tvrđi rock da se razmrda. To je naravno uvod, njih dvojica će se prepirati i podjebavati oko suštinskih karakternih razlika. Alvin se drži uštogljeno, kao da je ne-znam-kako odgovoran tip, a sa svojim glupim brkovima, konstantnim self-helpom i uštogljenim stavom je stereotip krelca. Lance kenja o ženskama i svojim uspesima koji su u najboljem slučaju stara slava, jer više nije u godinama kada se takve priče shvataju ozbiljno. I jedan i drugi su svesni da samo poziraju i samo čekaju da se jedan drugom otvore.

Iz vizuelne komponente filma prepoznaćemo uzore. Tu su Herzog i Malick najprimetniji, Prince Avalanche se odvija po njihovom ključu ispitivanja prirode i njene lepote i fragilnosti, ljudske psihe i veze između ta dva pojma. Indie i artistička estetika nije tu sama sebe radi, već pruža okvir za studiju karaktera i postavljanje temeljnih pitanja poput kako živeti sam sa sobom, a kako sa drugima. Zahvaljujući veštom i detaljnom scenariju i preciznoj režiji, mi ćemo za naše likove razviti neku vrstu simpatije ili empatije, prosto će nam prirasti srcu, takvi blesavi i oštećeni kakvi su. Put je tu metafora, oni ga moraju popraviti po službenoj dužnosti, ali moraju nekako „popraviti“ same sebe.

Film će, naravno, imati svoje komične momente i to u prilično blentavom smislu, što za Greena ne treba da čudi. Posle solidne art karijere sa niskobudžetnim filmovima, autor je tezgario po Hollywoodu i spetljao se sa ekipom koja radi ćorave stoner komedije (Seth Rogen, James Franco i ta ekipa iz This Is The End), čak je režirao njihovu „potpisnu“ komediju Pineapple Express. Na našu sreću, blesavljenje je ograničeno i ne uspeva da skrene film sa ozbiljne linije kojom ide.

A Godo? Naći ćemo ga, ako prihvatimo da Godo može biti usamljena starica koja je izgubila sve u požaru, govori sa blagim nemačkim akcentom i povremeno ispali neku elegičnu mudrost poput: „Sada je sve u prošlom vremenu“. Šalu na stranu, Prince Avalanche je inteligentan, dobro koncipiran i realizovan film koji ne bi valjalo propustiti. Krajem ove godine ili početkom sledeće će se pojaviti Greenov novi film Joe. Ostaje nam nada da će biti po kvalitetu blizu Prince Avalanche. To bi značilo da se Green vratio u svoje matične indie okvire i da mu ide odlično, a to treba pozdraviti.

Scenic Route

2013.

režija: Kevin Goetz, Michael Goetz

scenario: Kyle Killen

uloge: Josh Duhamel, Dan Fogler

Dva prijetelja u kamionetu putuju kroz pustinju. Kamionet stane na nekom mestu. Jedan od prijatelja izgleda kao sportski tip koji je nedavno doživeo nezgodu, drugi je zapušteni debeli bradonja. Tip na štakama, Mitchell (Duhamel), pita svog prijatelja otkud oni usred jebene pustinje. Bradonja Carter (Fogler) objašnjava da je, dok je Mitchell spavao, rešio da skrene sa glavnog puta da bi uživao u pogledu.

Stvari nisu takve kakvim se čine. Carter je namerno onesposobio auto da bi izveo „intervenciju“ (to je ono kada te drugar/i pokupi/e iznenada i krene/u da ti kenja/ju šta ti radiš pogrešno u svom životu). Naime, Mitchell se oženio curom sa kojom nema dodirnih tačaka i ona ima potpunu kontrolu nad njegovim životom, nesrećan je na svom nezanimljivom poslu, batalio je gitaru (što je jedino što ga je zapravo zanimalo u životu, čak ima i psa, a alergičan je na pse. Mitchell pruža žestok otpor, jer Carter je onaj buđavi ortak koga neki od nas vuku sa sobom iz nepoznatih razloga, klošar koji spava u svom autu i sanja o spisateljskom uspehu, ali nema ni upornosti ni ideje kako da išta od toga ostvari.

Ako pomislite da ste na Clerks teritoriji, u pravu ste. Postoji, međutim, jedna razlika: Clerks su snimljeni pre 20 godina i za to vreme su bili prilično originalni, a Scenic Route je reciklaža ideja, kako Clerksa, tako i televizijskog programa. Međutim, film će doživeti nekoliko skretanja, pa će Clerks segment poslužiti kao ekspozicija odnosa dvojice (bivših) prijatelja. Prvi preobrat je kad se krntija zaista pokvari, uz neizbežno kuvanje motora, i film onda kreće utabanom stazom survival horora.

Stvar je jasna: prijatelji se svađaju, ali moraju sarađivati jedan sa drugim da bi preživeli u nedođiji bez zaliha hrane i vode. I jedan i drugi će otvoriti dušu: Mitchell će priznati nezadovoljstvo brakom sa svojom ženom, čak i prevaru (taj segment je odrađen u flashbacku, sa glasom naratora, onako najobičnije moguće), a Carter će izraziti sumnje u svoj spisateljski talenat i način života zasnovan na neodgovornosti. Drugo skretanje je u domen surealnog, kada Carter uspe da nagovori Mitchella da uradi ono što je oduvek želeo, ali nije imao muda da uradi: da se ošiša na krestu, kao Robert De Niro u Taxi Driveru.

Tada likovi gube kompas, a i film sa njima. Njihove akcije nemaju više nikakvog temelja i postaju slučajne. Naizmenično će se plašiti jedan drugog, kritikovati, svađati se, tući i miriti. Da bi na kraju napravili najgluplju grešku i krenuli pešice po pomoć. Auto će im biti odšlepan ispred nosa, a njima će ostati 20 i kusur pustinjskih milja do prve tačke na karti. Tu nas čeka i najveći plot twist, poslednji pokušaj da se ovaj film postavi na kakav-takav kolosek.

Kada pogledate karijeru braće Goetz, vidite da su snimili jedan kratki film pre 15 godina, a Scenic Route im je dugometražni prvenac. Po svemu sudeći, ne smeši im se blistava filmska karijera, Scenic Route je ostao u velikoj meri ispod radara, što je i logično za jeftini indie film sa mizernim budžetom koji čak ni ne izgleda loše, ali ne donosi ništa novo ili bespogovorno dobro. Kyle Killen ima kakvu-takvu karijeru na televiziji, njegova serija Awake je još uvek aktivna, Lone Star je imala atraktivne glumce i solidan budžet, ali snimljeno je samo 6 epizoda. Čini se da je televizija njegov primarni medij, možda bude imao još izleta u (indie) film.

Dvojica nosećih glumaca su dobri, međutim njihovi likovi, iako imaju skoro neograničeno vremena na ekranu, ostaju na nivou tipova, a ne ličnosti. O njima znamo njihove osobine i ništa više, nikakvu pozadinu, čak ni njihovu zajedničku pred-istoriju. To sve važi dok njihovi postupci nisu uslovljeni ludilom i paranojom. Posle toga imamo veoma malo kontrole priče (scenarističke i rediteljske). U takvom odnosu snaga, dobro je da nam njihova gluma ne ide na živce. Dok imamo pojma šta da očekujemo od glumaca, oni će to ostvariti. Poslednji plot twist je u ovom filmu dobro rešenje, mada ne potpuno originalno.

Vizuelni identitet je na nivou regularnih filmova smeštenih u pustinju, dominiraju pržeći žuti i narandžasti tonovi. Utisku ekstremno niskog budžeta doprinosi i potpuno odsustvo muzike, osim na odjavnoj špici.

Sve ovo čini Scenic Route nepamtljivim pseudo-art filmom. Svaki segment filma je već viđen, ali njihova kombinacija je nova, ne čini se uvek logičnom, i ponekad deluje usiljeno. Za utehu je da nije potpuna katastrofa, što je čest slučaj sa „štap i kanap“ produkcijom i sa autorima bez pravih referenci. Scenic Route je film koji možete preskočiti, ali nećete se napatiti ni ako ga pogledate. Deluje kao film koji ide na nekom opskurnom filmskom kanalu negde u sitne sate.