Redirected

2014
režija: Emilis Velyvis
scenario: Emilis Velyvis, Lewis Britnell, Jonas Banys
uloge: Vinnie Jones, Scot Williams, Gil Darnell, Oliver Jackson, Anthony Strachan, Andrius Žiurauskas, Vita Siauciunaite

Iskreno, ovo mi je prvi susret sa litvanskom kinematografijom, naprosto nisam imao prilike da pogledam neki film odatle. Ipak je to mala kinematografija bez značajnijih festivalskih i komercijalnih uspeha. Redirected je potpuni izuzetak od pravila, uslovno rečeno je litvanski film (većina dijaloga je na engleskom jeziku), ne pokazuje nimalo respekta za litvansku filmsku tradiciju, strogo je žanrovski i komercijalno okrenut. U pitanju je film koji najblatantnije kopira matrice krimi-komedije u stilu Guya Ritchija, gde je litvansko okruženje, prikazano kao kaljuža tranzicionog nemorala, samo uvrnuta i na momente uvredljiva pozadina za nedaće i pizdarije u koje su upali junaci filma, inače go kreten do kretena.
Sve počinje sa pljačkom nekih krimosa usred kockarske partije u Londonu. Tročlana banda je raširena na četvoročlanu, a četvrti član i vozač Michael (Williams), inače pripadnik obezbeđenja Njenog Veličanstva, pojma nema u čemu pomaže svojim kretenoidnim prijateljima. Oni su stereotipna bagra: dežurni ložač Johnny (Darnell), pederkasta veganska pičkica Tim (Jackson) i odvratna debela svinjčuga Ben (Strachan). Njihova glavna meta je Golden Pole (Jones), siledžija bez manira i milosti i jasno je da pljačka neće proći nekažnjeno. Johnny, naravno, ima ideju da društvance zbriše u Maleziju i uživa na suncu, ali njihov let usled erupcije vulkana na Islandu pristane u Litvaniji. Pljačkaju ih kurve, makroi, taksisti, panduri, oni se gube i nalaze, neki od njih završavaju u kandžama litvanskih seoskih gangstera, a Golden Pole ih prati u stopu. Sve je ružno, gadno i sprema se pičvajz.
U toj ružnoći i gadosti ima nekog šarma i gledalac koji voli i ceni morbidarije i frenetične krimi-komedije će se nasmejati nekoliko puta. Problem je što smo to više ili manje videli, pa Redirected izgleda kao “mash-up” furioznog tempa nekog Snatcha, gadosti Eurotripa i “oh, my balls” humora Hangover franšize. Pritom taj “mash-up” deluje jeftino i “second hand”. Vinnie Jones, bivši fudbaler i kostolom, po pravilu rezervni igrač u filmovima, ovde je glavno ime i ponajbolji glumac, praćen kolonijom relativnih anonimusa. Na kraju krajeva, sve izgleda malo izlizano.
Čini se da je Velyvis imao nameru da iskoristi jedan zapadni trend i uvali ga domaćem tržištu kao egzotiku, a da se pored toga obračuna sa koječime. Recimo sa filmskim kritičarima. Ta replika u kojoj besprizorna seljanka koja je upravo pokupila dva “engleska pedera” jer “šta će svet misliti o nama” objašnjava kako nije kurva i ima svoje snove da bude filmski kritičar je još i najsmešnija, pored toga što je najnategnutija replika u filmu. Glupo i detinjasto, ali barem iskreno. Po globalnoj mreži čitam da je Velyvis ubacio ime domaćeg reditelja na kućicu za pse (infantilno i interno, možda bih shvatio da sam upućen u “scenu”) i da je na ratnoj nozi sa piratima.
Lepo za njega, ali moram reći da me nije impresionirao. Redirected je film koji se gleda da prođe vreme i ako je moguće sa pola mozga. Naprosto, previše je tu reciklaže i ničim potkrepljenog kurčenja da bi se ovakav film shvatio ozbiljno. Možda smo mi filmski kritičari u duši besprizorne seljačke kurve, ali barem naše frustracije dopiru do manjeg broja ljudi nego frustracije ovakvih autora. Samo kažem...

Young Ones

2014.
scenario i režija: Jake Paltrow
uloge: Michael Shannon, Nicholas Hoult, Kodi Smit-McPhee, Elle Fanning, Aimee Mullins, Robert Hobbs, David Butler, Liah O'Prey

Postapokaliptični, pustinjski krajolik. Nekadašnjih zelenih livada sećaju se samo stariji. Dvojica lutalica nalete na nešto što je nekad možda bilo javni WC, ili nekakav bunar. Frajer ih satre sa puškom iz daljine. Svet je surov, a sve se vrti oko vode u filmu skrivenom iza generičkog, nazovi-cool naslova Young Ones koji u ovom filmu ne znači ništa posebno. Dakle, ono što je nafta danas (makar u uskim umovima eko-fanatika), to će biti voda nekad u budućnosti.
Jake Paltrow, neostvareni autor poznatog prezimena i “plemenitog” hollywoodskog porekla (otac Bruce je televizijski scenarista i producet, sestra Gwyneth je glumica, kao i majka Blythe Danner), očito nikad nije preterano razmišljao o apokalipsi i siromaštvu. To se vidi po veoma originalnom, ali potpuno nelogičnom uređenju njegovog postapokaliptičnog sveta. Nažalost, to shizofreno i amaterski, a potaknuto ambicijom da film bude veći od života (citira se There Will Be Blood obilato, spajaju se žanrovi westerna i postapokaliptičnog SF-a sa motivima grčke tragedije), ostaje samo jedno pitanje: koliko će to loše ispasti na kraju? Moglo je i gore...
Reč-dve o “settingu”. Bila nekad Amerika, sada je to podeljeno na relativnu civilizaciju i nešto što liči na Divlji Zapad. Vodovodske kompanije su onaj bau-bau koje su u revizionističkim westernima bile železničke, a u There Will Be Blood naftne kompanije. Voda je teško dostupna i za piće, a kamo li za luksuz poput higijene, pojenja životinja (koje, primetićemo, nisu izumrle) ili navodnjavanja farmi. Oko nje se stvaraju špekulacije, za nju se ubija. Pa ipak, niko ne deluje prljavo i pored nekoliko detalja koji bi nam ukazali na teške uslove života, poput “peskiranja” posuđa i jedne neugodne, vulgarne šale na račun lične higijene. Da stvar bude blesavija, nije došlo do sloma tehnologije, ona je čak uznapredovala. Kvadriplegičarka ima SF proteze, žive životinje dosta često menjaju robotizovane varijante (četiri “noge”, kamera, displej i tovarni sanduk – eto vam robo-mazge). Postoji i neka vrsta centralne vlasti, samo nije mnogo prisutna u divljini, dok u gradovima sve izgleda sjajno. Ne treba preterano objašnjavati zašto je sve to apsurdno: ako bi se neko bavio naukom i tehnikom da pravi robo-mazge i high tech proteze, zašto nije rešena opskrba s vodom, recimo filtracijom slane, morske vode ili reciklažom telesnih fluida.
U toj i takvoj situaciji kroz tri poglavlja pratimo život jedne familije. Prvo poglavlje je posvećeno ocu Ernestu Holmu (Shannon). On je tipičan western junak, ćutljiv, povučen i gleda svoja posla, ali može biti jako opasan. On snabdeva radnike vodovoda sa potrepštinama i nada se da će ih potkupiti da okrenu cevi ka njegovoj farmi koja je pod hipotekom. Dok ga sin Jerome (Smit-McPhee) prati u stopu, kćerka (Fanning) mu se otvoreno suprotstavlja i želi da se po svaku cenu uda za sumnjivog, mada ambicioznog Flema (Hoult). Drugo poglavlje prati zeta Flema i njegovo bogaćenje preko manipulacije, ubistava, laži i prevara. Poslednje prati sina na putu spoznaje istine, osvete i stasavanja iz dečaka u muškarca.
I pored neuverljivog settinga, priča je zanimljiva dovoljno da bi se pratila. Već u prvom poglavlju se nekako vezujemo za likove u toj jednoj porodičnoj tragediji koju nam i muzika (gudači + klavir) najavljuje. Vidimo brižljivo izgrađen socijalni pejzaž i potencijalno zanimljiv razvoj događaja, pa makar na logički klimavoj konstrukciji. Drugi deo je veoma površan citat superiornijeg filma, pa onda finale deluje kao jeftina moralizacija i nastupa neizbežno razočaranje.
Srećom, sve to solidno izgleda što se tiče fotografije i montaže. Sa druge strane, gluma je sve samo ne briljantna, a tipski napisani likovi nimalo ne olakšavaju. Michael Shannon je više nego solidan kao čovek pod stalnim pritiskom preživljavanja. Kodi Smit-McPhee isto tako kao sin koji ga gleda kao idola. Problemi nastaju kod Nicholasa Houlta koji je neuverljiv kao beskrupulozni manipulator, a posebno kod Elle Fanning. Za Maleficent je praktično samo statirala, a ovde odlazi u drugu krajnost zvanu histerično preglumljivanje, što je još užasnije.
Young Ones je zanimljiv kao komad trivije, preporučljiv entuzijastima za žanrove i robo-mazge (koje su simpatične), ali jednostavno nije dobar film i može se slobodno preskočiti.

Begin Again

2013
scenario i režija: John Carney
uloge: Mark Ruffalo, Keira Knightley, James Corden, Hailee Steinfeld, Catherine Keener, Yasiin Bey, Adam Levine, Cee Lo Green

John Carney je pogodio ukus publike sa svojim hitom Once (2006), modernim romantičnim mjuziklom o dvoje ljudi koji šetaju Dublinom, snimaju album i pričaju ljubavnu priču. Kombinacija elemenata se činila dovoljno iskrenom, pa se to svidelo i publici i kritici. Sedam godina kasnije, Carney se vratio temi i snimio Begin Again. Nije ovo nastavak u strogom smislu reči, zapravo više podseća na one “neformalne” nastavke gde se postavi slična osnova, a snimi potpuno drugi film. Kao što to biva, štos koji je upalio jednom ne mora upaliti i drugi put.
Begin Again je zbrka, tematski i kompozicijski. Prati dvoje ljudi kojima je sreća okrenula leđa i prodaje priču kako od dve propale firme može da se napravi jedna dobra. Dan (Ruffalo) je muzički producent koji dobija otkaz u firmi koju je sam osnovao. Razveden je od Miriam (Keener) i nema baš neki odnos sa kćerkom Violet (Steinfeld). Pije kao smuk i na ivici je samoubistva. Gretta (Knightley) je britanska kantautorica koju je u New York doveo njen dečko i muzički partner (Levine), pa ju je prevario i ostavio čim je okusio malo slave. Ona se posle zbuksala u stan kod drugara, uličnog muzičara (Corden) i tu troši poslednje newyorške dane pe nego što se popišana vrati kući.

Srećom, drugar će je odvesti u jedan bar sa otvorenim mikrofonom i tu će je Dan čuti i doći na ideju da joj on producira album i vrati se na svoj posao u izdavačkoj kući. Ideja je da album snime na najrazličitijim lokacijama u New Yorku sa brojnim “session” muzičarima i da će to biti nešto zaista originalno i fenomenalno. Čisto onako, da je ta ideja iole valjana i izvodljiva, toga bi se setile glavešine još 60-ih, muzika se ne bi snimala u studiju i producirala nego bi se hvatao taj “organski” zvuk grada.
Ovakva folirantska pizdarija je i najmanji problem, barem je filmična i omogućava slikanje New Yorka koji kao deluje autentično, a u biti je sve artificijelno kao na razglednici. Ipak, to je New York, grad koji jednostavno volim da gledam, pa ću oprostiti. Problem je što takvi lažnjaci izbijaju posvuda u filmu. Malo se upućuju kritike na račun muzičkih kuća, preproduciranih pesama i albuma, kontrole imidža i identiteta umetnika, a malo se sve to glamurizira, svesno ili ne, dovođenjem muzičkih zvezda (Levine, Green, Bey – Mos Def) da manje ili više igraju sami sebe. Tako da u konačnici imamo jednu shizofrenu, a opet tako životnu situaciju da film od starta propagira laž i pozu kao veliku i duboku istinu, pa onda kao da sam poveruje u te svoje baljezgarije i sve deluje nekako “second hand”.

Takva je i muzika: malo kvalitetniji pop za radio, idealan “soundtrack” na temu leta u gradu u koji će slušati devojke iz dobrih kuća u mini kabrioletima koje su im kupili mama i tata. Dakle, nije najjeftinija konfekcija, ali daleko je od bilo čega unikatnog. Reference na Leonarda Cohena i Boba Dylana su tu vrišteće lažne u propagandi dobrog ukusa. Glede toga, pojedine scene su vrišteći neukusne, kao taj “meet cute” trenutak kad Dan zamišlja u glavi najljigaviji mogući aranžman za Grettin pseudo-iskreni pesmuljak. Ili kada Cee Lo Green opali “freestyle” iz čista mira koji vrišti koliko je pozerski. Ili kada mala Violet uleti sa solažom od pet minuta na gitari na kojoj se mučila da uhvati tri rifa.
Problematična je i romantična priča jer je jasno od početka da će se svaki kontakt između Dana i Grette završiti u najboljem slučaju sa zagrljajem. On joj može biti prijatelj i mentor, za sve drugo je previše mator i previše ogorčen. Opet, ako je to prijateljski i poslovni odnos, da li bi se on, i pored sebične motivacije, baš toliko cimao oko nje? Motivacija i opravdanje su manjkavi čak i za manje temeljne postupke likova. Nije mi jasno kako Dan uvek nađe parking ili kako Gretta vodi Violet u shopping ako klošari kod ortaka na gajbi, a niko tu nema prihoda. Bar je, mada neuverljivo, objašnjeno otkud im kinta za muzičare i za snimanje. Ako ćemo iskreno, nije mi se baš dopala ni struktura na početku filma gde sa dve strane, sukcesivno, gledamo kako Dan i Gretta dolaze u lokal u kome će se sresti.

Ako nešto spasava Begin Again, onda su to glumci. Catherine Keener opet igra nesrećnu i nadrkanu ženu, ali ne smeta – dobra je u tome. Isto se može reći za Hailee Steinfeld kao nadrkanu klinku. Mos Def je sasvim pristojan kao studijska glavešina. James Corden unosi dovoljnu dozu šeprtljavosti i blentavosti, ali ne preteruje. Keira Knightley je misterija. Sa jedne strane, pleni naivnošću i klinačkim izgledom, bez sisa i sa svojim krupnim okicama deluje kao neka klinka koja je upisala neki egzotični fakultet i veruje u gluposti koje priča. Pohvalno je to što je svoje vokale otpevala sama i to sasvim u redu, međutim to nije dovoljno da nas uveri u njenu zvezdanu budućnost i talenat velike kantautorice. Ali Mark Ruffalo je potpuno pogođen, sa svojom raščupanom kosom i bradom izgleda kao propali producent, pomalo umetnik, pomalo klošar, a najviše budala. Kada počne da govori o muzici, ima onaj ludački sjaj u očima. Deluje kao lik kojeg se može sresti po barovima i klubovima koji prodaje govnarske priče svakome ko je voljan da ga sasluša.
Možda sam malo preoštar u kritici. Begin Again nije toliko loš film, ili ne daj bože negledljiv, koliko iritira svojom formuličnošću i pozerajem. Gledljiv je, izgleda i zvuči pristojno, glumci su na visini zadatka, montažne sekvence atraktivne kao u video-spotu. Ali problem je što osoba pri zdravoj pameti ni u jednom trenutku neće poverovati u bedastoće koje će tu čuti. Begin Again je lepo ispoliran, a ispod te fasade se krije samo mnogo foliranja sa minimalno ideje.

Predestination

2014.
scenario i režija: Michael Spierig, Peter Spierig (prema kratkoj priči All You Zombies Roberta A. Heinleina)
uloge: Ethan Hawke, Sarah Snook, Noah Taylor

Filmove o putovanju kroz vreme cene veoma posebni ljudi, oni koji vole zagonetke i mozgolomke, a pritom ne cepidlače po pitanju logike. Cepidlačenje je u takvim filmovima pogubno jer putovanje kroz vreme, a posebno vremenske petlje i posledični paradoksi za sobom ostavljaju velike logičke rupe na koje ne treba upirati prstom i koje nema smisla na silu zatrpavati pošto tu ni sabrana dela Stephena Hawkinga nisu od pomoći. Koga te petlje generalno živciraju i frustriraju, neka ih izbegava. Filmova ionako ima dovoljno na ovom svetu, pa čak i linearnih i relativno zabavnih hvatanja u koštac sa putovanjem kroz vreme.
Predestination je od one, izuzetno zapetljane i nelinearne vrste filmova o putovanjima kroz vreme. Na svom putu naleće na mnogo prepreka i upada u razne rupe, ali je svejedno magično privlačan od prvog do poslednjeg trenutka. Dakle, zavalite se u fotelju i ne ustručavajte se da premotavate napred-nazad, možda će vam zatrebati.
Autori, australsko-nemačka braća Spierig, uvode nas u priču sa pomalo haotičnim “teaserom”. Vidimo akcione scene borbe i eksplozije, oporavak u bolnici i rekonstruktivne plastične operacije, dijagnozu shizofrenije i Ethana Hawka kako polaže zakletvu u nekoj čudnoj i tajnoj vladinoj organizaciji, te duži opremu koja se sastoji od kofera za violinu i ručnog sata. U sledećoj sceni, smeštenoj u New York 70-ih, neki androgini frajer ulazi u zamračen i ne baš gužvovit (engleski rečeno “shady”) bar u kome je Hawke šanker. Gost u baru koji posećuju olinjali hipici i vijetnamski veterani štrči kao govno u punču, izbegava komunikaciju, pa čak i barmenove šale. Posle par čašica se odobrovolji i za opkladu u flašu pića započinje poprilično neverovatnu priču koja će zauzeti prvu polovinu filma. Uvod u priču je njegova spisateljska karijera u ženskim časopisima, a priča zapravo počinje sa replikom koja rešava misteriju njegove androginosti. “Kad sam bio sasvim mala devojčica...”

Dalje ne bih kvario ugođaj, ovo je jedan od takvih filmova. A ima tu svega, i vrckavog humora sačinjenog od “hard boiled” one-linera, i akcije i mentorskog odnosa, i putovanja kroz vreme i propratnih paradoksa, kako naučnih, tako i filozofskih (kokoška i jaje, zmija koja guta sopstveni rep) i vladinih agenata i beskrupuloznih, psihotičnih terorista. Biće tu i rasprave o naslovnom pojmu, predestinaciji i sudbini, promeni i nepromenljivosti. Sve zajedno čini jedno ugodno filmsko iskustvo, jednu ne savršeno uverljivu i posloženu, ali svakako intrigantnu zagonetku.
Nekoliko stvari su tu presudne. Prva je vizuelni identitet koji savršeno dočarava razne vremenske okvire, od netom posleratnih 40-ih, preko 50-ih i pre-hippie 60-ih, do trežnjenja 70-ih, kičastih 80-ih i korporativno-hladnih 90-ih. Shema boja se menja u zavisnosti od perioda, kao i okolni detalji (arhitektura, automobili, odeća i oružje – uvek revolver). Posebna vizuelna poslastica je komad retro SF-a oko svemirskog programa 60-ih.
Druga presudna stvar je gluma. Predestination je dobar deo vremena praktično duo-drama koja se u baru odvija između Hawkovog konobara i gosta kojeg Sarah Snook igra apsolutno genijalno. U svojih par scena Noah Taylor je uverljiv kao vladin birokrata, ali dvojac Hawke – Snook apsolutno nosi ceo film. Hawke je sposoban za tako nešto i već ima reputaciju hrabrog glumca kome je važniji zanimljiv materijal nego slava i honorari, a njegova filmografija govori za sebe. Sarah Snook je glumica u usponu, do ovog filma sam o njoj samo pročitao par tekstova i nisam imao prilike da je vidim na ekranu. Reći ću samo da je sjajna i da su moja očekivanja od njene daljnje karijere izuzetno visoka.

Treća i četvrta stvar su adaptacija izvornog materijala, kratke priče koju nisam imao prilike da pročitam, a posle ovog filma imam ogromnu želju i u konačnici režija. Što se adaptacije tiče, film se verno drži postulata priče (putovanje kroz vreme je izmišljeno 1981. i kraj, nema veze što u našem svetu to nije istina). Režija je na kompetentna, ponekad školski nevidljiva, ponekad raskošna i inventivna, pa Predestination nikad nije dosadan ili naporan film, ma koliko klizio u haos.
Braći Spierig je ovo treći film i moglo bi se reći da su napokon imali sreće. Prvi film, zombie komedija Undead je dokusurila kritika, iako je film imao podužu festivalsku turneju. Drugi film, vampirski The Daybreakers je bio nešto bolji i zreliji, skupio je pristojne kritike i solidnu gledanost (pre svega zahvaljujući poznatim glumcima), ali je svoju interesantnu premisu pratočio u generičku akciju. Predestination je pogodak u centar mete: inteligentan žanrovski film koji se poigrava i sa postulatima žanra referirajući na brojne filmove (od Back to the Future do Terminatora) i drugim žanrovima (ima više momenata melodrame), koji svojom inovativnošću ne beži ni od etikete “art”. Predestination ima moju ogromnu preporuku.

Clouds of Sils Maria

2014.
scenario i režija: Olivier Assayas
uloge: Juliette Binoche, Kristen Stewart, Chloe Grace Moretz

Olivier Assayas je dosta značajno ime francuskog autorskog filma i kada se drži domaćeg podneblja i liričnog, gotovo ispovednog diskursa njegovi filmovi deluju iskreno i šarmantno. Assayas ima reputaciju vrlo ličnog autora koji dosta inspiracije crpi iz svog odrastanja i pouka kojih je odrastajući izvukao. Neka vam kao referenca posluži njegov prethodni film Apres mai, ima ga na blogu (pri početku), izuzetno simpatičan i topao film o odrastanju u zanimljivim vremenima seksualne revolucije i “šesetosmaštva”.
Assayas, međutim, dosta često ima globalne ambicije koje nikad nisu bivale do kraja ispunjene. Ti filmovi su mu, sa izuzetkom filma Clean (2004), skupljali prosečne kritike, a nisu dopirali do masovne publike. Clouds of Sils Maria predstavlja kompromis neke vrste, tema je globalno prihvaćena, a opet nekako “artsy” (starenje jedna glumice), a glumačka postava izuzetno zvučna, barem kad su u pitanju tri najveće uloge. Mesto radnje su švajcarski Alpi, jezik uglavnom engleski, i film je zapravo komorna drama koja svojim glumicama pruža priliku da zablistaju. Premijera u Cannesu je protekla dobro, film je pokupio solidne kritike, ali su one većinom bile centrirane oko glumačkih ostvarenja.

Dakle, Maria Enders (Binoche) je globalna filmska i teatarska zvezda koju celebrity kultura nimalo ne zanima. Ona za lovu odradi poneki blockbuster, ali preferira art filmove i rad u teatru. Zajedno sa svojom asistentkinjom Val (Stewart) dolazi u Švajcarsku, možda svoju domovinu, ali svakako zemlju za koju je veže njena prva uloga koja ju je proslavila u teatru, da bi primila nagradu. Na putu saznaje da je autor drame koja ju je proslavila preminuo, kao i da se sprema nova postavka iste drame u Londonu...
Začkoljica je u tome da je drama o lezbejskoj manipulaciji, gde je Maria u originalnoj izvedbi igrala mladu femme fatale koja zavodi i odbacuje svoju staru šeficu. Maria je tada igrala sa starijom, možda pomalo “washed up” glumicom koju je zadesila misteriozna smrt (nesrećni slučaj? samoubistvo?) nakon te uloge. U novom stanju stvari, za Mariu je namenjena uloga nesrećne šefice, dok bi mladu femme fatale igrala Jo-Ann Ellis (Moretz), glumica i zvezda u usponu sklona pizdarijama i skandalima.

Maria i Val se povlače u Sils Mariu, turističko mesto u planinama čiji se prirodni fenomeni (kretanje oblaka) pominje u drami, kako bi se Maria pripremila za ulogu, ali tu počinju problemi, njene sumnje u samu sebe, svoje sposobnosti, svoje starenje. Rečju, ona se ne oseća prijatno u svojoj koži i novu situaciju ne može da prihvati. Međutim, to nisu stvari koje je lako zanemariti kao nekakve internet tračeve ili celebrity kulturu, pa čak i dosadne kolege sa kojima mora sarađivati ili nadobudne producente i reditelje, nego veoma opipljivi životni problemi. Poznata je činjenica (ili mit, svejedno) da postoje uloge koje preuzimaju svoje glumce, u filmu je to sveprisutni motiv, pa nam ostaje da vidimo kako će se Maria snaći u svemu tome. Posebno ako se uzme u obzir da su probe sa Val veoma uverljive i uznemirujuće.
Ima u filmu veoma intrigantnih i zabavnih detalja. Prisutna je pomalo isfurana, ali svakako zabavna aluzija na stanje u modernoj filmskoj industriji, pa čak i jedan preslatko kretenski insert iz nekog svemirskog preproduciranog trasha (sa sve 3D naočarima, pošto Maria i Val gledaju bioskopsku projekciju). U Jo-Ann Ellis je lako prepoznati nekoliko glumica ili “glumica” iz današnjeg Hollywooda (recimo da je mala spaljena kao Lindsay Lohan, ali ima talenta kao Jennifer Lawrence). Posebno je zabavna “drama u drami”, taj komad za koji se Maria priprema, sasvim zamisliv kao legitimno, ako ne i legendarno umetničko delo.

Bez svake zadrške, sve tri glumice briljiraju čim im se ukaže šansa. Za Juliette Binoche to i ne čudi, ne mogu se setiti jedne njene loše uloge. Ovde je možda malo ograničena sa svojim nekako tipskim likom i ne uspeva da dostigne nivo koji je Julianne Moore postigla sa sličnim likom u Cronenbergovom Maps to the Stars. Chloe Grace Moretz je svakako glumica i zvezda u usponu i pokazuje zavidnu količinu talenta i sposobna je ostati “nenadigrana” u kadru sa Juliette Binoche. Kristen Stewart koja (sa dobrim razlogom zvanim Twilight) u gledaocima izaziva skepsu pokazuje da se od Twilight etikete odlepila i da može biti pristojna indie/art glumica savršeno sposobna za diskretnu, ne previše ekspresivnu glumu. Neki će njene napore nazvati “daskastim” po inerciji i to svrstati u podglumljivanje, ali sve sam manje spreman da u to poverujem, nakon ovog filma i relativno nedavnog Camp X-Ray.
Problem nastaje možda u našim očekivanjima. Assayas kao autor nije tip koji laže, maže, folira i sere. On je izgradio karijeru iskrenog autora koji ima šta da kaže i za to bira reči. Njegovi filmovi u principu deluju isreno i organski. Izgleda da na ovu temu nema baš šta da kaže, pa se uglavnom poštapa sa stereotipima o glumi, glumcima, ženama i starenju. Ovde nećete naći ništa novo na datu, veoma zanimljivu, temu, i uz najbolju volju i najbolju glumu, pa ćete biti osuđeni na kliše do klišea i gomilu opštih mesta.
Filmova o ženama, a naročito glumicama koje stare nije manjkalo. Clouds of Sils Maria povremeno diže očekivanja, ali ih nikad ne ispunjava u potpunosti. Nije problem ni to da će vas ovaj film podsetiti na druge i bolje, jer uglavnom neće. Problem je u tome što je u tekst filma utkana moćnija i iskrenija drama koju bih radije pogledao, u teatru ili na filmu. Zamislite samo lezbejsko zavođenje u korporativnom okruženju. Ostavio bih Juliette Binoche i Chloe Grace Moretz. U idealnom slučaju film bi režirao Brian De Palma. Jesam li to upravo opisao Passion?

Magic in the Moonlight

2014.

scenario i režija: Woody Allen

uloge: Colin Firth, Simon McBurney, Eileen Atkins, Hamish Linklater, Emma Stone, Marcia Gay Harden, Jacki Weaver

Kada bi se delile nagrade za upornost, istrajnost i produktivnost u filmskoj industriji, Woody Allen bi ih skupljao na vagone. Za razliku od iritantno dosadnih amatera i još iritantnije dosadnih filmsko-industrijskih štancera, Woody Allen je Autor. Sa velikim A. Pre svega komičar, pa onda glumac, scenarista i reditelj, intelektualac, povremeno pacijent na psiho-terapiji, povremeno sam svoj terapeut i analitičar. Pa ipak, teško mi je da to kažem, pošto njegovu upornost i tempo od filma na godinu izuzetno poštujem (pa čak i pišem jednu filmsku kritiku dnevno, lakše je nego snimiti film, ali svejedno zahteva vreme i trud), kvantitet nije najpouzdanije merilo kvantiteta. U kreativnoj disciplini kao što je to filmsko autorstvo, inspiracija je nužna, ali nije uvek na istom nivou.

Jednostavno rečeno, Woody Allen se ponavlja i reciklira. To apsolutno ne znači da je Magic in the Moonlight loš film, još manje da nije zabavan, naprotiv. I Woodijeva samoreciklaža ne mora biti loša, ipak ima KOGA reciklirati, ipak je to Woody, čovek zanimljive karijere, još zanimljivijeg života i umetnički čudnih sklonosti. Problem je u tome što je, čini se, Magic in the Moonlight rađen tako da je sasvim legitimno pretpostaviti da za ovakav film Woody Allen nije imao dublji motiv od toga da ispuni kvotu za ovu godinu.

Evropa, posleratno vreme, optimistične, ubrzane 20-te godine. Stanley (Firth) je vešt mađioničar sposoban da se prebaci na drugi kraj sobe i da učini da slon nestane. Njegova tačka bi se danas smatrala uvredljivom (hej, obučen je i našminkan u srednjevekovnog Kineza), ali u ono vreme to je bilo nešto normalno, simpatično i slatko. Pored toga što je mađioničar, on je zakleti ateista koji ne veruje ni u Boga ni u bilo šta natprirodno ili onostrano, u postojanje duše, na primer. Njegovo “dopunsko” zanimanje je da putuje po svetu i raskrinkava osobe koje se predstavljaju kao mediji i varaju ne samo naivne i dokone bogataše, već rade besramnu samopromociju.

Njegov kolega Howard (McBurney) mu skreće pažnju na novu spiritističku senzaciju, mladu Amerikanku Sophie (Stone) koja se zajedno sa majkom (Gay Harden) prikrpala bogatoj udovici (Weaver) i čak spetljala njenog blesavog sina (Linklater). Kako se sve to dešava na Azurnoj obali u letnjim mesecima, a Stanley nema šta pametnije za raditi (osim da ode na put po Galapagosu sa svojom savršeno odgovarajućom verenicom), a i draga tetka Vanessa (Atkins) koja ga je odgajala živi u blizini.

Ispostavlja se da Sophie zna previše i pogađa predobro da bi bila tek obična prevarantkinja, da je možda stvarni medijum, ma kako to Stanleyu bilo neprihvatljivo. Drugi problem je to što je Sophie izuzetno prijatna (i na oko, a i kao osoba) i ugodno društvo, pa se kod Stanleya javljaju dvostruka osećanja za nju: ponos i uverenja mu nalažu da je raskrinka, ali se on usput poprilično zaljubljuje u nju i film se čvrsto pozicionira kao romantična komedija i na tom pravcu ostaje do kraja.

Kao što rekoh, ima tu materijala za uživanje, ovo je pre svega šarmantan film. Colin Firth i Emma Stone su uverljivi u svojim ulogama i sjajno funkcionišu kao tandem, razlici u godinama uprkos. Od epizodista se ističe Eileen Atkins koja zapravo i jedina ima koliko-toliko razrađen lik, dok su drugi zaglavljeni sa tipskim likovima. Igraju ih standardno dobro, ali to nije dovoljno da bi zasijali. Scena, kostimi i fotografija su predivni, sve pršti od zasićenih letnjih boja, a i muzička podloga (uglavnom jazz i standardi) je odlična. Magic in the Moonlight priziva u sećanja stare, dobre filmove i to ne čini blatantno. Reći ću samo da bih jako voleo da je Woody Allen režirao The Great Gatsby umesto Baza Luhrmanna, pošto bi sigurno pogodio atmosferu, osmislio likove i uveo nekakvo svoje tumačenje umesto da film pretvori u vrišteću žurku.

Poznavaoci i poklonici Woodijevog rada će tu pronaći i gomilu citata njegovih ranijih filmova, pa čak i neke od njegovih udarnih štoseva i cele replike koje se doimaju kao da su preuzete iz njegovih klasika. Da ne pominjemo njegove standardne motive... Sredovečni, neurotični muškarac koji dovoljno veruje u to da je genije da i svi drugi ostaju pod tim dojmom, mlađa i naivnija, ne potpuno naivna, ali generalno dobrodušna devojka i njih dvoje koji tvore nekakav par. Kada bi se zalazilo dublje u psihoanalizu i u autorovu biografiju, mogle bi se izvući razne paralele sa autorovim životom i odabirom partnerki. Magic in the Moonlight ide toliko daleko da ima i klasičnog Woody Allen lika, i da je snimljen 70-ih ili možda 80-ih sam Allen bi ga igrao. Colin Firth savršeno uskače u ulogu sa potenciranom britanskom hladnoćom i svojom interpretacijom, ali to ostaje klasičan Woody Allen lik.

Problem sa svim tim je što Magic in the Moonlight nije toliko dobar i neodoljiv kao što bismo očekivali da bude. Pomalo je previše providan, sama “misterija” koja služi kao okidač nije ni izbliza dovoljno dobro osmišljena, objašnjenje za nju je prigodno i neuverljivo, a kraj filma deluje preko svake mere zbrzano. Moj utisak je da smo ove godine već imali bolji film Woodija Allena, kojeg, istina, nije on režirao. Film se zvao Fading Gigolo i režirao ga je John Turturro, a Woody nas je počastio ulogom u njemu.

Broj 55 / Number 55

2014.

režija: Kristijan Milić

scenario: Ivan Pavličić

uloge: Goran Bogdan, Alan Katić, Marko Cindrić, Dražen Mikulić

Broj 55 je hrvatski ratni film. Pravi hrvatski, pravi ratni film. Ne, to nije ono što očekujete, “partizanski” crno-belo obojeni film za zamenjenom ideologijom, nego ratni, žanrovski, akcioni film koji prati grupu od 20-ak hrvatskih vojnika koji u jednoj kući u selu Kusonje nadomak Pakraca pokušavaju da prežive okršaj sa brojčano nadmoćnim srpskim snagama.

Bilo je u hrvatskom ratnom filmu ideoloških skretanja (od zvanične verzije, to jest) i ranije, uzmio primere filmova Živi i mrtvi i Crnci, a naročito ih je bilo u filmovima koji se bave ratnim posledicama (Crvena prašina, Metastaze). U svim tim filmovima se aktivno preispitivala zvanična verzija događaja, postavljala su se pitanja ispravnosti i čovečnosti, pitanja profitera, pitanja stvarnih i lažnih veterana, pitanja šta raditi posle sa oštećenim ljudima koji možda ni pre rata nisu bili funkcionalni članovi društva. Pitanje je koliko su zbog svoje “arthouse” etikete ovakvi filmovi stigli do široke publike.

Skretanje filma Broj 55 je potpuno drugačijeg tipa. Milića i Pavličića ideologija ne zanima ni najmanje. Tu nema religije, nema politike, nema mržnje, samo surova borba za preživljavanje, što je valjda suština svih ljudi koji imaju nesreću da se nađu u ratu. Valjda je zato film dočekan na nož od strane određenih (sumnjivih) braniteljskih udruga koji mu zameraju nedovoljno hrvatstvo, katoličanstvo i tuđmanovštinu.

Grupa se uputila u naizgled napušteno selo za koje se sumnja da je jako uporište neprijateljskih snaga u izviđačku misiju u improvizovanom oklopnom transporteru. Cela akcija je bila slabo isplanirana, falilo je obaveštajnih podataka, vojničkog i komandirskog iskustva. Selo je možda ispražnjeno od stanovništva, ali daleko od toga da je pusto, i to će vojnici otkriti prekasno, povlačenje više neće biti moguće, a jedino makar privremeno rešenje je sklanjanje u kuću sa brojem 55. Istovremeno dok ta grupa brani položaj, druga, tek sklopljena grupa pokušava da se do nje probije i da je izvuče...

Film počinje sa hronološkim krajem događaja, kuća je razvaljena eksplozivom, neprijatelj ulazi unutra, odjekuju pucnji kojim se ubijaju ranjeni i preživeli. Ono što je posebno zanimljivo je to da ćemo do kraja filma skoro potpuno zaboraviti na njegov početak. Da, toliko je napet i toliko skreće pažnju na svoju radnju. Atmosferom i izvedbom podseća na hollywoodske akcione klasike, lako ćemo prepoznati uticaje Carpenterovog Assault on Percint 13 i Hillovog Southern Comfort, klaustrofobiju, teskobu, stalne napade nadmoćnog, ali uglavnom nevidljivog neprijatelja.

Što se izvedbe tiče, ona je takođe na visokom nivou. Boja je dokumentaristički isprana, kamera fluidna, nikako ukočena. Povremeno vidimo i jako kontrolisani “shaky-cam”, kao i nekoliko efektnih “slow motiona”. Na pucnjavi i efektima se nije štedelo, toliko da pucnjava postaje dodatak soundtracku (koji takođe postoji, ponekad paše, ponekad ne). Kaskaderski rad isto je za svaku pohvalu.

Gluma je takođe iznad proseka za hrvatski film, primetan je tek poneki ispad teatralnosti. Scenaristička i rediteljska odluka je da razvija grupe likova sa tek minimalnom distinkcijom među pojedincima (na osnovu izgleda, oružja, opreme, pozicije) i to kroz brze, pomalo tipske vojničke dijaloge. Na taj način se čuva dostojanstvo poginulih i nema utiska da je njihova privatnost izneta na film. Vrhunac drame je kada se dve grupe sretnu dovoljno blizu jedna drugoj, ali je akcija spasavanja nemoguća. Možda je jedina ozbiljna zamerka upravo na tom planu: propuštena je prilika za jaču emotivnu kulminaciju kada ekipa u kući odluči da ostane jer ne može ranjenike izvući sa sobom, a ne može ih ni pustiti na milost i nemilost neprijatelju.

Već sa svojim prvencem Sigurna kuća (izašlim kao deo omnibusa 24 sata) Milić je skrenuo pažnju na sebe kao autor veran žanru i akciji. Živi i mrtvi je već bilo skretanje u ratni i natprirodni “suspense” horor, nešto je sporijeg ritma, ali je svakako efektan i odlično promišljen film. I pored silnih nagrada, Milić je morao da čeka čak 7 godina na novi film. U međuvremenu se bavio televizijskom režijom, od prilično neslavnog štanca sapunica i drugih konfekcijskih serija do prilično inovativne domaće verzije skandinavskih kriminalističkih serija Počivali u miru. Bila je priča da su prava za seriju prodata Amerikancima da naprave “remake”, ali za sada ništa od toga. Televizija je imala svoje prste i u produkciji Broja 55, koji je isprva zamišljen kao jedna epizoda igrano-dokumentarne serije koja bi se bavila rekonstrukcijom ratnih okršaja. Materijala je bilo previše za 50-ominutnu epizodu serije, pa je to prošireno na film. Za sada se još ne govori o drugim epizodama ili filmovima, ali je zanimljiv podatak da je sa oko milion dolara Broj 55 među jeftinijim projektima u tom zamišljenom serijalu i u hrvatskom filmu generalno, iako se to ni po čemu ne može naslutiti.

Broj 55 je vrlo solidan film zasnovan na zdravim, žanrovskim temeljima. Miliću možemo poželeti što skorije projekte, a hrvatskom i regionalnom filmu više ovakvih, žanrovskih i neopterećenih ostvarenja. Gunđala sa raznih strana u ratu će mu zameriti jednostranost ili nedovoljnu ostrašćenost, ali za test probajte sledeći eksperiment: zamislite da se taj sukob odigrao negde drugde, negde daleko u nekom drugom lokalnom ratu o kojem smo možda čuli neku kratku vest. Onda recite kakav je film.

One Chance

2013.

režija: David Frankel

scenario: Justin Zackham

uloge: James Corden, Alexandra Roach, Julie Walters, Colm Meaney, Mackenzie Crook

Ako se ne sećate imena i prezimena Paul Potts, ne brinite. On je bio vest iz rubrike “zanimljivosti” i youtube senzacija pre sedam godina. To je onaj priprosti, krezubi Velšanin koji je pevao operu u britanskom Idolu (ili nečemu takvom) i pobedio. Posle je napravio osrednju karijeru muzičke zvezdice, dovoljno da se ne mora vratiti na posao u prodavnici mobilnih telefona, nedovoljno da bi ga ljudi masovno sećali sedam godina kasnije.

Ovo je film o njemu i po svim pravilima mora da bude ljudski, inspirativan i jednostavan, a naš junak nam mora biti simpatičan. On mora biti okružen sa nerazumevanjem okoline (check, velški radnički milje možda voli šlagere Toma Jonesa, ali su operske arije opasno preko granice pederluka), pa čak i svoje porodice (otac je tipična radničina kojoj sinovljevo prenemaganje, urlanje, debljina i generalno čudnost nisu najmanje simpatični), mora imati arhi-neprijatelja (check, ima frajera koji ga proganja i muči još od osnovne škole), mora imati dobru, lokalnu devojku, i mora imati jednog čudnog, ali vernog drugara. I neka počne opera njegovog života.

Ko se priseti bajatih vesti, film će mu biti spoiler od početka do kraja. Pobogu, kulminaciju filma smo već videli na internetu. A to do toga je došlo onim putem kojim se stalno ide: upornim radom, povremenom depresijom, borbom sa nerazumevanjem okoline uz pomoć najbližih. Da je socijalno orjentiran ili komičan film, onda bi imao šmek onih britanskih komedija o gubitnicima koji nađu smisao života u nečemu čudnom i neplaniranom. Ovako imamo skoro pa tipičnu dramicu o uspehu, ne mnogo različitu od sportskih dramuljina. Uostalom, nije li današnji svet sportski ustrojen gde svi ganjaju neke bodove popularnosti?

Zapravo, jedino što će vas navesti na krivi trag je naslov, sročen tako da bi odgovarao društvenoj mantri o jednoj šansi za uspeh i sleđenju svoga sna. Mantra je glupost, šansi je, naravno, više od jedne, a snovi se menjaju kroz život. Paul nije imao jednu šansu, imao je barem dve. Prvu je propustio jer ga je u ključnom momentu, na audiciji za masterclass kod Pavarottija, drugu je prihvatio gotovo nevoljno.

Film gledljivim čine glumci. James Corden je zaista simpatičan kao Paul Potts, Alexandra Roach kao njegova žena Julz. Mackenzie Crook je idealan kao “comic relief”, kada već svaki junak mora da ima blesavog drugara. Njegove eskapade su klišeizirane, ali dovoljno blesave da povremeno razbiju ozbiljan ton filma. Scenario Justina Zackmana je predvidljiv, a režija Davida Frankela školska i neprimetna. Fotografija fino hvata lokacije, bilo da je to memljivi velški gradić, bilo da je to glamurozna Venecija.

One Chance nije ništa posebno. Ne može se reći da je loš film, ne može se reći ni da je dobar. Jednostavno je školski, jedan od onih za gledanje na televiziji. Na stranu što je Paul Potts sada uglavnom zaboravljena senzacija, što odmah na početku stičemo utisak “aha, TAJ tip...” i što nam je priča poznata, a pozadinski detalji nebitni, One Chance jednostavno ničim ne istupa iz mora sličnih filmova.

Dying of the Light

2014.

scenario i režija: Paul Schrader

uloge: Nicolas Cage, Anton Yelchin, Alexander Karim, Irene Jacob

Mudri novinari kažu da je najgore što se jednom novinaru može dogoditi je da postane vest, umesto da vesti piše. Slično se može primeniti na filmske autore: najgore što im se može desiti je da im život zaliči na film, posebno ako je u pitanju triler kao žanr. Izuzmimo sada horor i SF, znamo da su to imaginarni svetovi sa kodiranim simboličkim porukama i, ako su napravljeni kako treba, pod-tekstom koji je važniji od teksta. Triler se, za razliku od njih, može dogoditi i često se događa u stvarnom svetu i za njega važi generalno pravilo da je bolji što više korespondira sa realnošću ili makar zamislivošću.

Upravo se to događa u karijeri, a posledično i životu, Paula Schradera. Produkcija skoro svakog njegovog filma liči na korporativni triler obojen bahatošću, intrigama i podmetačinama. Primer od pre nekoliko godina sa filmom Dominion, koji je izašao u dve verzije, Schraderovoj i studijskoj premontiranoj, govori nam o Hollywoodu kao mestu neosetljivom na autorske slobode, ali produkcija filma Dying of the Light poprima potpuno nove, nesuđene razmere korporativnog trilera i oštrih sukoba između autora, studija i investitora. Na kraju po pravilu autori izvuku deblji kraj, ali najveću štetu pretrpi sam film koji nije ni tamo ni ovamo.

 

Dying of the Light je Schrader originalno napisao za Nicolasa Windinga Refna, negde između Valhalle i Drivea, sa namerom da glavnu ulogu ponudi Harrisonu Fordu. Ideja je bila da film bude mračan špijunski triler o dugotrajnom sukobu nasmrt bolesnih aktera, CIA-inog operativca i radikalnog islamiste. Obojica su zamišljeni kao pravi vernici svojih sistema i obojicu su moderna vremena pragmatizma i moralne fleksibilnosti sažvakala i ispljunula. Film je zamišljen kao mračan i u bukvalnom i u prenesenom značenju, sa ekspresionističkom i visokosimboličkom tamnom fotografijom i nimalo srećnim krajem.

Prvi je, upravo zbog jezivog kraja, iz priče izašao Ford, da bi se nakon njega iz rediteljske fotelje povukao Refn (iako ostaje potpisan kao producent). Umesto pristojnih sredstava, film je skupio samo 5 miliona dolara, od kojih je milion potrošen na honorar glavnog glumca. Još važnije od toga, novac je filmski sumnjivog porekla, glavni financijer je biznismen i filmski diletant David Grovic (pamtimo ga po poražavajuće lošem filmu The Bag Man). Schraderu je film na kraju oduzet, premontiran i uglavnom ispražnjen od konotacija, do te mere da je čak i fotografija dodatno posvetljena. Konačan rezultat je komad filmske konfekcije.

Evan Lake (Cage) je obaveštajac na terenu koji je u zarobljeništvu kod Muhammada Banira (Karim) izgubio deo uha i veći deo ega pre nego što su ga specijalci izvukli. Lake je od tada uglavnom uposlen na kancelarijskim i analitičkim dužnostima, Banir se smatra mrtvim, iako Lake veruje da je živ i da se skriva negde. Banir pati od atipične i smrtonosne anemije, pa asocijacija na njega izbija na površinu vezano za incident koji je uključivao uglednog rumunskog doktora koji razvija eksperimentalni tretman. Lake, sa druge strane, pati od atipičnog i agresivnog demencije u ranoj fazi, a simptomi su, ako je verovati filmu, širi nego kod Housea, uključuju i drmanje ruku i agresivne promene raspoloženja i zaboravljanje i asocijalno ponašanje. Potpomognut vernim pomoćnikom (Yelchin) i starom ljubavnicom (Jacob), Lake će krenuti sa ganjanjem Banira po svetu, od snežne Rumunije do žarke Kenije.

 

Film je, rekoh, konfekcijski, ispražnjen od nimalo prijatnih konotacija. Ostavljene su, međutim, neke scene koje prikazuju kakav je film mogao da bude. Jedna od njih je Evanov monolog (ponavlja se na početku i na kraju filma) o tome kako je CIA potpuno izgubila kredibilitet sa padom Berlinskog Zida i postala agencija ovisna od političkih agendi. Druga znakovita scena je Evanovo deranje na svog šefa koji je “toliko duboko u Obaminom dupetu da vidi samo govna”. Treća nema naročiti kontekstualni značaj, ali je urnebesna: Evan se dere na rumunskog konobara i Rumuniju vidi kao zemlju koja je cela pušačka zona. Ostatak je generička akciona jurnjava i triler od tačke A do tačke B do tačke C, bez puno skretanja i sa nekoliko očito loše isečenih i skraćenih flashback scena Evanovog zarobljeništva.

Primetili ste da se Cage dere kao manijak i još jednom se dokazuje kao majstor neslavne veštine preglumljivanja. Ovo je jedna od njegovih uvrnutijih i lošijih uloga u karijeri i apsolutno nijedan ton ne pogađa kako treba. Ponadali smo se nakon sjajnih uloga u filmovima The Frozen Ground i Joe bataliti svoje kretenske manirizme, ali sustigao nas je Rage, Left Behind (koji se i ne usuđujem da pogledam, imam i ja neke granice) i sada ovo. Formula po kojoj Cage ima jednu sjajnu ulogu na pet očajnih izgleda da još uvek drži.

Film se malo vadi sa ostalim glumcima. Irene Jacob nažalost nema dovoljno prostora da razradi svoju ulogu i uglavnom služi kao “štaka” i “plot device”. Alexander Karim je uverljiv kao specifičan tip negativca, čovek od integriteta, intelektualan, ranjiv i nevoljan da radi to što radi, ali sa prevelikim instinktom za preživljavanje. Anton Yelchin se polako profilira kao idealan “sidekick”, žutokljunac koji svog idola gleda sa divljenjem. To mu je sjajno uspelo u Only Lovers Left Alive, nešto manje uspeha je imao u Rudderless, a ovde je sasvim pristojan u granicama mogućnosti svog lika.

Dying of the Light nije posebno loš film. Ne, on je beskrvan, bezličan i nebitan i ničim ne istupa iz mase takvih filmova, uglavnom šibnutih direktno na DVD. Štos je u tome da ima nekoliko scena preko kojih je moguće naslutiti da bi ovo mogao biti značajniji i upadljiviji film koji zaista ima šta da kaže. Ovako nam ostaje da se pitamo kakav bi to film bio, i pored svih produkcijskih nevolja i kompromisa, da ga nisu namerno pretvorili u konfekciju.

Budimo iskreni i za trenutak batalimo priču o studijskoj kontroli. Paul Schrader je autor čija je karijera u primetnom padu i koji jednostavno ne želi u penziju iako su najbolje godine i najbolji filmovi daleko iza njega. Njegovi filmovi mnogo bolje zvuče kao ideja na papiru ili u pripitom razgovoru nego što izgledaju jednom kada ih dovrši. Njegova publika se osipa i gubi interesovanje. Ako bismo nagađali, legitimno bi bilo pretpostaviti da sam Schrader rado ulazi u sukobe i svađe sa studijima i finansijerima i tako sebi radi marketing i diže ego. Sudeći po prethodnom filmu, apsolutnom užasu zvanom The Canyons, Schrader nije iznad intriga i jeftinih šok-trikova. Ako je za utehu, Dying of the Light je bolji film od prethodnika, ali svejedno nije dobar film, još manje onoliko dobar koliko su visoka očekivanja od jednog od poslednjih novohollywoodkih desperadosa.

Third Person

2013.

scenario i režija: Paul Haggis

uloge: Liam Neeson, Olivia Wilde, Adrien Brody, Moran Atias, Mila Kunis, James Franco, Maria Bello, Kim Basinger

Paul Haggis i njegov status je misterija za mene. Njegov prvenac Red Hot (1993) nije privukao dovoljno pažnje, pa se Haggis vratio svojoj primarnoj karijeri na televiziji kao štancer scenarija, povremeni producent i reditelj ponekih epizoda za uglavnom nebitne serije. Onda, deceniju kasnije postaje najtraženija roba u Hollywoodu i svojevrsni rekorder: prvi dobitnik dva Oscara za scenario godinu za godinom za filmove Million Dollar Baby i The Crash. Potonji je čak na opšte iznenađenje upućenih drpio Oscara za najbolji film te godine koji su poznavaoci već unapred dodelili Ang Leejevoj gay kaubojštini Brokeback Mountain. Haggis je od tada napisao scenarije za dva Bonda i imao potpunu kontrolu nad nekoliko filmova koji su postigli promenjiv uspeh kod kritike i publike. Postavlja se pitanje jesu li njegovi uspesi bili samo puka slučajnost ili sticaj povoljnih okolnosti, jer je Third Person film koji je pogrešan na toliko nivoa.

Već od prvih kadrova, ako ne i iz površnih IMDB informacija, vidi se da je ova abominacija od filma intonirana kao Haggisov “magnum opus”. U pitanju je hyperlink konstrukcija od tri ljubavne priče, svake u svom gradu. Hyperlink je sjajan postupak kada autor zapravo ima šta da kaže (a Haggis bi imao kada bi bio iskren, pošto njegova karijera beleži i zanimljivu stavku o napuštanju sajentologije). Međutim, sa njim najčešće nema sredine: ili je pun pogodak ili je potpuni promašaj. Kada autor ne zna šta bi rekao ili kako bi to rekao, kada nema elegancije, poente, dovoljno jakih poveznica među pričama, zapravo kada nema ideje, hyperlink je teret koji se automatski čita kao pretenciozno preseravanje.

Third Person je upravo to. Dok dođe do trenutka da uočimo poveznice, već smo ugušeni u moru banalnog dijaloga o ljubavi i koječemu kakav bi izgledao neverovatno “out of character” čak i šiparicama i tri besmislena melodramatična zapleta sa likovima tankim kao papir. Više nas nije briga za te ljude jednom kada otkrijemo kako je iza te nekakve mistike i tih velikih reči koje ne znače ništa krije jedan najobičniji pucanj u prazno.

Jedna priča se dešava u Parizu gde se stari pisac (Neeson) zavukao u mir hotelske sobe kako bi dovršio i upeglao roman, a istovremeno provodio vreme sa svojom ljubavnicom (Wilde), celebrity-novinarkom zbog koje je napustio svoju ženu (Basinger) koja ga stalno zivka i puna je razumevanja za njega. Pisac je očito u krizi ili zapravo nema šta da kaže, pa u velikoj meri reciklira dnevničke beleške gde kroz druge ljude u trećem licu govori u sebi (eto misterije naslova), a njegova ljubavnica je “žena s tajnom”, nije bitno kakvom.

Druga priča je rimska. Američki biznismen (Brody) redovno putuje u Italiju kako bi se domogao krojeva od velikih modnih kuća koje posle prodaje radionicama koje prave kopije. On prezire sve italijansko i zavlači se nostalgije radi u jedan naizgled američki kafić gde upoznaje rumunsku Ciganku (Atias) kojoj pristaje da pomogne da otkupi kćerku iz kandži mafije. Možda ga je ona “uzela u rad”, a možda ne. Možda je on svejedno do ušiju zaljubljen u nju, a možda i ne. U svakom slučaju, to je poprilični obrat za tipa koji praktično živi od nemorala.

Treća priča se dešava u New Yorku, gde bivša zvezda sapunskih opera (Kunis) živi težak život nakon razvoda od poznatog i bogatog umetnika (Franco). Prinuđena je da radi kao sobarica u hotelu u kojem je odsedala, stalno je dekintirana i usred je sudske bitke za starateljstvo nad sinom gde joj je jedina šansa to što je njena advokatica (Bello) dovoljno popustljiva i osetljiva na nju da neće odustati ni po koju cenu.

Gluma, i pored ovolikih imena, nije nešto što će vas oduvati. A i kako bi bila sa tako šupljikavim scenariom i tako drvenim pseudo-pametnim popujućim dijalozima. Osveženje je videti Neesona kao živog čoveka, a ne kao akcionog heroja, čisto za promenu. Nažalost, njegov pisac nema nikakav “background”, osim što se u nedogled ponavlja da je dobio Pulitzerovu nagradu za neki od svojih ranijih romana. Olivia Wilde pokazuje da zna da glumi kad treba i da može biti uverljiva kao flertuša. Kim Basinger se drži klasike sa ulogom prevarene žene. Brody deluje dovoljno čudno i usamljeno za svoj lik, možemo ga zamisliti kako pada na mističnu žensku sa velikim problemom. Moran Atias je dovoljno mistična i zavodljiva da može i ne mora biti prevarantkinja. U trećoj priči jedino Maria Bello pokazuje neke znake dobre glume, ali ona ima sve ukupno možda pet scena (u filmu koji traje preko dva sata). James Franco deluje kao da mesečari ili da otvoreno spava (samo što ne zahrče) na setu, a Mila Kunis jednostavno ne zna da glumi. Cura dobro izgleda i može da prođe sa nekom čak i relativno velikom ulogom u blockbusteru, ali ne ume da odigra niti jednu jedinu ljudsku emociju kako treba.

 

Štos je u tome što se Third Person vuče kao gladna godina i davi u nelogičnostima i odjekuje šupljinom i prazninom. Nije nas briga za junake, ne osećamo niti jednu zeru iskrene priče, svi samo tupe, palamude, plaču i upadaju u histerije. Od tog filma bi se pametnom razradom napravila tri pristojna odvojena ili možda čak i jedan impozantan hyperlink kada bi autor imao pojma šta hoće. Third Person ne vodi nikuda i to traje toliko dugo da će poenta, i ako je ipak bude, bez problema promaći i najupornijem gledaocu.

Arbitrarne poveznice, kako u samoj osnovi priče, tako i u njenoj izvedbi (recimo scena se završava tako što jedna osoba legne u krevet, pa se pretopi sa sledećom scenom u kojoj to isto čini i druga) su frustrirajući, ali nebitan problem. Jedno od tumačenja može biti da su sve tri priče manje ili više fikcija iz piščeve glave, da su konstrukcije za njegov novi roman (umetnik opsednut samim sobom u New Yorku i kradljivac šnajderskih patenata u Rimu su nategnute, ali moguće metafore za pisca koji se više drži kao celebrity, a kada radi – krade, što sam od sebe, što od drugih), te da s time pariska priča postaje i okvir realnosti, ali i fikcija koja se meša s njim. Filmova o stvaralačkim krizama i izgubljenim piscima sa svojim mušicama i distrakcijama nije manjkalo, ali ta tema je nekako večita. Možda se iz toga ceo film može iščitati kao Haggisova autobiografska ispovest o tome kako on nema ideju šta bi sam sa sobom.

To filmu možda dodaje jedan novi kvalitet, ali to nije dovoljno. Ovo ipak nije Adaptation. Third Person je samo jedan neuspeli, dosadni i pretenciozni ego-trip.

20.000 Days on Earth

2014.

režija: Iain Forsyth, Jane Pollard

scenario: Iain Forsyth, Jane Pollard, Nick Cave

Počinje sa mozaikom fotografija iz života Nicka Cavea, od najranijeg detinjstva, preko mladosti do zrele izvođačke dobi, venčanja sa Susie Bick, rođenja dece... Sa druge strane ekrana je brojač koji počinje od 1 i penje se prema 20.000, prateći dane koje je Cave proveo na Zemlji. Ne prenosi se to tačno i bez ostatka u godine, ali recimo da je to blizu 55 godina.

Film nas vodi kroz jedan “običan” dan u životu slavnog muzičara, pesnika, izvođača, mudrosera, mistifikatora i polu-boga, koji se, eto, poklapa sa ti da je dan nekako “okrugao”. Vidimo ga kako se budi u ukusno zamračenoj sobi, kako piše na staroj pisaćoj mašini, kako šara po nekoj knjižici, kako pretače tekstove u pesme i to u raznim fazama, od nekakvih polu-tupavih “jam sessiona” i improvizacija na temu Lionela Ritchija i kratke kafe s mlekom, pa do ozbiljnog rada na ozbiljnim pesmama na za sada poslednjem albumu Push The Sky Away. Upoznati smo i sa njegovim zakazanim obavezama tog dana: mora otići kod svog terapeuta i mora svratiti do arhiva. Usput će se tu uglaviti ručak sa Warrenom Ellisom, njegovim trenutno najznačajnijim kreativnim partnerom i priviđenja nekadašnjih saradnika (pojavljuje se i Kylie, naravno) dok se vozika po “hoće kiša – neće kiša” Brightonu gde živi, iako teško podnosi englesko vreme.

Biće tu svega, filozofije, uspomena iz detinjstva i mladosti, priče o krativnosti, o stvaranju, o poeziji, muzici, biznisu, turnejama, reputaciji, seksu i pornografiji, mudrovanju, nastupanju, izgradnji te neke persone za javne potrebe. Pominje se i drogiranje i religija, pominje se odnos sa publikom, relativnost vremena. Kao i u svojim tekstovima, Cave izvodi mađioničarski trik: priča nam nepovezane ili slobodno asocirane stvari, više slike i utiske nego nešto što ima glavu i rep i pokušava da bude celovito. I nama sve to opet deluje lično, iskreno, otvoreno, a stari lisac je postigao upravo ono što je hteo: vrteo nas je u krug i dao nam još malo svoje persone, ali nikad svoje stvarne, životne ličnosti. Cave je bio i ostao “image”, prizor.

Pozitivno sa 20.000 Days on Earth je da nije u pitanju dokumentarac o poznatom muzičaru na koji smo navikli. “Talking heads” u vidu njegovih poznanika, saradnika, kolega pričaju o njemu, on obavlja kao šatro dnevne rutine, spema se za nastup, ima tremu u garderobi, znoji se i luduje na pozornici pred publikom. Opet, ovo nije ni nekakva simulacija njegovog običnog dana u kojem nas on, iako pod strogom kontrolom, uvodi u intimu. Zapravo, sve je lažno, uređeno, iskonstruirano. Navešću primer da njegov arhiv nije u Brightonu, nego u Melbourneu. I da se pred psiho-terapeutom ponaša kao da se prvi put vide (što bi za Cavea bilo malo čudno) uz ono poznato opšte mesto “pričajte mi o svom ocu/majci/detinjstvu”. Od jutra do večeri, sve je kao postavljeno na pozornicu, ali opet nam deluje nekako originalno, čak i iskreno.

Problem sa ovakvim filmovima i ljudima kao što je Nick Cave je što, za razliku od njegove muzike, njegova filozofija (ovde data kroz sveprisutnog naratora) može da zapila. On je rešio da nas daruje sa nečim mudrim ili “mudrim”, bili mi spremi na to ili ne. Ne kažem da ništa od toga nije vredno pažnje, naprotiv. Samo je teško za praćenje celih 90 i više minuta, ume biti nepovezano, čini se bez koncepta i strukture. Iain Forsyth i Jane Pollard se zbog toga jako trude da ne udave, scene smenjuju upravo kad i kako treba i ubacuju poneki muzički intermezzo, bilo da se radi o snimanju neke od novijih pesama, bilo da se radi o koncertnim snimcima, u kojima u praksi vidimo ono o čemu Cave neprestano priča, njegove uspomene, njegov pristup, njegovu kreativnu energiju i sve ono što je na njega uticalo.

Ovako odmeren, ispoliran, istovremeno običan i neobičan, dokumentarac, mockumentary i drama, 20.000 Days on Earth je jedan odličan film, možda i za više gledanja sa guštom.

Maps to the Stars

tekst originalno objavljen na: FAK-u

2014.

režija: David Cronenberg

scenario: Bruce Wagner

uloge: Mia Wasikowska, Julianne Moore, John Cusack, Olivia Williams, Evan Bird, Robert Pattinson, Sarah Gordon, Carrie Fisher

Jedan od filmaša koji je uhvatio stazu promene i te staze se drži (toliko da je kod njega promena gotovo jedina konstanta) je David Cronenberg. Od njega smo po pravilu očekivali “body horror” i on nam je do dostavljao na redovnoj bazi na početku svoje karijere (izuzev Fast Company, što je opet deo jedne njegove privatne opsesije). U žanr koji, ako nije izmislio, onda ga je barem definirao, Cronenberg polako uvodi druge elemente, kibernetiku i psihološku (ili bolje psihoanalitičku) komponentu, koje polako preuzimaju osnovu njegovih filmova.

Psihoanaliza se kod njega učvrstila 90-ih i krenula u interakciju sa društvenim temama i promišljanjem sveta i civilizacije i ostala sastavni element većine njegovih filmova. A oni su postali najrazličitiji mogući, snimani posebno ili u parovima. Mnogima diptih o nasilju A History of Violence / Eastern Promises nije najbolje seo, mnogi su pomislili da se Cronenberg udaljava od svoje biti (ako epitet žanrovskog autora može biti nečija bit). Meni, sa druge strane, nikako nije odgovarao A Dangerous Method, kostimirana drama nominalno o istoriji psihoanalize, a zapravo ko zna o čemu. Najnoviji film Maps to the Stars je opet deo diptiha (nazovima ga “hermetičkim”) sa prethodnim Cosmopolisom. Oba filma se bave skoro potpuno zatvorenim krugovima, Wall Streetom i Hollywoodom, i indirektno se bave trulim temeljima kapitalističkog društva i u oba filma igra poprilično “daskasti” Robert Pattinson. Ali, kao što su ta dva društva i pojavno i po mehanizmu različita, tako su različiti i filmovi koji ih tretiraju.

Osim Pattinsona, zajednička im je i hladnoća, klinička preciznost sa kojom se Cronenberg hvata disekcije, ali to je nešto kao Cronenbergov “trademark” koji potiče iz njegove prirodnjačke prošlosti (studirao biologiju pre prebacivanja na književnost). On postavi metodologiju i pusti stvari da se razvijaju. Pored te hladne distance, u Maps to the Stars ima svega i svačega: porodične drame (hm, tragedije), satire, Hollywooda, sociologije slave i moći, psihologije instanta, fantazije, horora, ludila, incesta, duhova prošlosti i duhova sadašnjosti i “žlica” ili dve Lyncha.

Imamo dve povezane familijarne priče. Prva počinje sa Agathom Weiss (Wasikowska), mladom devojkom koja opekotine po telu krije dugim rukavicama i konzervativnom odećom, koja sleće u Los Angeles i seda u iznajmljenu limuzinu. Vozaču Jeromu Fontani (Pattinson), jedinom, hajdemo reći, neutralnom posmatraču, prodaje priču da upravo dolazi sa Floride i da je bila dete-glumac nekada davno, ali Los Angeles i Hollywood poznaje malo suviše dobro da bi ta priča bila uverljiva. Kasnije saznajemo da je Agatha deo “klana” Weissovih i njihova crna ovca koje su se oni javno odrekli, a koja želi da se sa njima pomiri, ma šta to značilo.

A Weissovi su priča za sebe. Klinac Benjie (Bird) je dete-glumac, zvezda komične franšize i za obnovu uloge mora da se testira, pošto je neko vreme proveo na rehabilitaciji od droge. Isprva ga vidimo kako obavlja svoju “celebrity vizitu” umirućoj devojčici, zatim kako se dere na asistenta koji je fulao traženu dijagnozu, kako visi po klubovima sa nešto starijim kolegama i koleginicama teen-zvezdama i kako maltretira mlađeg partnera (ali boljeg glumca) na snimanju. Slika i prilika “celebrity” moći u ranoj dobi. Njegova majka (Williams) ima jedino zaduženje da bude njegov agent i menadžer, te da usmerava njegovu karijeru i tera tabloide. Familijarni patrijarh, otac Stafford (Cusack) je guru self-helpa, psihoterapeut, masažni terapeut, prodavac zmijskog ulja, magle i šarenih laža koji je u Hollywoodu stekao bogatstvo, moć i poštovaoce.

Jedna od njih je i centralna figura druge priče, Staffordova pacijentkinja Havana Segrand (Moore), ostarela i propala glumica koja je u Hollywoodu odrasla i bila bi uspešnija kao menadžer. Ona očajnički želi da se vrati na velike ekrane, a posebno je fiksirana na ulogu koju je njena pokojna majka igrala u filmu iz 60-ih. To, naravno, znači da sa njenim odnosom prema pokojnoj majci nije sve u najboljem redu, a majka će se pojavljivati i kao duh (Gordon). Dve priče se spajaju kada Agatha počne da radi kao Havanina asistentkinja i samo je pitanje trenutka kada će sve otići u vražju mater u ekploziji duboko zakopanih i dobro čuvanih tajni.

Mesto radnje je Hollywood i to nije ništa novo. Još od novohollywoodskih vremena postoji običaj da se povremeno istakne surova, socijalno nepravedna i psihički poremećena (The Day of The Locust) ili košmarna (Mullholand Dr) komponenta fabrike snova. U poslednje vreme imali smo brojne primere filmova koji su uzimali Hollywood na zub, od napušenog preseransa This is The End, preko filmova o “rubnim zanimanjima” (In a World, Trust Me) do veoma oštrog igrano-animiranog filma The Congress, pa čak i razigranog, na Broadway smeštenog Birdmana možemo dodati u isti koš. Ovde se, i pored fiktivnih glavnih likova (osim Carrie Fisher u cameo ulozi same sebe), Hollywood ne čini kao nekakva izmišljena konstrukcija, nego kao verodostojni prikaz. Tome pomaže i gađanje sa imenima (pominje se izvesni Harvey, pominju se i Ryan Gosling i P.T. Anderson) i vidimo stvarne lokacije, filmske studije i ulice.

Jedan od razloga za to što Maps to the Stars deluje uverljivo je i činjenica da je scenario (a i novelizaciju, zlu ne trebalo) napisao Bruce Wagner, insajder / autsajder u svetu bogatih i slavnih, svestrani autor (romani, stripovi, scenariji, režija) i bivši šofer slavnih (eto poveznice sa Pattinsonovim likom). U zavisnosti od pozicije gledaoca, njegova perspektiva može biti iskrena do srži, a može biti i lažna i folirantska, pošto Wagnera ni posle ovako oštre kritike bogati, slavni i moćni nisu isterali iz svog društva. Njegov scenario je razigran, ali precizan, humorističan, ali otrovan, fantastičan, a opet nekako realan. Ide i u širinu i u dubinu, i jedina opipljiva mana (ako je to mana uopšte) mu je to što se na kraju suviše glatko sklapa u jednu celinu. U svakom slučaju, čak i kad ga “ne kupujemo” i kad mislimo da preteruje, dovoljno je zabavan da nas drži i ne ispušta ni na trenutak.

Razlog za to su i solidni do odlični likovi i sjajni glumci koji ih igraju. Možda zvuči neverovatno da je najsvesnija i najrealnija osoba u filmu histerična i površna žena pred klimaksom koja zna i priznaje da je starost čeka iza ugla i da mora ugrabiti svoju poslednju šansu da ne padne u zaborav. Julianne Moore je igra perfektno, iako je to njen manje ili više standardni arsenal glumačkih trikova. Izvedba joj je donela nagradu u Cannesu, a šuška se i o nominaciji za Oscara (pitanje je samo glavna ili sporedna uloga, u filmovima sa više priča je to uvek tako). Evan Bird (serija The Killing) je brutalno uverljiv kao Benjie, iako je lik malo karikaturalan. Doslovno, želimo da ga pridavimo, ali se ipak setimo da je to samo jedan običan balavac. Olivia Williams ima nešto bolje napisanu ulogu od svog proseka i unosi dovoljno ličnog pečata, ali njen lik majke na ivici nervnog sloma je zapravo najmanje upečatljiv od svih koji su u priči. Mia Wasikowska potvrđuje svoj “typecast” male čudakinje i posao radi sjajno, samo je pitanje kako će to uticati na njenu dalju karijeru. John Cusack je ovde ostvario jednu od svojih najboljih uloga ikada, prosto ti agresivni i ludački tipovi mu odlično leže. Pattinson je, rekoh, malo daskast, ali to čak i nije neka prepreka za njegovu poziciju neutralnog i zbunjenog posmatrača. Cronenberg se čak u filmu nekoliko puta grubo šali na njegov račun i na račun njihove prethodne saradnje u Cosmopolisu.

Neki će pomisliti, potpuno krivo, da Cronenberg “pljuje na ruku koja ga hrani”. To ne može biti dalje od istine. Njegova saradnja sa Hollywoodom i studijskim sistemom je vrlo ograničena i sporadična, njegovi izvori finansiranja su drugde, na kraju je i njegova publika drugde. Otud premijera u Cannesu, hitra evropska bioskopska distribucija uporedo sa festivalskom turnejom, pa onda “kod kuće” u Torontu. Američka distribucija će verovatno biti ograničena, Maps to the Stars nije sniman sa idejom o velikoj zaradi. Po poslovnom pristupu, a ne samo po nadrealnim motivima, ovo dosta liči na Lyncha, autorska sloboda je tu iznad pustih miliona.

Bilo kako bilo, ta autorska sloboda je ovde uradila plodom. Priznajem, subjektivan sam. Ja sam “movie nerd” i gotovo fetišistički uživam u pogledima unutar Hollywooda, u analizama pojmova slave i moći i u pogledima u ludilo glumaca i umetnika. Maps to the Stars je izuzetno zanimljiv film koji nastupa na nekoliko frontova, spaja malo previše stvari, skače iz realizma u nadrealizam i nazad, ali uspeva biti koherentan i koncizan. Da ne pominjemo uvrnut i otrovan. Svakako ima moju preporuku.