Secret in Their Eyes

kritika  originalno objavljena na  monitoru

2015.

scenario i režija: Billy Ray (prema filmu El secreto de sus ojos Juana Josea Campanelle)

uloge: Chiwetel Ejiofor, Julia Roberts, Nicole Kidman, Dean Norris, Alfred Molina, Joe Cole, Michael Kelly, Zoe Graham

“Strast je strast”, Pablo Sandoval, El secreto de sus ojos

Zašto Hollywood poseže za obradama uspešnih stranih filmova? Amerikanci su generalno dobra publika, tržište je ogromno i ima dovoljno filmofila, a u većim gradovima je moguće odgledati praktično sve što valja od sveže filmske berbe iz celog sveta. Nekako je ta varijanta razumljiva i opravdana za čisto žanrovske filmove, često “šav na šav” prevod teksta i konteksta olakšava dostup materijala najširoj publici i na tome kasira. Ponekad imamo i inteligentne zezalice u rekontekstualizaciji, kao što je to The Departed ili filmove koji samo popravljaju siromašno-televizijski utisak originalne produkcije, kao što je to The Girl with the Dragon Tattoo. Opet, nije mi jasno zašto bi se neko hvatao jednog od najboljih filmova XXI stoleća, argentinskog “oscarovca” El secreto de sus ojos, filma izraženog argentinskog konteksta, vešto spojenih različitih aspekata u slojevitu i koherentnu priču, te neponovljivog, argentinsko-mediteranskog duha. U doba kada inteligentni triler polako nestaje sa popisa blockbustera, pomalo mi je neverovatno da bi se neko prihvatio toga samo da bi polu-zainteresirana publika mogla da gleda film bez titla. Druge stvari su tu u pitanju.

Iskreno, očekivao sam loš film, potpuno izgubljen u prevodu. Zapravo, očekivao sam da će se Amerikanci saplesti na prvoj stepenici konteksta, kod kontinentalnog pravnog sistema koji im ne leži, a u kojem počinje politička i kriminalistička priča argentinskog originala. Začudo, do toga nije došlo, a Billy Ray je svoju priču postavio na dva koloseka, kao i original, s tim da je prošlu radnju postavio u 2002. godinu u Los Angeles, dok su još teroristički napadi na New York i Washington bili sveži i dok se očekivao sledeći takav u “Gradu Anđela”.

  Kontekst višeagencijskih špijuskih “task force” jedinica, paranoje i grozne moralne dileme da li rešavati ubistvo ili skupljati podatke o “spavačima” i njihovim planiranim napadima je sveprisutan i na njemu autor gradi atmosferu i koristi ga do maksimuma. Odstupanje od originala činjenicom da i u sadašnjem vremenu, 13 godina kasnije, opet imamo istragu koja možda vodi do počinioca je sasvim solidan trik koji dodaje na napetosti, naročito onim gledaocima koji nisu (još uvek) pogledali original. Te dve stvari, uz rekonstrukciju i citate nekoliko potpisnih detalja i dijaloga iz originala, i pored logičkih rupa, manjkavosti i nedovoljne hrabrosti da se ukaže na neke društvene probleme, film čine gledljivim, ali samo toliko.

Problemi su drugde, zbog njih Secret in Their Eyes gubi duh i snagu koju je imao argentinski original i ostaje čak ispodprosečan film. Ukratko, američka verzija ne uspeva da “ukači” priču o strasti, politički triler visokog napona i rizika, ljubavnu priču i pitanje osvete. Tako dosta arbitrarni scenario inače pouzdanog hollywoodskog scenariste Billija Raya polazi za nekim nelogičnim i vidljivo pogrešnim rešenjima, a njegova mlaka režija to samo podvlači.

Prva pogrešna odluka je menjanje odnosa između žrtve ubistva i njoj bliske osobe koja zbog toga pati. U originalu je to bio muž koji je ceo svoj život posvetio da pronađe ubicu, razočaran u sistem koji ga je ispustio iz ruku zbog kalkulacije. Ovde je to majka, i to još policajka koja učestvuje u zajedničkoj anti-terorističkoj jedinici koju pratimo. Igra je Julia Roberts koja ima nekoliko vrhunskih momenata, ali i napada preglumljivanja, pa se čini da je ovaj lik tako formiran kako bi njoj dao materijal za njenu kampanju glume bez šminke i glamura i ubeđivanja publike da je možda baš ona nova Meryl Streep. Jednostavno, dinamike odnosa su potpuno pomerene, a ljubav majke prema kćeri može biti požrtvovana, determinirana, možda i auto-destruktivna, ali sama po sebi nije strastvena.

Uostalom, nije li filmskim policajcima ultimativna strast njihova služba? Možda bi to bilo zanimljivo izvrtanje hollywoodskih klišea, ali sva je prilika da Billy Ray to nije imao na umu, pa od toga u filmu imamo same probleme i nelogičnosti glede na generalno filmski univerzum. Odnosno, da li bi filmski policajci odustali od progona ubice jednog od svojih, pa čak i za sigurnost cele nacije, a ne zbog jednog ne baš pouzdanog doušnika? Samim tim ni priča o osveti nije jednako efektna kao u originalu: mi je anticipiramo i autor je mora ubaciti, ali na kraju to izgleda nakalemljeno i nimalo iznenađujuće.

Ostaje nam, dakle, ljubavna priča za koju su zaduženi Chiwetel Ejiofor i Nicole Kidman u preslikanim ulogama kakve su imali Ricardo Darin i Soledad Villamil. Iako je razvoj njihovog odnosa u dve trećine filma isti kao u originalu, njih dvoje jednostavno nisu dorasli tim ulogama. Ejiofor bi možda i bio kada bi prestao da svakim svojim pokretom i izrazom lica imitira Darina i svom liku da svoj pečat, jer ovako deluje kao bledunjava kopija. Nicole Kidman je dobra glumica, ali je treba znati iskoristiti i računati sa njenim ograničenjima. Prvo, ona kroz veći deo filma kao da glumi u snu. A drugo, njena hladna i fatalna lepota i aristokratska aura nedostižnosti jednostavno nije kompatibilna sa tihom i diskretnom patnjom koju pokazuje Soledad Villamil u originalu. Dodajmo na to da je ljubavna priča u poslednjoj trećini filma toliko “nacrtana” i sažvakana da vređa inteligenciju gledaocima sa onim melodramatičnim izjavama i da je to dodatno udaljava od savršeno diskretnog originala.

Možda ja činim nepravdu ovom filmu time što ga poredim sa originalom. Ali oni koji su gledali će priznati da je El secreto de sus ojos postavio visoke standarde koje nije moguće tek tako dostići sa pukim oponašanjem, brljanjem i krpanjem kako se to ovde radi. Nije tu toliko stvar ni scene na stadionu, ni Sandovalovih genijalnih pijanih opservacija, pa čak ni slike politički turbulentnog društva. Stvar je duha, duše i strasti. Secret in Their Eyes ne samo da ga ne dostiže, nego ga i zanemaruje. Čak i bez originala, ovo nije dobar i snažan film. Svako poređenje samo ostavlja gorči ukus u ustima. Na kraju, ovo je obična “smuti pa prospi” bljuzga.

By the Sea

2015.

scenario i režija: Angelina Jolie

uloge: Angelina Jolie, Brad Pitt, Melanie Laurent, Melvil Poupaud, Niels Arestrup

Prvi znak za uzbunu je reputacija glumačkog para u glavnim ulogama. Oni sve manje pune stranice žute štampe, a kada to čine, obično se šuška o njihovim svađama i mogućem razvodu. Možda oni ovakve filmove doživljavaju kao terapiju, ali to je pogrešno na toliko nivoa. Elem, kad god vidim takav par u filmu hvata me zabrinutost za par, a često i za film. Primera ima, od Who's Afraid of Virginia Wolf (1966) sa Richardom Burtonom i Elizabeth Taylor koji su svađali u filmu, kao i u životu do Eyes Wide Shut (1999) sa Tomom Cruiseom i Nicole Kidman duboko u bračnoj krizi.

Istini za volju, narečeni parovi su imali pronicljive reditelje, mladog i svežeg Mikea Nicholsa, odnosno starog manipulatora i provokatora Stanleya Kubricka koji su ih usmeravali ili makar koristili razdor u njihovim vezama kako bi tu energiju pretočili na platno. Ovde umesto majstora u rediteljskoj fotelji imamo glamuroznu zvezdu koja uporno pokušava da režira. Ovog puta samu sebe, što je nezahvalan zadatak čak i za majstore, a kamo li za hobiste poput Angeline Jolie.

 Optimisti valjda još uvek misle da ona pokušava da pronađe svoj autorski glas, ali taj glas je, po onome što vidim, dosta tanak. Jedino što je zajedničko njenim filmovima je upotreba stranih jezika, a sve ostalo su drastične razlike. Prva dva uratka su bila ratne tematike, potpuni nered od filma In the Land of Blood and Honey i bolji, dosta školski Unbroken, prvi snimljen radi privlačenja pažnje na sebe celebrity-aktivizmom, drugi sa jednako strasti kao domaži zadatak u školi. Treći film autorice koja se sada potpisuje kao Angelina Jolie Pitt, By the Sea, komorna je i intimna priča, ulozi su veći, kao i moje strepnje.

Radnja je smeštena u zabačeno primorsko mestašce na jugu Francuske (koju igra nimalo slična Malta) 70-ih godina. To vidimo po detaljima kao što su frizure, odeća i automobili, ali taj “period piece” tretman nema neku vrednost osim vizuelne: sve izgleda atraktivno kao iz kataloga, ali sve to za priču nije neophodno. Takva priča se može dogoditi bilo gde, bilo kad i sigurno bez retro-chica i aristokratskog glamura bilo koje vrste.

Roland (Pitt) je pisac u krizi inspiracije, pa pokušava da je nađe u luksuznom hotelu u tom selu pored mora. Njegova žena Vanessa (Jolie) je nekada bila plesačica, sada je domaćica na tabletama koja hoda po hotelskom apartmanu kao zombi, sunča se obučena i sa šeširom, ali je apsolutno uvek savršeno našminkana. Dok ona čeka muža da bi mu natočiča piće i svađala se s njim, on manje traži inspiraciju, a više alkohol, sprijateljuje se sa starim šankerom (Arestrup) i uživa u vežbanju francuskog.

 Znamo da njih dvoje kriju neku tajnu, nije čak teško ni pretpostaviti kakvu, ali trebaće nam ceo film da tačno saznamo. Jednom kada ona ispliva na površinu, reakcija normalnog čoveka će biti u rasponu od “meh” do “e, jebiga”, što ni izbliza nije dovoljno da bi opravdalo celi film.

U međuvremenu, eto nama negde na polovini drugog para, svežih mladenaca Françoisa (Poupaud) i Lee (Laurent) kojima na čelu piše “plot device”. Oni pobuđuju pažnju kod našeg para koji pratimo celi film, i oni počinju prvo da ih špijuniraju, a onda da forsiraju druženje s njima, pa opet nazad na špijuniranje. Razumemo ih, nije njima lako sa samima sobom, nije ni nama lako sa njima, i mi bismo možda radije proveli vreme, ugodnije su društvo od ovih koji se svađaju i tiho preziru, ali nismo te sreće.

Brad Pitt deluje kao da bi radije bio na drugom mestu, i to ne samo zato što mu je takva uloga, a jedini užitak koji kod njega vidimo je kad brusi svoj francuski. Inače, toliko je na auto-pilotu da je pitanje da li glumi uopšte ili je samo obukao kostim. Što se Angeline Jolie tiče, definitivno je dokazala da nije sposobna istovremeno igrati u filmu i režirati ga. Od nekadašnje lepe cure i perspektivne glumice ostala je samo prefinjena, malko plastična elegancija i nešto fingiranog integriteta. Ako je ovakvu ulogu ona sebi napisala, pitanje je kako je tek vide drugi i kakvu bi joj oni dali. A i režija na tragu starih evropskih art-filmova joj ide otprilike kao brucošu na nekoj ne baš prestižnoj filmskoj školi: citati su vidljivi, ali ne i utemeljeni.

By the Sea je komad filmskog otpada koji treba propustiti. Možda je stvarno u pitanju terapija za parove, možda se oni na ovaj način izražavaju i prazne, ali niko nije dužan to gledati. Osim ako vas baš toliko zanima njihov brak. Onda vas ni ja neću od toga odvratiti.

Room

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Mala soba “tri sa tri”. U sobi su majka (Brie Larson) i sin Jack (Jacob Tremblay), spavaju u istom, tijesnom krevetu. Pored kreveta, u sobi je također hladnjak, umivaonik, štednjak, stol sa dvjema stolicama, stari televizor, ormar, pa čak i kada u kutu. U sobi je, reklo bi se, cijeli njihov život. Jack nam kao narator objašnjava da oni iz sobe nisu nikad izašli i da za njih postoji soba, oko nje svemir, a negde između televizija kao svijet mašte i magije.

Jack se budi, peti mu je rođendan. Sa majkom obavlja dnevne rituale tjelovježbe i kupanja. Za poseban dan Jack će kasnije pomoći majci oko pripreme posebne poslastice: prave rođendanske torte, kao na televiziji. Torta je mala i skromna, sa jednostavnom bijelom glazurom i rukom ucrtanim brojem 5. Poklona nema. A nema ni svijećica, što je Jacka posebno rastužilo. Stari Nick ih nije mogao donijeti jer mu je majka tražila samo neophodne stvari, poput traperica. Vjerojatno za sina, ne za sebe.

Ako ste mislili da je ovo uvod u potresnu socijalnu priču o siromaštvu u kombinaciji sa rijetkom fizičkom ili psihičkom bolešću, a da je Nick susjed koji im pomaže, evo par detalja koji će vas razuvjeriti. Soba nema prozora osim svjetlarnika, a vrata su zaključana četvoroznamenkastom zaporkom. Njih dvoje su tamo protiv svoje volje, a Stari Nick je njihov tamničar koji dolazi noću dok Jack spava u ormaru (ili se pravi da spava) te seksualno opći s njegovom majkom koja mu se prepušta silom prilika. 

Neprijatnu scenu vidimo iz Jackovog zornog kuta, između letvica na vratima ormara, i zbog toga nije tako grafična kao što smo navikli. Ali trudeći se da ga po svaku cijenu zaštiti od neprijatnosti njihovog svakodnevnog života, majka je postigla kontra-efekt: dječak svakako ne shvaća koncept silovanja, pa je Stari Nick za njega postao polu-božanska pojava koja magijom donosi stvari sa televizije. Kako je sada “već veliki”, majka mu otkriva da ona nije oduvijek živjela u sobi, da je soba zapravo spremište u vrtu, te da između sobe i svemira postoji čitav svijet, a da televizija nije magična, nego više ili manje preslika tog svijeta. Ona će mu objasniti da mora pobjeći i kako će to učiniti.

Možda sam otkrio suviše ključnih detalja, ali, istini za volju, to je učinio i foršpan: znamo da će Jack pobjeći, i znamo kako. Uostalom, preživljavanje u zatočeništvu i eventualni bijeg je samo jedan dio filma “Soba” Lennyja Abrahamsona snimljenog po romanu Emme Donoghue u njenoj vlastitoj scenarističkoj priredbi. Ono što nakon traume otmice i zatočeništva slijedi je odlazak, odnosno povratak u svijet i trauma (ponovnog) suočavanja s njim, te socijalizacija, odnosno resocijalizacija. U toj novonastaloj situaciji ne znamo kome je teže: Jacku koji se po prvi put susreće sa nečim što se ostalima podrazumijeva (babom, djedom, policajcima, ljekarima, drugim ljudima općenito, ali i igračkama, kućama, dvorištima i automobilima), ili njegovoj majci koja se sa svim tim stvarima i ljudima ponovo susreće i pokušava nastaviti život koji je u prošlosti nasilno prekinut.

Lennyju Abrahamsonu se mora odati priznanje za održavanje napetosti, i to baš u onoj sceni bijega koja je prisutna na foršpanu. On ju odlično priprema u nekoliko prethodnih, a kad na nju dođe red, zaboravljamo na svoje iskustvo i ono čega se sjećamo, i zaista napeto i sa interesom pratimo hoće li se dječak izvući. Abrahamsona se mora pohvaliti i za izbor glumaca za glavne uloge. Brie Larson je izuzetno zanimljiva glumačka pojava, naročito prisutna na američkoj “indie” sceni, koja poseduje tu rijetku kvalitetu običnosti i iskrenosti. Uloga otete, traumatizirane žene lišene svakog glamura, ali i hrabre majke spremne na ultimativnu žrtvu za dobrobit svojega sina, stoji joj kao salivena. Mali Jacob Tremblay je, sa druge strane, otkrivenje filma. Ovakve dječje uloge se čine jednostavnima, ali teško je pogoditi i odigrati emocije limitirano socijaliziranog, a ipak mentalno neoštećenog djeteta u trenutku nošenja sa traumom. Njegova histerija i samoživost, ali i ljubav prema majci i požrtvovnost apsolutno su na mjestu. Jacob Tremblay je veliki talent u nastajanju, a Lenny Abrahamson ga sjajno kontrolira i usmjerava.

Problem sa “Sobom” je, međutim, što svoju nimalo svijetlu i laku temu podređuje djetinjoj perspektivi i registru “motivacijskih” filmova koji slave trijumf ljudskog duha nad nedaćama, filmovima kakve često možemo vidjeti na televiziji nedjeljom popodne. “Soba”, naime, zahvaća u širinu i daje nam natruhe raznih aspekata post-traumatskog stresa, ali se ne usuđuje ići u dubinu nijednog od njih. Primjer za to je suvišan lik oca odnosno djeda (igra ga uludo potrošeni William H. Macy), prisutan u sceni-dvije sa namjenom da nam prikaže kako okolica (i sama traumatizirana nestankom voljene ili makar poznate osobe) često tretira žrtve otmica i silovanja; međutim, nakon toga, zajedno sa temom, lik oca/djeda zauvijek nestaje iz filma.

Inače opservantni Abrahamson uspjeva ubaciti nekoliko zgodnih detalja vezanih za kut kamere i Jackovu perspektivu u sobi i kasnije izvan nje, ali to nije ni izbliza dovoljno da bi se popravio dojam o “Sobi” kao mlakom i površnom filmu. Problem prije svega izvire u scenariju koji potpisuje autorica izvornog romana. Možda zanemarimo logičke greške, a ima ih. Kako to da je majka sina naučila čitati i pisati i pričala mu o Samsonu i njegovoj kosi, ali mu nije rekla kako se ona zove (ime joj je, ironije li, Joy, a upravo je radost poslednje što možemo vidjeti na njoj)? Kako to da se ni Jack ni ona u petogodišnjem periodu nijednom nisu razboljeli do te mjere da im je trebala liječnička njega? Kako to da ona, još prije nego što je Jack došao na svijet, nije pokušala provaliti vrata ili makar šifru na vratima? Opet nam ostaje problem razlika u medijima romana i filma. Unutarnji svijet jednog djeteta nije moguće tek tako pretočiti u sliku i razgovor. Istina, Jack je istovremeno prisutan i kao narator, pa imamo kakav-takav pogled u njegov unutarnji svijet, ali neke stvari ostaju ‘izgubljene u prijevodu’. Nešto apstraktno kao što je odrastanje u izolaciji i borba duha da očuva normalnost nije moguće tek tako vizualizirati, pogotovo ne u kanonu obiteljskog filma. “Soba” je propuštena šansa da se tematiziraju svi ti slučajevi otetih djevojčica, djevojaka i žena. Razumijem klišej o očuvanju pozitivnosti duha čak i kad je najteže. Razumijem i potrebu da se široki gledateljski auditorij zaštiti od nepotrebne grafičnosti nasilja. Međutim, ne podržavam zatvaranje očiju pred teškim temama. Otete žene su propatile. Njihova djeca su propatila. Njihova okolica je propatila. Njihove traume su duboke i to treba poštovati. Mlaki, obiteljski filmovi poput “Sobe” nisu način na koji se to radi.

La tierra y la sombra / Land and Shade

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: César Augusto Acevedo

uloge: Haimer Leal, Hilda Ruiz, Marleyda Soto, Edison Raigosa, José Felipe Cárdenas

Čija je zemlja? Ovo pitanje ne postavljam u kontekstu suseda koji se sude oko međe ili naroda koji ratuju oko granice. Postavljam ga u tranzicionom ili klasnom kontekstu. Tranzicija može biti kao ova naša, istočnoevropska, u kojoj zemlja, fabrike ili usluge prelaze iz državnih (društvenih, zadružnih) ruku u ruke domaćih ili stranih privatnih investitora, a može biti i neka druga tranzicija, poput industrijalizacije i korporativizacije, kada zemlja ili makar njeni plodovi prelaze iz ruku sitnih sopstvenika u ruke modernih veleposednika, odnosno korporacija, a bivši vlasnici postaju tek najamna radna snaga. Pitanje je ujedno i retoričko, na njega je nemoguće dati jednoznačan odgovor i služi za razmišljanje i diskusiju.

Ruralna Kolumbija, gotovo western pejzaž. Sa obe strane prašnjavog puta su polja šećerne trske. Alfonso (Leal) hoda sa koferom u ruci po tom prašnjavom putu, kamion ga obilazi i podiže se oblak prašine. Alfonso se, saznajemo, vraća kući u rodno selo iz kojeg je izbivao 17 godina. “Sa namerom pođoh u veliki grad”... Iza sebe je ostavio ženu Aliciu (Ruiz) i sina Gerarda (Raigosa) koji su ostali na zemlji. Sin se u međuvremenu oženio lepom, poslušnom i vrednom ženom (Soto) i sa njom dobio svog sina Manuela (Cárdenas), ali se, radeći kao nadničar na susednim plantažama šećerne trske, i razboleo. Ne piše mu se dobro. Njegova majka i žena sada idu u nadnicu, a otac se vraća kako bi se brinuo o njemu, o svom unuku i o kući.

Odnosi u kući daleko su od idiličnih. Alfonsovoj ženi nije milo da se on vratio posle toliko godina, snahi, sinu i unuku je drago da imaju još nekog ko će pomoći. Kuća deluje klaustrofobično. Mala je, a njena vrata i prozori su večito zatvoreni. Sezona je kad se spaljuje trska, a prašina, dim i pepeo će još dodatno ugroziti Gerardov život. U kontrastu sa širokim i suncem okupanim vanjskim pejzažima koje vidimo kada deda i unuk izađu do dvorišta, spartanski enterijer je oslikan u tamnim tonovima i osvetljen precizno utišanim svetlom, i ta utišanost se u potpunosti preslikava i na komunikaciju među ukućanima, kao i na glumu koja je svedena, odmerena i bez ekscesa. Oni su težački tipovi, navikli da rade u tišini.

Druga linija radnje prati dve žene iz kuće na poslu u poljima trske. Plate im kasne, sindikalna organizacija ne postoji, a novac im je toliko potreban da su spremne raditi za obećanje o toj, realno gledano, sići. Te “Sutra će”, te “Za neki dan”, te “Neki dan od srede”, te “Ništa ja ne odlučujem, ja imam šefove, a moji šefovi imaju svoje šefove”, svaki izgovor je u opticaju. A žene rade i rade, i više od muškaraca u svojoj grupi sve se nadajući boljim vremenima.

Postavlja se pitanje dokle tako, jer tako nešto ne može trajati večito, a konačni ishod je sagorevanje i smrt. Postavlja se pitanje i šta učiniti. Za revoluciju je očito premalo snage, a ni te revolucije nisu ništa dobro donele radnom narodu. Možda bi trebalo priznati poraz, promeniti način života i poput Alfonsa trbuhom za kruhom otići u grad. Ali pitanje je hoće li im i to doneti sreću, nekada je ta promena delovala korenitije, a sada su i seljaci zapravo proleteri. 

Njihova situacija deluje još potresnije kada sagledamo političku ekonomiju onoga što oni u svojoj muci i znoju proizvode, na čijem suprotnom kraju stoje potrošači iz tzv. Prvog Sveta koji taj organski smeđi šećer od trske jako masno plaćaju. Kako smo u Kolumbiji, paralela sa kokom, ma koliko se činila neumesnom, nameće se gotovo sama od sebe.

La tierra y la sombra nije film koji će vam promeniti život, niti gledanje na filmove, ali će vas svakako naterati da razmišljate o stvarima koje su vam poznate. O pravu na rad. O pravu na naknadu za taj rad. O pravu na lečenje, posebno ako je bolest posledica izlaganja rizicima na radu. O pravu na dostojanstvo. Ovaj mali, gotovo školski “arthouse” film to čini iskreno, intuitivno i inteligentno. Kritičari širom sveta su tu iskrenost prepoznali, film je pokupio četiri nagrade u Cannesu, među njima i Zlatnu Kameru za najbolje debitantsko ostvarenje i tri značajne nagrade u Solunu. To prepoznaje i festivalska publika gde god se film zaustavio na svojoj turneji. Stoga i ja dajem svoju preporuku da ga pogledate čim budete u prilici.

The Keeping Room

2014.

režija: Daniel Barber

scenario: Julia Hart

uloge: Brit Marling, Hailee Steinfeld, Muna Otaru, Sam Worthington, Kyle Soller, Ned Dennehy, Amy Nuttall, Nicholas Pinnock

Istorijska je činjenica da je Američki građanski rat početak onoga što nazivamo ženskom emancipacijom. Dok su muškarci bili zauzeti ratovanjem, ženama su na brigu ostavljene farme i radnje. I pokazale su se doraslima zadatku. To je jedna strana medalje. Druga je da su iste te žene, naročito na mestima u blizini onih gde su se vodile borbe ostale najizloženije nasilju vojski i bandi u prolazu. Posledice rata...

The Keeping Room u centar postavlja tri žene na farmi, negde na Jugu pred kraj rata kada vojska Unije polako osvaja poslednja uporišta. One su dve sestre, starija Augusta (Marling), sposobna sa puškom koja figurira kao glava porodice i mlađa Louise (Steinfeld), večito sa glavom u oblacima. Sa njima je i bivša robinja Mad (Otaru). Majka je verovatno umrla, otac poginuo, a i Madin verenik je verovatno u vojsci, severnjačkoj. Vremena se menjaju, nestabilna su i nepredvidljiva i treba preživeti. Iz njihove perspektive na zabačenoj farmi, možda je i došlo do kraja sveta, samo njima niko nije javio...

Samo film ne počinje s njima. Atmosfera je jednako apokaliptična i zloslutna. Crnkinja slučajno naleti na dvojicu vojnika Unije (Worthington, Soller), izvidnicu ili prethodnicu, na svom pohodu zadovoljavanja svojih potvrda. Znate već: pljačka, silovanje i ubijanje svakog dovoljno nesrećnog da im se nađe na putu. Augusta će slučajno naleteti na njih dvojicu u opusteloj seoskoj gostionici gde je otišla po lek za Louise koju je ujeo rakun. Iako će se sticajem okolnosti snaći i odbiti njihov prvi nalet, oni će je islediti do farme, pa će se sve tri žene naći u opasnosti.

Film se kreće kroz razne žanrove, od istorijske ratne drame, preko natruhe westerna do “home invasion” trilera, ali to čini u konstantnom tempu. Nivo napetosti je visok od početka do kraja i ona dolazi iz te guste i teške atmosfere sveopšteg beznađa. To ima logike pošto je film smešten na Jug, na poraženu stranu u iscrpljujućem ratu. Južnjačka samo-viktimizacija postoji kao filmski još od Griffitha i The Birth of a Nation (1915), ali ovde se ne može govoriti o rasističkim pod-tonovima, iako su Yankees strah i trepet. Ipak The Keeping Room će samo zbog činjenice da je protagonistkinja iz bivše robovlasničke klase (iako je svesna da je vreme takvih odnosa prošlo i ne žali za njim) biti sporan film, iako upravo bivša robinja ima najpamtljiviji monolog i figurira kao moralna vertikala.

Moj problem sa The Keeping Room je druge prirode. Jednostavno, film ima dobru ideju, čak i razrađeni scenario koji se našao na “crnoj listi” dobrih scenarija koji nisu još realizovani, ali niti ide do kraja u otkrivanju stanja stvari, niti uspešno zalazi u emotivnu i psihološku dubinu. Zapravo nas zasipa jednim te istim, potpuno ispravnim, ali banalnim zaključkom da je rat pakao za ženu. Znamo od prve scene, nećemo znati ništa bolje ni na kraju. Iako je gluma dosta ekspresivna i na nivou, posebno od strane naše tri heroine, čak i kad bi likovi mogli biti izgrađeniji, reditelj Daniel Barber konstantno udara na isto mesto, pa nešto što bi prošlo kao efektan “mood piece” postaje naporno filmsko iskustvo.

Razumem estetiku indie filma, duge kadrove, kameru iz ruke i izvlačenje maksimuma iz rumunskih lokacija koje začuđujuće dobro “igraju” jug Amerike. Razumem i budžetska ograničenja i autorsku odluku da film ne skrene putem nekakve akcije, osvete, klasične western pravde... Inovativno je što Građanski rat posmatramo, za promenu, iz ženske perspektive, ali mi je žao što The Keeping Room nije kompletniji i bolji film.

La Sapienza

2014.

scenario i režija: Eugene Green

uloge: Fabrizio Rongione, Christelle Prot Landman, Ludovico Succio, Arianna Nastro, Eugene Green

Eugene Green je Amerikanac u Parizu, ali potpuno ruši stereotipe Amerikanaca u Parizu, kako one s početka XX stoleća, tako i one modernije. Najjednostavnije rečeno, u pitanju je autor koji je u potpunosti prihvatio filmsku kulturu svoje druge domovine i nije tražio ništa zauzvrat. Greenovi filmovi se u najboljem mogućem maniru naslanjaju na francusko filmsko nasleđe, na Renoira, Bressona i Rivetta.

La Sapienza je jedan takav film, jedna meditacija o filozofiji umetnosti i života, vođen svojim neprevodivim naslovom (najbliže bi bilo reći mudrost i prosvetljenje). U centru te rasprave stoji rimski barok, pre svega delo Francesca Borrominija. Ali pažljivo, ovo nije film o Borrominiju, nego film u kojem se raspravlja o Borrominiju, njegovom životu, arhitektonskom delu i stavovima koji su ga vodili ka remek-delima evropske arhitekture. Kontrarno popularnim stavovima koji zapadnu (evropsku) kulturu i mudrost nipodaštavaju, La Sapienza ih slavi, čisto i bez ikakve rezerve, te poteže niti od antike, preko renesanse do sada.

Naš protagonista je arhitekta Alexandre Schmidt (Rongione), baziran u Francuskoj, cenjen i slavljen u struci. Njega vodi racionalizam i utilitarizam, preferira bolnice i fabrike, nasuprot crkvama. Njegova žena Alienor (Prot Landman) dolazi iz sličnog miljea i vodi se sličnom filozofijom, bavi se socijalnim planiranjem sa ciljem da što je moguće više usreći nesrećne. Njihov odnos je harmoničan, pun poštovanja, ali se među njima oseća nekakva preteća hladna distanca.

Oni su se uputili na odmor koji za Alexandra ima svrhu istraživanja. Naime, oni idu Borrominijevim stopama, kroz Švicarsku (gde je veliki arhitekta rođen) i Italiju (gde je radio), kako bi Alexandre napisao knjigu o njemu i njegovom delu.

Na putu, u mestašcu na severu Italije, par će naleteti na drugo dvoje ljudi, tinejdžere, brata i sestru. Mlađa sestra Lavinia (Nastro) pati od retke neurološke bolesti koja se manifestira iznenadnom slabošću i onesvešćivanjem, a stariji brat Goffredo (Succio) se sprema da upiše studije arhitekture u Veneciji. Iako je Alexandre poslovično hladan i distanciran, Alienor dolazi na genijalan predlog da muškarci nastave put prema Rimu i pogledaju remek-dela barokne arhitekture, a da se ona za to vreme druži sa Lavinijom. Sad, devojka jako teško podnosi razdvajanje od brata, ali svi četvoro će u tom aranžmanu naučiti nešto o sebi i o životu, te možda dobiti malo mudrosti i prosvetljenja.

La Sapienza bi bila još jedan traktat o umetnosti i filozofiji kakvi su relativno česta pojava u evropskom art-filmu. Dobro, arhitektura kao nešto u konačnici utilitarno nije često u prvom planu takvih filmova, ali nije ni neka neistražena teritorija. Međutim, stvar je u tome kako Green to postavlja i kako to kroz film nosi i kao autor, ali i kao glumac u jednoj pamtljivoj epizodi, kao izbeglica iz Iraka.

U nekom drugom filmu bi to ukočeno govorenje u kameru i generalno statični kadrovi bili klasičan artistički štos. Ali ovde to sjajno prati psihička stanja likova. Tu statičnost najviše potencira stegnuti Alexandre i njega ta statičnost prati čak i u potencijalno smešnim scneama, kao što je ona sa ekipom njegovih prijatelja u rimskoj Villi Medicci ili ona sa napaljenim australskim turistom i kustosom u Sant'Ivo alla Sapienza. Druge likove u filmu kamera prati fluidnim pokretima. Međutim, kako film prolazi i kako se Alexandre otvara, tako se ta fluidnost prenosi i na scene sa njim.

Zapravo, nikada nismo prestari i toliko okoreli da ne bi primili malo mudrosti i prosvetljenja, kao što nikad nismo toliko fragilni da ne bi odrasli. Četvoro naših junaka će to osetiti. La Sapienza ima moju veliku preporuku.

Kamisama no iu tori / As the Gods Will

2014

režija: Takashi Miike

scenario: Hiroyuki Yatso (prema manga stripu)

uloge: Sota Fukushi, Hirona Yamazaki, Ryonosuke Kamiki, Mio Yuki, Riri Furnaki

Plodnost Takeshi Miikea je legendarna: za 25 godina karijere japanski autor beleži 97 naslova u svim zamislivim žanrovim. Štancao je za video i televiziju, brzo dogurao do bioskopskih filmova i sada kada je “usporio” izbacuje najmanje dva naslova godišnje. Naravno, ni uz najbolju volju ne mogu ispratiti sve što Miike radi, budući da bar polovina njegovih filmova ne ugleda američko, evropsko ili festivalsko tržište. A i iskreno sumnjam da je moguće održati nivo inspiracije iz filma u film, iz godine u godinu.

As the Gods Will se isplatilo čekati tih godinu dana koliko sam lovio kopiju sa prevodom pošto sam propustio šansu da ga pogledam na festivalu. Čudna stvar, nešto noviji Yakuza Apocalypse sam pogledao ranije, još letos, takva je bila prilika, ali sam ostao nezadovoljan nekoherentnošću Miikeovog trasha. As the Gods Will je potpuno suprotan primer: pitak, zanimljiv, zabavan, potpuno jasan, a opet lud, nakrcan inspiracijom i pun japanskog čudaštva.

Premisa je jednostavna. Ovo je “game of death” film (tipa Battle Royale, kad smo već na japanskom terenu) smešten u srednjoškolski milje. Naš junak Shun Takahata (Fukushi) se moli za zabavniji život od njegovog koji se svodi na igranje igrice i blejanje u školi. Zašto život ne bi više ličio na igricu i bio uzbudljiviji? Želja će mu se ispuniti toliko da će poželeti svoj dosadni život nazad. Ni sam nije svestan kako...

Sve počinje sa Daruma lutkom u učionici. Ovo je varijacija na temu igre kod nas poznate kao “drvena marija”, učesnici se ne smeju kretati dok je lutka okrenuta prema njima, cilj je približiti se i isključiti je. Samo su posledice brutalnije: onaj ko ispadne, ispada stvarno, glava mu eksplodira, projektil krvi i krvavo crvenih perli poleti iz njega. Sledeća igra je mačke i miša u fiskulturnoj sali. Učesnici su miševi i moraju izbeći džinovsku robo-mačku, uspavati je i okačiti joj zvonce veličine košarkaške lopte. Bizarnosti se samo nastavljaju, sve redom su dečije igre sa smrtnim ishodom za promašaje, a logika neprejebivo stripovska i “gamerska”. I sve deluje istovremeno slatko i dečije nevino, ali je zapravo brutalno.

Naravno, naš junak nije sam, nego je okružen nekolicinom tipskih likova. Nije teško pretpostaviti da su potencijalne simpatije Ichika (Yamazaki) i Shoko (Yuki) relativno značajne za priču, kao i mladi psihopata Amaya (Kamiki) koji zaista uživa u igri, dok su ostali, RPG terminologijom rečeno, NPC-evi čiji nam gubitak neće puno značiti. Mada Miike ima nekoliko aseva u rukavu i par puta nas fino navodi na krivi trag po tom pitanju. Štos je u tempu koji je savršen, kad god padne, majstor ga podigne nekim trikom. Znamo za foru, ali nam ne smeta.

Isto tako, tipskost likova i njihovih međusobnih odnosa nije nešto što se može zameriti. Poenta filma je negde drugde i vrlo se jasno da iščitati. Miike zapravo govori o borbi za opstanak i surovosti darvinizma, ali i o sudbini i sreći. Pritom potpuno izbegava kliše “feel-good” filma za klince i dobro sakriva svoje udarce. Iako znamo da je bitka od početka krvava, ali na onaj stripovski “pulpy” način, ništa nas neće pripremiti na tu količinu mraka i cinizma.

Nije to ništa loše, naprotiv. Niti Miike na bilo koji način popuje. Niti se iživljava. Svet je surov, ali to ne znači da u njemu ne možemo uživati. Ili se makar zabaviti. As the Gods Will je upravo to: dva sata čiste, infantilne i krvave zabave, očekivano bizaran, produkcijski ispoliran i znalački režiran film. Prosto, razlog zašto je Takashi Miike majstor.

Trumbo

kritka originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Jay Roach

scenario: John McNamara (po knjizi Brucea Cooka)

uloge: Bryan Cranston, Diane Lane, Helen Mirren, Louis C.K, Michael Stuhlbarg, Alan Tudyk, David James Elliott, Richard Portnow, Roger Bart, James DuMont, John Goodman, Stephen Root, Dean O'Gorman, Christian Berkel

Ne hvatam se rado politike na ovom mestu, ali moram, situacija je takva. Svedoci smo politčko-medijske ofanzive u Hrvatskoj koja dolazi sa strane vlasti i u kojoj se kulturnim i medijskim radnicima lepe razne etikete, od famoznih “uhljeba” do “špijuna”, “komunista” i čega sve ne. Naravno, etiketira i opozicija, ali to joj je u opisu radnog mesta, ali kada vlast zaoštrava diskurs i održava svoje grupe za pritisak na ulici i na internetu, to je već stvar za zabrinjavanje, naročito kada se koristi ratna retorika i ikonografija, a nema realne opasnosti od rata. Biće da su tu neke druge stvari posredi.

Na sreću ili ne, ali takve stvari smo već viđali, i to u daleko stabilnijim demokratijama. Evo primera čuvenog “makartizma” i “lova na crvene veštice” u Americi nakon Drugog svetskog rata. Istini za volju, opasnost rata dveju super-sila je pretila. Amerika i SSSR su se naoružavali, politički sukobljavali i vodili “proxy” ratove po celom svetu i tako 45 godina. Špijunirali su se međusobno, podrivali, vršili pritisak, a u nekoliko kriznih trenutaka je Hladni rat mogao postati itekako vruć.

Jesu li američki komunisti bili sovjetski špijuni i eksponenti? Neki verovatno jesu, ali svakako nisu svi. Ima li država pravo da se brani od špijunaže? Svakako. Problem, međutim, nastaje kada se nešto što se mora obavljati profesionalno prelije u paniku i prepusti brbljivim političarima i razjarenim masama, pa ta potkazivačko-osvetnička atmosfera uzme maha. 

Uzgred budi rečeno, takva panika nije bila samo nemoralna, nego takođe i nelegalna. Američki ustav je dozvoljavao građanima da slobodno ispovedaju veru i ispoljavaju politička ubeđenja, pa makar ona bila i komunistička. Pravih komunista je ionako bilo malo još od New Deala 30-ih godina, a partija je zapravo bila dovoljno marginalna. Uostalom, nisu li Amerikanci Marshallovim planom i ekonomskom politikom dosta brojnije komuniste u Zapadnoj Evropi efektivno preveli u socijal-demokrate, a one najtvrđe sveli na margine? Čemu panika? Zapravo, moj vam je savet da ako čujete da neko govori o nekakvoj zaveri, prvo pogledate u onog koji govori i zapitate se šta to on možda krije i koji je njegov (najčešće materijalni) interes u tome?

Jedna od posledica “makartizma” (opet digresija, Joseph McCarthy nije osnovao komitet za ne-američke aktivnosti) je i progon stvarnih ili imaginarnih komunista iz njihovog “bastiona” u Hollywoodu i tzv. Crna Lista autora, glumaca i profesionalaca koje nije uputno angažirati. Crnu Listu nije napravio sam Komitet, napravili su je hollywoodski studiji pod pritiskom određenih ljudi, politički ostrašćenih ili sa političkim ambicijama unutar samog sistema, poput Johna Waynea i Ronalda Reagana.

Iako se “makartizam” i Crna Lista kao jedni od najmračnijih grehova američke demokratije spominju relativno često u filmovima i medijima, a Hollywood je notoran po tome da obožava da se bavi sobom, ipak se te teme po pravilu povezuju sa još nekim drugima i vrlo retko stoje samostalno u filmovima. Jasno, Hollywood voli hvalospeve, a mračne tajne posprema pod tepih, pa se njima po pravilu bave autsajderi iz skromnijih, nezavisnih produkcija. Tema je svakako važna, a u atmosferi rata protiv terora i novih “proxy” ratova i neobično aktuelna, pa je “biopic” Trumbo našao svoje mesto u sezoni nagrada, a u tome mu je presudno pomogao glavni glumac Bryan Cranston koji ima nominaciju za Oscara.

U pitanju je klasičan biografski film koji prati život i rad scenariste Daltona Trumba (Cranston) u periodu od 1947. godine i osnivanja Komiteta do njegove konačne rehabilitacije i odustajanja od Crne Liste početkom 60-ih. Na poslovnom planu, prvo ga zatičemo u trenutku slave: on je cenjen i sjajno plaćen hollywoodski autor, ali ga članstvo u komunističkoj partiji dovodi pod lupu kako politike, tako i ostrašćenih nacionalista koje predvodi trač-kolumnistica Hedda Hopper (Mirren) i čiji je “poster-boy” John Wayne (Elliott) kome je buka i bes maska za to što je za vreme Drugog svetskog rata služio na setu i sa šminkom, za razliku od većine komunista i “komunista” koji su bili na ratnim položajima. Sledi saslušanje pred Kongresom, zatvor, pisanje pod pseudonimom za sitan novac i za producentsku kuću specijaliziranu za jeftine B-filmove, dva Oscara pod pseudonimima, a na kraju i rehabilitacija pod uticajem beskompromisne mlade zvezde Kirka Douglasa (O'Gorman) i reditelja Otta Premingera (Berkel) koji su Trumbovo ime otvoreno stavili na špice filmova Spartacus, odnosno Exodus.

Na privatnom planu, pratimo njegov odnos sa ženom (Lane) i decom, naročito najstarijom, politički aktivnom kćerkom (Fanning) kojoj je on svojevrsni idol. Takođe, pratimo njegov odnos sa kolegama, studijskim funkcionerima i prijateljima, gde posebnu ulogu ima nešto mlađi scenarista i još uvereniji komunista Arlen Hird (C.K). U tim slikama iz života vidimo traumu koju je na njega ostavila robija, ali i rešenost da stane na kraj Crnoj Listi, čak i po cenu narušenog fizičkog i mentalnog zdravlja, pa i porodičnih i prijateljskih odnosa.

Trumbo je korektan film na važnu temu. Scenario nudi silne “one-linere” koje glumci sa guštom ispaljuju, duhoviti ping-pong i čestu komičnu relaksaciju (za koju je uglavnom zadužen John Goodman u svom tipičnom maniru agresivnog, ali u suštini pravednog “no-nonsense” tipa), pa čak i sasvim solidni “running joke” sa šeširima Helen Mirren, kao i dve gorko-slatko intonirane scene u kojima Trumbovi gledaju dodele Oscara i ne znaju da li da se raduju ili da budu besni. Sa druge strane, imamo lagano popujuće, ozbiljne polu-monologe, sažvakane i pojednostavljene da bi se lako poentiralo i kao materijal za Cranstonovu nominaciju.

Problem je, međutim, što je ton uglavnom ravan, čak i na mestima gde bi morali biti emotivni vrhunci: u zatvoru, u scenama svađe sa ukućanima i sa Hirdom i na samom kraju kada Dalton Trumbo drži govor povodom nagrade udruženja scenarista. Razlog za to je dosta jednostavan: Trumbo se, kao i mnoge biografije i filmovi po istinitim događajima, lomi između toga da bude film oslonjen na faktografiju koji se bavi širom slikom događaja i portreta glavnog lika, njegovih uverenja, psihičkih stanja i emocija. Igrajući paralelno na obe karte, film se rasipa i ne uspeva da bude ni jedno, ni drugo.

Opet, nije to loš film, ni u celini, a naročito po delovima. Glumci su odlično izabrani i u svojim ulogama najmanje dobri, a Cranston je apsolutno izvrstan. Režija je zanatski korektna, precizna i neprimetna. Detalji vezani za period, scena, kostim i dokumentarni isečci su možda za nijansu suviše očit izbor, možda čak i malo kičasti, ali ne kvare utisak o filmu. Film je očito vrhunac koliko su iz priče o Daltonu Trumbu uspeli izvući televizijski scenarista McNamara i reditelj uglavnom ćoravih komedija (Austin Powers i prva dva Fockers filma) Roach koji u poslednje vreme pokazuje interes za političke teme na filmu (The Campaign) i na televiziji (Game Change, The Brink). Da se poslužim rečima samog Trumba iz scene kada objašnjava svoja politička uverenja: verujem da sve što je dobro može biti i bolje. Sa malo više hrabrosti i nijanse, Trumbo bi bio iznad korektnog.

Freeheld

2015.

režija: Peter Sollett

scenario: Ron Nyswaner (prema istoimenom kratkometražnom dokumentarcu)

uloge: Julianne Moore, Ellen Page, Michael Shannon, Steve Carell, Luke Grimes, Josh Charles

Oni koji me poznaju znaju da se naježim čim čujem sintagmu “family values” iliti “porodične vrednosti”. Asocira me na napadnu tradiciju, crkvu i dogmu, a u tome slutim alibi za podele i mržnju prema onima koji iz tog dogmatskog okvira istupaju. Ne mislim da su ljudi sa decom heroji, niti da je brak (imeđu muškarca i žene, kako već piše ili ne piše u Bibliji, Kuranu ili čemu već) nekakva svetinja. Mislim da svako treba da živi kako hoće i gde hoće, pritom da ne ugrožava druge, odnosno da im se minimalno petlja u život.

Sad na temu. Dakle, homoseksualne osobe, u slučaju ovog filma lezbejski par, registracija partnerstva i prava koja iz toga slede. Prvo i elementarno, nije mi briga šta vi, dragi čitaoci, mislite o ljudima takve seksualne orijentacije, kao što ni vas nije briga (nadam se) šta ja mislim. Jedno je, međutim, nesporan fakat. Ljudi koji godinama žive zajedno u kakvom god aranžmanu su jedno drugome najbliža familija i to samo zbog svog izbora, jer drugo i nije potrebno. Stoga bi u normalnom svetu morali uživati ista prava kao i bračni parovi.

Freeheld slika borbu policajke Laurel Hester da njenu penziju nasledi njena partnerka Stacie Andree, sa kojom živi skupa na istoj adresi i u registriranom partnerskom odnosu. Stvar je principa i jednakosti, ma koliko zakon bio nedorečen (državni zakon je prepoznavao instituciju partnerske veze, ali je pojedinim okruzima ostavljao na volju hoće li to uvažiti ili ne) i ma koliko okolina bila konzervativna. Taj slučaj je propisno odjeknuo po američkim medijima, pokrenuo proteste gay zajednice po celoj zemlji i postao svojevrsni kamen-međaš u borbi ovih ljudi za jednaka prava i na osnovu njega je snimljen već Oscarom nagrađeni kratkometražni dokumentarac. Poslednje i ne najmanje važno, ovaj slučaj je bio inspiracija Ellen Page da se deklarira kao lezbejka i ona je jedan od producenata filma.

Prvo upoznajemo Laurel (Moore), i to na poslu: ona je iskusna detektivka, sposobna i predana svom poslu. Takođe nema hrabrosti da ispolji svoj životni stil (ipak su to rane 2000-te, gay prava nisu bila na današnjem nivou), to krije čak i od svog partnera Danea Wellsa (Shannon), i to je čini toliko usamljenom da ide daleko (na odbojku u susednoj državi) kako bi upoznala nekoga. Taj neko je Stacie (Page), dosta mlađa mehaničarka večito u muškoj odeći (karirane košulje, obične majice, kape). Njih dve ubrzo počinju da žive zajedno, kupuju i preuređuju kuću, čak i nabavljaju predivnog mastifa da im pravi društvo.

Međutim, njihova sreća je kratkog veka. Posle pregleda u bolnici, Laurel je ustanovljen rak na plućima (viđali smo je sa cigaretom nekoliko puta, loš znak) u poodmakloj fazi. Njena je želja da Stacie nasledi njenu policijsku penziju jer je to jedini način da zadrži kuću koju ne može otplaćivati od svoje mehaničarske plate. Štos je u tome što zbog zakona okružno veće, naslovni Freeholdersi, ima diskreciono pravo da to dozvoli ili ne, a njihovi argumenti za “ne” iz njihove perspektive su nedvojbeni. Sledi iscrpljujuća borba za obe u kojoj će im pomoći Dane i gay advokat Steven Goldstein (Carell) sa svojim šarenim protestnim karnevalom. Najmlađi većnik Brian (Charles) se već lomi, ali pitanje je hoće li oni imati dovoljno vremena...

To što uopšte raspravljamo o temi filma govori i što se ta tema smatra toliko važnom da bude velika tema za film govori o našoj nespremnosti da prihvatimo jednakost u različitosti. Ma šta zakon propisivao, gay osobe će još dugo biti podložne diskriminaciji, sistemskoj i vansistemskoj. Podsećam, ova se istinita priča nije odigrala tako davno.

Ono što me kao kritičara zanima je kako je sve to realizirano. Sa glumačke strane, sve je više nego solidno. Julianne Moore je opet više nego dobra i bolja od filma u celini, a njena uloga se može porediti sa ulogom takođe umiruće osobe u filmu Still Alice za koju je prošle godine dobila Oscara. Ellen Page je solidno i predano prati kao Stacie, mada igra lik koji je manje ili više sveden na opšta mesta. Michael Shannon je samouveren, stabilan i odličan kao uvek, njegove uloge imaju to ljudsko lice, a Carell je glasan i spektakularan u zapravo slabije napisanoj ulozi.

Scenario zapravo nije jača strana filma. Potpisuje ga Ron Nyswaner, poznat po Philadelphiji, i igra na sigurno, pokušavajući da uhvati srednji put između faktografije, strastvene ljubavne priče, sudske drame i šireg konteksta cele priče. Obično kad se ide na sve, ne izvuče se ništa i to je donekle slučaj i ovde, premda je film pratljiv i jednostavan. Dodajmo na to par klišea, poput likova Laurelinih kolega među kojima je jedan sramežljivi gay, jedan tipičan Jersey Shore pandur sa pripadajućim akcentom i predrasudama i šefa alergičnog na politiku, ili poput blentave scene u kojoj Stacie uspeva da dobije posao u lokalnoj radionici, i za dobru meru nekoliko scena da nas podseti da društvo ne gleda blagonaklono na lezbejke, naročito eksponirane, i eto nama predloška za klasičan televizijski film o Važnoj Temi.

Iskreno, ni režija nije impozantna. Peter Sollett, autor dva zapažena indie filma, Raising Victor Vargas (2002) i Nick and Norah's Infinite Playlist (2008), uspeva da razigra glumce i ostavi im prostora da se pokažu i uspeva nekako da održi tempo na razini gledljivog. Štos je u tome što ne uspeva više od toga, da Freeheld učini pamtljivijim i posebnijim od filma-plakalice za nedeljno popodne uz TV ekran.

Pravi problem je u tome što Freeheld ne dostiže svoje potencijale, kako filmske, tako ni aktivističke. Ovakvi filmovi se obraćaju publici koja se slaže s njima. Drugi tabor će ga ionako preskočiti. Freeheld je pristojan, ali čisto sumnjam da će ovaj film doći do dovoljno široke publike i da će nekome zapravo otvoriti oči.

The Night Before

2015

režija: Jonathan Levine

scenario: Jonathan Levine, Evan Goldberg, Kyle Hunter, Ariel Shaffir

uloge: Joseph Gordon-Levitt, Seth Rogen, Anthony Mackie, Lizzy Caplan, Jillian Bell, Michael Shannon, Ilana Glazer, Nathan Fielder, James Franco, Miley Cyrus

Da počnemo sa jednom jedinom stvari koja je u The Night Before urađena zanimljivo. U pitanju je najljigavija i najuvredljivija praksa savremenog Hollywooda: reklamiranje razne ne-filmske robe, odnosno “product placement”. Ovde je on odrađen “in character”, bez foliranja i sa ironijskim odmakom. Naime, lik koji je profesionalni sportista to radi, zaštitno je lice Red Bulla i već neke marke mobilnih telefona, o tome govori i zapravo je predmet sprdnje zbog toga. E, da, i ovisnik je o društvenim mrežama, svestan da mu je karijera vrlo ograničena.

Sve drugo je potpuni nered, i to od one najgore vrste: već viđen nebrojeno puta, a uz to i ne radi baš najbolje. U pitanju je nespretni miks između tzv. “prazničnog filma”, okruženje je božićno, i tipične ćorave komedije koja se oslanja na “bro-dude”, “stoner” i klozetski humor, a pred kraj film skreće ka “feel-good” teritoriji romantične komedije. Kupusara, što bi se reklo. Dodajmo na to Setha Rogena u svojem tipično debilnom izdanju, cameo uloge televizijskih komičara (Glazer, Fielder) i jačih zvezda (Franco, Cyrus) i eto nama sto minuta užasa.

Još na početku je jasno da ovo neće valjati, sa jeftinom forom da narator iz off-a čita lažnu božićnu knjigu u stihu. Knjiga kaže da je Ethan (Gordon-Levitt) još kao tinejdžer pred jedan Božić izgubio roditelje i da su mu školski drugovi Chris (Mackie) i Isaac (Rogen) priskočili i postali mu surogat familija. Mala digresija, obratite samo pažnju na njihova imena. Šta je sledeće? Bob i Dylan? Elem, oni su ga izveli u božićni provod (nije li to porodični praznik?), nalivali se alkoholom, napušavali travom, radili idiotarije i ludo se zabavili. Od tada je to postala praznična tradicija za njih trojicu, a negde putem su na to dodali i opsesiju: da barem jednom upadnu na godišnju elitno-dekadentnu žurku pod imenom The Nuttcracker Ball.

Bilo kako bilo, vremena su se promenila, Chris konačno ima karijeru sportske zvezde, procvetao je u 34. godini zahvaljujući steroidima (čovek se pita kako se održavao makar na pristojnom nivou do tada, ali zaboravite logiku vi koji ćete ovaj film gledati), a Isaac veoma trudnu ženu (Bell), pa će tradicija božićnog napijanja, drogiranja i rađenja pizdarija biti okončana. Jedino je Ethan onako nesnađen: pravi muziku koju ne objavljuje, radi glupe poslove (ako to nije samo sezonska stvar) i nekoliko meseci ranije je dobio korpu od Diane (Caplan) koja se smorila od njegove nezrelosti. Međutim, ove godine je Ethan uspeo da nekome ukrade pozivnice za The Nuttcracker Ball i, što se kaže, kad je bal, nek' je maskenbal, posebno ako je oproštajni.

Igre počinju, fore i fazoni se ređaju, retki uspevaju, uglavnom su nesmešni, čudni i na nivou transfera neprijatnosti. Znate ono, alkohol, droga, okapanja među prijateljima koje je život odneo na različite strane, gegovi, grimase, kreveljenje, ispaljivanje gluposti, nemoguće situacije. I gomila površnih referenci, književnih (naravno Dickens), filmskih i pop-kulturnih. I James Franco kao potpuna kretenčina u jednoj sceni. I ubeđivanje gledališta da je Miley Cyrus (zapravo, iznenađujuće ležerna kao glumica koja igra samu sebe) klasik pop-muzike, iako za to nije prošlo ni dovoljno vremena, niti je kvalitet njenog rada takav.

Naravno da nismo očekivali ništa revolucionarno, ali ovo što vidimo je fakat jadno. Većina štoseva koji deluju kao da su izgrađeni jednostavnu nisu smešni, nego zapravo deluju neprijatno i bizarno, a ako je nešto i smešno, onda je to uglavnom slučajno. Fora sa Grinch-hipsterkom (Glazer) jednostavno nije uspela, Rogenovo debilno kreveljenje u džemperu sa Davidovom zvezdom, a naročito ona scena u i oko crkve, vređa inteligenciju gledaoca, krađa konjske zaprege isto tako, a scene u kojima je Ethan sam (kao ona sa pijanim deda-mrazovima) su zapravo patetične i bedne, a to je lik za kojeg kao treba da navijamo.

Iskreno, nisam očekivao puno toga od Setha Rogena koji je dosta bolji kada nema nikakvu kreativnu kontrolu nad filmom i zapravo može biti pristojan, iako “typecast” glumac kada ga reditelj dobro iskoristi. Nisam očekivao ni od njegovih drugara, scenariste Evana Goldberga i njegovih pomagača i ko-producenata. Gledao sam This Is the End i nisam ostao oduševljen, iako se projektu ne može zameriti nedostatak ambicije. The Night Before nije ni izbliza tako ambiciozan i zapravo više deluje kao nekakva tezga, čak nevezano za praznike iz kojih smo nekako isplivali, već eto kao da je bilo vreme za novu Seth Rogen komediju.

Više sam očekivao od Josepha Gordon-Levitta, makar da zna izabrati film u kojem će se pojaviti pošto nije baš da ga ima u svakom sranju. Izgleda da su prijateljske veze ipak prejake. A, iskreno, mislio sam da je i Jonathan Levine sposoban za nešto bolje od ovoga i to na planu komedije. Warm Bodies mi se poprilično svideo, 50/50, iako sa Rogenovom ekipom skupa sa JGL-om, je bio fino napisan i režiran film, a i Wackness mu je simpatičan naslov. The Night Before jednostavno deluje odrađeno kao tezga, od samog početka ne naročito dobra i inspirativna, na kraju čak ni ne znam kako majstorski odrađena. Beskrvna ćorava komedija.

Incompresa / Misunderstood

2014.

režija: Asia Argento

scenario: Asia Argento, Barbara Alberti

uloge: Giulia Salerno, Charlotte Gainsbourg, Gabriel Garko, Alice Pea, Carolina Poccioni, Ana Lou Castoldi

Asia Argento nije tipičan slučaj dece sa slavnim prezimenom koja sav potonji uspeh u životu duguju svom poreklu i karijerama i kontaktima koje su ostvarili njihovi roditelji. To, naravno, ne znači da joj prezime nije bila svojevrsna ulaznica u svet glume, ipak je svoje prve uloge imala u produkcijama svog tata Daria, ali je sve svoje potonje uspehe kao glumica i kasnije kao autorica postigla sama, žestokim radom i ogromnim talentom i integritetom. Znači, šansa, a ne protekcija. Uostalom, setimo se samo užasne glume Sofie Coppole u nekoliko očevih naslova, pre nego što je promenila karijeru. Asia nije takav slučaj. Nikako.

Ona je sjajna kao glumica, bez daljnjeg, ali je njena autorska karijera, barem što se tiče prva dva dugometražna filma, bila ispod tog nivoa. U oba se oslanjala na autobiografske elemente svoje ovisničke mladosti, s tim da je prvenac Scarlet Diva bio dosta hrabar i beskompromisan “vanity project”, a The Heart Is Deceitful Above All Things, lažna autobiografija lažnog dečaka JT LeRoya (pseudonim spisateljice Laure Albert) jednostavno brutalni “shocker” u kojem se uloga mlade ovisnice jednostavno dovoljno poklapala sa Asiinom prošlošću.

I Incompresa je u solidnoj meri autobiografski film, ali se čini da je Asia Argento sazrela kao autorica i da te elemente inspiracije koristi veštije. Incompresa je njeno najzrelije delo i jedna vrlo dobra priča o odrastanju neobične curice u neobičnim okolnostima. Ovo je jedan izuzetno topao film koji se poigrava sa javom, snom i košmarom koji donosi takva situacija.

Aria (sjajna Giulia Salerno u jednoj od najležernijih i najdirljivijih dečijih uloga) ima 9 godina i lude roditelje koji se razvode. Do tada je ta čudna porodična jedinica u kojoj su pored Arie, mame (Gainsbourg) i tate (Garko) živele još i kćeri iz roditeljskih prvih (propalih) brakova, Lucrezia (Poccioni) i Donatina (Castoldi) nekako funkcionisala (vidimo kako u sceni za stolom), ali se u sveopštem raspadu sistema najmlađa i najosetljivija Aria našla u unakrsnoj vatri. Mama – muzičarka ima stalnu potrebu za ljubavnicima, a tata – sujeverni i nadrkani glumac večito na pragu velikog uspeha za mirom u svom malom svetu, pa je mala Aria nešto kao neželjena stvar kojom se oni dobacuju kad god im zasmeta.

Barem joj u školi ide, ima talenta za pisanje, ali ni tamo nema sreće. Zaljubljena je opasnog dečka koji je ne primećuje i ima jednu jedinu drugaricu (Pea) sa kojom radi dečije pizdarije koje su ponekad simpatično tipične za cure te dobi, a ponekad na rubu krimigenog ponašanja, ali zapravo je jasno da cure samo traže malo pažnje. Naravno, njihovo površno prijateljstvo neće biti dugog veka, a izdaja će biti prilično bolna.

Čudno ali istinito, jedini iskonski momenat sreće curica će doživeti bez ikoga, sa torbom na leđima i kavezom sa mačkom u ruci, kada se na ulici prikrpa grupi pankera. Isto kao i drugi trenuci sreće, i ovaj je kratkog veka, ali barem za razliku od onih koje ima sa svojom familijom ne dolazi sa naplatom u vidu ponovnog odbacivanja ili podmetačina kojima je sklona najstarija sestra Lucrezia.

I pored toga Incompresa nije jedna od onih “plakalica” o teškom životu, već film sa velikim srcem i dušom, te jedna iskrena introspekcija o atipičnom odrastanju kada su ti roditelji posvađani egomanijaci koji se bave isključivo sobom i svojim potrebama. Perspektiva filma je unikatna, iskreno dečija sa minimumom naknadne pameti (replika na kraju, možda višak), scenario solidan, a režija prekrasno fluidna. Vizuelni identitet je takođe odličan, snolik, snimano je na traci i oseća se, što je nesvakidašnji podatak ako uzmemo u obzir da je Asia Argento snimila prvi italijanski digitalni film.

Ostaje pitanje koliko je Incompresa autobiografski film. Ono nije naročito bitno i takva kvalifikacija ne stoji u potpunosti što se tiče čiste faktografije. Ali ipak znakovito je u svetlu iskrenosti sa kojom Asia Argento priča o svojim anksiozama i traumama inteligetnog i sjebanog deteta. Ime Aria nije slučajno izabrano, to je autoričino pravo, kršteno ime, kao što nije slučajno što Charlotte Gainsbourg sa perikom liči na Dariu Nicolodi iz Argentovih filmova. Naravno da se Dario Argento nije tek probijao 80-ih, već je imao kultni status, a prilično sam ubeđen da je svojom karijerom bio zadovoljan i da nije bio sprema svoj potpisni stil menjati za više novca i slave. Takođe, Asiini roditelji su nastavili saradnju na poslovnom planu, ipak su filmovi neka vrsta porodičnog biznisa za Argentove, ali ne sumnjam da je odrastanje s njima bio pakao za desetogodišnju devojčicu koja samo želi malo pažnje i razumevanja.