Jealousy / La jalousie

2013.

režija: Philippe Garrel

scenario: Philippe Garrel, Caroline Deruas-Garrel, Marc Cholodenko, Arlette Langmann

uloge: Louis Garrel, Anna Mouglalis, Rebecca Convenant, Olga Milshtein, Esther Garrel

Za francusku kinematografiju je Nouvelle vague otprilike ono što je Kopernik bio za astrofiziku: tačka od koje stvari nikad više neće biti iste. Ako ćemo iskreno, francuska kinematografija je najstarija na svetu i u ranim periodima filmske istorije, mnogo je napretka i inovacija došlo baš iz Francuske. Ono što karakterizira Novi talas je to da je to bila poslednja velika i dalekosežna promena u francuskom filmu koja je imala globalni značaj (pre svega, prigrlili su ga Amerikanci i uključili njegova iskustva u Novi Hollywood). Novi francuski ekstremni film s kraja 90-ih je to pokušao, ali je njegov efekat bio ograničen samo na regionalnu kinematografiju.

Philippe Garrel je jedan od mlađih autora iz originalne novovalne postave i jedan od retkih koji je postulatima tog pokreta još uvek veran. La jalousie je njegov najnoviji film, ima biografskih i autobiografskih elemenata kao i kod većine njegovih filmova, i može se reći da je po atmosferi, tematici, stavu i vizualizaciji potpuno postavljen na novovalnim osnovama.

Louis (Garrel) je ne više tako mladi glumac zaposlen u teatru gde izvodi klasične komade za ne baš sjajnu platu. Na početku filma ga vidimo kako napušta svoju ženu Clothilde (Convenant) iz razloga koji su jasni, ali ne i izgovoreni. Vidimo ga kako se useljava u novi stan u skučenom potkrovlju sa Claudiom (Mouglalis) i njih dvoje deluju uglavnom srećno. U početku je Claudia malo ljubomorna, jer ona je, kao neuhlebljena glumica, veći deo vremena kod kuće, dok je Louis stalno u teatru, verovatno okružen lepim i mladim glumicama. I Louis je sklon flertu kao takvom, bilo sa koleginicama, bilo sa ženama koje slučajno upoznaje, ali jedine ženske osobe koje okupiraju njegovo srce su zapravo njegova sestra Esther (Garrel) i kćerka Charlotte (Milshtein). Claudijina ljubomora je posledica nesigurnosti, pa je ona sklona glupavim ekscesima. Kako njene nesigurnosti napreduju, tako propada i njihova veza, a ranije nebitne stvari postaju presudne. Na kraju se uloge menjaju, jer će Claudijini sebični interesi prevladati, pa će ona, u potrazi za boljim materijalnim uslovima, zameniti i životnog partnera.

Možda sam uleteo u spoiler zamku, ali nema veze: glavna radnja filma nije ništa novo i originalno. Mogla bi se nazvati i generalnom i vrlo posebnom pričom, Philippe Garrel je tu u većoj ili manjoj meri ispričao životnu priču svog oca, a na filmu je uposlio i skoro celu svoju familiju, počevši od sina u glavnoj ulozi (koji igra svog dedu). Skrivena privlačnost ovog filma se krije u sporednim detaljima: boemskom životu Pariza, materijalnim i nematerijalnim ciljevima u životu i portretu različitih odnosa koji se kroz film grade. Zanimljiv je i stil, pre svega zbog crno-bele fotografije koja se može tumačiti kao posveta Novom talasu, kao i zbog kompaktnog formata od 70-ak minuta u koji je stalo puno toga, što na glavnom, što na sporednim tokovima radnje. Film postavlja neka zanimljiva pitanja, neka očita, neka i ne baš tako očita, i nudi razne citate (filmske i ne-filmske), te teme za razmišljanje. To čini sa tipičnom francuskom lakoćom.

Glumačka ostvarenja su solidna. Olga Milshtein uspeva da uverljivo odigra tipičnu devojčicu i time ostvaruje jednu najboljih dečijih uloga u poslednje vreme. Louis Garrel je primer za slučaj poznatog prezimena, daleko je on od sjajnog glumca, ali za njega uvek ima mesta u očevim filmovima. Na sreću, od njega se ne traži previše, tako da uspeva da ne uprska stvar kompletno. Mnogo teži zadatak je imala njegova glavna partnerka Anna Mouglalis. Claudia je kompleksan lik i kroz ceo film doživljava transformaciju, a Mouglalisova apsolutno pogađa sve prave note i u svojoj ulozi deluje organski.

La jalousie nije loš film, on je jedna solidna, možda malo staromodna ljubavna priča. Postavlja se pitanje koliko je dobar, a još više koliko je potreban. Je li Novi val stvarno toliko nov da i posle 50 i više godina autori ostaju u njegovim granicama? Nije li taj konzervativizam (da bi se radilo o retro-izjavi, potrebno je prethodno da autor uradi nešto na drugačijem kursu) u suprotnosti sa misijom pokreta koji je pomerao granice? Eto još jedne teme za razmišljanje.

The Act of Killing

2012.

autori: Joshua Oppenheimer, Christine Cynn, jedan indonežanski autor koji je želeo ostati anoniman

Možda ne znate, ali pre nekoliko godina je objavljena rang-lista najkleptokratskijih režima na svetu prema količini novca otuđenog od građana svoje zemlje. Zločinački režim Slobodana Miloševića je zauzeo visoko peto mesto, a neprikosnoveni prvak je bio Suhartov režim u Indoneziji koji je za vreme svoje tridesetogodišnje (i nešto sitno preko) vladavine samo diktatoru i njegovoj najužoj familiji doneo korist od više milijardi dolara. O Indoneziji i Suhartu se ne kod nas ne govori i ne zan puno, osim da je u pitanju bila neka vrsta vojne diktature (podržana od strane Zapada, pre svega Amerike) i da je započeo sa svrgavanjem prethodnog, pro-levičarskog (više nesvrstanog) režima koji je počeo da se njuši sa komunistima. Saznanja o sudbini komunista, pravih ili oklevetanih, i njihovih simpatizera, takođe pravih ili oklevetanih, mojoj generaciji nisu bila dostupna, mada verujem da se u onovremenoj Jugoslaviji ('65/6) o tome ipak pisalo. Bilo kako bilo, po zvaničnim podacima, za godinu dana, koliko su masakri trajali, ubijeno je više od milion ljudi (možda i više od dva miliona). Zajedno sa komunistima, nastradali su i sindikalisti i kritički nastrojeni intelektualci, kao i etnički Kinezi koji su vekovima živeli u Indoneziji.

The Act of Killing Joshue Oppenheimera i njegovih saradnika se bavi upravo tim masakrima. Ali ovo nije dokumentarac kao svaki drugi, gde ljudi, sa jedne ili druge strane, a često sa obe, sede u stolicama i govore u kameru. Ovo je nešto mnogo apsurdnije i nadrealnije. Prvo, dokumentarac je kritički nastrojen (normalno, Oppenheimer nije bolesnik), ali je suptilan i ispričan je iz vizure ubica, a ne žrtava. Da zez bude veći, ubice za svoja dela nimalo ne kaju i nimalo ne žale, nema čak ni one jalove racionalizacije tipa “samo sam sledio naređenja” ili “takvo vreme bilo, šta da se radi”. Oni su na svoje delo ponosni. Čak toliko ponosni da su nekolicina njih, svakako lokalnog i provincijalnog nivoa (mesto radnje je udaljena provincija Severna Sumatra), spremni da odigraju odabrane scene sa svojih ubilačkih pohoda.

 

I tu kreće nadrealizam. Glavni u tom “projektu” je Anwar Kongo, sada simpatični starčić, a nekada gangster, pripadnik paravojske i krvnik odgovoran za smrt najmanje hiljadu ljudi (po svom priznanju). On će za potrebe filma upotrebiti svog gangsterskog doglavnika Hermana Kota, veselog debeljka koji ima sklonost ka presvlačenju u žensku odeću (između ostalog) i igranju raznih uloga i još neke svoje kolege, susede i prijatelje. Treba imati u vidu da niko od umešanih u zločine nije odgovarao čak ni posle promene režima krajem 90-ih godina, da se niko ne kaje, da se noćne more i PTSP tumače kao znaci “slabog uma” i da ti ljudi žive uglavnom mirne i udobne živote, neki daleko od očiju javnosti, a neki su i dalje veoma bliski državnom aparatu.

Anwar, Herman i društvo imaju punu “autorsku” slobodu da svoje “scene” postave kako god žele. Anwar je bivši tapkaroš ispred bioskopa i još uvek zagriženi filmofil, koga je levičarska vlada smanjivanjem kvote za hollywoodske filmove “naterala” u paramilitarce. Naravno, na njega su presudno uticali filmovi, ratni, gangsterski, Elvisovi mjuzikli. On je kicoš bio i ostao, a kako je elegantan i pedantan bio u oblačenju, takav je bio i u ubijanju: davljenje žicom je brže, efikasnije, elegantnije i čistije nego mlaćenje motkom do smrti ili klanje. O svemu tome priča otvoreno, čak i sa nostalgijom. Njemu je stil u filmu mnogo važniji od supstance i odnosa prema njoj, pa će tako određene scene postaviti kao western, mafijaški ili ratni film, pa čak i mjuzikl.

Anwar će možda shvatiti da to što je radio nije bilo ni pristojno ni moralno, pa čak ni ljudski, ponajpre zbog “uloge” reditelja i glavne zvezde u teatru ubijanja. U retkim trenucima gde The Act of Killing pada (na samom kraju) čak će dobiti i poneku moralnu packu od inače uzdržanog Oppenheimera. Njegovi saborci do te spoznaje neće doći. Herman je suviše uživljen u zabavu snimanja filma, novinar sa ponosom ističe da je po narudžbini pisao bljuvotine, potkazivao ljude i naručivao ubistva, jedan drugi pripadnik paravojske kaže da mu se živo jebe za demokratiju i ljudska prava, Ženevsku Konvenciju i Haag. Uostalom, tamo bi stekao još više popularnosti, a i istoriju piše pobednik, pa je tako i Bushu prošao Guantanamo.

 

Možda je Joshua Oppenheimer došao u Indoneziju da snimi klasičan levičarski dokumentarac The Globalization Tapes (2003) o uticaju modernog, globalnog kapitalizma na obične radnike. Taj dokumentarac dostupan je na videu. Kada se upoznao sa krvavom istorijom Indonezije, kao i sa preovlađujućim načinom života, razmišljanja, pa i etičkim normama, uspeo je da skupi sredstva i okupi ekipu za The Act of Killing. Velika imena dokumentarnog filma, Werner Herzog i Errol Morris ovde potpisuju produkciju. The Act of Killing je nešto više od dokumentarca, više od filma, više od apsurda i nadrealizma, više od studije karaktera i etike, više od psihologije zla. Može se reći da prodire u ljudsku suštinu.

Ostavite za sobom nadu da je ovo jedan klasičan anti-zapadni i anti-američki traktat. Da, jasno se pominje na početku da su Zapad i Amerika podržali Suhartov vojni puč. Naracija je prisutna preko kartica koje su kratke i faktografske. The Act of Killing se zapravo ne bavi kontekstom, Amerikom i komunistima, pa zapravo ni Hollywoodom koji je poslužio kao inspiracija za stil koji su gangsteri i paravojska kopirali. Prvo što ga odvaja ot toga je tretman protagonista. Oni najčešće nisu monstrumi sami po sebi, Anwar bi u nekoj drugoj situaciji bio slika i prilika simpatičnog i dobrog čoveka, možda nekog benignog muljatora. Iz toga se da zaključiti da je on produkt jednog sistema u koji je rođen, sistema koji je postojao pre puča, pre dekolonizacije, možda čak i pre dolazaka kolonijalnih gospodara Holanđana. To je jedan primitivan, divljački sistem zasnovan na poslušnosti, korupciji i sujeverju. Mnogi anti-mainstream autori i antiglobalistički govnojedi često upadaju u zamku da pokazuju simpatije za divljaštvo kao jedinu iskrenu i nepatvorenu kontru dekadenciji civilizacije. Oppenheimer je tu pametniji.

Stoge je The Act of Killing i film o Indoneziji, ali ne samo o Indoneziji. Postoje neke norme u kojima ovakav apsurd ne bi bio moguć. Negde drugde, gde možda ljudi imaju iste divljačke, atavističke porive, ipak vladaju neke civilizacijske norme i makar je foliranje obavezno. Pravila i kada se zaobilaze, zaobilaze se na jedan drugi način, pritisak je mekši. Ona scena u televizijskom studiju ne bi bila moguća, umesto ponosa, pristojnost bi nalagala ćutanje. Izgleda da su to u filmu donekle shvatili jedino viši politički funkcioneri koji se pomalo i ograđuju ili makar idu na “downplay” pokolja.

 

Pokušajte napraviti misaoni eksperiment. Zemlja je Jugoslavija, godina je 1948. Tito je upravo rekao “ne” Staljinu i priklonio se Zapadu. Režim je komunistički, formalno, mada suštinski se prema saveznicima ponaša kao kooperativna prijateljska diktatura. Nešto nacionalističke i nacional-komunističke (Hebrang, Krcun) opozicije stradalo je ranije, na programu je obračun sa staljinistima i rusofilima. Da, Goli Otok je bio brutalan, ali ljudi su se sa njega ipak vraćali živi.

Misaoni eksperiment broj 2. Istočna Afrika 90-ih godina, uglavnom Ruanda. Nakon viševekovnih čarki u kojima je zemljoradničko “stacionarno” pleme Hutu izvlačilo deblji kraj, oni su rešili da se, do zuba naoružani, obračunaju sa rivalskim, nomadsko-stočarskim plemenom Tutsi koje ih je ugnjetavalo. Rezultat je bio masakr četvrtine stanovništva države u roku od nekoliko meseci, žrtve su plaćale da budu ubijene metkom, a ne mrcvarene mačetama. Brojke su dosta bliske onima u Indoneziji.

Priznajem da sam skoro godinu dana odlagao sa gledanjem ovog filma. Ne zato što sam sumnjao da će biti loš, mislim da mu je Oscar izmakao samo zbog političnosti koja nije bila bliska nekim od članova Akademije. Naprosto sam imao osećaj da će biti težak i mučan za gledanje. I to stoji, crn je kao noć i beznadežan. Međutim, u celom tom apsurdu, nadrealnosti i košmarnosti je beskrajno duhovit, toliko da ne znam da li bih se smejao glasno ili progutao sopstvenu šaku. The Act of Killing je nešto zaista posebno. Jedva čekam “nastavak” The Look of Silence.

Camp X-Ray

2014.

scenario i režija: Peter Sattler

uloge: Kristen Stewart, Payman Maadi, Lane Garrison, John Carroll Lynch, Joseph Julian Soria

Kristen Stewart doživljavamo kao trash zbog Twilighta. Delimično je sama kriva za to, pored užasnog scenarija, ni njena gluma tamo nije bila nikakvo dostignuće. Mnogo veći problem je to što ju je uloga preuzela, pa je i u projektima između delova serijala, a i u kasnijim projektima, toliko loše glumila da je to bilo bolno za gledati. (On The Road je primer toga.) Uspeli smo da zaboravimo da je Kristen počela svoju karijeru u manjim, ali dojmljivim ulogama u nezavisnim i filmovima poznatih autora. Jedna od prvih uloga u životu joj je bila kod Davida Finchera u Panic Room, gde je igrala kćerku Jodie Foster.

Camp X-Ray je nastavak te davno zaboravljene karijerne putanje. Panic Room i Jodie Foster nisam pomenuo slučajno, pošto u Camp X-Ray Kristen Stewart igra ulogu veoma sličnu onoj koju je Jodie Foster odigrala u Jaganjcima. Kristen Stewart igra Amy, svežu vojnikinju iz malog mesta na prvoj misiji nakon obuke, i to na poziciji čuvara u Guantanamu, gde će upoznati Alija (iranski glumac Payman Maadi, publici poznat iz A Separation), inteligentnog i brbljivog zatvorenika sa kojim će se upustiti u mentalne igrice i razviti nekakav sentimentalni odnos.

Dakle, Amy je nova na poslu i od početka biva upoznata sa pravilima: čuvari nisu tu da spreče zatvorenike da pobegnu, beg je ionako nemoguć, vojna baza je čuvana. Njihov zadatak je da se brinu za red i mir (odnosno da zatvorenici ne prave sranja) i da ih sprečavaju da izvrše samoubistvo. U praksi to izgleda ovako: Amy i njen partner na straži se po 12 sati dnevno prešetavaju kroz mali hodnik u zatvorskom bloku i vire u ćelije da provere šta osumnjičeni teroristi rade. Ponekad im donose hranu, vodu ili knjige. Zatovrenici su ponekad mirni, ponekad agresivni, ponekad spremaju nekakvo sranje, poput “koktela govana” (ime govori samo za sebe). Zbog toga dobijaju različite kazne, od besmislenih do izrazito nehumanih (deprivacija sna, ponižavanje).

Film nam daje perspektivu čuvara, malog šrafa u mašineriji koji se može privatno slagati ili ne slagati sa praksom, ali ne može ništa promeniti. I čuvari su zatvorenici svoje vrste: nemaju slobodnu volju, moraju pratiti proceduru, radni dan provode u hodniku koji nije prostraniji od ćelije ili u spartanskim kancelarijama, u kantini u ispraznim razgovorima. Smeštaj im je isto tako vojnički uniforman, a do kraja misije ne mogu nikamo da mrdnu niti da prime posete. Posebno zanimljiva perspektiva je žene-vojnika u generalno macho okruženju, gde je seksualno uznemiravanje, svesno ili ne, dnevna rutina. Amy ima problema sa upravo takvim nadređenim Ransdellom (Garrison). Pukovnik (Lynch) će možda pokazati razumevanje za nju, i sam previše dobro zna kako stvari u Guantanamu funkcionišu, ali neće moći da joj pomogne.

Kao slika života u zatvoru iz perspektive zaposlenog koji tačno zna šta ne štima, Camp X-Ray je efektan i dojmiljiv film koji nas ne opterećuje sa bombastičnim izjavama ovog ili onog usmerenja. Zapravo se i ne propituje je li Guantanamo kao takav zločin ili preko potrebna prečica u zakonu i moralu. Većina Amerikanaca o tome ne razmišlja, ne razmišljaju ni vojnici. Biti zatvorski čuvar je prljav posao i neko to mora da radi. Zatvorenici us nevini ili krivi, nije to ni bitno, glavno je kako prihvataju situaciju i kako se nose sa režimom. Kamera Jamesa Lextona savršeno hvata sitne detalje u malom broju prostorija i mimiku lica Kristen Stewart i njenog partnera Maadija sa kojim deli većinu scena.

Kristen Stewart je perfektna u svojoj ulozi, čak se obilato služi mikro-glumom. Istina, njeni praznjikavi pogledi u daljinu su na granici daskastosti, ali nam savršeno uverljivo slikaju ranjivu ženu u neprijatnoj situaciji u kojoj se mora držati čvrsto. Kada ima bilo kog partnera, stvari deluju dosta bolje. Kristen Stewart je apsolutno sposobna da deli ekran, nije samo isprazna zvezda, nego, čini se, kvalitetna glumica. Kao njen glavni partner, Maadi uspeva da od veoma plošnog i tipskog lika kao što je Ali (musliman, intelektualac, nemirni um, čitalac svih knjiga koje mu dođu pod ruku, civilizovan i ponosan čovek) napravi odličnu, uverljivu i kompleksnu ulogu. Od epizodista valja istaći Josepha Juliana Soriu kao još zelenijeg vojnika od Amy, čvrsto uverenog u ispravnost sistema i Johna Carrolla Lyncha kao rezigniranog oficira.

Problem je, međutim, u scenariju koji sve svoje adute otkriva relativno odmah, tako da film pada u tempu negde od sredine i vuče se prema kraju sa veoma izveštačenim melodramatičnim klimaksom. Naprosto, ima materijala za oko sat i po kvalitetnog filma koji nam daje jednu novu perspektivu na tzv. “Rat protiv terorizma”, ali ga Sattler iz nepoznatih razloga razvlači na puna dva sata. Pritom nema ništa zanimljivije da nam ponudi od generičke melodrame sa suznim pogledima i metafore o zoo-vrtu.

Šteta, jer je Camp X-Ray podgrevao nade da će biti nešto novo i drugačije, da će dati novu, realnu i izbalansiranu perspektivu u uglavnom užarnim raspravama po pitanju terorizma, paranoje, militarizacije društva i svega što se događa posle 9/11. Za utehu je to što nas je Kristen Stewart uverila da, kada se prilika ukaže, zna da odglumi i da nije samo faca za poster. Camp X-Ray je pristojan, solidan film, a mogao je biti zaista dobar.

The Woods Are Still Green / Die Walder sind noch grün

tekst originalno objavljen na portalu FAK.hr

2014.

režija: Marko Naberšnik

scenario: Marko Naberšnik, Robert Hofferer

uloge: Michael Kristof, Simon Šerbinek, Kristian Hodko, Aap Lindberg

Godina je 1917. Već tri godine traje krvavi Veliki rat, koji će dobiti novo ime dvadesetak godina kasnije kada izbije još jedan veći i krvaviji. Uvodna priča nam je poznata, Gavrilo Princip je pucao u istoriju, krunisanu glavu ili u čoveka, zavisno od percepcije, Austrougarska je objavila rat Srbiji, što je prouzročilo seriju međusobnih objava rata itmeđu zemalja u dva velika saveza. Mesto događanja je alpski front, tačnije dolina reke Soče i okolna brda i planine gde se očajnički ukopani u pozicije sukobljavaju austrougarski i italijanski vojnici.

Film nas uvodi u ratnu rutinu na usamljenoj koti R, gde se nalazi austrougarska osmatračka stanica. Iskusni kapetan Kopetzky (Šerbinek) se brine o dvojici vojnika, novajliji Jakobu Linderu (Kristof) i tek nešto manje zelenom Karlu Hafneru (Hodko). Dani teku normalno, očekuje se da logistika dopremi nove zalihe, možda i nekakvo pojačanje ili smenu, sve do jednog odsudnog italijanskog artiljerijskog napada. Hafner gine, Kopetzky biva teško ranjen, pa na Linderu ostaje da se brine o svemu. Jedina veza koju ima sa spoljnim svetom je telefon preko kojeg traži pojačanje ili intervenciju sanitetske službe, dok glasove sa druge strane zanimaju samo pokreti neprijateljskih jedinica.

Svoj emotivni vrhunac film doživljava u drugom činu kada komorna drama postaje duo-drama. Gledamo dvojicu različitih nacionalnosti, veroispovesti i klasne pripadnosti, da ne pominjemo različite činove, kako grcaju u istom sranju. Kopetzky na samrti priča o svojim uspomenama iz detinjstva i o svojoj familiji. Mnogo mlađi i zeleniji Linder pak o svojima koji žive tu, nekoliko kilometara severno. Ispijaju se poslednje zalihe ruma, rakije, vina i morfija, a nada da će im iko doći upomoć se gasi i gasi.

Film će jako pasti u tempu kad od duo-drame postane monodrama. Uvod u Linderovo ludilo i halucinacije obiluje praznim hodom. Stvari se, međutim, popravljaju prema kraju, pa The Woods Are Still Green, iako ne osobito nov i originalan, a posebno nespektakularan koncept, postaje i ostaje jedna jasna i konkretna anti-ratna izjava empatije i pijeteta prema žrtvama koje su pre 100 godina prolivale krv.

Slika rata koju nam Naberšnik i Hofferer nude je verodostojna i gadna. Do pred sam kraj nema muzike, jedino što čujemo, i to čujemo stalno, su zlokobni huk vetra i topovska paljba. Nema tu mesta junaštvu, samo očaju i borbi za preživljavanje. Naberšnik i Hofferer već u scenariju jasno kreiraju atmosferu koristeći se pre svega arhivskim i muzejskim materijalom, od pisama neimenovanih poginulih, preživelih ili dezertiralih vojnika, pa do muzejskih scenskih rekvizita, originalnog oružja, pa čak i krova planinske osmatračnice. Čak su i lokacije na kojima je snimano originalne, u pitanju je zapadna strana Nacionalnog Parka Triglav koja je zaista bila poprište odsudnih bojeva u ratu.

Marko Naberšnik je poznato ime slovenskog filma, možda jedini pravi hit-autor koji iza sebe ima veoma uspešne filmove Petelinji zajtrk (Petlov doručak) i Šanghaj. Ta dva filma su odisala toplinom i ljudskošću, čemu su doprinele lokacije Prekmurja i literarna podloga Ferija Lainščeka. Naberšnikov stil i izraz bi se najbolje mogao opisati kao jugoslovenski. U tom smislu je njegov novi film, napisan, produciran i snimljen u samo godinu dana, skok na novu teritoriju, u novu tematiku i novu estetiku. Ravnicu su zamenile planine, toplinu i bogatstvo boja makar vizuelna hladnoća, “shaky-cam” realizam, siromaštvo i sivilo, a jugoslovenski izraz nešto što bi se moglo nazvati centralno-evropski i festivalski. U tom smislu ne treba prevideti ni koprodukciju sa Austrijancima ni nemački jezik na kojem se odvija većina dijaloga.

Vreme za ovakav film je lukavo izabrano. Ove godine se obeležava stogodišnjica Velikog rata. Ipak, čini se da sa produkcijom nije požureno zbog čistog kalkulantstva, i da će The Woods Are Still Green imati uspešnu festivalsku i bioskopsku turneju. U pitanju je jedan pristojan i čovečan film o tome šta se dešava sa običnim kada se carevi i kraljevi igraju rata, i to treba podržati nasuprot herojizaciji i mitologizaciji i podeli na “naše” i “njihove”. Ovde ćete videti gadost rata, ali i poštovanje za veterane koji nisu imali izbora.

Good People

2014.

režija: Henrik Ruben Genz

scenario: Kelly Masterson (po romanu Marcusa Sakeya)

uloge: James Franco, Kate Hudson, Anna Friel, Tom Wilkinson, Omar Sy, Sam Spurell

Kreativni tim koji stoji iza ovog filma definitivno obećava. Reditelj Henrik Ruben Genz je danski filmski i televizijski reditelj, poznat po filmu Terribly Happy (2008) i radu na serijama The Bridge i The Killing u originalnoj, danskoj verziji. Kelly Masterson je do sada potpisala dva filmska scenarija, i to nimalo slaba, za Before The Devil Knows You're Dead i Snowpiercer. Možda sam pogrešio što sam očekivanja postavio visoko, jer Good People je samo korektan, prosečan triler sa milion puta viđenom pričom i mehanikom.

Tom (Franco) i Anna (Hudson) su američki bračni par u finansijskim problemima. Preselili su se u London da bi Tom uredio kuću (zapravo derutnu vilu) koju je nasledio. Renoviranje se odužilo, njihove zarade nisu dovoljne, pa su jednu sobu u svom iznajmljenom stanu iznajmili Benu, sumnjivom tipu. I pored toga im preti deložacija. Kada Ben nastrada, ni manje ni više nego u kući, Tom i Anna će naći misteriozni štek sa preko 200.000 funti, što bi trebalo da ih održi iznad vode da dovrše kuću i plate veštačku oplodnju.

Znamo već iz filmova (na pamet mi pada Boylov Shallow Grave) da se veliki novac ne nalazi tek tako i da najčešće ima vlasnika koji je nekakav opasan tip. Nekako će se rešiti pronicljivog detektiva (Wilkinson), ali pojaviće se dvojica opasnih krimosa koji imaju određene pretenzije prema tom koferu. Jedan od njih je sadistički britanski gangster Jack (Spurell), a drugi je internacionalni narko-diler baziran u Parizu koji se predstavlja kao Genghis Khan (Sy). Jurnjava, nadmudrivanje i napucavanje može da počne.

Problem je što smo to već nekoliko puta videli, a Good People nam ne donosi ništa novo. Čak je i adaptacija romana Marcusa Sakeya nespretna, a ni roman nije naročito kvalitetan. Ništa se nije dobilo sa izmeštanjem radnje iz Chicaga u London, čak su i lokacije neprepoznatljive i mogle su biti snimljene bilo gde u Britaniji. Poslednji obračun koji liči na odraslu verziju serijala Home Alone je smešan i morbidan, a sa svom silnom upotrebom majstorskog alata (bušilice, pile i ostalo) čak i apsolutno van dodira sa realnošću.

Loši su i sami dijalozi. James Franco kaže, i pritom uspeva da zadrži ozbiljnu facu, nešto poput “novac nije loš, loše je ono što ljudi rade s njim”, i to baš kao opravdanje zašto bi on drpio novac koji mu je pao s neba. “Pištolji su za pičke”, kaže Kate Hudson, dotle tužnjikava i preplašena žena, nekom gangsteru koji je juri. Ma bravo.

Gluma nije loša. James Franco dokazuje da je bolji kada je samo glumac u tuđem projektu, kada nema prste u scenariju ili božesačuvaj u režiji. Kate Hudson je zarobljena sa pasivnim likom, pa i ovo što dobijamo od nje (kad nisu u pitanju debilne replike) nije onoliko loše kao što može biti. Tom Wilkinson briljira kao stari nadrkani detektiv, Sam Spurell se snalazi sa svojim likom, tipičnim cockney gangsterom, a Omar Sy ima dve ili tri kratke scene, nedovoljno da zablista, nedovoljno čak i da izgradi lika.

Na mnogo boljem nivou su vizuelni aspekti. Vidi se da je film rađen na tankom budžetu, ali reditelj Genz zato radi na atmosferi i uspeva da ponovi efekat iz svojih danskih radova. Tempo je lagan, što svakako pojačava utisak jezivosti i “suspensa”, iako suviše dobro znamo sled događaja. Na kraju, i trajanje od 90 minuta je za ovaj film optimalno.

Kada se podvuče crta, Good People je korektan, ništa posebno triler koji se više isplati sačekati na televiziji (doći će, pre ili kasnije, uvek dođu), nego ga nešto posebno loviti. Gledljiv je, ali stvarno ništa više od toga. Ne razbijajte glavu oko ovoga.

Under Gottsunda

2014.

scenario i režija: Viktor Johansson (prema svojoj knjizi The Dark Spot)

uloge: ensemble cast

Gottsunda je blokovsko naselje u predgrađu Uppsale, dakle u Švedskoj. Tamošnje stanovništvo je uglavnom socijalna kategorija i u polovičnom broju slučajeva radi se o imigrantima. Međurasnih i međunacionalnih tenzija tamo uglavnom nema, siromaštvo i besperspektivnost su teme broj 1 što među odraslima, što među decom i omladinom. Jedna od stvari koje su tipične za Gottsundu, a deluju nezamislivo u kontekstu Švedske su česti nestanci struje, nadajmo se zbog loših instalacija i lošeg projektovanja mreže, a ne zbog sistemskog zanemarivanja najsiromašnijih.

U takvim okolnostima bujaju razne sub-kulturne i kontra-kulturne tendencije. Klinci imaju previše vremena, uglavnom su stalno na ulici, van kontrole odraslih. Viktor Johansson je prvo došao na ideju da tamo organizuje radionice i seanse na kojima bi mladi Gottsunde govorili o svom životu, svojim temama, nadama, strahovima, slobodnom vremenu. Njegova istraživanja i ispitivanja su prvo objavljena u knjizi The Dark Spot, koja je kasnije pretočena u film Under Gottsunda. Film je imao uspešnu DVD premijeru u Švedskoj, visoko se rangira na top-listama video izdanja, a od decembra biće dostupan svuda u svetu preko VOD servisa.

U pitanju je, dakle, pre svega socijalna priča, ali nemojte očekivati nekakve mračne tajne iz prošlosti skandinavske socijal-demokratije, poput seksualnih sklonosti Olofa Palmea (Call Girl) ili nikad pokajanih nacista i sumnjivih igara sa obaveštajnim službama (Millenium trilogija). Problemi Gottsunde su stalni, nerešivi i svakodnevni i pokazuju naličje sistema, ono što nećete pročitati u brošurama i ekonomskim izveštajima. Stoga ne očekujte ni nekakvo poentiranje ili demonstraciju stava. Johansson se trudi, i u velikoj meri uspeva, da svakodnevni život tog svojevrsnog geta prikaže iz blizine, ali bez intervencije i popovanja.

Rezultat je film koji podseća na radove Harmony Korina (Gummo) i ranog Gusa Van Santa. Praktično gledamo klince kako provode svoje vreme na ulici i retko u kućama. Mladu devojku otac Makedonac uči samoodbrani i samodostatnosti, jer on namerava da se vrati u Makedoniju, a ne misli da će za nju država išta učiniti. Dve devojke duvaju lepak i promišljaju kako bi volele da žive pod zemljom i jedu korenje. Neko stalno pali automobile. Dva momka razgovaraju o životu potpuno izvan sistema. Mladi Afrikanac baca pseudo-mudre rime na engleskom. Grupa momaka i devojaka u “military” odeći trenira sistemu, rusku vojnu borilačku veštinu. Tamnopute devojke vežbaju plesne koreografije. Mladi Palestinci izrađuju praćke i planiraju da napadnu policiju, vatrogasce i hitnu pomoć. Zabrinjavajuće je to što ne vidimo da ta deca idu u nekakve škole, ali možda su svi na raspustu...

Narativne linije skoro da i nema, mi ćemo gledati jedan prizor za drugim. Nejasna ostaje granica između dokumentarca i igranog filma, glumci su neprofesionalni, likovi najčešće bezimeni i pitanje je koliko oni igraju uloge, a koliko ponovo oživljavaju svoja lična iskustva. Zato i nisam navodio imena, nće biti od značaja publici. Jasno se vidi umetnički postupak kroz veoma sugestivnu fotografiju (smena krupnih i širokih kadrova) i montažu, obe potpisuje sam Johansson, kao i kroz originalnu muziku Andean Runnera koja je egzotična, hipnotiča i meditativna.

Pored formata koji će najširoj publici biti u najmanju ruku zbunjujući i neprivlačan (nema svako živaca za filmove bez radnje), problem u globalnoj distribuciji može predstavljati i izuzetna lokalnost priče. Nama sa strane teško je razumeti specifičnosti Gottsunde, pošto ona nije ni arhetipski američki geto iz filmova, a ni samo još jedna siromašna četvrt. Možda bi se mogla povući paralela između nje i ljubljanskih Fužina, blokovskog naselja sa velikim procentom ex-yu stanovništva ne baš sjajnog materijalnog stanja, ali Gottsunda je ekstremniji primer, u ekstremnijoj disproporciji sa švedskim prosekom.

Konačno, film je i dovoljno zanimljiv i vizuelno intrgigantan i funkcioniše kao “mood piece” da ga je moguće pogledati. Verovatno sa nama neće komunicirati kao sa domaćom publikom, ali to je manje bitno. Treba samo imati u vidu da svaki sistem ima ljude koji kroz njega propadnu, a svaka država, nažalost, ima svoje kolonije siromašnih.

Jauja / Land of Plenty

2014.

režija: Lisandro Alonso

scenario: Lisandro Alonso, Fabian Casas

uloge: Viggo Mortensen, Villbjork Malling Agger, Ghita Norby

Za neupućene, kao što sam pred gledanje filma i ja bio, Lisandro Alonso je šampion ne-narativnog filma. Pod tim mislim na one filmove gde se statične slike retko i sporo pomeraju, gde su likovi manje ili više zakucani od početka do kraja, vrlo malo se razvijaju, a mi ih vrlo malo upoznajemo i, na koncu, gde se lajne dijaloga mogu nabrojati na prste. To verovatno raduje prevodioce koji će svejedno naplatiti honorar, ma koliko malo posla zapravo imali, a mi ostali ćemo ili proklinjati trenutak kad smo se zajebali ili slaviti kad smo otkrili još jednog filmskog genija.

Imajući u vidu njegovu reputaciju i prethodnu filmografiju, Jauja deluje kao iskorak u komercijalnije vode. Prvo, dijaloga u prvoj polovini filma ima otprilike kao u svim ostalim Alonsovim filmovima zajedno (iskreno, i dalje deluje škrto), film ima scenaristu (koji je u slobodno vreme pesnik) i ima veliku zvezdu u glavnoj ulozi (iako se Viggo nalazi u fazi u kojoj bira opskurne art-projekte, naročito ako mu omogućavaju da govori na danskom ili španskom jeziku). Sve na prvu loptu deluje zavodljivo, pa čak i istorijski “setting” Argentine XIX veka i lokacije Pampe i Patagonije koje asociraju na western.

Nakon uvodne kartice koja nam objašnjava mit o Jauji (nekakva argentinska varijacija na temu El Dorada), u oči nam upada neobičan format slike, 4:3 sa lagano zaobljenim rubovima. Podseća na one stare fotografije na debelom kartonu, jedina razlika je boja. Vidimo grupu vojnika – inženjera u “pustinji”. Njima na lošem španskom zapoveda kapetan Dinesen (Mortensen) koji je na ekspediciju poveo i kćerku Ingeborg (Agger). Vojnici govore o čudnoj situaciji sa gotovo mitskim pukovnikom Zuluagom koji se otpravio u pohod na lokalne Indijance, i po jednima jednostavno nestao, dok se po drugima prerušava u žensku odeću i živi kao bandit. Krajolik je impresivan, ali je atmosfera napeta. Kada Ingeborg nestane sa mladim vojnikom (možda dezerterom) Cortom, Dinesen kreće sam u očajničku potragu za njom. Ali potraga će prkositi svim zakonima logike i razuma.

Fotografija Tima Salminena, stalnog Kaurismakijevog direktora fotografije, apsolutno je impresivna. Kadrovi su perfektno složeni i ostavljaju jak utisak. Slike netaknute prirode kombinaciji sa fantomskim likom Zuluage, u sećanje prizivaju Herzogovog Aguirra i Coppolinog / Conradovog Kurza, bivšeg vojnika koji je poludeo. Dalja dešavanja u filma, na vizuelnom, kao i na narativnom planu, međutim, više će asocirati na Lyncha ili Jodorowskog, uz obilje simbolike, tripova i “dream logica”.

I pored uverljive Mortensenove glume i detaljno osmišljenog lika, Jauja će nam jedva držati pažnju. Problem leži u generalnoj predvidljivosti, “dream logic” u ovom filmu nalikuje na “dream logic” u nekoliko drugih filmova. U konačnici, Jauja je izuzetno predvidljiv film iz razloga što nema dovoljno elemenata za misteriju. Osim impresivnih i uglavnom statičnih slika, svi ostali elementi se uklapaju u slagalicu na jedan jedini način, pa zapravo tu nema mesta za zagonetku. Istina, teza iza te zagonetke je intrigantna (o poreklu evropskog bogatstva stečenog u sumnjivim petljanjima u Latinskoj Americi), ali to je pitanje kojeg se ovaj film jedva dotiče.

Uvek je zanimljivo videti veliku zvezdu u malom filmu, posebno u filmu izvan svoje matične kinematografije. To, međutim, za Mortensena jedva da važi, on je već snimao u Španiji (čak mu je i kućna adresa u Madridu) i u Argentini. Upravo u Argentini je snimio jedan konkretniji i koherentniji film Everybody Has a Plan. Njega vam mirne duše preporučujem, dok Jauju ostavljam festivalskim žirijima i ostatku filmskog snoberaja.

Projekcije / Projections

2013.

režija: Zrinko Ogresta

scenario: Lada Kaštelan (prema svojoj drami 2:20)

uloge: Jelena Miholjević, Bojan Navojec, Polona Juh, Ksenija Pajić, Ksenija Marinković, Luka Petrušić, Jasna Bilušić, Vladimir Jurc

U hrvatskoj kinematografiji već nekoliko godina tinja svetonazorski sukob između repertoarskih filmova i umetničkih. Jedni iza sebe imaju brojke, kakve takve, iako, zanimljivo, hrvatska publika izbegava domaće filmove generalno. Drugi iza sebe imaju nagrade nekih žirija i pozitivne kritike u novinama. Jedni su populistički i prvoloptaški, drugi umetnički, zatvoreni i nekomunikativni. Povremeno se pojavi poneki film koji je iznad tog sukoba, relativno cenjen i kod kritike i kod publike, ali to je retkost. Projekcije nisu takav film, one su primer eksperimenta koji čak i nema naročite pretenzije na publiku. Zapravo, činjenica da sam ih našao na DVD-u u lokalnoj biblioteci je skoro pa čudo.

Sve vezano za ovaj film je nesvakidašnje. Radnje gorovo da nema, film je statičan i dijaloški. Ceo se dešava u jednoj ni po čemu posebnoj podrumskoj sali (osim što se iz neke susedne dvorane čuje opersko pevanje). Likovi su uglavnom psihološke struke (psihijatri, terapeuti, defektolozi, medicinsko osoblje) i učesnici su nekakve grupne terapije, u biti dugotrajne edukacije iz oblasti integrativne terapije (nekakav new age, prodavanje magle i sve u svemu kurčeva rabota). Neki od njih su tu zato što žarko žele, dok drugi samo žele potvrdu o stručnom usavršavanju. Saznajemo da terapija traje već neko vreme po ustaljenom programu.

Likovi su razni. Simona (Miholjević) je psihijatrica koja sve posmatra kroz prizmu svojih odnosa sa ocem. Bojan (Navojec) je defektolog, alkoholičar sa stvarnim ili izmišljenim PTSP-om, paranoidnim ispadima i lagano nacionalističkim težnjama maskiranim u arogantni i zajedljivi zagrebački humor. Njih dvoje i imaju kakvu-takvu karakterizaciju. Od ostalih, tu je barem jedan lik viška o kojem saznajemo minimalno i još jedan o kome saznajemo ponešto, ali se na ovoj seansi ne pojavljuje. Tu je i organizatorka / sekretarica / prevoditeljica Nataša (Juh), jedna bogatašica, supruga uticajnog kardiologa (Pajić), dvoje predstavnika “radničke klase”, doktorica u državnoj bolnici koja govori loš engleski (Marinković) i gay prosvetni radnik koji figurira kao njen i ne samo njen paž (Petrušić). Poslednja se pojavljuje kanadska starleta hrvatskog porekla koja uživa da priča o sebi (Bilušić). Terapiju vodi cenjeni američki psihijatar i naučnik (Jurc), ali ni njegova reputacija na globalnom nivou nije baš neka i za očekivati je da ga razotkriju kao šarlatana ili prodavca magle. Jasno je da među njima postoje sukobi od ranije, nešto od toga i saznajemo u dijalogu, ali Projekcije se bavi jednom neprekinutom seansom, bez odlaska u prošlost.

Sto će reći, koncept u maniru klasičnog teatra, ljudi u prostoriji i udri u priču. Ono što je zanimljivo i eksperimentalno je realizacija. Do pred kraj filma imamo samo subjektivne kadrove (pogled iz perspektive nekog od učesnika) prekinute jedino statičnim kadrovima nadzorne kamere. Imamo i onu klasičnu altmanovsku foru da pričaju svi u glas. Na samom kraju filma se subjektivni kadrovi napuštaju, pa imamo klasičnu kadar-sekvencu sa kamerom iz ruke.

Problem je u realizaciji te ideje. Odnosno, subjektivni kadrovi kao takvi ograničavaju režiju na prost izbor čiji će pogled kamera pratiti u datom trenutku. Uglavnom je to pogled govornika, ali to nije čvrsto pravilo, slučajno ćemo videti i nekog kako govori, ponekad. Drugo, ti kadrovi su malo suviše ravni, pravilni i upeglani, kao da posmatrač drveno pilji u situaciju. Kretnje su retke, treptanja ili naginjanja pogleda kao da nema. Problem je i u tome što ovaj pristup iziskuje zanimljivije likove i njihovu detaljniju karakterizaciju, ali scenario ne ide duboko čak ni u govorkanja jednih likova o drugima, što bi ovde bilo najelegantnije rešenje, a opet verno eksperimentu. Glumci su na visini zadatka, ali slaba je to uteha. Osnovni problem je, pak, što je ovo film ni o čemu, bez radnje, teme ili stava. Na sreću ne traje dugo.

Zrinko Ogresta je autor sa puno kreativne energije. U svom prvencu Fragmenti (1991) snimljenom za bioskope, ali u nedoba se poigravao sa izlomljenom strukturom priče pre nego što je Tarantino postavio standarde u tom domenu. Crvena prašina (1999) je bio prvi hrvatski film koji je o ratu govorio na drugačiji način od uvreženog pristupa i koji je rat posmatrao iz perspektive zagrebačke periferije i prekompozicije bogatstva, te jedan od prvih hrvatskih filmova prikazanih u srpskim bioskopima. Pohvalno je da mu je do eksperimenta čak i duboko u šestoj deceniji života. Samo što ovaj eksperiment zvani Projekcije nije najuspeliji ni najkomunikativniji.

Leviathan / Leviafan

2014.

režija: Andrey Zvyagintsev

scenario: Andrey Zvyagintsev, Oleg Negin

uloge: Aleksey Serebyakov, Elena Lyadova, Vladimir Vdovichenkov, Roman Madyanov, Sergei Pokhodaev

Reč “levijatan” na modernom hebrejskom znači kit, ni manje ni više. Međutim, u Starom Zavetu, levijatan je demon, predstavljen kao morska neman koja se ne može upecati niti uloviti mrežom, ali zato može proždrati sve pred sobom. Po dolasku mesije i konačnom trijumfu dobra nad zlom, ljudima će biti posluženo meso levijatana, zajedno sa mesom njegovog kopnenog parnjaka behemota. Treće značanje pojma levijatana od važnosti za ovaj film je Hobbesova metafora, po kojem je levijatan konačna država, diktatura bez ijedne demokratske vrednosti, tolerancije i slobode za podanike, neuništiva i neuhvatljiva, ali zato sposobna da uništi i uhvati svakog pojedinca koji joj se nađe na putu.

Novi film Andreya Zvyagintseva, dobitnik nagrade za scenario u Cannesu i ruski kandidat za Oscara sa ozbiljnim šansama, ima veze sa sva tri značenja pojma. Kit, odnosno njegov oglodani kostur nasukan u plićaku, je vizuelni motiv koji se ponavlja kroz ceo film na nekoliko mesta. Vidimo ga, jedva, odmah na početku u dugom sumračnom kadru u zoru, ali ga u velikoj meri maskiraju kosturi brodova. Vidimo ga i na kraju u istoj takvoj, samo svetlijem, snežno-ledenom kadru na kraju filma, gde je i nešto jasniji. Sasvim jasno ga vidimo u nekoliko ključnih scena u filmu (u presudnoj ga čak vidimo živog) i to je dovoljno da se nađe na posteru.

Ni biblijsko značenje nije tu slučajno. Leviathan je veoma slobodna ekranizacija Knjige o Jobu / Jovu. (Igrom slučaja, baš u njoj se prvi put pominje levijatan, čak i detaljno opisuje. Na drugim mestima, poput Knjige o Joni, levijatan se pominje tek uzgred.) Kada kažem slobodna ekranizacija ne mislim samo na pomeranje vremena i mesta radnje, čak ni aspekte porodične tragedije ili apsurdne crne komedije, ne sasvim nepovezive sa A Serious Man braće Coen, nego i na hrabru rekontekstualizaciju prekog, kušajućeg i osvetoljubivog Boga iz Starog Zaveta u nešto sasvim novo i na tragu Hobbesa.

Znači, u Leviathanu imamo i državu, veliku, svemoćnu, netolerantnu, ali vidimo samo njene rubove: udaljenu teritoriju na obali Arktičkog Okeana, provincijalne tajkunčiće i provincijalne političare. Isto važi i za crkvu, ne vidimo patrijarha, ali vidimo njegovog vladiku i njegove sitne popove. Možemo zamisliti kolika je moć u epicentru kada smo ovako nemoćni pred pipcima levijatana.

Za razliku od prethodnih filmova, gde se Zvyagintsev politikom nije bavio (barem ne primarno, i ne otvoreno), ovde je to jedna od osnovnih pripovedačkih niti. Kroz ranije filmove (The Return, The Banishment i Elena) je bivao itekako subverzivan, ali suptilan i skriven. Pomislite na Tarkovskog i njegovu subverziju. U Leviathanu je subverzija blatantna, kao kostur pomenutog kita, a Zvyagintsev prosipa otrov poput Balabanova u većini svojih filmova, čak se ni ne trudi da ga, kao Balabanov, maskira sveprisutnim čudaštvom.

Na primer, korumpirani gradonačelnik Vadim (Madyanov) je nepatvoreno govno od čoveka, pohlepan i obestan. On se čak ne trudi da svojim postupcima da nekakav legitimitet, otvoreno kontroliše lokalnu policiju i lokalne sudove. Čak ne pozira kao skroman čovek, već bahato ždere i naliva se votkom u jednom jedinom skupom restoranu u gradu, pa pijan ide da preti svojim trenutnim protivnicima. U svom kabinetu sedi ispod slike Znate-Već-Koga, verovatno je prema Njemu relativno ponizan. Svakako na ravoj nozi razgovara sa svojim duhovnim pandanom, lokalnim vladikom, koji mu u bogougodnim biblijskim i pravoslavno-mističnim šiframa govori šta i kako. Redovi su tu krupni, nije teško pročitati između njih. “Dragi Aco, mi se u ćutanju najbolje razumemo”, pisao je izvesni Doktor, čovek koji je važio za moralno i hrišćanski neupitnog, svom prijatelju u istražnom pritvoru povodom ubistva jednog čoveka na štakama.

Politika i bahatost su tu samo pokretači radnje, onaj nemilosrdni Bog koji samo kuša svoje podanike. Podanik na koga su se namerili je Kolya (Serebyakov), mehaničar koji ima najlepšu (a ipak malo oronulu i neodržavanu) kuću na periferiji grada, sa najlepšim pogledom. Kuću je izgradio sam. Takvo mesto i takav pogled zaslužuju da se nađu na razglednicama, a kuća izgleda kao da je izašla sa stranica nekog skandinavskog arhitektonskog kataloga (što i ne treba da čudi, pošto je Finska blizu, praktično iza ugla). Kuća je kamen spoticanja između njega i gradonačelnika koji je namestio eksproprijaciju po zaista bednoj ceni. Kolya je čovek tvrd u stavu, pošten i ispravan, kojem je jedina prava mana da voli da popije i da se posvađa. Njegova druga, nešto mlađa, neverovatno lepa i tužna žena Lilya (Lyadova) ga savetuje da batali sve to i da uzme crkavicu, pa da se njih dvoje odsele, posla će za mehaničara biti, ali Kolya neće ni da čuje, čak sinu Romi (Pokhodaev) objašnjava kako će korumpirano govedo stisnuti za muda. U svrhu institucionalne borbe on zove zvog drugara iz vojske Dimu (Vdovichenkov), uspešnog moskovskog advokata koji je, izgleda, iskopao nešto o Vadimovim malverzacijama i spreman je da to pogura “tamo gde treba”, u slučaju da se problem ne može rešiti legalno.

Neki drugi autori bi se u takvim filmovima držali političke linije radnje, tu počeli i završili, a u pozadini bi ubacili i poneki vrednosni sud i socijalnu sliku. Zvyagintsev je ambicozniji od toga. Ne kažem da je politička priča nedokuhana ili zagušena drugim dešavanjima i ne kažem da se on u pozadini dobro ne zeza, naprotiv. Pogledajte samo scenu sa izletom i gađanjem slika sovjetskih predsednika, od Lenjina do Gorbačova, ali ne i Znate-Već-Koga (jer se čeka istorijska perspektiva), a ne ni njegovog vazda pripitog prethodnika (“jer je sekundarna istorijska ličnost”). Sve smo ih voleli dok nam nisu drugačije rekli njihovi naslednici.

Zvyagintsev političku priču prebacuje na nivo lične tragedije. Jasno, na putu tamo on čekira sve arhetipe, ljubavne trouglove, tešku socijalu, alkoholizam (ipak smo u Rusiji, i to negde prema Finskoj), raspad porodice, besmislene procedure, nemoćnost nalaženja utehe ili razumevanja, snove o boljoj budućnosti negde drugde, rasprave o veri u Boga i veri u fakte, izdaje prijatelja, priču o dva sveta... Ništa od toga nije ni novo ni neviđeno, ali se apsolutno savršeno uklapa u film, njegovu široku sliku, njegovu konstrukciju i njegov epski format.

Posvetite pažnju detaljima, imate vremena za to. Zvyagintsev ne brza, kadrovi su spori i precizni, detaljni i promišljeni. Paleta boja, od ledenih, preko sivih do govnjivih je više nego sugestivna. Muzika Phillipa Glassa, epska orkestracija, naravno, čuje dva puta u filmu, na početku i na kraju, zaokružuje ga. Sitni detalji poput Pussy Riot u pozadini, na vestima na televiziji i onog apsurdno brzog čitanja presude i obrazloženja u maniru televizijskih reklama za lekova savršeno su odmereni i na mestu. Leviathan je film koji morate pogledati, jer je klasik (a ne hit političkog trenutka), ne samo ruski, nego i svetski.

Ono što zapravo čudi u celoj priči je to kako su ga Rusi uopšte dali za Oscare. Da li su iščitali nešto što ja nisam? Da li proračunato računaju da ga zbog političkog trenutka Leviathan i pokupi, pa Zvyagintseva vlast proglasi nekakvim nacionalnim herojem, vuklja okolo i slika se s njim, pa od njega napravi državni projekat u kojem nema vrdanja i subverzije? Ili Znate-Već-Koga i njegovu vrhušku zabole za filmove, kao što je bolelo Onog-Pod-Lipom dok je taj još bio živ, pa neka se umetnici samo sprdaju, ko im jebe mater.

Možda dobrim filmovima (o levijatanu ili o nečemu drugom) pobedimo levijatana, ali nisam optimističan. Sandra, junakinja Deux jours une nuit (još jednog verovatnog kandidata za Oscara) je uspela da se suprotstavi korporativnim zmajevima i da pobedi demona u svojoj glavi, ali Kolya i mi nemamo razloga za optimizam u borbi sa levijatanom. Drugi su to kalibri, drugačija je to mitologija i drugačija kultura. Ali ponekad je važnija borba nego pobeda.

Party Girl

tekst preuzet sa fak.hr

2014.
scenario i režija: Marie Amachoukeli, Claire Burger, Samuel Theis
uloge: Angelique Litzenburger, Joseph Bour, Samuel Theis, Mario Theis, Severine Litzenburger, Cynthia Litzenburger

Naslov baca sugestije na svašta. Možda na indie komediju, možda na neki “mumblecore”, možda na teen ili koledž dramu. Letimičan pogled na sadržaj filma, štoriju o ostareloj kabaretskoj plesačici hostesi i “soft” varijanti prostitutke (nazovimo to animir-damom, njen cilj je flert sa gospodom kako bi gospoda potrošili enormne količine novca na šampanjac u kabareu), još više će nas zaintrigirati. Očekujemo provokaciju, hrabrost, makar malo seksa i makar jednu žurku, karneval i ludu vožnju, te svakako gomilu emocija. Reputacija filma koji dolazi sa dve canneske nagrade takođe veoma aktivno podgreva očekivanja.
I to je otprilike to. Očekivanja su jedno, ali stvarnost je nešto sasvim drugo. Party Girl je poprilično konvencionalna “studija slučaja” žene koja dolazi u određene godine i, iako bi možda volela da nastavi sa životom u istom stilu, mora proveriti svoje opcije za budućnost. Plesačice, bile one erotske ili ne, nemaju naročitu dugu karijeru. To je sport kao i svaki drugi. Stoga vrlo rano moraju početi razmišljati o opcijama za dalje. Erotske su u posebnom problemu, najčešće nemaju sindikat, plaćaju ih u kešu, dobar deo zarade dolazi od napojnica, nema penzionog, socijalnog i ostalih beneficija. Društvena stigma je tu najmanji problem.

Naša junakinja je Angelique i ima 60 godina, dodaj ili oduzmi. Njen “plan za penziju” je udaja za svoju omiljenu mušteriju, ili jednu od omiljenih, svejedno, Michela (Bour), penzionisanog rudara, generalno pristojnog iako malo priprostog muškarca čije su osnovne vrline prostodušnost, jednostavnost i ljubaznost. Sad, bilo bi lako kada bi osoba koja je ceo život prodavala iluziju o ljubavi i nežnosti znala šta su ljubav i nežnost zapravo. Ona o tome pojma nema, a čak nema ni dovoljno talenta da to isfolira. Priča o moratorijumu na predbračni seks je nešto što će upaliti crvene lampice. To se neće dobro završiti.
Druga stvar vezana za Angelique je to da dolazi sa dosta prtljage. Prvo, ima četvoro dece i dvoje unučadi. Njena kćerka Severine je trashy kao i ona. Sin Mario je rudar, kao i masa ljudi u tom kraju (Loraine, francusko-nemačka granica, sa obe strane). Najmlađa kćerka je kod hraniteljske familije, pošto je socijalna služba ustanovila da razvedena plesačica sa neredovnim primanjima i sklonošću ka alkoholu nije najbolji materijal za majku. Jedino je sin Sam majčin ponos i dika, on radi nešto važno u Parizu, o čijim svetlima njegova majka sanja sa naivnošću šiparice.

Prtljaga u vidu dece i unučadi je dosta manji problem kada se pogleda šta Angelique donosi sama na sebi i u sebi. Zaista, teško je naći vrlinu kod takve osobe. Ona je loša majka i loš (agresivan i zloban) pijanac. Ona nema poštovanja ni prema kome. Bezgranično je sebična i verovatno zaslužuje sve što će je snaći. Ali ipak nam je nekako žao. Ljudski, jer i ona je, majku mu, nekakvo ljudsko biće.
Ružnoća koju u ovom filmu vidimo je deo svakodnevnog života, organska tvar, kao kod Dardennovih, na primer. Međutim, ovo nije socijalna priča, nema višeg cilja ni ideala kojem se teži, ovo je nešto lično bez namere bilo kakve generalizacije. Tome doprinosi i kamera iz ruke, i kadrovi izbliza (čak ponekad i previše blizu) i neprofesionalni glumci. Mi smo stalno u dilemi je li ovo dokumentarac ili igrani film, ili kombinacija oboje, gde su granice između stvarnosti i fikcije. Sa jedne strane, jasno nam je da je to sve napisano (ponegde ubistveno predvidljivo) i odglumljeno (ponegde onako amaterski loše), ali opet, na drugi pogled...

Okolnosti snimanja ovog filma nisu baš najjasnije. Angelique Litzenburger, negde potpisana kao Sonja Theis-Litzenburger, je osoba bez prave filmske biografije. Pre ovog filma imala je jednu ulogu, i to opet same sebe, odnosno Angelique, u kratkometražnom filmu iza kojeg stoji isti autorski trio kao i ovde. Samuel Theis, ko-scenarista i ko-reditelj, a inače televizijski i filmski glumac u usponu, kao i ostali Theisi i Litzenburgeri su njena rođena deca i unuci. Većina njih nema nikakva glumačka iskustva. Ono što ostaje upitno je koliko je Party Girl zapravo biografski portret Sonje Theis-Litzenburger ili njenog alter-ega Angelique. Je li ona stvarno bila plesačica, alkoholičarka, neodgovorna osoba, loša majka i u stalnoj potrazi za zabavom? Je li i ona tako naivna kao i njena screen persona? Je li njena priča tako opšta ili tako posebna da bi se o njoj snimao film? Jasno nam je da je u pitanju eksperiment poigravanja sa stvarnošću i fikcijom, ali nije nam jasno ni čemu to, a ni kakav je rezultat na koncu.
Ono što posebno frustrira je nedostatak provokacije. Na bilo kom planu, seksualnom, psihološkom, socijalnom. Razlog za to je predvidljivost, možda čak i didaktičnost, nešto za šta bi se reklo “poučna priča”. Ako ćemo o feminizmu, ženi, godinama i načinu nošenja sa istima, čileanska Gloria je superiorniji film. Ako ćemo o psihologiji, bilo u formi studije, bilo u smislu efekta na nas, snimljeno je toliko jačih filmova. Ako ćemo o socijalnoj analizi, ako se ona i pojavi, ne ide dalje od površine. Utisak je da je Party Girl film koji je sam sebi cilj i stoga propuštena prilika. Neću puno pogrešiti ako kažem da je istoimena pesma na odjavnoj špici i emotivni vrhunac i najsvrsishodniji autorski postupak u filmu. Možda se zbog te pesme i isplati gledati ga.

Listen Up Philip

2014.

scenario i režija: Alex Ross Perry

uloge: Jason Schwartzman, Elizabeth Moss, Jonathan Pryce, Krysten Ritter, Josephine de la Baume, Eric Bogosian (narator)

Listen Up Philip je jedan retro film i to ne samo u smislu stila. Sa svojom zrnastom super-16 fotografijom i za nijansu preinvazivnim kadrovima, jazz improvizacijama kao muzičkom podlogom i kulisom artsy, ali nagužvanog New Yorka (koji je vazda prepun šupčina), ovaj film deluje kao lagano artsy nezavisni film iz 70-ih, materijal za studentske analize i “movie nerd” debate. Retro su i njegove teme i likovi (dvojica pisaca i arogantnih sociopata, stariji perpetualno nezadovoljan, mlađi na putu da to postane). Čak ni struktura romana (iako je u pitanju originalni scenario, “sort of”) koje se autor verno drži (a la Kubrick u Barry Lyndonu) nije toliko nova i šokantna, a štos sa naratorom koji govori uštogljenim književnim jezikom, iako ovde maestralno izveden od strane Erica Bogosiana, toliko je rabljen da polako počinje ići na živce.

Naslovni junak (Schwartzman) je pisac u usponu, ali ne baš sasvim na svojim nogama. Njegov prvi roman je bio solidno zapažen, a sa drugim planira da se ispostavi kao jedno od vodećih književnih imena Amerike. To u prevodu znači da još uvek nije situiran i da mora pratiti uputstva od izdavačke kuće ili makar biti uljudan sa svojom devojkom Ashley (Moss), profesionalnom fotografkinjom na čijoj grbači živi i, kada ne piše, krade bogu dane. Philip je, naravno, tolika guzica i toliki ego-manijak da nije sposoban da izvede nijednu od te dve stvari.

Odmah na početku filma ga vidimo kako napušava svoju bivšu devojku zbog kašnjenja od nekoliko minuta na zakazano viđanje s njim. On blista dok joj drži bukvicu. Nekoliko scena dalje, pokušava da uradi isto sa prijateljem sa studija koji se “konformirao” i izdao njihov zajednički manifest o slobodnom umetničkom životu. “Punchline” te scene je smešan koliko je i brutalan i najbolje opisuje granice Philipove sebičnosti.

Slamku spasa mu nudi stariji pisac i njegov idol Ike Zimmerman (Pryce) kada mu ponudi mentorstvo i neograničeni boravak u svojoj vikendici u prirodi, gde bi mladi Philip uživao stvarajući. Philip je, međutim, toliko opsednut sobom da ne uspeva primetiti da je Ike samo starija, ogorčenija, samoljubivija i agresivnija varijanta njega, ljuti samotnjak bez ijednog prijatelja koji čak i rođenu kćerku (Ritter), inače sasvim pristojnu mladu ženu, smatra davežom.

Listen Up Philip je film prepun citata, usuđujem se reći, veoma veštih. Ima tu malo Woody Allena, više nego malo Wessa Andersona (pobogu, Jason Schwartzman je u glavnoj ulozi), pa čak i jednu veoma važnu scenu koja izgleda kao da je istrgnuta iz ranijih radova Johna Cassavettesa. Ipak, ne-filmski, ondosno književni citati su ovde mnogo vidljiviji i značajniji, protežu se kroz ceo film, pa odjavne špice sa izmišljenim omotima izmišljenih knjiga izmišljenih pisaca.

Neko će u starom i ogorčenom Zimmermanu prepoznati Salingera, kultnog pisca koji je postao još kultniji kada se povukao iz javnog života, kojeg su fanovi obilazili, a on ih je terao od sebe, ukoliko, naravno, u pitanju nisu bile lepe i mlade cure. To je, međutim, poprilično krivi trag. Zimmerman je modeliran prema Philipu Rothu u zreloj fazi života, odnosno njegovom polu-autobiografskom liku Nathanu Zuckermanu koji često služi kao premudri pisac-mentor, što kao glavni kao sporedni lik u Rothovim romanima. (Kod Rotha je sve u ključu autobiografije, čak i kad je reč o njegovim žanrovskim eksperimentima i političkim traktatima kroz alternativnu istoriju.) Philip predstavlja Rotha u mladosti i sijaset Rothovih likova iz različitih romana.

Treba imati u vidu da Listen Up Philip nije ni ekranizacija nekog partikularnog Rothovog romana, niti “mash-up” više njih, niti biografski film o njegovom životu, već figurira kao delo za sebe, ekranizacija romana koji Roth (još uvek) nije napisao. To u prevodu znači da pred sobom imamo jedan vrlo originalan i inteligentan film. Hrabar, inovativan i podrobno zamišljen. Od strukture romana se ne odstupa ni po koju cenu, ona se čak potencira sa nekoliko kraćih ili dužih digresija, poput poglavlja u romanu koja su posvećena drugim likovima. Ashley, Zimmerman i kasnija Philipova koleginica sa koledža na kojem predaje, Yvette (de la Baume) će dobiti svoja poglavlja. Takav postupak nije uobičajen, niti posebo prikladan za film, ali je izveden dovoljno zanimljivo da se film ne raspadne, raspline ili pretvori u igru živaca. Zbog toga zaslužuje pohvalu.

Pohvale zaslužuju i glumci. U izvedbi Jasona Schwartzmana, Philip je jedan od najodvratnijih, ali i najzanimljivijih likova ove sezone. Schwartzmanu stoje takve uloge, ti umetnički, samoljubivi i samosažaljivi cendravi i arogantni tipovi kojima svaki vrag smeta. Jonathan Pryce je apsolutno briljantan kao patetični starac uveren u svoju veličinu, koji, iako je dobar pisac, nije nikakav genije ili mudrac. Elizabeth Moss u ulozi Ashley pokazuje svoje sjajne glumačke mogućnosti i apsolutno je briljantna u segmentu filma kada ona postaje glavni lik. Njen izbor filmskih uloga (uglavnom radi na televiziji) je pažljiv i impresivan i sasvim je mogu videti kao apsolutnu glumačku zvezdu u budućnosti.

Autor filma Alex Ross Perry ima epitet jednog od najznačajnijih i najinovativnijih autora na američkoj indie sceni. Njegov prvi Implodex (2009) film je naleteo na loše kritike zbog svoje nekoherentnosti i možda je pao kao žrtva preterane ambicioznosti, a možda je jednostavno pretenciozan i egzibicionistički. Njegov drugi film The Color Wheel (2011) je već imao pristojnije kritike i svakako je bolje komunicirao sa publikom. Listen Up Philip je za njega veliki korak unapred, po prvi put ima konkretan budžet, poznate glumce i potencijal za hit, makar u arthouse krugovima.

Kada se podvuče crta, Listen Up Philip je dobar film, crn, sarkastičan i pomalo sprdački iako nije u pitanju komedija, barem ne samo komedija. Ovo je hrabar i zahtevan film koji ne igra na lake poene i koji je već podelio kritiku. Neki će reći da je pretenciozan, drugi da je genijalan, treći da je u pitanju klasična umetnička masturbacija, ali ostajem pri tome da je ovo film za poštovanje: koncept je fenomenalan, citati na mestu, ni kriptični ni banalni, postupak promišljen, hrabar i dovoljno kvalitetan. Možda vam se ne svidi, ali loš nije ni u kom slučaju. Zbog njega stavljam Perrija na listu reditelja za praćenje. Zanima me čega će se sledeće setiti.