La chambre bleue / The Blue Room

2014

režija: Mathieu Amalric

scenario: Mathieu Amalric, Stéphanie Cléau (po romanu Georgesa Simenona)

uloge: Mathieu Amalric, Léa Drucker, Stéphanie Cléau, Laurent Pointrenaux, Serge Bozon, Blutch

Odmah na početku vidimo naslovnu sobu u provincijalnom hotelčiću (ili bolje svratištu), sa umirujućim plavo-sivim zidovima. Atmosfera je sve samo ne umirujuća, u sobi je par koji vodi ljubav i vara svoje zakonske partnere. On, Julien (Amalric), oseća kombinaciju strastvene privlačnosti i krivice, jer i pored svega ipak voli svoju ženu i kćerkicu. Ona, Esther (Cléau), već od samog početka se čini kao ludo zaljubljena u njega, kao da joj je on bio tiha patnja već dugi niz godina, ali, eto, okolnosti nisu bile takve. U međuvremenu on se oženio i obogatio u poslu sa poljoprivrednom mehanizacijom, a ona se umorila od čekanja i udala se za bogatog, ali bolešljivog apotekara. Ona ga pita da li ju voli, on odogovara da misli da da. Ona ga pita da li bi mogao celi život provesti s njom, on odgovara da bi...

Onda vidimo njega u zatvoru kako odgovara na pitanje za pitanjem žandarmima, inspektorima, psihijatru, svom advokatu, istražnom sudiji... Neko je očito u plamenu strasti nastradao, ljubavnica, njen muž, Julienova žena (Drucker)... Jedan od boljih trikova koji La chambre bleue skriva u rukavu je to što ćemo odgovor na to pitanje dobiti tek negde na polovini filma. To je, kaže reditelj, ko-scenarista i glavni glumac Amalric, ono što ga je i prevashodno privuklo Simenonovom romanu, upravo ta misterija.

Misterija se nastavlja kroz izlomljenu naraciju koja se stalno menja od (zatvoreničke, pa optuženičke) sadašnjosti do “bolje” prošlosti u različitim trenucima. Mi vidimo trenutke ljubavničke sreće, trenutke osećaja krivice, trenutke sumnji u ispravnost odluke, čak i klasične ucene i manipulacije. Barem Julien to tako predstavlja. Druga veoma bitna stvar sa ovim filmom je što od nas traži aktivan stav. Mi više nismo posmatrači, mi postajemo u neku ruku navijači. Perspektiva je isključivo Julienova, mi imamo izbor da mu verujemo ili ne, da za njega navijamo ili ne. Priča se čini logično iz njegovog ugla (Esther je samo jednom suočena s njim i jasno nam je da nije baš najnormalnija), ali dokazi, negde van ekrana, očito ukazuju na suprotno. Amalric kroz sve tri funkcije sjajno gradi lik i ima potpunu kontrolu nad pričom i atmosferom.

Treća bitna činjenica je da je La chambre bleue izuzetno kratak film, jedva dugometražni, sa trajanjem od 72 minuta. Kada se to stavi na kantar, nije to nešto osetno manje od, recimo, epizode nekog detektivskog procedurala. Recimo da je potpuno moguće ovu priču videti u seriji Law and Order: Special Victims Unit (ili Criminal Intent, ili u kojem god spin-offu). Ali je tretman bitno drugačiji. La chambre bleue je izrazito filmsko iskustvo, pritom inteligentno, napravljeno da ostavi utisak a ne da zgodno i prigodno poveže sve krajeve misterije za gledaoce sa manjkom inteligencije, želje ili volje.

Amalric ne polazi za jednostavnim, konvencionalnim rešenjima, naprosto nije takav tip. Kao strastvena i svestrana ličnost, on filmu daje umetnički pečat. Srećom pa je imao ekipu koju dobro poznaje, ko-scenaristica i jedna od glavnih glumica Stéphanie Cléau je njegova supruga. Likove ne boji crno-belo, a događaje prikazuje iz jednog ugla za koji znamo da ne mora biti istinit, a još manje sveobuhvatan. Besprekorno stilizovan, maestralno kadriran i montiran, La chambre bleue je u svom kratkom formatu punokrvan triler, koncentrovan i očišćen od svih viškova. Apsolutna preporuka se podrazumeva, možda imamo novog Romana Polanskog. Ne samo da su fizički slični, nego čini se da dele strast prema opskurnim, i mračnim i skrivenim, stranama ljudske želje, znaju da naprave atmosferu i pogađaju u centar kad je triler u pitanju.

She's Funny That Way

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014.

režija: Peter Bogdanovich

scenario: Peter Bogdanovich, Louise Stratten

uloge: Imogen Poots, Illeana Douglas, Owen Wilson, Rhys Ifans, Richard Lewis, Cybil Shepherd, Debi Mazar, Austin Pendleton, George Morfogen, Jennifer Anniston, Will Forte, Ahna O'Reilly, Kathryn Hahn, Lucy Punch, Quentin Tarantino, Joanna Lumley, Michael Shannon, Jennifer Esposito, Tatum O'Neal

Petera Bogdanovicha pamtimo kao jednog od novohollywoodskih prvoboraca, ali i po njegovom osebujnom privatnom životu u kojem je svoje mlade žene, neretko odgovorne za uspon u njegovoj karijeri, spremno menjao još mlađima. Nije to samo patologija starog jarca, bilo je nečeg čudnijeg i neprijatnijeg u tome (što ga stavlja u kontekst Woodija Allena i Romana Polanskog), ako samo malo pročačkamo po slučaju ubistva “Playboyeve zečice” Dorothy Stratten. Bogdanovich nije imao nikakvu frku da oženi njenu mlađu sestru, ali svejedno nije prošao bez posledica. Realno gledano, iako se trudio 80-ih i 90-ih, poslednji Bogdanovichev veliki film bio je Nickelodeon (1976), a recimo da je poslednji koji je privukao pažnju široke publike i kritike bio Mask (1986). Sa svojim poslednjim filmom ovaj veteran koji se često pojavljuje kao glumac u manjim ulogama u tuđim filmovima dokazao je da nije za staro gvožđe.

She's Funny That Way je lagani film, dušu dao za smejanje na sav glas. Ako volite retro, naravno, jer je ovo film iz današnjeg vremena po ideji iz 90-ih koja se referira na novi talas “screwball” komedije iz 70-ih (gde je Bogdanovich itekako imao šta da kaže sa What's Up Doc), što se opet odnosi na još starije filmove još starijih majstora (Lubitscha, Hawksa i Cukora pre svih) iz hollywoodskog zlatnog doba. Ako vam retro stil smeta, ili čak ne volite komediju rapidnih inetelektualnih i pseudo-intelektualnih dijaloga (klasičnog Woodija Allena, recimo), ovo nije film za vas. Preskočite ga da se ne biste o njega ogrešili i nazvali ga histeričnom pizdarijom starog kenjca, jer ni autor ni film to nisu zaslužili, premda je to vaše legitimno pravo.

Ako vam se opis okolnosti činio zapletenim, to je samo zato što još nisam prešao na radnju. Ne znam ni ima li smisla uopšte izlagati priču. Bonton to nalaže, ali ovo je “screwball” sa primesama kvalitetnog “sitcoma”, pa će vam to možda pokvariti doživljaj. Nema tu ničeg spektakularno novog i neočekivanog (igranje na očekivanje je jednako legitimno kao i igranje na iznenađenje), štosevi su stari i provereni (tipa sva svita likova se, kao slučajno, nađe u istoj radnji, istom restoranu, u istom hotelu na istom katu i tome slično). Barem je film u tom smislu pošten, eksplicitno se navodi da je neverovatno, ali istinito da su svi ti likovi iz različitih miljea povezani i da se poznaju kao u malom selu, iako su zapravo u New Yorku. Štos je u tome da je to ovde urađeno dobro, da je radnja pratljiva, da su naglasci pamtljivi (radi što efikasnije “naplate” kasnije) i da gledalac nije opterećen hvatanjem niti. She's Funny That Way je slatkiš koji se sam topi u ustima.

Hajdemo kratko na radnju, što kraće da ne bude “spoilera”. Dakle, nova starleta, pomalo priprosta i naivna Isabelle (Poots) daje intervju nadrkanoj voditeljki (Douglas) u kojem priča kako je sve počelo pre nekoliko meseci. Ona je tad radila kao “devojka na poziv”, iako je sebe više smatrala muzom nego prostitutkom. Njen život će promeniti jedan njen klijent koji joj se predstavio kao Derek, iako se zapravo zove Arnold (Wilson). Nakon romantičnog izlaska, on joj je “uvalio” lajnu kako svako mora naći svoje mesto gde će biti srećan i kako ne treba bežati od naizgled čudnih rešenja. “Ljudi hrane veverice orasima, ali ako će te to usrećiti, ti možeš hraniti orahe vevericama. Ko sam ja da ti sudim?” Ona je to shvatila na svoj način i rešila da batali prostituciju (i njegovih 30.000 dolara joj je u tome pomoglo) i postane glumica.

Štos je u tome što Arnold to serijski radi sa svakom kurvom u svakom gradu, čak je i priča ista, njegova opsesija je da ih spasi. Dodatni štos je u tome što je Arnold reditelj koji postavlja predstavu na Broadwayu i što njegova žena, glumica Delta (Hahn) dolazi sutradan, i što ih je glumac Seth (Ifans), serijski zavodnik koji “baca farove” na Deltu video u hotelu. Štos je i u tome što Isabelle, tada pod pseudonimom Glow, ima i “repove” iz prošlog života, sudiju (Pendleton) koji je opsednut njom toliko da šalje detektiva (čije su veštine prerušavanja na nivou Leclairovih iz Allo Allo) i što ima ludu, sebičnu i nimalo empatičnu psihoterapeutkinju (Aniston). Šta će tek biti kad Isabelle dođe na svoju prvu audiciju u teatru, i to baš za ulogu kurve, baš u predstavi koju režira Arnold za koju je tekst napisao psihijatričin dečko (Forte)? Pičvajz, eto šta!

Nije teško zaplesti i zamešati radnju, treba se iz nje nekako iskobeljati, bez započetih i nezavršenih priča i to Bogdanovich radi majstorski, toliko da u sećanje priziva pomenuti What's Up Doc. Tajna uspeha je u sjajnom tempiranju mini-klimaksa i obrata, pa sat i po filma zaista prolazi u jednom dahu. Što i nije naročito teško kada je scenario tako dobro napisan, naročito po pitanju dijaloga koji su brzi, ali nikad konfuzni. U svakom trenutku znamo gde smo.

Za pohvalu je i izbor i rad sa glumcima. Zapravo, She's Funny That Way se sve vreme opasno približava inflaciji glumačkih imena, ali svi oni imaju prostora za sebe. Naročito treba biti oprezan kada se na spisak dodaju i poznate face sa “cameo” ulogama od po svega nekoliko replika. To se, međutim, ne čini artificijelnim i operetskim, da svako od njih već u startu dobije svoj “sollo”. Oni se moraju izboriti za svoj prostor i sarađivati jedni sa drugima, pa je pravo zadovoljstvo gledati kako sve puca od glumačke hemije. 

Imogen Poots je prirodno divna i živahna, ne zaboravimo i nezanemarljivi talenat, i jedino što je promašila u filmu je specifičan brooklynski akcenat. Možda para uši, ali nije toliki problem. Jennifer Aniston nastavlja sa šaltanjem svoje komičarske persone prema mračnijim i neurotičnijim likovima i to joj odlično ide. Owen Wilson je više nego pouzdan komičar i to opet dokazuje. Austin Pendleton se poigrava sa klišeom woodyallenovskog lika i to se ovde savršeno uklapa. Will Forte igra na svoju kartu dobrog dečka, dok Rhys Ifans radi upravo suprotno. Njih dvojica nemaju tačku sukoba, ali kao krajnosti daju balans ostatku ekipe. Ipak, kraljica filma je definitivno Kathryn Hahn koja možda ima čak i “najmesnatiju” ulogu, teatralnu do iznemoglosti, što ona koristi na najpametniji mogući način.

Petera Bogdanovicha mnogi teoretičari nazivaju poslednjim romantičarem u Hollywoodu i to je epitet koji je stekao odavno. Zapravo, teško je prihvatiti ili odbiti takvu isključivu kvalifikaciju. Zavisi šta smatramo romantičnim, šta smešnim, šta patetičnim, a šta tupavim. Zavisi kakvi nam filmovi pašu. U svakom slučaju, Bogdanovich je romantičan i to ne krije. Njegovi najbolji filmovi su uvek imali pomalo starovremensku, nostalgičnu i romantičnu notu. She's Funny That Way je sjajan primer: romantičan, smešan, retro. Jednostavno sladak i zabavan.

Every Secret Thing

2014

režija: Amy Berg

scenario: Nicole Holofcener (po romanu Laure Lippman)

uloge: Diane Lane, Elizabeth Banks, Dakota Fanning, Danielle Macdonald, Nate Parker, Common

Mali grad u okolini New Yorka, neki nesrećni i sjebani ljudi, njihove teške, sjebane priče, neprijatna atmosfera i radnja koja se “flashbackovima” vraća u prošlost. Ali, pazite, ovo nije ni “slice of life” varijanta ni teška drama o teškom životu, nego pre svega “serial killer flick”. Postupak jeste artističan, fokus mekan, kako u priči, tako i po pitanju fotografije i dosta toga se može podvesti pod “mood piece” varijantu, ali svejedno ovo nije neko umetničko iživljavanje, već film koji zgrabi gledaočevu pažnju i ne pušta. Skoro do samog kraja.

Po nekoliko osnova ovo je film koji će biti prekretnica u karijeri za ljude koji su u njemu učestvovali. Nicole Holofcener je poznata autorica kvalitetnih romantičnih komedija i drama za ozbiljniju publiku, poput recentnog Enough Said (2013), a ovo joj je prvi izlet u, uslovno rečeno, triler. Amy Berg je poznata po svojim dokumentarnim filmovima, ima čak i nominaciju za Oscara za Deliver Us from Evil (2006). U njima se često bavi veoma neugodnim temama iz domena stvarnih zločina koji su potresli američku, neretko i svetsku javnost. Ovo joj je prvi igrani film. Glumica Danielle Macdonald je ovde ostvarila izuzetno kompleksnu ulogu za pamćenje koja će joj možda lansirati karijeru i pored, za hollywoodske standarde, atipičnog izgleda koji bi manje sposobnu glumicu gurnuo u nekakav “typecast”.

Film počinje sa dve devojčice koje bismo mogli nazvati čudnim, više u smislu cura sa kojima se druge cure ne igraju nego strašnim kakve znamo viđati po hororima. Posle jedne zabave gde su se posvađale sa drugim curama, njih dve posramljene hodaju gradom i uzimaju naizgled napuštenu bebu iz kolica na tremu. To je događaj koji ih je obe obeležio za ceo život: saznaćemo da je beba nastradala, a da su obe provele po nekoliko godina u popravnom domu odakle su izašle promenjene i istraumirane.

Sada kada su tinejdžerke, više nemaju kontakta jedna s drugom (a i onaj u detinjstvu je više bio usiljen nego li iskren drugarski). Ronnie (Fanning) je tipičan primerak “underclass” devojke koja radi u nekoj pekari, ne govori mnogo i životari. Sa Alice (Macdonald) je već drugačija priča. Ona živi sa majkom Helen (Lane) i sa njom nema baš normalan odnos, reklo bi se čak da je majka umnogome kriva za njen psihološki profil. Alice je gojazna na granici patologije, dane provodi uglavnom gledajući trash reality televiziju i sanjajući o karijeri sa svojim programom o nevino zatvorenim ljudima (što i nju tišti). Osim toga navodno traži posao, ali zapravo besciljno šeta po gradu, jede “junk food”, pije gazirane sokove i gleda u tuđe živote.

Frka, međutim, nastaje kada nestane još jedno dete, ovog puta trogodišnjakinja. Ona je oteta, čini se namerno, iz prodavnice nameštaja dok su njeni roditelji bili zaokupljeni izborom kauča. Oni možda jesu trash i možda sami traže nevolje sa svojim odnosom prema detektivima (Nate Parker i Elizabeth Banks), ali verovatno nisu krivi za sudbinu svog deteta. Naravno, sumnja će ubrzo pasti na dve povratnice iz zatvora, ali kako one nisu imale kontakta, samo jedna može biti odgovorna, pitanje je samo koja. Slučaj će takođe otvoriti stare rane detektivki koja je našla mrtvu bebu prošli put i na koju je to ostavilo trajne posledice.

Odavno se nije dogodilo da američka relevantna kritika skoro unisono popljuje film i nazove ga najčešće traćenjem talenta ljudi ispred i iza kamere. Što se talenta ispred kamere tiče, on nije potrošen, on je iskorišten do samog kraja čak i sa likovima koji nisu napisani sjajno. Common raste u pravog glumca, a ne samo muzičara kojem je gluma hobi. Elizabeth Banks je sasvim solidna kao detektivka sa privatnim opsesijama i strahovima. Dakota Fanning još jednom briljira i ostvaruje apsolutno uverljivu ulogu. Diane Lane uspeva da od lika koji deluje kao konstrukcija napravi ulogu za pamćenje, a Danielle Macdonald je otkrovenje filma. Često se zaboravlja da nije nimalo lako odigrati uverljivog psihopatu koji je naoko sasvim normalna osoba. Danielle to uspeva, igrajući se sa personama i predstavama svog lika i prelazeći od groteskno-tužnog do strašnog bez ikakvih zastoja i prenaglašavanja.

Što se ekipe iza kamere tiče, scenario ima problema sa čestim meandriranjem (naročito u poslednjoj trećini kada se radnja potpuno uspori) i navođenjem na jedne te iste tragove, što prave, što krive, kao i sa liikovima koji više deluju kao konstrukcije za potrebe zapleta nego što su zapravo životni. I jedno i drugo se može pripisati izvornom romanu koji je samo običan krimić za plažu. Štos se, međutim, krije u režiji koja je sve samo ne pešačka. Amy Berg samouvereno pristupa i igra na ono što već poznaje i atmosferu neprijatnog gradića sa neprijatnim ljudima iz dokumentarnog filma o stvarnom zločinu prenosi na fikcijski materijal. Every Secret Thing deluje kao dobar film po istinitom događaju, iako to nije. I pored svojih mana, ovo je film vredan pažnje.

Neposlušni / The Disobedient

2014.

scenario i režija: Mina Đukić

uloge: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Danijel Sike, Minja Subota (narator)

Iskren da budem, da su Neposlušni primerak neke druge kinematografije, a ne srpske, odnosno regionalne, velika je verovatnoća da bih ga propustio ili možda pogledao slučajno, usput na nekom festivalu. Ali nisu, domaći su proizvod i to onaj koji je imao premijeru na jednom od najvećih svetskih festivala i koji je nastavio svoj festivalski ciklus i o kojem se mnogo pisalo u medijima koje pratim. U svakom slučaju, kakav god film bio, zbog svoje primećenosti u globalnim okvirima je svakako pomak za prilike srpskog filma. Pri tome, po svemu što sam čuo, u pitanju je jedna potpuno nova, indie estetska i stilska paradigma u domaćim okvirima.

Pitanje koje će svako pri sebi postaviti je kakav je film, valja li to čemu, ali na to pitanje neću uspeti da odgovorim jednostavno i jednoznačno. Ako krenemo po komponentama, fotografija je odlična, glumci raspoloženi i imaju međusobnu hemiju, kad treba pedantni, kad treba raspušteni, izbor muzike je svež iako se je sama muzika stara, tonska shema puna zvukova prirode dodaje na atmosferičnosti, mada su ti šumovi ponekad nepotrebno preglasni i idu protiv dijaloga. Kroz režiju provejava puno uticaja, oni su jasno pozicionirani, ali ne opterećuju film. Kao i kod svakog mladog autora (ovo je prvenac Mine Đukić), mogu se nazreti kreativni momenti, ali povremeno i šlamperaj i “teška ruka”. Problem je, međutim, u tome što se sve te komponente jedva uklapaju u celinu i što im, za moj ukus, fali strukture i fokusa, što se najbolje oslikava u scenariju. Neposlušni, dakle, imaju svoje momente, ali to je to. Osim njih i generalne neobičnosti za srpski i ex-yu standard, Neposlušni nude i gomilu praznog hoda i arbitrarnih rešenja. Hipsteraj, reći će mnogi i biće u pravu. Ne da je to nešto loše, samo kažem očigledno.

Naši junaci su dvoje nikad potpuno sazrelih mladih ljudi. Ona je Leni (Selimović), apotekareva kći i pripravnica u vojvođanskom gradiću, pretpostavljam Somboru, ali lako bi moglo biti i negde okolo. On je Lazar (Sovilj), naoko uspešan i perspektivan momak koji studira / radi u inostranstvu. Njih dvoje su najbolji prijatelji od detinjstva (što film pokazuje u prvim minutima) i nisu se videli neko vreme. Ponovu se sreću na sahrani njegovog oca.

Ona je histerična i sklona promenama raspoloženja, možda zbog toga što je lagano trudna. Opet, trudna je zbog toga što spava s momcima naokolo, a to čini iz frustracije i nemira. Zašto je, pak, frustrirana, ne znamo. Možda je imala veće ambicije od toga da se smara na poslu sa dvokratnim radnim vremenom, pa ih nije ispunila. Možda nije ni pokušala. Znate koliko i ja. Uostalom, za srpske standarde, ima više nego mnogi, ali to nije tema. On je neodređeno nadrkan i to sakriva iz haj-nehajnog zajebantskog stava i sklonosti ka pravljenju pizdarija sa njom. Zašto je to tako, takođe ne znamo, možda zapad, kapitalizam, šraf u mašineriji i te spike.

Njih dvoje će se još na sahrani ponašati kao deca kojoj je dosadno, što će i nastaviti dalje, pa će se na kraju uputiti u avanturu, putovanje biciklima i ad-hoc camping po magičnim letnjim vojvođanskim pejzažima, gde će se glupirati, svađati, tući, miriti, flertati i upadati u čudne situacije. I to putovanje će promeniti i preokrenuti sve, oni će možda iz toga izrasti, možda i ne. Pri kraju će im se priključiti i klinac (Sike) koga će pokupiti usput, a sve vreme će ih sa sigurne distance pratiti naš narator, pevač i nekadašnji voditelj dečijih emisija Minja Subota.

Kao što ste primetili, njih dvoje mi kao likovi nisu naročito simpatični, ali šta sad, takvi su kakvi su, tako ih je autorica zamislila. Problem je što ih možda nije zamislila detaljno, ili ako jeste, nije to spremna podeliti sa nama. Njeno pravo, a ima i to svojih prednosti, što se naročito vidi u one dve manične scene, onoj na pijaci i posebno onoj premoćnoj kadar-sekvenci na svadbi kad njihova naivna i sirova hemija (u najboljem smislu tih reči) dolazi do punog izražaja. Problem sa tim scenama je ono što bi anglofona braća rekla “suspension of disbelief”, jer bi naši junaci čak i u pitomoj i tolerantnoj Vojvodini (ili, ako se mene pita, čak i u zemlji iz bajke) dobili opasne batine za uništavanje tuđe imovine, udaranje prolaznika kobasicama ili upadanje na tuđu svadbu i zajebavanje njihovih gostiju. No dobro, magijski realizam i te fore, sve je moguće, očekujte neočekivano (poput Lenine neiscrpne kolekcije garderobe).

No dobro, sa scenom na svadbi ja imam i drugi, mnogo veći problem, a to je pojava ničim izazvanog naratora koji prekida taj fluidni tok da bi, bazično, objasnio ono što već i sami vidimo na ekranu. Zapravo, osim na početku, to je u principu sve što on radi: ide za njima i objašnjava očigledno. Kapiram, ima to neku sentimentalnu vrednost za generacije koje kroz maglu (ili pak vrlo živo) pamte “tri bambija” (“How's that for product placement”) i Muzički tobogan Minje Subote nedeljom ujutro. (Subota nedeljom, mislim da nema klinca kome to nije bila misterija makar jednog prepodneva u životu.) Ali sentimentalna vrednost prođe posle dva pojavljivanja. Slična je fora i sa muzikom, sastavljenom od dečijih pesmica (koje čak nemaju ni “creepy” notu koliko samo podvlače očiglednu nezrelost naših likova) do starih šlagera i prepeva ruskih i američkih pesama za jugoslovensko tržište iz sličnog perioda. Upali prvih par puta, svaki put sve slabije i slabije, toliko da je “knock-off” verzija narodnjaka došla kao osveženje.

Ni arbitrarnost postupaka usled slabe (ne pritom nužno loše) karakterizacije, ma koliko mi išla na živce, nije nužno tragična stvar. U kombinaciji sa vizualima, Neposlušni deluju kao snažan “mood piece” u nastajanju. Problematično je to što ni to nije do kraja, nego se i to napušta radi naprasnog dvostrukog poentiranja: jednog na ultra-konzervativnom klišeu iz teen-serija i drugog objašnjavanja onog što je pažljivom gledaocu i psihološki pismenoj osobi od starta jasno.

Ispada da sam nagrdio film, ali to mi nije bila nikakva namera. Ima on i svojih itekako dobrih strana: Hana je zgodna cura i veoma sposobna glumica puna energije, Mladen je šmeker i vrlo artikuliran glumac i njih dvoje zajedno su sjajni. Mina takođe pokazuje neverovatan sirov talenat u bljeskovima kojem fali malo dorade (doći će to s vremenom i kilometražom) i mnogo fokusa. Neposlušni to sjajno pokazuju, i pored svoje kriptičnosti ili baš kroz tu kriptičnost. Za pohvalu je i ambicioznost filma i jedan potpuno novi vizuelni i stilski identitet u našim krajevima, pa makar to bio i hipsteraj. U konačnici, Neposlušni su izuzetno važan film u lokalnom i regionalnom kontekstu, ali bih lagao ako bih rekao da mi je ne znam kako dobro seo.

Alex of Venice

2015.

režija: Chris Messina

scenario: Jessica Goldberg, Katie Nehra, Jason Shilton

uloge: Mary Elizabeth Winstead, Don Johnson, Katie Nehra, Skylar Gaertner, Derek Luke, Timm Sharp, Chris Messina, Jennifer Jason Leigh

Setite se samo neobičnosti situacije u legendarnom filmu Kramer vs. Kramer (1979) u kojem se majka-domaćica smori od svog pasivnog života, zbriše od kuće i dete ostavi na brigu prezaposlenom ocu. Tim postupkom rodne uloge se nisu samo izvrnule, nego i duplirale u slučaju nesrećnog čoveka koji je morao da se prilagodi novoj situaciji. Koliko je samo ta pretpostavka bila nova i originalna onda! Poznate su bile situacije u kojima trashy otac napušta svoju familiju (jer je vagabundo), ali ne i obrazovana, (više-)srednjeklasna majka (koja odlazi da lovi svoje tripove). Može li se tako nešto dalje izvrtati?

Alex of Venice je primer da može i najbolji pokazatelj protoka vremena. Ovde imamo prezaposlenu mater familias, naslovnu junakinju Alex (Winstead) kojoj njen muž (Messina) u funkciji domaćice ostavlja sina na brigu jer se smorio svojim večito istim i neinspirativnim životom i otišao da ganja neki svoj trip (sasvim zgodno, on je slikar po struci, pa se odlazak od kuće nekako i podrazumeva, lagan je i nema stupidnih ograničenja poput fiksnog radnog vremena). Začuđujuće je to koliko je ta nestandardna postavka zapravo sasvim prihvatljiva i nimalo čudna iz današnje perspektive relativne ravnopravnosti polova. Zamena rodnih uloga je sve češća pojava, muškarci kuvaju, žene ganjaju karijeru i sve u tom stilu. Nije to loše ili nenormalno, dapače.

Slučajno ili ne, Messina i kao glumac i kao reditelj oko toga ne pravi veliku frku. Oneobičenje je direktnije pokušano kroz portret okruženja disfunkcionalne familije, ali pitanje je koliko je to uspelo, pošto su likovi klasični indie tipovi. Klinac Dakota (Gaertner) nama deluje kao sasvim normalan dečak, možda malo povučeniji. Njegova situacija u školi implicira da možda ima određene specijalne potrebe, ali to nije posve razjašnjeno. Možda su u toliko blagom obliku da su neprimetne, a možda je i ta škola samo new age hir njegove majke, kao uostalom i njegovo nestandardno ime i njena karijera eko-advokata.

Ona je, pak, tipičan štreber i “overachiever”, osoba koja je dobra u svom poslu, ali se trudi i kada realno ne bi trebalo. Takva kakva je večito stoji na raspolaganju svojoj lagano fanatičnoj šefici (Jennifer Jason Leigh, još jednom uludo potrošena). Trenutno radi na sporu protiv investitora (Luke) koji gradi banju u prirodnom rezervatu i prema kojem oseća ne baš primerenu privlačnost. A, da, u kući je i njen senilni otac Roger (Johnson), bivši glumac u nekoj već zaboravljenoj sapunici, sebičan i izgubljen. On dobija svoj pod-zaplet sa produkcijom Čehovljevog komada u lokalnom teatru. A, da, odmah na početku se u kući pojavljuje i njena neodgovorna, ali zabavna sestra Lily (Nehra).

Usidren sa tipičnim indie likovima koji izazivaju ili upadaju u tipične indie situacije, Alex of Venice je jedan od onih tipičnih indie filmova koji se proizvode kao na pokretnoj traci. Sastavljen iz svih samih poznatih elemenata, deluje kanda industrijski, što je lagano ironično. Nema tu ničeg naročito novog i pamtljivog, uključujući tu i poentu koja je zapravo floskula o prihvatanju promene i prilagodbi. Chris Messina je za svoj prvenac odabrao utabanu stazu i nisam baš siguran hoće li od njega kao reditelja nešto biti.

Mada, priznajem, zanimljivo je gledati Dona Johnsona koji je za promenu skoro pa tužna kesa, a ne frajer, makar ostareli, na koga smo navikli. I Mary Elizabeth Winstead je odlična, živahna i životna, ali ništa manje od nje nismo očekivali. Da je Alex of Venice malo drugačije postavljen film i da su njih dvoje dobili malo više zajedničkih scena, možda bi istupao iz gomile. Ovako je samo korektan film na koji možete bez kajanja potrošiti svoje vreme, ali i ne morate. Ne propuštate mnogo.

Réalité / Reality

kritika objavljena na: fak.hr

2014.

scenario i režija: Quentin Dupieux

uloge: Alain Chabat, Jonathan Lambert, Élodie Bouchez, Kyla Kenedy, Jon Heder, Eric Wareheim, John Glover, Matt Battaglia, Susan Diol, Michel Hazanavicius, Roxane Mesquida

Pored uobičajenog značenja, reč “reality” je u poslednjih deset-dvadeset godina dobila još jedno koje se odnosi na onu abominaciju od TV programa za dokone ljude koji gledaju druge dokone ljude dok ne rade ništa. Sa oba značenja se autor nadrealnih filmova Quentin Dupieux (Rubber, Wrong) poigrao u svom novom filmu, ali mu je dodao i treće. U filmu je Reality naslovna junakinja, a reč postaje (hipstersko) ime.

Ako me pitate da vam nekako približim film, ne znam kako bih to uspeo. Rekao bih puno toga, puno sirovih podataka, kao da film stilom podržava 80-te, da je smešten u Los Angeles i okolinu, ali da njegovi likovi govore francuski, da je apsurdan, da je prepun neočekivanih momenata i posveta drugim filmovima i autorima. Na kraju ne bih rekao ništa što bi potencijalnog gledaoca pripremilo za susret sa filmom. Možda je najbolji opis referenca na dva tipa filma, na višeslojne mozgolomke sa različitim nivoima priče (tu jednako upadaju i art filmovi poput Mullholland Drive i komercijalniji poput Inception) sa jedne strane i na hyperlink “sve je povezano” drame (Magnolia) sa druge. Dakle, centralni likovi iz jedne apsurdne priče u filmu će se pojaviti na rubnim delovima druge. Zapravo, pomislite na Davida Lyncha kako režira produžene i povezane Monty Python skečeve ili na Pythonovce kako rastavljaju i sastavljaju Lynchov film. Dobro, možda nije tako dobro kako se iz opisa čini, ali je svakako “vožnja” vredna vašeg vremena.

Devojčica Reality (Kenedy) je pronašla video-kasetu u utrobi vepra kojeg je njeg otac ulovio. Ono što ona ne zna je da je i ona predmet snimanja i to u snu. Nju snima pseudo-genijalni reditelj dokumentaraca Zog (Glover), i to čini dok Reality spava. Zog ima problema sa producentom Bobom Marshallom (Lambert) koji ga pritiska za rokove, ali se ovaj večito izvlači da treba sačekati momenat genijalnosti. Marshall je inače nervozan tip, od onih što stalno otvara i zatvara prozore, pušio bi, ali mu smeta dim, izlazi na balkon i ulazi unutra. Njemu sa bitnim “pitchem” dolazi Jason Tantra (Chabat), kamerman koji snima kulinarski show sa domaćinom Dennisom (Heder) obučenim u odelo maskote koji ima nevidljiv i neobjašnjih osip. Jasonova ideja je da bi snimio “genijalan” SF film na nivou ranog Cormana o zvučnom valu koji dolazi iz električnih aparata i ubija ljude, ali ga Bob uslovljava da mu pre toga donese snimak vriska “za Oscara”.

Naravno, mnogo veći Jasonov problem je što je taj film već snimljen, ili on to samo sanja kao što sanja dodelu Oscara za najbolji vrisak koju vode Michel Hazanavicius i Roxane Mesquida. Zapravo, nije nam baš najjasnije kako se likovi uklapaju u priču, ko je u čijem snu, a ko u čijem filmu. Zašto je Bobov kabinet čas u vili odakle on može pucati u turiste, čas u šumi? Zašto se Realitin učitelj (Wareheim) nasumično pojavljuje u ženskoj odeći? Šta petlja Jasonova žena, terapeutkinja Alice (Bouchez)? Gde nestaje Dennis?

Jedini pametan savet koji mogu dati je da se naviknete na apsurd i uživate u malim draguljima i metaforama razbacanim po filmu. Nemojte tražiti veliku poantu, ne pokušavajte sve povezati u jednu koherentnu sliku. Quentin Dupieux je naprosto takav tip, u njegovom nadrealizmu nema mesta za logiku. Jednom kad prihvatite njegova pravila igre, naći ćete dovoljno toga da biste uživali i da biste se nasmejali.

Opet, možda ja grešim. Možda je ovo film koji se mora više puta odgledati da bi se posložio, da bi se izvukla nit iz obilja šuma. To verovatno neću nikad otkriti. Reality je prikazan kao film iznenađenja na ponoćnoj projekciji na Crossing Europe festivalu u Linzu. Bila je repriza sutradan, ali imao sam drugi film na rasporedu. Zapravo i nema potrebe za preteranom analizom. Treba se samo zavaliti i prepustiti. Reality je film koji liči na vožnju u luna-parku: dok ga gledate, izgubićete orijentaciju, ali će iskustvo biti ugodno i zabavno.

Vivir est facil con los ojos cerrados / Living Is Easy With The Eyes Closed

2013.

scenario i režija: David Trueba

uloge: Javier Cámara, Natalia de Molina, Francesc Colomer, Ramon Fontseré, Rogelio Fernández, Jorge Sanz, Ariadna Gil

“Living is easy with eyes closed
Misunderstanding all you see
It's getting hard to be someone but it all works out
It doesn't matter much to me”

The Beatles – Strawberry Fields Forever

Kruži priča da se Juan Carrón Gañàn probio do Johna Lennona kada je ovaj bio snimao film How I Won The War u Almeriji, u Francovoj Španiji 1966. godine, te da mu je uvalio svoju pesmaricu u koju je po sluhu hvatao tekstove Beatlesa sa Radija Luxembourg. Kruži i priča da su od tada The Beatles počeli da štampaju tekstove svojih pesama na omotima ploča. Living Is Easy With The Eyes Closed Davida Truebe (brata dosta poznatijeg Fernanda) je, uslovno rečeno, film po tom događaju, samo fikcionalizovan što mu omogućava slobodu poentiranja.

Tako je Juan Carrón Gañàn postao Antonio (Cámara), sredovečni profesor engleskog jezika koji podučava tekstove Beatlesa na časovima u strogoj katoličkoj školi na putu samospoznaje maskiranom u pohod da upozna svog idola. Na putu je pokupio dvoje dosta mlađih stopera, tri meseca trudnu Bélen (de Molina) koja je zbrisala iz samostana gde su je roditelji ostavili i srednjoškolca Juanja (Colomer) koji se oko svoje The Beatles frizure sukobio sa ocem-fašistom (Sanz) i tunjavom majkom (Gil). Njih troje će zajedno, ali i svaki za sebe, naučiti ponešto o realnom životu pred kojim su sistematski zatvarali oči.

Lennon je Strawberry Fields Forever napisao baš u Almeriji na snimanju filma. Slučajno ili ne, prva strofa, stihovi izdvojeni na početku moje kritike, pogađaju u centar paradoksa Francove Španije, ali i svakog opresivnog društva. Možda i manje opresivnog, ali svejedno onakvog kakvo nam ne odgovara. Ono što je njemu bilo dostupno, nije bilo dostupno njegovim domaćinima u zemlji u kojoj je samo snimao i možda održao poneki koncert. Njemu je zatvaranje očiju bila stvar izbora, drugima možda jedina mogućnost, u odsustvu boljih i pametnijih, da prežive u društvu straha čiji se kraj možda tek nazire. Sloboda koju su propagirali The Beatles i koja je privukla usamljenog profesora i dvoje mladih ljudi nije svima data u jednakoj meri.

Opet, ako je Strawberry Fields Forever svojevrsna “coda” i “bottom line” filma, čak direktno izrečena od strane Antonija kao svojevrsnog surogat-oca i mentora dvoje mladih ljudi (“Mladi ste, na vama je da promenite svet”), onda je druga pesma, Help, svojevrsni refren. To je pesma o uspehu izvorno, ali i o sazrevanju / starenju, onim periodima kada čoveku postaje sve teže da se sam snalazi u svojoj okolini. Troje naših junaka nailaze na određene prepreke po prvi put. Antonio shvata da tretman Lennona i tretman njega samog nije isti, da do svog idola ne može tek tako doći. Dvoje mulaca tek otkrivaju koliko je društvo u kojem žive opresivno i za šta se vredi boriti i za šta vredi raditi. Oni se po prvi put sureću sa realnim svetom koji je već sažvakao i ispljunuo mnoge koji se stalno pokušavaju dići na noge.

Living Is Easy With The Eyes Closed je film o životu u pravom smislu te reči. Njegova atmosfera je i gorka i slatka, na momente teška, na momente vedra. Povremeno će film biti izuzetno direktan, povremeno veoma suptilan. Predivno je snimljen, ingeniozno osmišljen i još bolje odglumljen. Zadovoljstvo je gledati Javiera Cámaru (Habla con ella) sa ovo dvoje simpatičnih mladih glumaca. Možda je baš iskustvo sa nekim takvim ono što im je potrebno u daljem životu. U svakom slučaju, čeka vas putovanje koje nećete tako brzo zaboraviti.

Echoes of War

2015.

režija: Kane Senes

scenario: Kane Senes, John Chriss

uloge: James Badge Dale, Ethan Embry, William Forsythe, Maika Monroe, Rhys Wakefield, Beth Broderick, Ryan O'Nan, Owen Teague

Postoje teme i detalji koji me iz neobjašnjivih razloga privlače. Američki građanski rat. Okruženje westerna (ma koliko ta dva pojma stajala samo u nategnutoj vezi). Ratna trauma. Mali, privatni ratovi. “Backwoods” milje i “backwoods noir”. Te neke stvari su u mom univerzumu jače od svih objektivnih razloga da određeni film preskočim: i od loših kritika, i od distribucije preko volje koja naprosto označava ambicije filma da se vrti na kablovskoj i to je, jebiga, to, i od autorskog tima bez ozbiljnih referenci iza sebe i od glumaca čijih se faca sećamo zbog epizodnih uloga u filmovima koje smo pogledali. Ovo poslednje je čak može biti i pomalo cool.

Dakle, sjebani veteran Wade (Badge Dale) se vraća kući nakon ratnog poraza. Ovo “kući” shvatite vrlo uslovno, jer je on jedan od onih vagabundo-tipova koji spavaju po kaučima i podovima po familiji i traže svoj mir. Kod kuće njegove sestre više nema, ali ostao je njen muž Seamus Riley (Embry) i njihovo dvoje dece, Abigail (Monroe) i mali Samuel (Teague). Situacija je zajebana, oni su siromašni traperi, žive u pripizdini, a prvi susedi su im divljaci prezimena McClusky kojima je propao stočarski posao propao zbog rata, pa se sada hrane tako što pljačkaju ulov u zamkama Rileyevih. Treba i njih razumeti, najstariji sin je poginuo u ratu, majka (Broderick) je poludela od bola, a otac (Forsythe) je ogorčen na celi svet. Druga dvojica sinova su tupavi Dill (O'Nan) i mekušac Marcus (Wakefield).

Znate već kako ide, Seamus je možda hrišćanska duša, a možda jednostavno suviše velika kukavica da bi se suprotstavio siledžijama, ali Wade nije u tom fazonu. Ne baš da je kostimirani Rambo koji će srušiti pola grada (nije da baš ima i šta za srušiti), ali će pokušati prvo fino, a onda i malo manje fino da upozori susede da ne kradu. Tupavi Dill će prvi nastradati, McCluskijevi će smisliti osvetu, Wade će uzvratiti i tako u krug, samo se ulozi iz runde u rundu povećavaju, znate kako to već ide, gledali smo to po filmovima. Tom tipičnom zapletu dodajmo još jedan jednako tipičan: dvoje mladih, mekušac Marcus i slatkica Abigail se vole, kao nekakvi Romeo i Julija u western trash miljeu. Slatko, ali ne ide skupa, pa celo iskustvo postaje pomalo neprijatno, da ne pominjem dosadno.

Recimo da nije sve tako crno. Vizuali su atraktivni, ipak imamo netaknutu prirodu teksaške zabiti neposredno nakon Građanskog rata. I gluma je uglavnom na maksimumu mogućnosti sa tako tankim scenariom. William Forsythe i James Badge Dale nose ceo film i boje ga tamnim tonovima dvojice sjebanih i ogorčenih ljudi. Ostvarenje Maike Monroe, zvezda neočekivanog horor hita It Follows je malo razočaranje i svakako ispod njenih mogućnosti, ali razlog za to treba u veoma limitiranom liku koji je dobila.

Dobro, sve to, od potrošenosti tema do slabe razrade scenarija, je pokazatelj da Echoes of War ni u kom slučaju nije dobar film. Ono što posebno iritira je da nije čak ni efektan. Razlog leži u tome što nije realan i što je potpuno iskonstruiran, i to plitko i loše. Gledalac koji ima dodirnih tačaka sa logikom će pronaći rupe u samoj premisi filma i njegovom “settingu”. Zašto se oni pljačkaju i kače kada i jedni i drugi imaju sasvim dovoljno zemlje i šume da se mogu podići sa dna? Amerika nije izgrađena na svađama suseda, nego upravo na suprotnom: na međusobnom pomaganju i osećaju za zajednicu, naročito u teškim trenucima. Ovo čak nije ni Heaven's Gate varijante gde se krljaju bogati rančeri sa svežim imigrantima, i jedni i drugi su ovde sirotinja i stoga je njihovo ponašanje nelogično, naročito kad je rešenje na dohvat ruke.

Tomorrowland

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Brad Bird

scenario: Brad Bird, Damon Lindelof, Jeff Jensen

uloge: George Clooney, Britt Robertson, Hugh Laurie, Raffey Cassidy, Thomas Robinson, Tim McGraw, Kathryn Hahn

Moram priznati da sam bio izuzetno skeptičan prema ovom filmu. Nisu me toliko ubedile osrednje kritike i loš odaziv američke publike, što se može objasniti gužvovitim periodom na američkom repertoaru, koliko činjenica da iza projekta stoji korporacija Disney. U tom smislu sam “na neviđeno” Tomorrowland čitao kao klasičan marketinški trik i “product placement”. Sam naziv filma nedvojbeno asocira na jedan segment u njihovim zabavnim parkovima posvećen SF-u. Možda je taj segment najbolji i najedukativniji od svih Disneyland gužvi (u Parizu je posvećen Julesu Verneu, tamo sam po prvi put video 3D i 4D, kao i 360° projekcije desetak godina pre nego što je to postao kino standard), ali svejedno sa tim stvarima treba biti oprezan.

Slamka spasa mi se ukazala u liku i delu dvojice glumaca, Georgea Clooneya koji je jedan od retkih stanovnika Hollywooda kome visina honorara nije primarni faktor u odlučivanju koju ulogu da prihvati i koji ume biti didaktičan, ali mu je prioritet da to čini za ispravnu stvar, te Hugha Laurieja koji je, budimo realni, jednostavno dobar glumac. Njih dvojica na platnu su garant da će makar njihove zajedničke scene biti zabavne, čak i ako ostatak filma bude dosadnjikav. Povrh toga, Tomorrowland je malo nekoherentan, ali sve u svemu pristojan film koji bih toplo preporučio vašim klincima-osnovcima.

Počinje standardno, ne tako daleka budućnost, civilizacija odlazi dovraga, požari, poplave, glad, beda, globalno zagrevanje, nuklearni rat i šta sve ne. George Clooney i neka ženska koju ne vidimo drže nekakav motivacioni govor kako je i zašto sve otišlo dovraga i usput se prepiru. Clooney je tu u svom nadrkanom modusu, ali je svejedno šarmer, dok je ženska pomalo iritantna i stalno ga prekida u priči.

Njegova replika kako budućnost nekada nije bila tako crna je idealan uvod za jednu prelepu flashback sekvencu na Svetsku Izložbu u Queensu 1964. godine gde upoznajemo Clooneya, odnosno Franka Walkera u dečačkoj dobi (igra ga Thomas Robinson) kao mladog i nadobudnog inovatora koji je došao sa namerom da pobedi na takmičenju. Njegov izum je “jet-pack” za koji se ne može baš reći da radi i kojem su potrebne određene prepravke. Iako cinični predsednik žirija (Laurie, na čelu mu piše “zlikovac”) nije blagonaklon prema njegovom izumu, misteriozna britanska devojčica Athena (Cassidy) mu daje značku koja služi kao ulaz u svet budućnosti u drugoj dimenziji. Sledi još jedna prelepa retro-futuristička sekvenca u stilu 60-ih sa “mono-rail” železnicom, platformama i “jet-packovima”.

Onda film menja fokus na žensku i tako upoznajemo Casey (Robertson), kćerku NASA-inog inženjera pred otkazom. Naime, lansirno postrojenje u Cape Canaveralu je pred rušenjem, a idealistična i optimistična Casey uzima na sebe zadatak da to rušenje spreči, zbog čega dospeva u zatvor. Tamo će joj Athena tutnuti značku i dati joj pogled u svet budućnosti koji se završava ukrcavanjem na svemirski brod. Potraga za značkom će je spojiti sa Athenom, kasnije i sa Frankom, sada starim i razočaranim Clooneyem, ali će im na vrat natovariti i “Men in Black” robote-ubice. Sve u svemu, za sve su krivi lenjost i pesimizam, a naša vesela škvadrica ima vrlo ograničeno vreme da spasi svet od katastrofe.

Nedostaci filma su očiti: predugo traje i previše meandrira, ali Brad Bird makar ima istančan osećaj za tajming pa na svakih toliko ubaci po neku akcionu scenu koja izgleda onako crtićki impresivno i razbija monotoniju. To meandriranje se oseća i u gomilama referenci, ne samo na filmske hitove (što je dobrodošlo), nego i na stanje savremenog sveta. Problem sa tim je što autori gube fokus i trpaju sve što stignu, apsolutno svaki aktuelni problem i za to nude jednostavno rešenje. U nedostatku boljeg rešenja, posežu za “bogus science” momentima bez pristojnog objašnjenja. To možda pali u sceni sa Eiffelovim tornjem, iako je pozadinska priča oko toga tupava da tupavija ne može biti, ali uglavnom ne prolazi.

Još jedan problem je koncept likova i kvalitet glumaca. Clooney i Laurie su predobri glumci za tako jednodimenzionalne likove. Clooney je tu u svom tipičnom modusu simpatičnog drkadžije, dok Laurie hvata elitizam i aroganciju u “Dr House” maniru, ali bez njegove genijalnosti. Britt Robertson služi više kao hostesa koja svojim izrazom lica poručuje da se treba diviti dostignućima tehnologije (zapravo kompjuterske animacije), a manje kao legitimna glumica (uglavnom je poznata sa televizije iz serija upitnog kvaliteta). Što se dece-glumaca tiče, mala Raffey Cassidy je sjajno precizna sa svojim likom, dok Thomas Robinson jednostavno nema dovoljno talenta za svoju ulogu. Sa epizodistima je, međutim, problem što su njihovi likovi takvi da ih je moguće odigrati i u snu i što efektivno imaju po scenu-dve, pa niti nemaju prostora da zablistaju.

Zapravo, suština Tomorrowlanda je da je preambiciozan i da zahvata preširoko. Istovremeno pokušava biti zanimljiv i deci i odraslima, pa ostaje negde na pola puta. U tom smislu, moram priznati da bi film bio bolji ako bi bio animirani (ne bih se bunio da ista glumačka ekipa posudi glasove animiranim likovima), da bi u tim okolnostima mogao ići brže i trajati kraće, pa bi u konačnici i budžet bio osetno manji. Uostalom, logika i postavka su dovoljno “crtićki” da bi to prošlo. Ovako je ni tamo ni ovamo, mnogo hteli, mnogo započeli i sve u tom smislu.

Opet, treba uzeti u obzir i koncept i kontekst filma. Odrasli gledaoci bez dece nemaju šta tražiti u ovom projektu, ali to je film na koji bih ja odvukao sve klince-osnovce iz susedstva. Nema veze što reklamira segmente u Disneylandu i nema veze što je didaktičan. Govori o pravim stvarima na razumljiv način i može poslužiti kao pravo mesto za ulaz i u svet nauke i u svet naučne fantastike. A pritom je i sladak. Ne kao Wall-E, ali svejedno... Uostalom, cinizam ide sa godinama i mora se zaraditi. Neka su klinci veseli i optimistični.

Animals

2014.

režija: Collin Schiffli

scenario: David Dastmalchian

uloge: David Dastmalchian, Kim Shaw, John Heard

Treba odati priznanje svima kojima je u školi mozak ispiran opasnostima od droge ako ne završe kao aktivni narkomani. Majke mi, posle tog ispiranja mozga najlogičnija reakcija je: “svega mi daj, odmah, ravno u venu”. Da stvar bude lošija, ne gnjave nas samo dosadni nastavnici i još dosadniji psiholozi uz još dosadnije brošure sa tim dosadnim popovanjem. Čak nam i u filmovima serviraju to sranje.

Naslova je milion i uglavnom se priča svodi na isto: prvo ti je cool, onda upadaš u ciklus ovisnosti i propadaš kao čovek. Istini za volju, nema milion varijacija u narkomanskim pričama, ovisnost je sama po sebi formulična. Ali da li mi je, kao nekadašnjem rekreativnom korisniku raznih droga, bilo potrebno da to pravedničko kenjanje vidim na filmu? Baš i ne. Možda sam ja tvrdoglav, ali nekako ne verujem u te pravedničke gluposti kad mi telo govori suprotno. Zato nisam pao na Requiem for a Dream i pored svih njegovih razmetljivih trikova koji su ubačeni radi šokiranja publike. Zato mi je Trainspotting bio samo zabavan i ništa više. 

Uvek su mi bili privlačniji filmovi koji drogiranje prikazuju kao nešto kreativno ili makar zabavno. Obožavam Easy Rider, ma koliko on bio nadobudan manifest jednog pokreta koji je svojim nastankom bio osuđen na propast. Obožavam odu narkomanskoj neodgovornosti u Fear and Loathing in Las Vegas. Obožavam tripoznost Naked Luncha. Obožavam heroinski snobizam Pulp Fictiona.

Zapravo, mislim da je Panic in the Needle Park jedini narkomanski film koji je uspeo da me uplaši. On je narkomane prikazivao realno i nije imao pretenzije ka popovanju, mlaćenju prstom i prestravljivanju ljudi. Animals je, znači, ukupno drugi film koji na mene proizveo efekat kakav je želeo, zato što je odmeren i iskren, zato što ne pribegava hiperboli, zato što prema svojim likovima gaji simpatije i tretira ih kao ljudska bića, a ne kao strašila.

Zapravo kad prvi put vidimo naš zaljubljeni par na igli, Jude (Dastmalchian) i Bobbie (Shaw) su baš slatki. Kao da gledamo romantičnu komediju sa narkomanima. Dan je lep, oni izlaze iz auta u kojem žive i šetaju se po gradu sa rukom u ruci. Kad su urađeni, baš su dragi i nežni jedno prema drugom. Kad su u krizi, razmišljaju samo kako da dođu do fiksa. Oboje su pametni i dobro izgledaju, moglo bi se reći i da su privilegirani svojim poreklom kao srednjeklasni belci, pritom još sa diplomama. Ništa od toga nije zaštita pred ovisnošću, nažalost. U nekim drugim okolnostima, to bi bio sa kojim bi druženje bilo prijatno. Međutim, oni su narkomani u večitoj potrazi za lovom koja im je potrebna za još jedan savršeni fiks pre nego što se skinu, očiste, otputuju negde...

I po shememama za lovu se vidi da su zapravo bistri. Neke od tih shema su toliko razrađene da bi ih primenjivali profesionalni prevaranti, kao što je to ona fora sa laptopom ili ona muljaža sa oglasima za lične kontakte. Druge su blatantne i slatke u svojoj naivnosti, kao bunarenje po music shopovima ili upadanje na svadbe i krađa poklona. U takvim trenucima nas nije sramota da navijamo za njih. Isto važi i kad ih vidimo kako u večernjoj rutini jedu, klošare ili iz auta gledaju šta susedi u obližnjem neboderu rade.

Opet, narkomanska sreća nikad nije dugog veka i traje od fiksa do spuštanja. Vreme se pokvari. Policija na ulici ih hvata i maltretira. Regularni diler padne. Uleti im loša roba. Retko kad imaju kinte i za motel sa tušem, pa se kupaju neredovno i bodu u toaletima kafića. Narkomanski život. Jednako tako ih zdravlje napušta. Jude ima propale zube i probleme sa zatvorom, a Bobbie se žali na bolove u grudima. Niko im ne može pomoći, od svojih familija su se udaljili i imaju samo jedno drugo i puno ljubavi, što jedno prema drugom, što prema heroinu i pitanje je da li ih zavisnost drži na dnu ili jedno drugo drže u zavisnosti. Možda im je jedina opcija da se raziđu i očiste svako za sebe, ali možda za to nisu sposobni.

Animals izgleda kao tipičan indie film i to nije uopšte loše. Fotografija je sjajna, lirična i sugestivna. Prepoznajemo Chicago kao lokaciju i, što je važnije, uspevamo da uhvatimo specifičnost grada. Ne samo znamenitosti, poput betonske plaže na jezeru ili zoo-vrt u Lincoln Parku, nego i one sitne, svakodnevne detalje, fine četvrti u kojima ćemo svejedno naleteti na beskućnike i sirotinjske četvrti koje svejedno imaju lep pogled. 

Reditelj Schiffli ima sjajno oko za detalje i očito poznaje i teren i materiju, a veliku pomoć mu pružaju glumci. David Dastmalchian je ujedno i scenarista, napisao je sjajne likove i u svojoj ulozi retko kad promašuje. Bez problema ga “kupujemo” kao finog i simpatičnog narkića, možda nekakvu buduću zvezdu na pragu slave. Kim Shaw je jednostavno predivna kao Bobbie, u jednakoj meri samosvesna i ranjiva, večito na prekretnici, nesposobna da se pokrene. Pored njih imamo i svu galeriju prolaznih epizodista, a kasnije i Johna Hearda u ulozi čuvara u bolnici. Njegova uloga se možda čini kao tipska i nezanimljiva i neki drugi glumac bi je školski odigrao. Heard, međutim, tu ulogu pretvara u jednu sjajnu i potpuno životnu minijaturu.

Zapravo jedini problem ovog skoro savršenog filma je previše nesuptilne simbolike koja je uglavnom vezana za naslov. Jasno nam je, oni stalno gledaju životinje, što u zoo-vrtu, što u retkim prilikama kad su pred televizorom u motelskim sobama. Društvo životinja ih smiruje i paše im. Njihova ljudskost je limitirana i oni su svedeni skoro na životinje koje instinktivno ispunjavaju svoje potrebe. Ali, kao i životinje na televiziji, i njih dvoje su simpatične životinje. Šteta što će ih pre ili kasnije dohvatiti zakon prirode.

Mad Max: Fury Road

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom programu HRT-a. Dostupan je na linku: http://radio.hrt.hr/aod/filmoskop/115187/, a ovde ga, kao autor, prenosim u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 

U trenutku kada je Divlja cesta, četvrti film iz serijala o Pobješnjelom Maxu, ugledala mrak kino-dvorane, bilo je prošlo već dugih 30 godina od poslednjeg nastavka iz originalne trilogije. U nedostatku svježih ideja, filmska industrija predvođena Hollywoodom često se okreće “re-startima” i “re-bootima” provjerenih, starih hitova, dodavanju novih i novih nastavaka ili “prequela”. To nije ništa novo, a često nije ni dobro: novi naslovi rađeni sa šuškanjem i zveckanjem dolara u mislima nerijetko samo bacaju sjenu na originalne, kultne naslove koji su svoju slavu itekako zaslužili i zaradili. Potpuno promišljen i pritom dobar novi naslov u franšizi posle toliko duge pauze rijedak je primjer. Pobješnjeli Max: Divlja cesta upravo je to.

Još čudnija je činjenica da je, prije podizanja prašine koja se naziva marketingom, sve ukazivalo upravo na suprotan ishod. Film je bio u različitim fazama produkcije još od 1998. godine. Mijenjan je glumac koji nije samo igrao Pobješnjelog Maxa, on je BIO Pobješnjeli Max. Produkcija je odlagana i premještana zbog stvari koje sa filmom nikakve veze nemaju, poput kretanja na valutnom tržištu i izbijanja novog rata u Iraku. Ideja je relativno brzo dobila studijsku podršku i budžet od nezanemarivih 100 miliona dolara, “storyboard” i scenario su hitro razvijeni, Mel Gibson je pristao na ulogu, iako je autor George Miller imao rezervi prema njegovim godinama. U međuvremenu je svijet postao izuzetno dinamično i nepredvidljivo mjesto, produkcija je iz australske pustinje prebačena u namibijsku uslijed kiše koja je na predviđene lokacije donijela nimalo apokaliptični dekor u vidu divljeg cvijeća, a Melu Gibsonu su njegov bijes i ludilo došli karijere. 

Miller je ionako htio mlađeg glumca i dobio ga je u Tomu Hardyju. S tim su i serijal i njen naslovni junak dobili jedno novo promišljanje i praktički izvanvremensku kvalitetu. Maxova epizodičnost i prolaženje kroz priču već su bili nagoviješteni u drugom dijelu, a u potpunosti uspostavljeni u trećem, ali tek u Divljoj cesti Mad Max prestaje biti čovjek sa osobnom poviješću, iako se kroz “flashback” momente ona generira u vidu njegove kćeri, a postaje ideja i legenda, apokaliptični western-junak koji ne dolazi niotkuda i ne ide nikamo. Druga, važna stvar; Max sada ne samo da nije središnji dio priče, nego čini se gotovo da nije niti njezin posebno bitan dio. On ima u najmanju ruku ravnopravnu, ako ne i dominantnu partnericu u Imperatorici Furiosi koju igra Charlize Theron i koja je zapravo “alfa i omega” ove priče, kako u dramaturškom, tako i u moralnom i etičkom smislu.

Istina je da je priča u Divljoj cesti samo kostur na kojem se drži akcija i po tome taj film liči na legendardnog Cestovnog ratnika. Priča, međutim, počinje sa Maxom kao nepouzdanim naratorom koji rekapitulira saznanja o postapokaliptičnom svijetu u kojem su uništeni svi tragovi civilizacije. Taj detalj se čini nepotrebnim poznavaocima franšize, ali ne treba zaboraviti vremensku distancu i generacije nove publike koje su u međuvremenu stasale. Max je nedugo zatim zarobljen od strane War Boysa, vojske zlog diktatora Besmrtnog Joea (igra ga Hugh Keays-Byrne) i, kao univerzalni donator krvi, postaje “vrećica” prikačena na Nuxa (Nicholas Hoult), jednog od iskusnijih, istrošenijih vojnika.

Stvari se pokreću kada Furiosa dobije zadatak da s oklopnom cisternom ode po gorivo u partnerski Gas Town, te po streljivo na partnersku Bullet Farm. Ona neće oteti samo dragocjeni kamion sa zalihom vode, nego i Joeovu najvrijedniju imovinu: njegovih pet mladih, prelijepih, genetski čistih, nemutiranih žena, od kojih je jedna u visokoj trudnoći. Kada Furiosino skretanje sa ceste bude primjećeno, za njom će se u potjeru dati cijela vojska iz Joeove Citadele, sa njima i Nux u svom automobilu željan da pogine i ode u obećanu Valhallu, a sa njim i Max, prikačen na haubu automobila. Akcija tako počinje skoro instantno i uz prijeko potrebne predahe traje do kraja filma.

Ta akcija, ta nezaustavljiva vožnja u svakom je pogledu fascinantna. Efekti nisu jeftini, kompjuterski, već je akcija organska i uglavnom analogna, temeljena na kaskaderskim akrobacijama. Pritom je gotovo sve tu podređeno stilu kroz gomilu “over the top” detalja, poput gitare s dva vrata koja bljuje vatru, bubnjeva u prtljažniku i izuzetno adrenalinske muzičke pratnje koja kombinuje rock/metal/industrial muziku i epsku klasiku veću od života. Dizajn vozila u jurnjavi je hrabar i nesputan, dostojan takvog akcijskog spektakla. Miller se dosta igrao s usporavanjem i ubrzavanjem snimki, podižući i spuštajući broj sličica u sekundi kad god je to bilo potrebno. Naravno, tu je i legendarni V8 Interceptor iz prvog dijela, makar nakratko, a ratni poklič War Boysa je nesumnjiva posveta 80-ih godinama prošlog stoljeća i najhimničnijoj pjesmi ultimativnog pop-sastava Duran Duran.

Jedina zamjerka koja se može uputiti takvoj akciji jest da je za nijansu previše artificijelna. Netko će zamjeriti formulaičnost akcije od početka jurnjave, preko neočekivanog savezništva i moralne transformacije jednog ili više junaka, do neočekivanog obrata i odveć zgodnog i jednostavnog kraja, ali to je već cjepidlačenje. Nemoguće je napisati priču koja će, prema Millerovu citatu Hitchcockovih riječi: “biti razumljiva Japancu bez pomoći titlova”, a ujedno i potpuno originalna, da ne spominjemo imperativ jednostavnosti. Ono što, pak, od priče u filmu postoji služi akciji, ali i dvjema veoma pametnim metaforama.

Jedna od njih je socijalnog karaktera i prisutna je na početku filma. Besmrtni Joe ima monopol na vodu na Citadeli i svojim podanicima je dijeli na kapljice, pritom ih “očinski” savjetujući da se ne “navuku” na nju, da ne bi morali osjetiti kako je to kada je nema. Istovremeno, on živi u raskoši, tolikoj da ima pet lijepih, nemutiranih i dotjeranih žena koje mu moraju roditi sina-nasljednika, budući da su njegova dva sina rođena sa manom ili mutacijom. Zatim, čini se da je majčino mlijeko postalo luksuzna roba ili neka vrsta eliksira na kojoj je Joe izgradio imperij trgujući sa susjedima. Joe svoju vojsku koju drži polu-živu, gladnu i žednu krvi, u konstantnom religijskom zanosu. Postavlja se pitanje je li to metafora suvremenog kapitalizma, despotskog totalitarizma ili prvog koji počinje sličiti na drugo.

Drugi kontekst koji je pokrenuo neke rasprave u centru ima Furiosu i svodi se na feminizam, pitanje emancipacije i patrijarhata. U postapokaliptičnom divljem svijetu žene su, uz određene izuzetke, svedene na vlasništvo muških gospodara. Poruka je jasna: muškarci su imali svijet u svojim rukama i evo kako je to završilo. Furiosa preuzima glavnu, revolucionarnu i prosvjetiteljsku ulogu žene koja će osloboditi ženski rod iz okova. Ona je atipična predstavnica svojega roda, prvo kao osoba sa vidljivim fizičkim hendikepom, zatim i kao androgina ratnica sa funkcionalnom, muškom frizurom i na tipično muškom zaduženju vožnje kamiona, ali i kao osoba sa ambicijom da nešto promjeni, da se iskupi ili makar vrati na ono što pamti kao bolje. Rasprave na internetu na stranu, Furiosa je možda i najkompletnija akcijska heroina koju smo gledali na velikom platnu, čak iznad Ellen Ripley iz Aliena i Sarah Connor iz Terminatora. Ona je heroina novoga doba u filmu novoga doba za publiku novoga doba: ne samo za nikada potpuno odrasle dečke željne akcije, nego i za moderne cure koje su odrastale igrajući video-igrice i kojima su Transformersi bile draže igračke nego lutke. I to svjedoči o ovom našem ne-apokaliptičnom, civiliziranom svijetu i promjenama koje su se dogodile u posljednjih 30 godina.

Postoji šansa da ćemo Furiosu gledati i u nekom od slijedećih nastavaka. Po najnovijim glasinama “spinoff” Mad Max: Furiosa već je najavljen, scenario je spreman, čeka se samo na “zeleno svjetlo” od studija, do čega će vjerojatno doći usled komercijalnog uspeha Divlje ceste koji je neminovan, a novi Mad Max film nositi će podnaslov Wasteland. Postavlja se pitanje gdje je tu Max u cijeloj priči, jer kao da je marginaliziran i potisnut na poziciju običnog epizodista. Miller ipak vrlo dobro zna što radi i zašto to radi. Divlja cesta je novo promišljanje jednog starog junaka, a Pobješnjeli Max novog doba sasvim je legitiman junak.

5 Flights Up

2014.

režija: Richard Loncraine

scenario: Charlie Peters (po romanu Heroic Measures Jill Ciment)

uloge: Morgan Freeman, Diane Keaton, Cynthia Nixon, Carrie Preston, Claire van der Boom, Korey Jackson

Igrom slučaja sam nabasao na članak o hipsterima na nekom portalčiću. Članak nije bio nešto i u suštini je samo zagrebao površinu, ponudio par zanimljivih uglova gledanja, ali takođe i promašio neke definicije. Sve u svemu, ništa posebno, klasično blogersko piskaranje osobe koja nije nikakav stručnjak o datoj temi. Zanimljivo je, međutim, da je to bio prvi člančić tog tipa na našem jeziku koji dovodi u vezu (ma koliko površno i neistraženo) hipstere i džentrifikaciju. Ta dva pojma su povezana još od vremena kad je džentrifikacija iz očaja probavana po New Yorku i Londonu i dok su se hipsteri zvali nekim drugim imenom, ali u našim krajevima se na hipstere krajnje površno gleda kao na “one likove sa viškom love”, a za džentrifikaciju puk verovatno misli da je nekakva psovka.

Film 5 Flights Up bavi se onime što dolazi posle džentrifikacije i ljudima koje niko o njoj ništa nije pitao, koji su možda njome profitirali, ali koji možda ne žele da imaju veze sa celom tom gungulom. Oni su, dakle, penzioneri koji su u svojoj mladosti kupili jeftin stan na potkrovlju zgrade bez lifta u lošem, radničkom kraju, u ovom slučaju Brooklynu. Alex (Freeman) je slikar koji se nikada nije probio u prvu ligu, a Ruth (Keaton) je bivša učiteljica, žive sami sa psom (takođe starim) i svakako nisu ništa mlađi iz godine u godinu, pa im pentranje postaje problematično. Pozitivna strana džentrifikacije je to da njihov stan kupljen za nekoliko hiljada dolara sada vredi oko milion. Negativna je, pak, to da u svom sada hipsterskom cool kraju neće naći ništa za sebe i moraju da idu negde drugde i da će ih to takođe koštati. Čak ni selidba na Manhattan u zgradu sa liftom možda nije idealna opcija za nekog ko je navikao da gleda na Brooklynski Most. U svakom slučaju, operacija zamene stana košta vremena i živaca čak i kad ste u plusu finansijski.

To podrazumeva nećakinju – agenticu za nekretnine (Cynthia Nixon koja je iritantna taman koliko treba), pokazivanje stana gomili frikova (tipičnih newyorških tipova) na defileu kroz njega, biranje kupca, rat ponudama, zvonjavu telefona i generalno metež. Treba li napominjati da su naši seniori džangrizavi, odnosno Alex je, a Ruth uliva ničim izazvani fingirani optimizam da sakrije koliko joj sve to ide na živce. Kao dodatni bonus u igri za opasne ajkule u malom bazenu, tu je panika sa teroristom iz Uzbekistana koji će se možda razneti nasred mosta, a možda i neće, ali će svakako uplivati na cenu stana tih nekoliko dana. A, da, i pas, odnosno preslatka kujica po imenu Dorothy je bolesna i hitno joj je potrebna skupa operacija, a veterinar samo gleda kako da kasira. Surov je taj svet.

Sa pozitivne strane, dijalozi Charlieja Petersa su odlični, britki i humoristični čak i kad je karakterizacija likova tipična. Ostatak scenarija je ispod tog nivoa, a adaptacija izvornog romana je u velikoj meri šlampava. Verovatno da pozadinska priča naših simpatičnih matoraca u romanu izgleda smislenije, ali ovde je svedena na politički korektni “filler” (međurasni par u Brooklynu 70-ih, bilo im je teško i nisu bili prihvaćeni) za popunjavanje vremena. Sličan problem imamo i sa psom. Dorothy je možda preslatka, ali ne stižemo da je upoznamo pre nego što se razbolela, pa je upitno možemo li se povezati s njom na pravi način. Najveću štetu trpi pod-zaplet sa teroristom jer oduzima previše vremena da bi podvukao koliko je tržište nekretnina u New Yorku klizav i zeznut posao, a opet nije dovoljno razrađen da bi poslužio više od toga.

Izbor glumaca je odličan. Morgan Freeman je raspoložen kao džangrizavi, ali duhoviti penzioner sa daškom mudrosti, a Diane Keaton je jednostavno pravi izbor za ulogu živahne i optimistične newyorške starije gospođe. I izbor glumaca za mlađe verzije njih u nekoliko flashbackova je apsolutno sjajan. Korey Jackson liči na nekog ko bi mogao biti mladi Morgan Freeman, ali Claire van der Boom sjajno “skida” čak i najsitnije manirizme mlade Diane Keaton, recimo iz Annie Hall perioda. Zajedno sa njima, imamo i celu galeriju epizodista koji su svakako koloritni, ali često postaju karikaturalni, poput starmale devojčice koja se pojavljuje u svim stanovima kao i Alex (je li ona plod njegove mašte i staračke demencije, pitamo se), te njene majke koja opsesivno spava po tuđim krevetima i ostalim čudacima koji gledaju stanove ali ih ne kupuju.

Na kraju, 5 Flights Up je film koji se bavi standardnim temama i stvarima o kojima dosta znamo iz filmova: nekretninama, starenjem i svetom koji se menja brže nego što mi možemo to ispratiti. Bilo je drugih filmova na ovu temu, ozbiljnijih ili smešnijih. Logično poređenje je skorašnji Love is Strange. 5 Flights Up je uglavnom korektan film koji možete pogledati bez bojazni da ćete se smoriti. Naravno, mogao je i biti bolji, za to je čak bilo i prostora i sugerirano je u knjizi. Opet, nije loš. Samo nemojte očekivati previše. Tako sam se zeznuo sa Love is Strange. Onda 5 Flights Up dođe kao nekakva “light” varijanta.