The Hateful Eight

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 

Čini se da je Quentinu Tarantinu bilo žao da projekt propadne nakon skandala sa “curenjem” scenarija na internet, pa se predomislio i ponovo ga pokrenuo, ali je cijela ta zbrka bila samo početak paradoksa koji su se redali u javnom diskursu prije nego li se film pojavio u našim kino-dvoranama. Najavljen je epski format trajanja od skoro 3 sata, ali bi većina toga vremena otpala na dijaloge, nasuprot akciji. Film je snimljen analogno, na traci (što je Tarantinov običaj), ovog puta u predivnom Panavision 70 formatu, ali je radnja većinom smještena interijerno, u jednoj jedinoj prostoriji, pa se postavlja pitanje je li zaista bilo vrijedno upotrijebiti takav impresivan format gdje bi i “obična” 35-ica bila sasvim zadovoljavajuće rješenje. 

Da odmah riješim taj čvor, “Mrska osmorka” po tom pitanju nije promašaj, ali je prije svega namijenjena gledaocima koji i inače vole i cijene Tarantinov rad. Tri sata dijaloga s povremenim naletima akcije i krvavog nasilja neće se vući kao gladna godina i ni u jednom trenutku neće biti dosadni. Istini za volju, replike neće biti toliko duhovite i citatne na kakve smo navikli iz autorovih ranijih radova, ali će svejedno biti dovoljne da nam održe pažnju na zavidnom nivou. A ni vizualni aspekt neće biti potrošen bez obzira što se većina radnje odvija u jednoj prostoriji i u večernjim satima, jer Tarantino vješto režira, mijenjajući tempo, ubacujući “flashback” momente i na taj način izbacujući radnju van i na dnevnu svjetlost. 

Čak, za razliku od “Odbjeglog Django” s kojom će “Mrska osmorka” najviše biti uspoređivana, Tarantino bolje upravlja sa svojim likovima kao resursima, ne “ubija” zanimljivije na tri četvrtine filma i ne ostavlja nas s manje zanimljivima i manje razvijenima do kraja. “Mrska osmorka” ima sasvim dovoljno zanimljivijih likova da čak kad i neki od njih poginu kako bi radnju “ubacili u brzinu”, ostali mogu preuzeti priču na sebe. Također, za razliku od Djangovog tretmana vesterna kao manje ili više dekoracije za “blaxploitation” priču (mitologije su suviše različite da bi se tek tako spojile), u “Mrskoj osmorci” Tarantino fluidnije miješa žanrove, vestern spaja s detekcijskim krimićem na tragu Agathe Christie (“Deset malih crnaca” su svakako bili uzor). Spoj dijaloškog, manje događajnog i bliskog kazalištu s akcijom također je izveden perfektno, a muzička podloga legendarnog Enia Morriconea sjajno diktira tempo. 

Film zapravo i počinje s njom prateći raspelo prekriveno snijegom. Kadar se širi i udaljava, pa vidimo snježne vrhove, šumu, mećavu u daljini i kočiju koja juri kako bi od nje pobjegla, a onda se zaustavlja zbog prepreke na putu. Bivši časnik Unije Marquis Warren (Samuel L. Jackson) sjedi na naslaganim truplima i traži prijevoz. Putnik u kočiji nije baš time oduševljen jer je platio za privatnost. Kao i Warren, i on je lovac na ucijenjene glave, a u kočiji putuje sa svojom lovinom. Riječ je o Johnu Ruthu zvanom Krvnik (Kurt Russell), poznatom po tome da svoju lovinu isporučuje živu, a lovina je Daisy Domergue (Jennifer Jason Leigh), “ubilačka kučka”, kako ju on predstavlja. Dvojica muškaraca brzo sklapaju aranžman da jedan drugome čuvaju zaradu, a čini se da će to biti više nego potrebno. Dokaz za to je već sljedeći “stoper”, bivši južnjački bandit Chris Mannix (Walton Goggins) koji se predstavlja kao novi šerif gradića Red Rock u kojem dvojac mora ostaviti svoju lovinu. Vremenske prilike su takve da oni tamo neće stići prije mećave, pa moraju prenoćiti u Minnieinoj pozamanteriji, jedinom svratištu usput. Tamo će četvorka iz kočije upoznati još jednu četvorku, radnika Boba (Demian Bichir) i trojicu gostiju: putujućeg krvnika specijaliziranog za egzekucije na vješalima, Engleza Oswalda Mobraya (Tim Roth), te kauboja Joea Gagea (Michael Madsen) i bivšeg generala Konfederacije Sandyja Smithersa (Bruce Dern). 

Ako se pozabavimo elementarnom matematikom, jasno nam je da brojka iz naslova ne štima (sa kočijašem ih je već devetoro), a ako smo pratili imena na uvodnoj špici, shvaćamo da nam je Tarantino priredio još poneko iznenađenje, kao i to da se neki od naših vrlih gostiju lažno predstavljaju... I eto nas u ozbiljnom problemu. Jasno, radnju možemo prepričati i kraće, u rečenici ili dvije, ali opet ne možemo sa sigurnošću odgovoriti na pitanje o čemu se tu radi, odnosno koja je tema filma, ta velika ideja koju nam autor želi poručiti. Znamo da je ima, Tarantinovi filmovi, naročito recentni, su naprosto takvi: kroz postmodernu multi-žanrovsku obradu ispostavljaju određenu relevantnu temu i stav. Jedna od tih tema može biti rasizam o kojem govore dvije najsnažnije replike u novom filmu, vremenski odvojene i tematski kontrastne, o osjećaju sigurnosti kod bijelaca, odnosno crnaca u američkom društvu, kako tada, nekoliko godina iza građanskog rata, tako i sada u svjetlu učestalih rasno motiviranih incidenata. U prilog tome govori i jedan od motiva koji se ponavljaju kroz film, Lincolnovo pismo koje posjeduje Warren.

Druga tema koja se može iščitati iz teksta filma je mizoginija i posljedična ženska osveta kad emancipacija i jednakost nisu moguće. Tarantino se time već bavio u svojim filmovima “Kill Bill” i “Death Proof”, ali ovdje imamo drugačiji tretman. Daisy nije nevina žrtva, već apsolutni negativac, lajava, otvoreno rasističkih stavova i ponosna na svoju banditsku karijeru. Kao takva, ona provocira, dobiva udarce, gubi zube, biva zalivena hranom i tjelesnim izlučevinama po licu, ali svejedno uvijek ustaje na noge. Ona je možda “ubilačka kučka”, ali je svejedno moramo poštivati kao jaku ženu. Opet, nijedna od te dvije teme nije toliko istaknuta da bi nosila cijeli film, pa možda odgovor treba potražiti dalje, u detaljima i kontekstu. Možda Tarantino “Mrskom osmorkom” promišlja vestern kao žanr. Imamo Morriconeovu muziku kao posvetu špageti vesternima, a i likovi i erupcije amoralnog, nihilističkog nasilja su na tom tragu. Opet, postratnim kontekstom Tarantino žanru prilazi iz novohollywoodske, revizionističke perspektive, ulazeći u polemiku s klasičnim, epskim vesternima (na koje opet asocira raskošna fotografija). Naime, veterani obje vojske pojavljuju se u vesternima, ali o svojim ratnim prošlostima ne govore, nego egzistiraju zajedno težeći k nekom zajedničkom cilju. Tarantino ratni kontekst i strane na kojima su se likovi borili izbacuje u prvi plan u njihovim razgovorima i sukobima. To se opet može vezati na rasizam i truli kompromis u temeljima američkog društva koji pokušava zadovoljiti sve strane, što je nemoguće i zbog čega je to društvo još uvijek nedovršeno. A možda se “Mrskom osmorkom” Tarantino zapravo bavi sobom i svojom karijerom.

          Većinu glumaca smo već vidjeli u njegovim filmovima, uglavnom igraju varijaciju na temu svojih tipičnih uloga, neki su čak ubačeni pomalo na silu. Čak se i Jennifer Jason Leigh uklapa u autorov modus operandi da u film ubaci zvijezdu čiji se sjaj pomalo ugasio. A i zatvoreno okruženje te pitanja kojima se likovi bave neodoljivo podsjećaju na autorov (službeni) prvijenac “Reservoir Dogs”.

Bilo kako bilo, “Mrska osmorka” daje nam misliti, a u tim nesavršenostima, neujednačenostima i nedoumicama može se i uživati. U trajanju od skoro tri sata sigurno će se naći nepotrebnih djelova, poput naratora koji je tu samo da bi redatelj održao tradiciju pojavljivanja u svojim filmovima. Jedan flashback će skliznuti u nepotrebnu vulgarnost, a ni drugi, duži, neće biti neophodan, mada dolazi u pravo vrijeme da presiječe ustaljeni ritam. Uvod će možda biti pretjerano elaboriran, Mannixovo premišljanje je možda nedovoljno, a mogli bi se naći i logički nedostaci u ustroju priče usljed ograničenog prostora na kojem se zbivaju pozadinske priče pojedinih likova. No i pored toga dobit ćemo ono po što smo došli: osebujan film koji nam ni u kom slučaju neće biti dosadan.

45 Years

kritika  originalno objavljena  na FAK-u

2015.

scenario i režija: Andrew Haigh (prema kratkoj priči Davida Constantina)

uloge: Charlotte Rampling, Tom Courtenay

Za vezu ili brak je ljubav otprilike isto što i talenat za bavljenje sportom ili umetnošću: onaj sastojak koji je neophodan da bi to bilo moguće, ali ipak ne može da stoji sam. Ono drugo što je neophodno je rešenost, posvećenost, pamet i vrlo uporan rad. Opet, za razliku od karijere u sportu ili umetnosti, ne postoji ona jedna tačka bez povratka kada možemo reći: “To je to, šta sam uradio, uradio sam” i završiti karijeru ili živeti od stare slave. Na našim vezama radimo dok smo živi.

Naši junaci su bračni par Mercer, učiteljica Kate (Rampling) i fabrički poslovođa Geoff (Courtenay), oboje u penziji, bez dece, sa psom i idiličnom kućicom malo van grada. Film ih prati kako se spremaju da proslave 45. godišnjicu braka, kroz šest dana priprema. Cifra od 45 jeste malo “ćoškasta”, ali je za 40. godišnjicu Geoff bio ozbiljno bolestan, a 50. se u tim godinama čini kao neizvesna budućnost, daleka otprilike koliko je meni bila 2015. godina kada sam prvi put gledao Back to The Future. Iako se čini da ih u njihovom idiličnom životu može omesti samo smrt, vratimo se na pasus iznad: veze su konstantan rad i šest dana je sasvim dovoljno da se uništi ono što je stvarano 45 godina.

Sve počinje sa pismom iz Švicarske. “Našli su moju Katyu”, kaže Geoff, misleći na svoju curu od pre 50 godina koja je stradala u planinarskoj nesreći i ostala zamrznuta u glečeru, večito mlada, lepa i netaknuta, onako kako je se on seća. Kate je isprva spremna da pruži mužu podršku, ipak taj događaj nema ništa s njom i datira od pre nego što su se upoznali, a i borba sa takvim duhom nema smisla. Uostalom, nije li nas popularna psihologija učila da novim ljubavima ne govorimo o prošlim? Nemam pojma zašto, valjda nije pristojno, a može i preplašiti partnera u ranoj fazi.

Zapravo, tu je prisvojna zamenica “moja” najmanji od svih problema, svi mi imamo život pre naših sadašnjih partnera i ponekad nam taj život odnese nekog ko nam je bio bitan. Mi imamo prava na svoja sećanja i svoje uspomene. Problem je, međutim, u tome kako se Geoff počinje ponašati (cigarete, osamljivanje, podgrejani interes za Kierkegarda i sasvim novi za klimatske promene, kao i nedostatak istog za druženje u bilo kom obliku) i o čemu razmišlja veći deo dana i na koji način, a o čemu ne, a morao bi. Što se Kate tiče, borba sa duhom pokojnice je možda besmislena i uzaludna, ali ni u kom slučaju nije bez posledica. Naš ego može podneti samo toliko.

Nekadašnji asistent montaže, Andrew Haigh je kao reditelj pažnju na sebe skrenuo sa gay filmom Weekend (2011), jednom iskrenom, beskompromisnom i neobičnom ljubavnom pričom. Opet, postavlja se pitanje može li relativno mlad čovek i autor samo dva dugometražna filma na najbolji način shvatiti problematiku ljubavi i uspomena u starosti. 45 Years je umetnički izuzetno ambiciozan, u izvedbi siguran i potpuno uspeo film.

Više od toga, ovde imamo razmatranje pojma vremena kroz dve oponirajuće ljubavi, koje su obe istovremeno i “mlade” i “stare”, svaka na svoj suprotan način. Nije Katya bez razloga ostala zamrznuta i večito mlada, kao što ni Kate nije slučajno ostarila. Geoffova ljubav prema Katyi je mlada zato što je on tad bio mlad, a stara zato što je naprosto u prošlosti, iako se proteže do sadašnjosti. Ljubav prema Kate je stara jer su ostarili zajedno, a opet mlada jer je sveža i još uvek traje. Vreme je istovremeno apsolutno i relativno, utiče na jedan način na ceo svet, a na potpuno drugi na naše privatne živote.

U tom smislu su izuzetno važni izbor glumaca i detalja vezanih za likove i njihov zajednički život. Haigh tako ubacuje muziku njihove mladosti, iz 60-ih pre hippie pokreta i kroz dijaloge svojih protagonista diskretno slika kako se vreme promenilo i kako su se oni promenili s vremenom. U tom smislu izbor ikona pobunjeničkog duha i seksualnog oslobađanja iz 60-ih i 70-ih nije nimalo slučajan, a prilika da ih vidimo ostarele je neprocenjivo vredna. Ljubavi su možda Geoffove i Tom Courtenay ga odlično portretira u svojim staračkim reminiscencijama i pitanjima šta bi bilo kad bi bilo, ali mi događaje pratimo uglavnom iz perspektive Kate i Charlotte Rampling hrabro i sa integritetom nosi nemalu emotivnu težinu filma. Ona nijansirano i nimalo patetično igra ulogu žene čiji se život polako rastače pred očima, a ona ima vrlo ograničene mogućnosti da uradi nešto po tom pitanju.

Film je možda Haighov i njegov pametni scenario i diskretna režija kompetentno zaokružuju temu, ali su i glumci svakako zaslužni za to da ne možemo odvojiti oči od ekrana. Charlotte Rampling je dobila nominaciju za Oscara, Tomu Courtenayu je ona bez nekog posebnog razloga izmakla. Svejedno, zbog slojevite priče i situacije koja tera na razmišljanje i zbog njih dvoje, 45 Years je obavezna filmska lektira.

The Program

režija: Stephen Frears

scenario: John Hodge (po knjizi Davida Walsha)

uloge: Ben Foster, Chris O'Dowd, Jesse Plemons, Guillaume Canet, Denis Menochet, Lee Pace, Dustin Hoffman

Sport volimo i cenimo zato što ga savršeno razumemo i zato što je u teoriji jednostavan i pošten. Ako oduzmemo moto-sportove koji se oslanjaju na napredne tehnologije i stoga zavise od finansija i tehnološkog razvoja, ostaju nam talenat, veština, naporan rad, psihološka stabilnost, borbenost, upornost, hrabrost i taktika. Sve same pozitivne osobine koje mislimo da ih imamo ili ih, ako smo pošteni, makar želimo za sebe. Zato kada sportista padne na testu poštenja i ljudskosti to biva gadno, dosta gadnije nego tako padne neko drugi. Ponavljam, stvar je naše percepcije: od bankara, trgovaca i majstora očekujemo da su prevaranti, a od sportista, doktora i pilota ne, kunemo se u njihovo poštenje i njihov pad za nas znači da smo makar na trenutak ispali glupi.

Neka Lance Armstrong posluži kao primer. Njegova priča je slika i prilika američkog sna i nepokolebljivog sportskog duha, makar u svojoj prvoj polovini. Čovek je preživeo rak i napornu hemoterapiju, vratio se biciklizmu i bio bolji nego pre bolesti. Pobedio je na prestižnom Tour de Franceu sedam puta zaredom. Biciklizam je zbog njega porastao od evropskog sporta kojeg retko ko prati do globalnog fenomena, a pored toga se bavio humanitarnim radom i poslužio kao inspiracija mnogima da ne odustanu od svog života. A onda je uhvaćen u dopingu i cela ta priča se ispostavila kao laž. Armstrongovu reputaciju nije moglo spasiti ni priznanje kod Oprah.

The Program, film Stephena Frearsa (Dangerous Liaisons, High Fidelity, The Queen, Philomena) po scenariju Johna Hodgea (Trainspotting), nudi nam pregled cele te afere sa Armstrongom i dopingom, od njegovih skromnih biciklističkih početaka, preko šampionske slave do razotkrivanja i pada. Film je snimljen po knjizi sportskog novinara Davida Walsha, čoveka koji je prvi posumnjao da nešto nije u redu, dok su svi ostali slavili još jednog sportskog heroja.

Radnja počinje sa upoznavanjem njih dvojice i intervjuom preko stonog fudbala. Armstrong (Foster) je mladi, nadobudni Amerikanac u starom, evropskom sportu. Walsh (O'Dowd) ceni njegovu borbenost i odlučnost, i predviđa mu solidne, mada ne ravno šampionske uspehe: njegovo telo nije iz tog materijala. Još očitije, svetom vrhunskog biciklizma vlada doping, a “kud svi Turci”, tu i mali Lance. Preparati nabavljeni u švicarskoj apoteci zbog blagodeti deregulacije će njemu i njegovom timskom kolegi Johanu Bruyneelu (Menochet) doneti prvu pobedu.

Sledi bolest i terapija, a mladi Lance odlučuje da ni po koju cenu nikada više neće biti gubitnik. Svoj doping pomoću sablasnog italijanskog doktora Ferrarija (Canet) diže na novi, industrijski nivo. Osniva svoj tim, Johana postavlja za menadžera i okružuje se biciklistima koji su spremni da se zajedno s njim drogiraju, da manjaju krv i da ga taktički čuvaju u trkama. Slede pobede i titule, slava i humanitarne fondacije, ali se polako budi i sumnja. Davidu je ceo taj uspon više nego sumnjiv i zna da ima nešto sa Ferrarijevim muljanjima, ali njegove kolege to prosto ne gledaju na taj način. Jedan od presudnih za otkrivanje cele afere će biti jedan od Lanceovih timskih kolega, mladi, pošteni, religiozni momak Floyd Landis (Plemons), a njegovo priznanje će srušiti celu Armstrongovu konstrukciju laži i prevare.

U suštini, to je priča koju znamo, a ni The Program nam neće baš otvoriti oči i otkriti nešto novo. Film više ide u širinu, ređajući događaje iz Armstrongovog života (uključujući i neke potpuno nebitne i nepotrebne, poput venčanja) i pokušavajući da ih postavi u kontekst dopinga koji je polako preuzimao biciklizam sa Armstrongom ili bez njega. Film je kompetentno snimljen i režiran, scene biciklističkih trka su napete i atraktivne iako možemo pretpostaviti ishod svake od njih, i napisan je tako da poštuje izvorni materijal i u njemu datu faktografiju. Međutim, štos je u tome što to sve radi na onaj bezbedni, sterilni i u konačnici predvidljivi način.

Prva žrtva na tom planu su likovi koji su mahom dvodimenzionalni, počevši od protagoniste koji je sveden na samodopadnu, manipulativnu i agresivnu njušku. To dosta odmaže Benu Fosteru, a ni on ne pronalazi dovoljno psihološke dubine da na bilo koji način skrene sa zadatog kursa i osim odlučnosti s početka pokaže Armstrongovu pozitivnu stranu i priču učini realnijom. Bez makar osnovne simpatije za lika nam je nemoguće zamisliti da je njegova prevara bila tako uspešna, da je dostigla toliki nivo i da je trajala toliko dugo.

Isto se može prebaciti i većini ostalih likova, doktor Ferrari je beskrajno samoljubiv i karikaturalno zao, kao nekakav ludak koji petlja sa naukom i igra se boga, pritom citirajući Bibliju. Johan praktično služi za jednu komično-napetu scenu u kojoj anti-doping komisija kuca na vrata, a on i Lance su upravo “u poslu”. Čak je i sjajni Dustin Hoffman potrošen na ulogu prevarenog i ojađenog sponzora Armstrongove fondacije.

Stvari nešto bolje stoje sa Walshom i Landisom koji su jedina ljudska bića među papirnatim likovima. Chris O'Dowd i Jesse Plemons uspevaju da ih uverljivo odigraju i pobude nešto empatije, ali problem je u tome što njih dvojice zapravo nema puno u filmu. To posebno čudi iz perspektive da je ovo možda priča o Armstrongu, ali je ona Walshova.

The Program je film koji svakako možete pogledati, ali i ako ga preskočite, niste ništa propustili. Verovatno će nešto značiti onima koji su jako naseli na Armstrongovu foru ili onima koji su od početka “znali za jadac”, i to više kao komad filmske trivije, jer na planu te priče ne donosi ništa novo. Dokumentarac The Armstrong Lie je svakako informativniji. The Program ne donosi ništa novo ni na filmskom planu, fikcionalizaciju ne koristi da bi produbio likove i ispitao fenomen, u pitanju je jedna bezbedna i beskrvna doku-drama. Nije to katastrofalno loše, ali nije baš ni potrebno.

Deathgasm

2015.

scenario i režija: Jason Lei Howden

uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.

Deathgasm je upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.

Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.

Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...

Deathgasm je film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.

Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasm svoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.

The Benefactor / Franny

2015.

scenario i režija: Andew Renzi

uloge: Richard Gere, Dakota Fanning, Theo James, Clark Peters, Dylan Baker, Cheryl Hines

Godine su nemilosrdne, naročito prema glumcima. Može se pojedini glumac truditi da večno ostane u svom tipu uloge, recimo zavodnika (jer to godi egu), ali posle nekog vremena to postaje deplasirano i dotični je primoran probati nešto drugo ili biti osuđen na više ili manje neukusnu parodiju tog tipa, ili na epizode ili na prevremeni odlazak u penziju. Sudeći po Time out of Mind i ovom filmu, Richard Gere je odlučio da prilagodi izbor svojim godinama i to se za sada čini kao odličan izbor.

I to ne samo za njega. Mladim rediteljima početnicima bez silne reputacije i njihovim malim, nezavisnim filmovima potrebni su poznati glumci, pa makar ocvali, za glavnu ulogu, neretko i kao producenti da bi se uopšte prikupila sredstva za takav projekat. To onda dovodi do inženjeringa, pisanja likova na način da bi se glumcu učinili stimulativnim i zgodnim za karijeru. To kalkulantstvo nije nužno loše, ali je dozlaboga pipavo i zapravo rizično jer oko specifičnog lika treba složiti priču koja ima smisla.

Početak The Benefactora, na festivalskoj turneji poznatog kao Franny, svakako obećava. U uvodnoj sceni vidimo trojac, naslovnog junaka (Gere) i njegovo dvoje prijatelja, par (Baker, Hines) sa odraslom kćerkom Oliviom (Fanning) i njihova dinamika nam se čini neobičnom: naprosto su previše bliski. Međutim, dešava se saobraćajna nesreća za koju je Franny delimično odgovoran, njegovi prijatelji ginu, a on završava u bolnici sa teškim povredama.

Pet godina kasnije, on je još uvek u depresiji, zarastao u kosu i bradu, sedi u zamračenoj hotelskoj sobi i kljuka se lekovima protiv bolova, između ostalog i morfijumom. Olivia mu se javlja nakon pet godina (koliko je studirala), jako trudna, pred udajom i moli ga da zaposli njenog verenika Lukea (James) u svojoj bolnici. Nije frka nikakva, ne samo to, nego Franny mladencima organizuje venčanje na istom mestu gde su se venčali i njeni roditelji, otkupljuje i poklanja njenu rodnu kuću, otplaćuje Lukeov studentski kredit i gura ga napred u upravni odbor bolnice. Lukeu nije prijatan toliki interes i insistiranje dobročinitelja i pita se koji su njegovi motivi. I mi kao gledaoci imamo svoje sumnje: iskustvo nas uči da takva pomoć ima svoju cenu, možda ne u novcu, ali u trpljenju nečijeg prisustva i prihvatanju njegovih pravila.

Međutim, Renzi na polovini filma potpuno okreće ploču. Ne zanima ga Frannijevo dobročinstvo, čak ni motivi za to, kao ni moguća perverzija u takvom postupanju. Ne zanima ga ni to kako bi se Luke i Olivia izvukli iz njegovih mekih kandži. Ne zanima ga ni poreklo njegovog novca koji tako nemilice troši. Barem je nominalni motiv jasan.

Ne, Franny postaje narkoman. Sa grižom savesti. Koji to krije. Pa na sve načine pokušava da se domogne morfijuma, uvrće ruke, žica recepte, izvodi pizdarije i generalno se sramoti i ruši svoj ugled. Pitanje od milion dolara: kako to da milijarder ne može da “reši” malo kontroliranih lekova? Da potplati bolničko osoblje koje će prijaviti lažnu provalu i krađu? Ili da plati nekog da za njegov račun ukrade? Je li neko čuo za principijelnog narkomana u krizi?

I tu sasvim solidan film pada i gubi se, a to je šteta. Kao što je generalno šteta i protraćenih glumaca poput Dakote Fanning koja je veći deo filma odsutna, u paralelnim scenama u kojoj kao svaka dobra trudnica sedi i leži i Clarka Petersa (iz serija The Wire i Treme) koji ima tek nekoliko scena. Ni odnos između Frannija i Lukea se ne istražuje dublje iako tu ima najviše potencijala i za priču i za glumce: manipulacija s jedne, a neverica sa druge strane. A i teror dobročinstva je jedna sveža, nova i nadasve zanimljiva tema.

Ako gledamo u celini, The Benefactor nije uspeo jer ne samo da nema negativce, nego je ceo u rukavicama – nema skoro nikakvog sukoba među njegovim učtivim akterima. Međutim, ako se fokusiramo na Richarda Gerea, njemu je ovo sasvim uspeo film. Uspeo je da proda malo svog staračkog šarma i da odigra dve vrlo različite uloge po ceni od jedne, i to da ih odigra korektno. Jasno, u obe su prisutni neki tragovi njegovih ranijih manirizama i čak nešto njegove tipične šmire, ali transformacija je generalno uspela. Ne kao u Time out of Mind, ali svejedno za pohvalu.

Landmine Goes Click

2015.

režija: Levan Bakhia

scenario: Levan Bakhia, Adrian Colussi, Lloyd S. Wagner

uloge: Sterling Knight, Spencer Locke, Kote Tolordava, Dean Geyer, Helen Nelson, Nana Kiknadze

Iz Gruzije nam obično dolaze art filmovi, usporeni, socijalno osvešteni, miljenici ozbiljnih festivala. Takva je tradicija i takva je gruzijska škola verovatno bila i ranije, pre festivalskog “booma” koji je usledio. Znači li to da je tamo nemoguće ili makar izuzetno otežano snimiti žanrovski film? Možda od državnih sredstava, sa privatnima vlasnik ima potpunu diskreciju. A kad neko radi sa globalnom publikom u mislima, sa stranim glumcima i na globalno razumljivom engleskom jeziku, onda tako nešto može biti čak i profitabilno.

Levan Bakhia u Gruziji radi otprilike ono što Milan Todorović radi u Srbiji. Obojica snimaju zapravo B-filmove žanrovskog usmerenja koji gravitiraju hororu, ciljana publika su im Fantastic festivali i globalno video-tržište, a po potrebi uskaču i kao producenti stranim produkcijama na domaćem terenu. Sudeći po tempu izlazaka filmova i po tome da su sledeći već najavljeni, čini se da im sasvim fino ide i možemo im samo poželeti sreću. Naravno, ostaje pitanje kakvi su to filmovi zapravo, i na njega je moguće odgovoriti tek ako svaki film uzmemo za sebe, ali kakvi god bili, takvi filmovi su neophodni za industriju u nastajanju.

Landmine Goes Click zapravo ima intrigantnu premisu od koje se može složiti film koji svoj hendikep prostorne ograničenosti okreće u svoju korist. Troje američkih turista, budući bračni par, Alicia (Locke) i Daniel (Geyer), i njihov najbolji drugar i budući kum Chris (Knight) se pentraju po planinama u Gruziji na jednom od onih tipično američkih “soul-searching” putovanja. Međutim, jednog jutra prilikom slikanja kumašin Chris uspeva da stane na nagaznu minu. Ako se pomeri, eksplodiraće...

Naravno, nagazne mine nisu čudna pojava u zemlji koju su nedavno pogazili ruski tenkovi, ali baš na planinskim šetnicama se ne čine verovatnim. Naravno, u pitanju je nešto drugo, a Chris i Alicia moraju da nađu pomoć (nema signala na telefonu) ili da se nekako, kako god, sami izvuku iz nevolje. Ispostaviće se da im je nagazna mina samo jedan od problema kada naiđe Ilya (Tolordava), slučajni prolaznik naoružan lovačkom puškom i opasnim psom čije se ponašanje može opisati kao u najmanju ruku sociopatsko...

Naravno, kad imamo toliko standarda na jednom mestu, film teško može biti ne znam kako impozantan. Čak teško može biti dobar. Ovde su tu američki turisti, neka daleka zemlja, lokalci, odnosno lokalac loših namera i vrlo čudnih stavova i eksploatacija. Jedino što je novo je nagazna mina, ali ona je u centru pažnje samo u prvo vreme, a do polovine filma i bukvalno nestaje iz priče koja se od polovine razvija u osvetu sa obrnutim ulogama.

Landmine Goes Click nije dobar film i to nam je jasno od samog početka. Uvod se toliko razvlači da postaje teško sakriti da je materijala zapravo malo. Razvlačenje se dalje nastavlja, vrlo jednostavne poente se prenose na očekivani “paint by numbers” način i bez nekog naročitog efekta, a za film sa zapravo užasno malo “mesa” ovaj traje preko 100 minuta, sačinjenih uglavnom od ispraznih dijaloga.

Ono što mu apsolutno ruši svaki kredibilitet je to što osvetnička priča potpuno degradira protagonistu. Landmine Goes Click tako postaje primer čiste mizoginije i eksploatacije, bez naročite poente. Međutim, i tako loši filmovi za koje mi je drago da sam ih fulao na festivalu (igrao na Grossmannu) su od izuzetne važnosti za industriju u povojima.

Steve Jobs

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Danny Boyle

scenario: Aaron Sorkin (po knjizi Waltera Isaacsona)

uloge: Michael Fassbender, Kate Winslet, Seth Rogen, Jeff Daniels, Michael Stuhlbarg, Katherine Waterson, Sarah Snook

Verovatno nisam jedini da se pitam čime je to Steve Jobs zadužio čovečanstvo da posle svoje (svakako prerane) smrti dobije već drugi “biopic”. Svakako je unapredio informacionu i kompjutersku tehnologiju, osmislio i tržištu ponudio nove, vrlo kvalitetne proizvode, ali budimo iskreni: ništa od toga nije on izumeo, pa čak ni te čuvene proizvode nije sam napravio, to su učinili drugi, njegovi prijatelji i saradnici inženjeri kojima je on bio svojevrsni vođa tima.

I o proizvodima kompanije Apple i njihovom doprinusu čovečanstvu se da raspravljati. Oni su svakako kvalitetni, možda kvalitetniji od konkurencije, ali su isto tako dosta skuplji i u krajnjoj liniji nisu bez konkurencije. Za svaki Mac postoji PC, za svaki iPhone neki drugi smartphone, za svaki iPod običan MP3 player. Iseći ću svaku raspravu sa ljubiteljima određenih marki: za mene je i Mercedes samo auto.

Istina je, međutim, da je Steve Jobs bio kontroverzna ličnost i vodio nestandardan život, pa ga je često kačila ironija sudbine. Na poslovnom planu, jedan je od retkih osnivača kompanije koji je iz te kompanije isteran (formalno je sam otišao, ali to je bio iznuđen potez), a još je ređi slučaj njegova situacija da se u tu istu kompaniju vratio, i to trijumfalno. Takođe, proizvodi za koje je on bio odgovoran i koji su ga proslavili su često bili preskupi i nedovoljno kvalitetni, marketinške strategije upitne, filozofija iza njih (potpuno zatvoren sistem kontrole) lihvarska ili čak psihotična, i zapravo su svoje uspehe doživeli tek kada bi se Jobs maknuo iz razvoja.

I na privatnom planu je bio čudak, svojevrsni emocionalni invalid, usamljenik, čudna mešavina hipika i štrebera, umetnika i inženjera, sklon sloganima koji zvuče pametno a ne znače ništa. Možda je razlog za to bio što se, kao usvojen, osećao odbačenim, i to dvaput, od strane bioloških roditelja i prvog para koji ga je usvojio. Zato se povlačio u sebe, udaljavao od ljudi, bio “control freak”, pilao oko detalja dok je na strukturne i suštinske stvari (namerno) zaboravljao. A njegov nepostojeći princip zbog kojeg demonstrativno nije priznao svoju kćerku je sebičan i prezira vredan. To što se razišao sa njenom majkom ga ne lišava obaveze prema drugom, ni za šta krivom ljudskom biću.

Ali dosta o Jobsu, ovde se ipak razgovara o filmu. Za razliku od prethodnog “biopica” Jobs sa Ashtonom Kutcherom koji je bio klasične strukture i, po svemu sudeći, ne baš sjajno izveden (kritika ga je dočekala na nož, a ja ga otpisao kao nezanimljiv), Boyleov film se može nazvati inovativnim i osebujnim, pa se zato i nalazi na relativno bitnom mestu u sezoni nagrada. Dvoje prvopotpisanih glumaca su osigurali nominacije za Oscare, Fassbender za glavnu, Kate Winslet za sporednu ulogu. On se još može pohvaliti nominacijom za Zlatni Globus, a ona čak osvojenom nagradom, kao i scenarista Aaron Sorkin kojem je ipak izmakla nomicija za zlatni kipić.

Kad kažem inovativan i osebujan, mislim pre svega na upadljivo teatarsku strukturu filma. Steve Jobs je jasno podeljen u tri čina, svaki od njih se odvija u i oko sale za promociju jednog određenog Jobsovog proizvoda i naslovni junak (Fassbender) je u sva tri čina u nekakvoj frci i anksiozi. Nije samo stvar treme i straha od povrede sujete, nego se tu radi i o poslovnim, a još više privatnim krizama. Na njegovoj strani je uvek Joanna Hoffmann (Winslet), a u sva tri čina se u različitim svojstvima pojavljuju kolege Andy Herzfeld (Stuhlbarg), Steve Wozniak (Rogen) i John Sculley (Daniels), kao i kćerka Lisa (tri glumice različitih dobi), u prva dva čina zajedno sa majkom Chrisann Brennan (Waterson).

Aaron Sorkin, iskusan na televiziji i u teatru, kao i na filmu, legitimno je pretpostavio da će nam Jobsa kao inovatora, poslovnog čoveka i na privatnom planu najbolje predstaviti u ta tri formativna trenutka kroz rapidne, često duhovite dijaloge koji često prelaze granice svađe i približavaju se zoni nervnog sloma. Zapravo je scenario najjače oružje filma, iako se može shvatiti kao teška konstrukcija. Insistirajući na ponavljajućim se Jobsovim osobinama, ali i svesnim odlukama kao nečemu što oko njega stvara kontroverzu, Sorkin se ne trudi da tu kontroverzu razreši ili da učestvuje u argumentaciji za i protiv Jobsa, čoveka, poslovnjaka i inovatora. Stiče se utisak da je njegov interes fama o Jobsu, a ne sam Jobs koji je, uzgred budi rečeno, svesrdno radio na raspirivanju te fame.

Pozitivna strana ovakvog scenarija je što u velikoj meri trasira put za režiju. Danny Boyle je reditelj čiji filmovi često imaju snažan početak, ali nakon postavljanja premise gube snagu i momentum, upadaju u ponavljanja, moralizaciju, padaju u tempu ili jednostavno ne zna da ih završi. Ovde je taj rizik minimizaran podelom u odvojene celine koje Boyle može tretirati kao zasebne filmove, što odgovara njegovoj “sprinterskoj” prirodi. Njegov zadatak je da održi tempo i dinamiku koju pretpostavlja scenario i to radi znalački, kombinacijom kratkih i dugih kadrova, te dodavanjem nekoliko flashback momenata koji se oslanjaju na dijalog i ne prekidaju ga.

Ovakav film je zahtevan za glumce, ali im pruža priliku da briljiraju. Michael Fassbender to sjajno koristi i uspeva da nam predstavi Jobsa kao kompleksnu ličnost, arogantnog inovatora koji smatra da bi svet bio bolje mesto kada bi sledio njegovu viziju, što nije nužno netačno, ali to naprosto ne ide tako. Za Kate Winslet me čudi osvajanje Zlatnog Globusa, kao i solidne šanse za Oscara. Joanna Hoffmann, stručnjak za marketing, je zamišljena kao jedina osoba koja ima nekakav uticaj na Jobsa i koju će on poslušati uz manje ili više otpora. Iz njene izvedbe nam nije jasno zašto, umesto integriteta (koji Kate Winslet zna da pokaže kad treba), imamo povremeno afektiranje i glumu u njenom “paćeničkom” registru. Zahtevala to uloga od nje ili ne, ona deluje umorno i potrošeno, da ne ulazimo u detalje poput potpuno promašenog istočnoevropskog akcenta za koji čak ne postoji ni valjani razlog. Jeff Daniels je standardno dobar u svojoj epizodi, a Seth Rogen je prijatno iznenađenje jer kao Wozniak uspeva da donese nešto od svoje komičarske aure, ali da ne pretera u karikaturalnosti njegovog “geekovskog” autizma. Katherine Waterson je zaglavljena sa tipskom ulogom žene koja ne zna šta hoće, ali joj za to treba novac, ako je moguće odmah, a Sarah Snook i Michael Stuhlbarg su potrošeni na likove čija je jedina funkcija da se od njihovih imena odnosno nadimaka napravi solidni “running joke”. Još jedna od grešaka u castingu je što uloga punoletne Lise Brennan nije dodeljena glumici sa malo više kilometraže, nego Perli Haney-Jardine koja je do sada u svojoj karijeri imala uglavnom dečije uloge.

Na pitanje sa početka teksta, po čemu Steve Jobs zaslužuje ne jedan nego dva “biopica” i dalje nemam zadovoljavajući odgovor. Iako nisam ni fan ni mrzitelj lika i dela dotičnog, ipak mi nije žao da sam pogledao ovu verziju. Ima tu sasvim dovoljno drame, scenarističke, rediteljske i glumačke veštine da se Steve Jobs može pogledati, a diskretno, sa strane ćemo dobiti i pogled u razvoj sada poznatih proizvoda, kompjuteraških tračeva i kompjuterske tehnologije bez koje teško možemo zamisliti svoju sadašnjost.

Victoria

kritika  originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Sebastian Schipper

scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schultz

uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff

Victoria je film koji je premijeru imao na prošlogodišnjem Berlinalu, gde je postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade (dve lokalnijeg karaktera i Srebrnog Medveda za kameru). Uspešna festivalski ciklus je zaključen sa relativno širokom distribucijom, dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, Victoria nije samo “festival darling”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati.

 Naime, Victoria je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći na zoru u Berlinu i koji je snimljen u jednom kadru, ali zaista. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno, iz nekoliko puta, bez skrivenih rezova u zgodnim trenucima kao Hitchcockov Rope ili još uvek aktuelni “oscarovac” Birdman. Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru kada je u pitanju nešto kao Russian Ark, dokumentarac koji elegantno simulira šetnju po muzeju, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već poduhvat. Možda je sam sebi svrha, ali svejedno...

Victoria zbog toga zaslužuje priznanje kao izuzetno napet film koji prolazi kroz nekoliko žanrova, glatko teče i naslućuje neprijatnost u bliskoj budućnosti, te kao film koji sjajno koristi svoje unapred izabreane lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima, ulicama, dragstorima, stambenim zgradama i njihovim krovovima postaje jedan od filmskih heroja. Pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Sturla Brandth Grovlen koji pokazuje sjajnu kondiciju i koncentraciju za kadar u trajanju od bezmalo 140 minuta. Ne treba zaboraviti ni glumce čiji se rad uglavnom svodio na improvizaciju dijaloga, dok je scenario zadavao samo liniju kretanja po lokacijama i redosled ključnih postupaka.

 Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu. Ona je Victoria, cura iz Madrida koja u Berlinu živi tek par meseci, radi u kafiću i ne zna nemački. Igra je apsolutno sjajno Laia Costa koju kamera voli i koja je u stanju da stane i ostane u centru pažnje. E, sad, njoj se na izlasku iz kluba uvaljuju četvorica momaka sumnjivog izgleda i ponašanja (u najmanju ruku su pijane barabe) i po svaku cenu žele da zableje sa njom. Iako je umorna i za nekoliko sati joj počinje smena, ona pristaje. Oni bleje na ulici i na krovu zgrade, puše travu i piju ukradeno piće, a između nje i jednog od njih, Sonnea (Lau), polako se krčka romansa nalik na Linklaterove Before filmove.

Tako bi to i bilo, naročito posle izuzetno emotivne scene u kafiću gde Victoria radi, da drugi od mladića, bivši robijaš Boxer (Rogowski) nema druge planove. On iz svojih zatvorskih dana duguje uslugu ili novčani ekvivalent jednom pravom gangsteru i te noći mora da plati. Zadatak je pljačka banke, trojica naoružanih plus šofer, a jedan od momaka se napio do beskorisnosti, pa je Victoria pozvana da ga “zameni”. Ona to prihvata, ali kako to obično biva kad amateri pljačkaju banku, cela akcija se izvrće naopako, možda samo zbog jednog detalja, a možda zbog činjenice da to nije posao za krimose sitnog zuba...

 Ono što se potencira kao najjača strana filma, snimanje u jednom kadru i njime uslovljen veoma okvirni scenario, ispostavlja se i kao najveće ograničenje. Boxer jedini ima fiksnu motivaciju, Sonne i Victoria međusobno uslovljenu, ostali ne baš. Suviše je tu neverovatnih stvari spakovanih u neverovatan splet okolnosti. Da li bi Victoria, za koju kasnije dobijamo potvrdu da ni u kom slučaju nije uličarka, nego fina cura kojoj je izmakla karijera pijanistkinje, našla išta privlačno u grupi baraba? Da li bi uopšte zablejala s njima? Da li bi bleju prekinula kada bi stvar postala ozbiljna? Da li ozbiljan gangster, kada već u pljačku šalje bilmeza koga zna iz zatvora, s njim šalje i njegove ortake, još veće bilmeze koji sigurno nemaju iskustva sa pljačkom banke? Da li bi prihvatio izmenu plana i potpuno nepoznatu curu, pritom strankinju, na mestu šofera? Da li bi iko pri zdravoj pameti, a da nije i sam kriminalac, pomislio da je pljačka banke baš dobro zezanje? Da li bi cura osetila takvu odgovornost prema klipanima sa kojima je popila jedno pivo i popušila jedan džoint da sa njima krene u takvu akciju? Čak je i vremenski okvir od nešto preko dva sata za toliku količinu pizdarija nerealan, čak i u gradu koji nikad ne spava, kao što je to Berlin.

Istini za volju, napetost dosta popravlja utisak, kao i tretman pojedinih detalja. Izbor muzike i njen tretman je sjajno sugestivan. Komunikacija među mladim glumcima je neusiljena i opuštena, a mehanizam nepoznavanja jezika se pokazao kao efikasan da momci Victoriju drže u mraku kad razgovaraju na ionako zeznutom berlinskom slengu. Solidno je izveden i spoj žanrova i filmskih motiva, ima tu i humora i ljubavne priče (ma kako neverovatne), i akcije i asocijacija na Linklaterove “travelogue” filmove.

Laia Costa je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je besprekorna, od prve scene pomamnog plesa u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do otvaranja u ponajboljoj sceni filma u kafiću i dalje preko nesigurnosti i straha do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere glavni razlog da se pogleda ovaj film.

 No, i pored svoje originalnosti, Victoria se čini kao filmski eksperiment koji je samom sebi cilj i koji će u budućnosti biti zanimljiv samo kao komad trivije, kao jedan od prvih, pionirskih, svakako ne i najboljih pokušaja. Schipper i ekipa su dokazali da su neke stvari moguće, ali me svejedno nisu ubedili da ih je trebalo raditi. Raskadriran i sa čvršćim scenarijem, Victoria bi bio potpuno drugačiji film, kraći, koncentriraniji, sređeniji i verovatno u konačnici i bolji, ali ne bi privukao ovoliko pažnje kao što je to učinio sa jednim prostim i u digitalno doba sasvim izvedivim trikom.

Crimson Peak

2015.

režija: Guillermo del Torro

scenario: Guillermo del Torro, Matthew Robbins

uloge: Mia Wassiokowska, Jessica Chastain, Tom Hiddleston, Charlie Hunnam, Jim Beaver

Možda ne moramo svi imati fanovski odnos do Guillerma del Torra, ali mu moramo priznati dve stvari. Prva je da je sjajan menadžer koji jako dobro zna šta kome prodati. Aktivan je na televiziji i na filmu, u Hollywoodu i u Evropi (jedino je svoj prvenac Cronos realizovao u rodnom Meksiku) i tačno zna šta kod koje publike prolazi. Potpuno komercijalni ili potpuno art-film, svejedno je jer del Torro je u stanju napraviti sve. A to što radi, radi vraški dobro: njegovi filmovi su bogati teksturom, vizuelno atraktivni, često gothic i svakako uzbudljivi i na racionalnom i na visceralnom nivou, a da autor pritom ne zanemaruje ni kontekst.

Neka kao primer posluže dve vezane scene s početka Crimson Peaka, odmah iza prologa. Devojka Edith (Wassikowska), očito iz dobre kuće, u balskoj haljini ide kroz blatni trg u Buffalu, NY i ulazi u monumentalnu zgradu. Vreme je prelaz vekova, mesto lagano provincijalno. Očito bogata devojka koja ne mora da radi za život pokušava da predstavi izdavaču svoj rukopis za knjigu priča o duhovima. Izdavač je odbija, od žena ako već pišu, očekuje se ljubavni roman, a ne nekakvi duhovi, na tu temu je sprdaju i dokone žene na koje je u hodniku naletela. Društvo može shvatiti Jane Austen, ali ne i Mary Shelley i del Torro sjajno postavlja taj društveni kontekst.

Del Torro u tom društvenom kontekstu polako i pažljivo gradi priču. Imamo, dakle, tu devojku Edith i njenog bogatog oca (Beaver) kome je ona sve na svetu. Imamo društvene krugove, ženidbe i udadbe, bogate američke industrijalce i osirotelo englesko plemstvo, hohštaplere i prevare. Imamo i ljubavni trougao neke vrste između Edith i njena dva udvarača, oftalmologa i ljubitelja misterija (hej, ipak je to nekakvo viktorijansko doba) Alana McMichaela (Hunnam) i romantičnog engleskog baroneta Thomasa Sharpea (Hiddleston). Imamo i njegovu sestru Lucille (Chastain) koja ga požuruje da “završi posao”, savršeno postavljene i koreografirane scene masovnih zabava, ali i duhove koji se s vremena na vreme pojavljuju da nas podsete da Crimson Peak nije samo gothic, nego je i horor.

Priča nas dalje vodi u Englesku, u usamljeni zamak na bregu crvenkaste gline po kojem film i nosi ime. Zamak je posebno izgrađen za potrebe filma, vizuelno je predivno ruiniran, iz njegovih podova i zidova glina teče kao krv, usput je, ah, tako viktorijanski, uklet i u njemu vlada čudna dinamika odnosa između sestre, brata i njegove žene... Horor je, manje ili više znate šta sledi...

Iako tu nema dubine kao u del Torrovom španskom opusu, fantazijskim hororima The Devil's Backbone i Pan's Labyrinth, usuđujem se reći da je Crimson Peak na svoj način možda i najličniji del Torrov film. Jasno, on ovde promišlja žanr i daje posvetu onima koji su uticali na njegovo stvaralaštvo. Tu su, naravno, literarni velikani Poe i Lovecraft, kao i pomenuta Mary Shelley, ali i Hitchcocku, Bavi, Murnau, Cormanu i kultnoj britanskoj produkcijskoj kući Hammer. Iako film funkcioniše kao posveta, bilo bi glupo i površno svesti ga samo na to.

Crimson Peak i pored svoje predvidljivosti (gledaoci sa iskustvom će bez problema znati šta će se sledeće dogoditi) uspeva da nam se uvuče pod kožu svojom atmosferom i da nas provoza u laganom tempu ne samo kroz del Torrov lični muzej filmske, literarne i likovne umetnosti, nego i kroz jednu legitimnu horor priču. A mi možemo sve vreme uživati u snažnim bojama, predivnoj scenografiji, doziranoj napetosti i otkrićima, kao i u majstorskoj glumi troje prvopotpisanih glumaca koji svoje arhetipske likove igraju znalački precizno.

Ima nešto sablasno u Mii Wassikowskoj i to ne samo kad igra uvrnute likove, nego i žrtve u hororima i gothic trilerima. Njeno krhko telo je sablasno, njena nevinost je sablasna. Ovde je to iskorišteno do maksimuma. Isto tako je Tom Hiddleston idealan izbor za likove romantičnih sanjara koji često dolaze u sokob sa realnim svetom oko sebe, pa se za njih u horor okruženju ne može utvrditi jesu li žrtve ili krivci. Jessica Chastain, sa druge strane, nudi svoju sablasno hladnu harizmu i uspeva da napravi jednu od strašnijih uloga u svojoj karijeri.

Guillermo del Torro sve to drži pod kontrolom i uspeva da upakuje u jedan gledljiv i zabavan, makar prilično pravolinijski gothic film. Ko i inače voli takve žanrovske i vizuelne odrednice, znaće ceniti majstorstvo svih na projektu. Istina je da tu nema neke preterane originalnosti, ali ona nije ni neophodna. Sad, može li del Torro bolje? Svakako. Ali od njega smo gledali i pregršt čiste komercijale i konfekcije. Crimson Peak je makar osebujan.

Pawn Sacrifice

2014.

režija: Edward Zwick

scenario: Steven Knight, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson

uloge: Tobey Maguire, Liev Schreiber, Michael Stuhlbarg, Peter Sarsgaard, Robin Weigert, Lily Rabe, Evelyne Brochu, Conrad Pla

Kada sam bio klinac, glavno šahovsko rivalstvo je bio između Kasparova i Karpova. Kapirao sam to kao sudar velikih mozgova i velikih ega, neku vrstu sportskog nadjebavanja bez lopte, tuče ili čega već, za nešto malo novca i puno prestiža. Mnogo kasnije, pošto su šahovski rezultati prestali da me zanimaju (možete me ubiti, ne znam ko je svetski prvak trenutno), shvatio sam da njihovi mečevi nisu bili samo sportskog karaktera, već su bili svojevrsna metafora za sukob svetonazora. Novopečeni Hrvat Kasparov je bio individualista, kasnije opozicioni aktivista u Rusiji, sve u svemu predstavnik onih zapadnjačkih težnji. Nasuprot njemu, “povremeni Srbin” Karpov je bio više narodski tip koji voli da tera kontru Zapadu bez nekog posebnog razloga.

Međutim to rivalstvo iz 80-ih i 90-ih jednostavno nema istu težinu kao rivalstvo Bobbija Fishera i Borisa Spaskog u jeku Hladnog rata, od kraja 50-ih do ranih 70-ih godina. Šah nije naročito popularan u Americi i pre Fishera skoro da nije imao nikakvu tradiciju. Igrali su ga entuzijasti i dokoličari, i to je to. Fisher je bio i ostao jedini Amerikanac koji se okitio titulom svetskog šampiona u disciplini koja je Sovjetima služila da dokazuju (stvarnu ili lažnu) intelektualnu nadmoć nad Amerikancima.

Pored toga što je bio jedini Amerikanac koji se okitio tom titulom u meču koji je Hladni rat spustio na šahovsku tablu, Fisher je zaista bio “celebrity” materijal: hvalisav, arogantan i pun sportskih metafora, hirovit i sklon konfrontacijama sa raznim instancama. Njegov život nakon titule obeležen je psihičkom bolešću i sumanutim idejama, anti-američkim i anti-semitskim (što je još čudnije pošto je Fisher bio Jevrejin). Stariji od mene koji su pratili šah su mi preneli dojmove da je Fisher pored toga bio prilično glup čovek, uskih interesa i skoro autističan – osim o šahu, uglavnom nije imao pojma ni o čemu.

Naravno da je takav lik sam po sebi filmičan i da mu se može prići iz više aspekata. Pitanje je šta napraviti. Klasičan bio-pic? Priču o usponu i padu? Sportski film? Inspiracionu dramu, šahovski pandan Rockiju? Doku-dramu? Istorijski film koji se najviše bavi kontekstom pomenutog meča? Reditelj Edward Zwick i scenarista Steven Knight kao da se hvataju svega toga i uglavnom ostaju na površini, što je popriličan problem.

Priča počinje u Brooklynu gde mali Bobby živi sa majkom (Weigert), komunistkinjom koju posmatra FBI, ali ona svejedno organizuje okupljanja slično nastrojenih ljudi, gde se razgovara na ruskom i o revoluciji. Malog Bobbija, međutim, više zanimaju dve stvari: ko mu je otac i šahovski problemi. U nadi da će ga posle prvog poraza proći volja, majka ga vodi kod lokalnog majstora, Carminea Nigra (Pla) koji mu postaje prvi trener. Sledi vrtoglavi uspon, nacionalna titula, status velemajstora i mogućnost nadmetanja sa Sovjetima, što Bobby (Maguire) želi iz gomile privatnih, a i ponekog patriotskog razloga. Međutim, hoće li se on pokazati kao dovoljno mentalno izdržljiv za takvu borbu koja sledi.

Nakon ispada na turniru u Varni i izjavi kako Rusi igraju timski na navodno individualnim turnirima, čini se da je Bobby ipak suviše fragilan. Ipak za njega pokazuje interes advokat Paul Marshall (Stuhlbarg) koji želi da ga zastupa pro-bono iz patriotskih razloga i ima dovoljno dobre veze da ubedi ljude “tamo gde treba” da Fisher može biti projekat od nacionalnog značaja, a turnir u Santa Monici je prva prilika. Dvojcu se priključuje i katolički sveštenik Bill Lombardy (Sarsgaard), jedini Amerikanac koji je pobedio aktuelnog svetskog prvaka Spaskog kao Bobbijev trener i sekundant.

Suočen sa glamurom kojim su okruženi njegovi protivnici, a koji je njemu uskraćen, Bobby lagano pizdi i počinje da na sebe gleda kao na veličinu i postavlja sve više i sve ekscentričnije zahteve, od svojeg tima, od organizatora takmičenja, od međunarodne federacije. Zahtevi postaju sve krupniji i bizarniji kako vreme prolazi i paranoja ga preuzima. Pitanje više nije hoće li se Bobby slomiti pod pritiskom, nego hoće li to učiniti pre nego što se susretne sa Spaskim (Schreiber) u meču stoleća. Dodatni problem je to što apsolutno niko ne može do njega dopreti, čak ni sestra (Rabe)...

Ono što Pawn Sacrifice čini gledljivim filmom je Tobey Maguire. Ovaj pomalo zaboravljeni glumac ima dosta težak zadatak da jedan takav kompleksan lik i jednu istorijsku ličnost odigra dovoljno sugestivno, sa dovoljno empatije i bez nepotrebne karikaturalnosti koja se sama nameće i iz Fisherove ličnosti i iz nužnog pojednostavljivanja obilnog i često kontradiktornog materijala. Njega kroz ceo film sjajno prate Peter Sarsgaard kao jedini koji na šahistu sa velikim egom može makar minimalno uticati svojim smirenim i ljudskim pristupom i Michael Stuhlbarg kao državni službenik sa očito zadnjim namerama.

Što se glumaca tiče, treba pohvaliti i Lieva Schreibera. Nije ništa novo da je on odličan, naprosto odličan je glumac. Međutim, i njegova uloga je ovde nezahvalna i u drugim rukama bi se lako svela na tipičnog ruskog negativca, hladnog, mašinski preciznog i punog mržnje prema drskom američkom junaku. Međutim, koliko je Schreiber dobar glumac, toliko je Spaski kompleksan lik i toliko je njegov životni put odudarao od ruskog socijalističkog ideala. Spaski se ponašao kao svojevrsna zvezda, gotovo zapadnjački samouvereno, i čini se da ga je takmičenje zanimalo više nego sam šah, a naročito više nego bilo kakva patriotska komponenta meča.

Osim karakterizacije likova, isključivo onoliko koliko im treba za film, autoru ne postižu puno i film se dosta gubi u svojoj krizi identiteta. Čak i kad zanemarimo da Montreal pokriva većinu lokacija, od New Yorka, preko Los Angelesa do Reykjavika i da to povremeno nije niti dobro zamaskirano, šlamperaj izbija na drugim mestima. Kačenje vesti i arhivskih snimaka nije baš najsuptilnije i često traje duže nego što bi trebalo, a pritom nam ne govori ništa novo, osim što vrlo površno slika duh vremena u kojem je radnja smeštena. Centralno pitanje, međutim, ostaje može li se šahovski meč predstaviti kao vrhunska napetost. Iako se Zwick trudi, odgovor je negativan, na moju veliku žalost. Posledice i kontekst su zanimljiviji od samog meča.

To ne znači da je Pawn Sacrifice negledljiv film, ili da je namenjen uskom krugu ljudi koji prate šah ili se njime bave. Naprotiv, ovo je pitak film koji se dotiče mnogih tema i aspekata Fisherove ličnosti. Ali to ne čini osobito detaljno, pa zbog toga deluje površno.