Age of Uprising: The Legend of Michael Kohlhaas

2013.

režija: Arnaud des Pailleres

scenario: Arnaud des Pailleres, Christelle Berthevas (po romanu Heinricha von Kleista)

uloge: Mads Mikkelsen, Melusine Mayance, Delphine Chuillot, David Kross, Bruno Ganz, Denis Lavant, Roxane Duran, Paul Bartel, David Bennent, Swann Arlaud, Sergi Lopez

Nemojte da vas žanr istorijske drame, izvorni roman, trajanje od dva sata i poduži spisak glumaca zavaraju. Michael Kohlhaas nije film sa živom radnjom, ne daj bože spektakl, a gro drame je stavljen u misli i osećanja naslovnog junaka. Glumaca u epizodnim ulogama ima relativno mnogo, ali većina tih epizodista su tu da čuju i počuju glavnog junaka, ili mu postave pitanje na koje će dobiti odgovor. Povrh toga, Michael Kohlhaas je primer kako se adaptacije ne rade nikad i ni po koju cenu.

Izvorni roman je inspirisan stvarnim junakom i njegovom stvarnom pobunom negde na početku XVI stoleća, ali je napisan 1811. godine i služi kao alegorija na Napoleonova osvajanja i tiraniju. Nemci su već napravili dve ekranizacije, jednu još 30-ih godina, drugu 1969. godine i potonja je imala premijeru u Cannesu i završena je sa ubačenim sirovim materijalom sa studentskih protesta, što je veoma živo govorilo o duhu pobune i potrebi za borbom protiv tiranije i zloubotrebe vlasti. I Amerikanci su napravili svoju verziju pod imenom The Jack Bull (1998), doduše direktno za televiziju, i u pitanju je bila temeljna rekontekstualizacija originalnog romana, a priča je prenesena u western setting, što se sjajno uklopilo u razmatranja o vaninstitucionalnoj pravdi.

 

Sa najnovijom, francusko-nemačkom verzijom stvari nisu tekle nimalo glatko. Nemci nisu stisnuli petlju da sami idu u ekranizaciju, pa su Francuzi dali većinu sredstava i postavili nekoliko ne baš promišljenih uslova: da se radnja prebaci u francusko okruženje i da se prema tome prepravi tekst. Reditelj des Pailleres i Christelle Berthevas (inače bez ikakvog ranijeg kredita u karijeri) su pokušali da to naprave tako da održe što je moguće više od izvorne priče. Aluzija na Napoleona je, naravno, nestala, ali su se potrudili da održe pozadinsku priču o reformaciji. U procesu su žrtvovali lik Martina Luthera i zamenili ga sa bezimenim teologom, ali su kao bonus dodali kraljicu Margot. Zvuči blesavo i nategnuto, ali moglo bi da odradi posao, ipak je to nekakav istorijski film sa kostimima, mačevima i konjima, i sjajni danski glumac i dokazani ratnik Mikkelsen je u glavnoj ulozi, pa bi morao da bude zanimljiv i napet. Ali ne...

Priča je klasična i vapi za klasičnom interpretacijom. Ne mora zbog toga da se ide u Hollywood, i Francuzi znaju da naprave spektakl po motivima svoje istorije ili književnosti. Primera je bezbroj. Dakle, naš naslovni junak (Mikkelsen) je dobrostojeći uzgajivač i trgovac konjima. Njega slučajno prevari i pokrade lokalni baron (Arlaud), traži mu novac za prolaz preko poseda i kao zalog uzme dva Kohlhaasova konja i slugu da se brine o njima dok Kohlhaas ne donese novac. Baronovi ljudi krenu da izrabljuju konje, sluga se pobuni i baron pusti pse na njega. Videvši šta se desilo, Kohlhaas krene da traži odštetu svim legalnim kanalima, ali sudija je baronov rođak. Kohlhaasova žena (Chuillot) čak zatraži audijenciju kod princeze (Duran) da sasluša njen slučaj, ali je na smrt pretuče njena vojska. Kohlhaas shvati da nema pregovora sa bandom i okupi seljake da se osveti baronu, ali se duh pobune uskoro proširi po celoj regiji i Kohlhaasova banda postane veoma brojna i veoma opasna.

Napad na baronovu rezidenciju je jedina iole akciona scena, iako se više polaže na taktiku nego na samu borbu. Od tog momenta počinje portret izmučenih seljaka, posebno je upečatljiv jednoruki Sancho Pansa na magarcu, i njihovog teškog života i nakupljenog besa. Druga centralna stavka je Kohlhaasova borba sa sopstvenom dušom, bilo kroz odnos sa kćerkom (sjajna Melusine Mayance), bilo kroz razgovore sa teologom (Lavant), bilo kroz pregovore sa princezom i sa svojim seljacima. Kohlhaas zapravo samo traži pravdu za sebe, što ga u konačnici čini veoma sebičnim, iako principijelnim likom.

 

Kad već nema nasilja i borbe (mada su posledice vidljive, iako se same borbe i napadi odvijaju u drugom ili trećem planu), barem očekujemo dramu kod junaka. I nje ima, odnosno čini se da je ima. Princip iznad svega je dobra vodilja u spektaklima, dramski likovi ipak moraju biti složeniji. U tom okviru se Kohlhaasovi postupci čine malo verovatnim, a neki čak i potpuno suludim. I samo finale, kao očekivani vrhunac drame, gde se Kohlhaas žrtvuje zbog svog principa, i isteravši svoju pravdu spreman je da primi legalnu kaznu obećava emotivni naboj ali ga ne ispunjava.

Reditelj ovog filma neće pretrpeti štetu, jer nema ni neku ogromnu reputaciju, ali će se kola slomiti na Mikkelsenu. On je dokazano dobar glumac, ali mu ne leži uloga mudrog i blagoglagoljivog vođe koji izgovara motivacijske i poučne replike. Mikkelsen radi pristojan posao, najbolje što može, ali to nije dovoljno da bi spasilo ovako dosadan i naporan film. Podzaplet sa ženom i kćerkom (toga u romanu nema) je solidan, uklapa se u ostatak priče, ali čini se da je tu samo da popuni vreme.

Ponekad mi stvarno nedostaju istorijski filmovi starog kova, sa crno-belom karakterizacijom, koji u velikoj meri odudaraju od faktografije ili je pojednostavljuju do debiliteta, sa epskim tučama i mačevanjima, , sa kostimima, sa scenografijom sa bespoštednim bitkama i pamtljivim “one-linerima”. Umesto toga Michael Kohlhaas nudi obilje pejzaža i pokušaj unutrašnje drame i nekakvog socijalnog i filozofskog razmišljanja. I u skoro svemu pada...

Mystery Road

2013.

scenario i režija: Ivan Sen

uloge: Aaron Pedersen, Hugo Weaving, Ryan Kwanten, Tasma Walton, Tricia Whitton, Tom Barry, Jack Charles

Ne znam zašto filmovi iz Australije retko kad stiču globalnu popularnost. Jezičke barijere nema, australski glumci igraju ravnopravno sa britanskim i američkim kolegama u Britaniji i Hollywoodu, a australska kultura i mitologija nije mnogo različita od američke, čak i teren komotno može da dublira američki. Još blesavije je to što je australska produkcija, kao i američka, a donekle i sve ostale anglofone filmske produkcije, više sklona žanru nego art formama. Sve ukazuje na to da australski filmovi, posebno oni dobri, ne bi smeli imati prepreka u globalnoj distribuciji, ali to često nije tako. Primer za to je Mystery Road, mešavina “backwoods” (Australci bi rekli “outback” ili “bush”) settinga i neo-noir detektivske priče.

Mystery Road je odličan i veoma komunikativan film, istovremeno univerzalan i potpuno lokalan, pa čak se čini i veoma ličnim. Paralele se mogu povući sa američkim filmovima, ali ni lokalna sredina i lokalni kontekst se vide u svakom kadru. Ovaj film nam otkriva jednu manje poznatu Australiju, daleko od gradova i plaža. Otkriva nam prašnjavu unutrašnjost, ali bez mitologizacije i glamurizacije, u punom rasponu bede. A uz bedu i zabit savršeno pašu kriminal i rasizam.

Glavni lik, detektiv Jay Swann (Pedersen) je Aboridžin koji se nakon nekoliko godina u velikom gradu vratio u svoj rodni gradić. Njegov dvojni identitet od njega čini apatrida i usamljenika. Lokalni Aboridžini od njega zaziru jer je pandur i izdajnik svoje rase, a ni u rasizmu sklonoj policiji on nije naročito prihvaćen i dobrodošao, osim možda kao neka vrsta dekora. Kada se u odvodnom kanalu pored ceste pojavi leš lokalne devojke, Jay će dobiti svoj prvi slučaj ubistva. Narednik (Barry) će mu odmah staviti do znanja da to nije slučaj sa kojim će izgraditi karijeru, a ni sredstava za istragu nema baš mnogo. Jay neće odustati tako lako, i njuškaće okolo po teškom socijalnom pejzažu sa upornošću lovačkog psa, sam protiv svih.

Prvi problem je lokalna zajednica, sačinjena uglavnom od Jayevih sunarodnika, ubijena siromaštvom, diskriminacijom, alkoholom, drogom i maloletničkom delikvencijom i prostitucijom. U takvim krugovima se pandurima ne veruje. Jay će tu polako slagati kockice, a presudnu ulogu će odigrati njegov rođak Old Boy (Charles), onaj tip pijanog blesavog starca koji zna sve familijarne odnose, sve tračeve i sva zameranja u varoši. Jasno je da se mrtva nesrećnica obrela u lošem društvu i da njena smrt nije nimalo slučajna.

Drugi problem sa kojim se nosi se nalazi u samoj policiji i personifikuje ga detektiv Johnno (Weaving) koji slučajno ili namerno minira Jayevu istragu. Možda to radi iz legitimnih razloga, štiteći svoju istragu i potencijalno veliko hapšenje najveće lokalne grupe narko-dilera, a možda to radi iz zavisti i nepoverenja prema “crnčugi”, a možda i zbog sopstvenih kriminalnih interesa. Jasno je samo da Johnno nije prijateljski nastrojen prema Jayu i da ga oslovljava sa “boy”, iako su istih godina.

Jezik i izrazi su posebno bitni u ovom filmu, ono izostavljeno vredi barem koliko i izrečeno i treba i čitati između redova i razumeti “lingo” sastavljen od upozorenja, laganih pretnji, izvlačenja sitnog mita, laganja i baronisanja. Iako zajebanost socijalnog terena podseća na Winter's Bone, sama istraga i “hard-boiled” govor u elipsama po kompleksnosti podseća na Brick. Skoro sve izrečeno u filmu će doći na naplatu kasnije, pa je pažljivo gledanje obavezno. Ostaju dve situacije koje su potpuni višak i služe da popune vreme, iako film ne traje kratko ni u kom slučaju. Jedna od njih je priča o ubijenom policajcu koja se povlači kroz film, bez rešenja, a druga je povezana priča o psu i ljudskim kostima. Psi, domaći i divlji, biće zastupljeni u filmu, ali taj konkretan pas sa kostima baš i neće biti bitan i potreban.

Neka vas dva poznata imena ne zavaraju, Weaving ima tipičnu sporednu ulogu, a Kwanten se pojavljuje u svega nekoliko epizoda. Mystery Road nije film sniman za globalnu publiku koju pokušava da uhvati na dve zvezde i na glumačkom nivou zavisi od globalno nepoznatog Pedersena. Na sreću, on je briljantan i potpuno uverljiv u svojoj ulozi. U pitanju je iskren film koji priča svoju priču, snimljen verovarno sa nevelikim budžetom, čak bez muzike (osim u jednoj sceni i na odjavnoj špici), a Ivan Sen sam potpisuje većinu stvari u filmu. Pored scenarija i režije, potpisuje i montažu, kameru i originalni “score”. 

Većina toga sasvim solidno funkcioniše, scenario ima par ćorskokaka, ali rupe su uglavnom popunjene, i to nisu na naivan način. Režija se odlikuje odličnim radom sa glumcima, ali i sjajnim osećajem za ritam i meru u građenju priče, tek kada nas upozna sa settingom, Sen će pomeriti priču sa mrtve tačke u smeru nekakvih tragova. Kamera je atraktivna, sound shema sastavljena od ambijentalnog šuma (cvrčci, ptice, automobili na cesti) izuzetno zanimljiva. Mala zamerka se može uputiti konačnom obračunu, inteligentno zamišljenom kao borba revolverima i snajperskim (ili lovačkim) puškama, ali izvedenom da traje predugo, sa dosta nerezonskih promašaja i logikom “the winner takes it all”, što malo pojačava “kaubojštinu”, a potkopava realizam na kojem je Mystery Road zasnovan.

Ivan Sen, i sam aboridžinskog porekla, verovatno je ovu priču ispričao iz ličnog iskustva ili makar iz srca. Njegova prethodna dva igrana filma snimljena u Australiji isto su imali rasnu i socijalnu tematiku, Beneath The Clouds (2003) to kombinuje sa ljubavnom pričom, a Toomelah (2011) je čista socijalna drama o ljudima kojima je bavljenje kriminalom nužnost, a ne stvar izbora. Pored toga snimio je još i trashy SF koprodukciju sa Amerikancima Dreamland (2009), te nekoliko dokumentarnih i kratkih filmova.

Mystery Road je vrhunac njegove karijere i film kojeg se ne bi postideli ni iskusniji reditelji sa mnogo više novaca na raspolaganju. I pored nekoliko nedostataka od mene dobija veoma toplu preporuku. Ovaj dragulj od trilera ne smete propustiti. Nabavite ga i uživajte.

El artista y la modelo / The Artist and The Model

2012.

režija: Fernando Trueba

scenario: Jean-Claude Carriere, Fernando Trueba

uloge: Jean Rochefort, Aida Folch, Claudia Cardinale, Martin Gamer, Christian Sinniger, Gotz Otto

Ponekad pročitam neku preporuku i spreman sam na dugotrajno čekanje i traženje nekog filma, nadajući se da će biti relevantan, mudar i da će mi otkriti nešto novo i nepoznato. Ako film ima dobre kritike, režijske, glumačke i scenarističke legende u postavi i još obrazovanom čoveku primamljivu temu (suština umetničkog procesa), očekivanja su visoka. Samim tim, razočaranje teže pada. The Artist and The Model me je razočarao.

Film se bavi odnosom, to jest saradnjom između fiktivnog starog skulptora Marca Crosa (Rochefort) i njegove poslednje muze i modela za aktove, mlade katalonske naivne seljančice Merce (Folch) dok mu pozira. Radnja filma se dešava na francuskoj strani Pirineja u jeku Drugog svetskog rata, ali rat je tu pozadina koja ne vrši presudan uticaj na film. Merce je pobegla iz Francovog logora i prvi put je vidimo kako klošari na ulicama neimenovanog francuskog gradića. Na trgu su pekara, pijaca i fontana u kojoj Merce pere izranavljene noge. Nju će pokupiti Lea (Cardinale), Crosova žena i nekadašnja muza. Nahraniće je i ponuditi joj posao modela kod svog muža koji pati od krize inspiracije. Posao se čini lagan, treba pozirati bez odeće, a za to dobija stan, hranu i nešto novca.

U početku je Merce malo stidljiva, ali vrlo brzo ulazi u štos. Ono što joj nije rečeno, to je da je umetnik, kao i svaki drugi umetnik, težak čovek koji uživa u svom neredu, ali i da voli puno da priča. Merce mu prilazi sa naivnošću, i to mu je i simpatično i nervira ga. On će pričati o svetlosti i senkama, o skicama, o razlikama između slike i skulpture, radiće probe na sitnim formatima i sve što već sledi. Ispričaće i par zanimljivih trivijalnih priča, ali će većim delom naklapati nešto iz sfere opšte kulture.

Distrakcija je vrlo malo. Tu su nezaobilazni napaljeni klinci željni da gledaju gole žene (što donosi nekoliko fora replika) i nervozni, nadrkani pop koji će ih poterati. Tu je i kolega skulptor, ali reklo bi se, primenjene vrste (odnosno kamenorezac) sa kojim se Marc druži. Preko potrebna distrakcija je dolazak Piera (Gamer), borca pokreta otpora koji se ozledio bežeći u Španiju, a Merce ga uvodi u vikendicu da se oporavi, na Marcovo neodobravanje. Taj pasaž u sredini je i najdinamičniji, teme se kreću oko uloge umetnika u ratu i oko politike nemešanja u politiku. Scena kada se pojavi nacistički oficir (Otto), u civilnom životu inače istoričar umetnosti i Marcov poštovalac ima određene napetosti, ali i potencijala za komediju. Šteta što se film ubrzo vraća na didaktički kurs.

Iako je u velikoj meri dosadan i sklon ponavljanju, The Artist and The Model ipak ima nešto privlačno u sebi. Da, glumci su dobri, ali nemaju prostora da zabriljiraju, a i likovi su uglavnom veoma plastični i nimalo organski. Utisak je nekako anahron. Ono u čemu se The Artist and The Model izdvaja je vizuelna lepota od prvog do poslednjeg kadra. Kada prvi put vidimo Merce, kamera penetrira u njen lični prostor, prikazuje je izbliza i iz mnogih uglova. To se nastavlja i sa poziranjem. Njeno telo je lepo, zategnuto, njene poze sugeriraju dinamiku i snagu. U kombinaciji sa crno-belom širokom fotografijom, prelepim krajolikom i veoma ekspresivnim licem Claudie Cardinale, The Artist and The Model predstavlja vizuelnu poslasticu.

U stvari, da nisam očekivao nešto posebno, možda bih i bio zadovoljan. Uostalom, ne kaže se bez veze da je lepota u oku posmatrača. Vizuelna lepota, obilje golotinje koja nije neukusna i razmišljanje o lepoti ženskog tela su svakako kvaliteti ovog filma, ali slaba je to uteha kada autorski dvojac u velikoj meri drži predavanja publici koristeći Merce kao surogat. Iskreno, od Fernanda Tuerbe i nisam očekivao više, on je aktivan reditelj sa solidnim brojem veoma tipičnih drama, ali Carriere je ipak pisao sjajne scenarije za najveća imena evropskog i svetskog filma. Očito da je on ovde sličan glavnom lliku – mora da pronađe inspiraciju.

Le Week-End

2013.

režija: Roger Michell

scenario: Hanif Kureishi

uloge: Jim Broadbent, Lindsay Duncan, Jeff Goldblum, Judith Davis, Olly Alexander

Postavimo stvari jednostavno. Stariji bračni par reši da proslavi 30 godina braka tako što će se vratiti na mesto medenog meseca, u Pariz i ništa neće ići po planu, ako uopšte ima plana. Oni su se promenili, a i Pariz njihove mladosti se promenio. Le Week-End se na prvi pogled čini kao veoma klasična romantična komedija, ali podtekst je znatno dublji. Ovo nisu The Out of Towners, ovo je bliže nekom mogućem petom nastavku Before serijala. Kako su krenuli, Jesse i Celine će uskoro vrlo zaličiti na Nicka (Broadbent) i Meg (Duncan).

Poznata je stvar da u brak (ili bilo koji oblik zajedničkog života) ulazimo sa vrlo malo predznanja o drugoj osobi, kao i o tome kako zajednički život izgleda u teoriji i praksi. Ko je imao sreće, video je mamu i tatu, ali nikada o tome nije detaljno razmišljao. Literarni i filmski klišeji tu ne pomažu, još manje self-help industrija koja deli tupave tipske savete, svaka zajednica je organizam za sebe, a u zajednici dvoje ljudi su isto organizmi za sebe i život ih može poslati po različitim putevima i udaljiti, čak im ukinuti svaki interes jedno za drugo. Čak i operativne stvari (kako se neko nosi sa određenim problemom) mogu biti kamen spoticanja i vaganje između očuvanja zajednice i razvoda počinje. Mnogi brakovi opstaju bez strasti, pa i bez dubinske ljubavi, kao nekakve pasivno-agresivne zajednice u kojem ljudi reže jedno na drugo.

 

Problem sa Nickom i Meg nije to da li se obožavaju ili mrze, iako se u jednoj replici to pominje. Obožavanje i mržnja su prejake emocije koje kod njih dvoje ne mogu da traju dugo. Njihovi problemi su emocije nižeg intenziteta, poput upućenosti jedno na drugo, brige i prezira i one su prisutne od početka njihovog braka. Njihovo pitanje koje ih razjeda je da li su zadovoljni ili su nezadovoljni. Svojom vezom, kao i svojim životima ponaosob.

Tome ne pomaže što su i po temperamentu i po karakteru u pitanju dve potpuno različite, skoro disparentne ličnosti, nekad komplementarne, a nekad u potpunom neskladu. Oboje su obrazovani ljudi, profesori, Nick na univerzitetu, Meg u školi. Nick je imao akademske ambicije, ali se zadovoljio sa sigurnim poslom. Meg nije razmišljala o tome. Nick je nekada davno imao ideale, “levog anarhizma”, kako sam kaže. Meg se o tome nije izjašnjavala. Nick će možda dobiti otkaz ili će biti oteran u penziju. Meg je na rubu da sama da otkaz i posveti se samoj sebi. Nick je preplašen da će nešto izgubiti, posao, finansijsku sigurnost ili Meg. Meg se u njihovom braku oseća kao zatvorenik, jer joj Nick pada na teret u emocionalnom smislu. Nick je bolesno štedljiv, a Meg je rastrošna. Nick je ponekad patetičan, a Meg hladna i naoružana stoicizmom. Nick ne može da podnese život prepušten sam sebi, a Meg se možda sprema da ga napusti. Nick se plaši svake pretnje, a Meg voli da ga prepada, zadirkuje i ucenjuje. Nick sluša Boba Dylana i sanja o boljoj prošlosti, dok bi Meg potrčala prema možda boljoj, a svakako dinamičnijoj budućnosti. U takvom stanju, možda taj nesrećni put u Pariz nije bio baš najpametnija ideja, a sa druge strane, možda je to poslednja prilika da stari par razreši neke stvari.

 

U tu svrhu u priču ulazi Morgan (Goldblum), Nickov drugar sa studija kojem je Nick bio neka vrsta mentora. Morgan je ono što Nick nije želeo da bude ili nije imao hrabrosti da bude: newyorški intelektualac, zvezda političkih i ekonomskih rasprava, autor best-sellera, sveže oženjen drugom ženom, nastanjen u Parizu i okružen jednakim takvim pompeznim intelektualcima. Iako su sličnih godina, Morgan izgleda mlađe i očuvanije i ta ušminkanost ukazuje na sklonost ka samoreklamerstvu, nečemu što Nicka nikada nije zanimalo. To ne znači da film bilo koga od dvojice prijatelja osuđuje, samo pokazuje koliko nas šanse, želje i upornost oblikuju u jednom ili drugom pravcu. Katarzični momenat filma će se dogoditi upravo u Morganovom stanu, za stolom i pred publikom. Nimalo suptilno, ali filmski veoma vešto.

Glumci u tri veće uloge su fantastični. Broadbent se ne libi patetike i nimalo laskave pozicije papučara, a pritom održava suptilan, veoma britanski smisao za humor. Lindsay Duncan prirodno poseduje nekako hladnu aristokratsku lepotu (zaista liči na 20 godina stariju Julie Delpy), koju kombinuje sa tvrdoglavošću i impulsivnošću u paklenu kombinaciju. Jeff Goldblum je možda odigrao ulogu svog života kao Morgan, njegova govorna shema i njegov ton koji varira od usiljeno srdačnog do gotovo prirodno profesorskog savršeno stoji u skladu sa njegovom dizajniranom odećom i nimalo hedonistički vitkom figurom.

Scenario Hanifa Kureishija i režija Rogera Michella su usemerene da glumcima omoguće ovakva ostvarenja. Režija na pravim mestima citira Godardov opus iz 60-ih godina i podstiče nostalgiju. Scenario obiluje sočnim dijalozima, možda čak malo previše napisanim i elaboriranim, ali fascinantnim kada ih likovi izgovore. I Michell i Kureishi su autori poznati po tome da vole da se njihovi glumci igraju jedni sa drugima na ekranu i da izvuku što je moguće više hemije. U tom smislu je Le Week-End jako elokventan film pod stalnom kontrolom koji istovremeno deluje neverovatno spontano.

 

Tome doprinosi i nenametljiva jazz muzika koja malo izaziva melanholiju prekinuta samo nekoliko puta folk revival hitovima iz 60-ih koji se čuju sa Nickovog i-poda, kao i fotografija koja u podjednakoj meri hvata i široku sliku i detalj. Portret Pariza je poseban, on ovde nije ni opasan, pljačkaški i prevarantski grad u kojem svi pelješe nesrećne turiste, a nije ni grad večne ljubavi koji će instant-romantikom popraviti svaku vezu. Pariz je ovde predstavljen kao grad koji skupo prodaje svoju magiju, gde su živeli i umrli filozofi, umetnici i heroji, gde je moguće odlepiti se od trenutnog trenutka i uživati u momentima van vremena. Takvo viđenje je blisko i mojem iskustvu.

Le Week-End je romantična komedija, ali daleko od toga da nema težine. Ako očekujete feel-good film sa slatkim starijim bračnim parom namenjen isključivo opuštanju, možda je bolje da produžite dalje. Ali ako želite film koji će vas nasmejati i razgaliti, ali i zabrinuti i naterati na promišljanje svojih veza, života i odluka, onda ga ne smete propustiti. Jedan od živahnijih i životnijih filmova u poslednje vreme.

Newlyweeds

2013.

scenario i režija: Shaka King

uloge: Amari Cheatom, Trae Harris, Tone Tank, Isaiah Whitlock Jr, Colman Domingo

Moram reći odmah na početku da sam Newlyweeds gledao iz dva puta. Prvi put sam zaspao na polovini filma, rešen da ga ne dogledam, ali sam pročitao koju pametnu i predomislio se. Nisam se pokajao, ali mi nije ni naročito drago, film mi se od početka nije naročito svideo, a ni kraj nije baš popravio utisak. Neću reći da je u pitanju loš film, jer jednostavno nije, i ima dosta svojih objektivnih kvaliteta, nego da to nije film za mene niti sam ja za taj film.

Newlyweeds je niz arbitrarnih vinjeta iz života afroameričkog para iz Brooklyna koji jako voli da puši travu. Radnja filma počinje tek negde iza polovine, što je zanimljiv i redak primer da film hvata kakav-takav tempo u drugoj polovini. Moj problem sa Newlyweeds i njegovim likovima je istovetan problemu koji imam sa travom: prljavo i nepredvidljivo me radi, a jedino sigurno je da ću od nje poželiti da jedem kao svinja i da zaspim kao klada. Film ima i taj “feeling” pušenja trave, prepun je glupavih razgovora, fantazija, tripova i snoviđenja, deluje onako maglovito i usporeno.

U pitanju je nešto između “stoner” filma i filma o “stonerima”, odnosno konzumentima marihuane. Na momente je čak malo i smešan, doduše na tupav način, kao kakva stoner komedija (toga je baš bilo i previše u poslenjih 30-ak godina, od Cheech & Chong, do This Is The End), da bi se kasnije pretvorio u socijalnu dramu sa poukom i pridikom o opasnosti koja preti od danonoćnog duvanja, na tragu filmova Jamesa Ponsoldta Smashed i The Spectacular Now, sa kojima deli i indie estetiku “po PeEs-u”.

Ponsoldtovi filmovi su se manje ili više bavili alkoholom i opasnostima od njega, a nije teško povući i nekoliko paralela između napijanja i duvanja. I jedno i drugo su siguran put da zajebete život (mada ni izbliza toliko koliko vas plaše u školskim savetovalištima), odnosno da ne učinite od njega sve što možete. I jedna i druga supstanca su primamljive i često su jedini način da unesete malo boje u vaš sjebani život u ovo naše cinično vreme (cinik u meni bi rekao: “kao da je ikad bilo bolje!”), i u umerenim količinama su možda čak i poželjni, ali preterivanje vodi u probleme i nevolje, kad-tad. Postoje razlike u “radu” i kako se na koga prima, ali suštinska razlika, mada i ona bledi u poslednje vreme, je ona u socijalnoj prihvaćenosti dveju supstanci. Prosto i jednostavno, alkohol je prihvaćeniji.

Sad, naši duvači su isprva simpatični ljudi. Lyle (Cheatom) radi na naplati dugova od keš-kredita koje su naivci, takođe u velikoj meri alkoholičari i narkomani, uzimali. Radno vreme provodi sa brbljivim agresivnim alkosom (Tank) u praćenju nesrećnika, uterivanju dugova i besmislenim razgovorima, a kad dođe kući duva k'o blesav, brije na “blaxploitation” filmove i upušta se u polu-filozofske razgovora sa svojom devojkom Ninom (Harris). Ona je, pak, obrazovana i naputovana cura koja je videla sveta, ali joj nedostaje ambicije (ili sreće) da digne život na novi nivo. Ona radi u muzeju kao vodič za školsku decu i to obavlja kako treba. Njihova ovisnost je drugačija, Lyle mora pa mora da duva, dok Nina to voli da radi isključivo u društvu. Oboje ponekad vole da preteraju, skloni su glupostima i generalno nepouzdani ljudi. I to će ih dovesti u nevolje, oboje će u nekim trenucima završiti u zatvoru ili osramoćeni na ulici ili pod budnim okom roditelja i policije...

Simpatični su i glumci. Cheatom je relativno mlada nada, sa svega nekoliko epizodnih uloga iza sebe i ima harizmu blejača iz kraja, a Trae Harris je kompletna debitantkinja i vrlo simpatična, prirodna i ležerna u svojoj ulozi. Izbor epizodista nije loš, posebno je upečatljiv Isaiah Whitlock Jr (The Wire) u ulozi Lylovog slučajnog poznanika iz ćorke.

Pa čak ni neke od tih vinjeta sa kojima se film bavi nisu loše osmišljene i napisane, sa pažljivo tempiranim “pay-offom”. I kraj je simpatičan, iako naivan i milion puta pokušan. Scenario i režija su na mestu, reditelj ima oko za detalje i savršeno poznaje milje u kojem snima i oseća se da je na njega Spike Lee izvršio ključni uticaj. Ali to ne pomaže kada meni kao gledaocu ništa od toga nije bilo blisko ili zanimljivo. Newlyweeds mi nije nimalo približio kulturu uživanja marihuane kod afroameričke populacije u Brooklynu. Ali razumem ako bi nekome ovo bio zanimljiv film.

Alien Abduction

2014.

režija: Matty Beckerman

scenario: Robert Lewis

uloge: Katherine Sigismund, Corey Eid, Riley Polanski, Jillian Clare, Peter Holden, Peter Bowser

Glava porodice Morris, Peter (Holden) je sklon samostalnom odlučivanju i ne baš promišljenim odlukama. Jedna od njih je da za svoju ženu Katherine (Sigismund), dvoje tinejdžera Coreya (Eid) i Jillian (Clare) i autističnog jedanaestogodišnjaka Rileya (Polanski) izabere kampovanje u zabiti na planini Brown, poznatoj po neobjašnjenom fenomenu svetala koja se nasumično pojavljuju i nestaju i koja su poslužila kao inspiracija za svašta, od folk pesama, preko epizode u The X Files do silnih zaumnih teorija zavere.

I pre nego što upoznamo junake koje ćemo pratiti shvatamo da će ovo biti kombinacija lažnog dokumentarca i veoma bazične primene “found footage” tehnike. Imamo neke mudrosere u odelima koji nešto naklapaju i bezube seljake-divljake koji ništa ne znaju, ali su sigurni da se nešto sumnjivo događa tamo. Imamo nekoliko uvodnih kartica sa tekstom koji nam objašnjavaju da ćemo pogledati dokumentarni nemontirani snimak koji je pao šaka američkoj ratnoj avijaciji. Što baš njima? Pa oni su još 1952. dobili zadatak da istraže Brown Mountain Lights kao fenomen i njegovu vezu sa postojanjem vanzemaljaca, što stoji i u naslovu filma. Neuverljiva i neinventivna premisa, ali šta je tu je...

I dosadno je kao što se čini. Ovo je tipičan “found footage” koji izgleda kao da je rađen po zadatku. Glumci su idealno loši, njihovi likovi su idealno tipski, kamera je nakačena u ruke autističnog Rileya, što je pretvara u njegovo sredstvo za kontakt sa svetom. Događaji su poređani po principu malo familijarne dinamike, malo “jump scare” momenata, propraćenih trešenjem kamere i obiljem “static” buke. Čudne stvari će se dešavati, familija će se izgubiti na putu i potrošiti mnogo goriva, naleteće na napuštene automobile, mrtve vrane i konačno naslovne vanzemaljce, jednako fabričke kao i ostatak filma.

Nemaštovito i poznato do granice opakog smaranja. Scenario i režija su na autopilotu, a scenarista i reditelj su debitanti, pa stoga i ne čudi da Alien Abduction izgleda kao malo elaboriraniji domaći zadatak za akademiju. Naprosto, sve je malo previše lažno, isforsirano i upeglano da bi makar na momente bilo uverljivo. Finalni rezultat je u rangu klipa na internetu, sa jednakim emotivnim angažmanom za mene kao gledaoca.

Film možda ima dve stvari koje se mogu sačuvati i bolje upotrebiti. Prvi je seljak Sean (Bowser) koji izgleda kao da je ispao iz filma a la Deliverence, da bi se kasnije preobratio u nekog folksy tipa a la Mud. On ne voli gradske šminkere, voli svoj mir, ali će pomoći bližnjem svom u nevolji pred pošastima iz svemira. Drugi je mali Riley, ne zato što mislim da su autistična deca dobar materijal za filmove, nego zato što takav lik otvara mogućnosti za igrarije sa kamerom. Prva i najočitija je zanimljiv donji rakurs koji se ne koristi baš često u filmovima, a druga je sama priroda autista i njihova koncentracija na detalj umesto na široku sliku. To se u filmu naplaćuje sa kadrovima insekata i to služi kao neloša metafora za vanzemaljce koji nas posmatraju.

Međutim, kada smo već kod vanzemaljaca, osećam se malo izdanim od strane ovog filma. Ja sam veliki ljubitelj The X Files i vanzemaljci i zavere (hajde, dobro, i vampiri) su mi zanimljivi skoro kao “guilty pleasure”, pa mogu svašta da varim. Ali i pored naslova Alien Abduction, ovde su vanzemaljci samo trik i aparat zapleta, i mogu se bez problema zameniti sa duhovima, vampirima, psihopatama ili seljacima-divljacima sa vilama. I pored SF premise, Alien Abduction je samo jedan sasvim običan, dosadan i naštancan horor.

Enemy

2013.

režija: Denis Villeneuve

scenario: Javier Gullon (prema romanu Dvojnik Josea Saramaga)

uloge: Jake Gyllenhaal, Melanie Laurent, Sarah Gordon, Isabella Rossellini

Dvojnici su standardna tema u literaturi i na filmu. Sami po sebi ne znače ništa, potrebno ih je ugurati u nekakav kontekst da bi dobili značenje. Taj kontekst može biti fantazijski, može biti sablasan (odnosno horor), a može biti i psihološki ili filozofski, u zavisnosti od toga šta autor preferira. Pomislite na Dr. Jekyl and Mr. Hyde, Edgara Allana Poa i priču William Wilson, Dostoyevskog, Saramaga, Bunuela, Antonionija, Bergmana, Polanskog ili još očitije Lyncha i Cronenberga. Enemy je tipična mozgolomka od filma, nabijena simbolima i aluzijama, kao i izvorni roman, koji daju različite ključeve za različita tumačenja, gde ništa nije jednoznačno određeno.

Moje prvo upozorenje bi bilo da je Enemy film za više gledanja, jer jedno čak ni u savršenim uslovima i sa savršenom koncentracijom nije ni izbliza dovoljno da bi se prodrlo u dubinu. Ova kritika je napisana nakon dva, i ostaće nekompletna. Drugo upozorenje je više slutnja da nije moguće potpuno dešifrirati film, te da je on namerno i strogo kontrolisano takav kakav je, sa otvorenim krajevima i striktno govoreći nedovršen.

U pitanju je deo “double-billa” koji je reditelj Villeneuve imao sa glumcem Gyllenhaalom, snimljen pre žanrovskog psiho-trilera Prisoners, ali pušten kasnije u distribuciju. Villeneuve je već značajno rediteljsko ime iz mnogih razloga. Polytechnique mu je jako hvaljen film koji ga je zacementirao pri vrhu modernog franko-kanadskog i kanadskog filma uopšte, Incendies mu je doneo nominaciju za Oscara i svetsku slavu u art vodama, a Prisoners je, uprkos svojim očiglednim manama i veoma nategnutom scenariju pokazao da Villeneuve ume da sarađuje sa velikim hollywoodskim igračima na velikim hollywoodskim projektima. Enemy je u tom smislu povratak nazad na art sferu, ali sa globalnom publikom u vidokrugu, film snimljen u Torontu i na engleskom jeziku sa internacionalnom glumačkom postavom.

 

Uvodna kartica kaže da je haos isto što i red, samo nedešifriran, odnosno da ima neke svoje zakonitosti koje još nisu otkrivene. To je svakako lajtmotiv Adamovih (Gyllenhaal) predavanja koje drži na fakultetu povezujući filozofiju i istoriju u nekakvu društevnu teoriju, dok polu-pospani studenti hvataju beleške (ili igraju pasijans) svaki na svom laptopu. Možda je to i obeshrabrujući lajtmotiv celog filma. Nakon uvodne kartice imamo dve nepovezane scene koje nam otvaraju svaka svoje tumačenje filma. Jedna od njih je poruka na telefonskoj sekretarici koju majka (Rossellini) ostavlja sinu da je videla njegov novi stan i pita se dokle će živeti tako. Druga je “nightmare logic” sekvenca koja se dešava u nekom “klubu za gospodu” gde obučeni muškarci gledaju žene kako štiklama ubijaju pauke. Pauci će se još itekako pojavljivati i biti jedan od faktora straha i aluzija na žensku seksualnu dominaciju, diktaturu ili oba.

Prvo ćemo se upoznati sa Adamom, profesorom na fakultetu koji živi “dan mrmota”: nosi jednu te istu odeću neutralnih boja, drži jedna te ista predavanja, odlazi u svoj stan u kojem kao da sunce nikad ne sija, vidi se sa (dugogodišnjom i smorenom) devojkom Mary (Laurent), sa kojom se i napije do pola i onda imaju seks u jednoj te istoj pozi, nakon čega ona odlazi kući da bi se sutradan vratila. Jedina varijacija na temu je ima li Adam da ispravlja zadatke ili nema. Jedne večeri će na predlog kolege uzeti DVD sa nekom domaćom komedijom i otkriti nešto strašno: jedan od glumaca u najmanjim ulogama sablasno liči na njega. Nekoliko klikova kasnije, Adam saznaje njegovo ime i kompletnu filmografiju od tri beznačajna filma u kojima igra beznačajne uloge, i njih će u narednih nekoliko dana pogledati. Pošto google ili imdb proganjanje ne može da utoli njegovi radoznalost, Adam će preći na klasičnu varijantu proganjanja, otići do agencije za talente, saznati ime i adresu svog dvojnika.

 

Tu na scenu stupa Anthony koji izgleda apsolutno isto kao Adam, ali čiji život je drugačiji. Dok je Adam pogureni tip koji nosi sivo-smeđa odela i vozi “volvo”, Anthony je fitness manijak koji nosi kožnjak i vozi motor. Razlike su ipak manje na pojavnom nivou, a veće na unutarnjem planu. Adam je introvertan, rezigniran i submisivan, a Anthony je ekstrovertan, ljutit i dominantan. Dok se Adam klati u vezi koja ne ide nikamo, Anthony ima trudnu ženu Helen (Gordon), koja, istina, malo liči na Mary, koja ga stalno optužuje za neka prošla ili sadašnja neverstva. Njih dvojica će se susresti, isfrikati i rastati, Adam udovoljivši svojoj čini se prolaznoj opsesiji, a Anthony u potpunom rebusu. Zato će Anthony pokušati da stvar reši na poprilično urnebesan način: on želi da spava sa Mary. Adam, nemajući kud i plašeći se svog agresivnog dvojnika, pristane.

To je okvirno cela radnja filma, sa, naravno, izostavljenim krajem. Međutim, Enemy ne ostaje samo na pojavnom nivou radnje. U njoj je skrivena gomila detalja i “hintova” koji će gledaoca usmeriti na jednu ili drugu stranu u tumačenju. Tu su Adamova predavanja o rimskim “kruhu i igrama”, Hegelu, teoriji haosa i sudbini (post)moderne demokratije u kojoj je sloboda fragilna i ugrožena. Tu su već pomenuti pauci i forme koje podsećaju na mreže (sugestivan kadar električne mreže za trolejbuse), tu je i Adamova submisivnost i Anthonijeva seksualna dominantnost, više kao maska za pičkopaćeništvo i ovisnost o ženama kao takvim. Tu je majčin telefonski poziv sa početka i razgovor između nje i Adama pred kraj. Tu su različita osvetljenja u njihovim stanovima i njhov različit odnos do partnerke.

 

Jedna od teorija govori da su Adam i Anthony ista osoba podeljena na dva paralelna života, i tu se postavlja pitanje koji je od njih dvojice original, a ko je kopija, što je osnova za dalje razglabanje. Tome u prilog govori i uloga majke u celom filmu. Druga teorija je da su oni povezani dvojnici, identični blizanci ili nešto slično koji su razvili različite karaktere. Treća teorija je da su se oni našli slučajno u haosu, i da nije isključeno da imaju još dvojnika za koje ne znaju (čega ima i u romanu). I poslednja bi bila da su njih dvojica samo arhetipi, bilo za odnos prema ženama, bilo da su slika i prilika da smo u postmoderno vreme zasuti nepotrebnim informacijama svi mi samo replike jedni drugih. Sve teorije mogu, ali ne moraju da budu tačne, reditelj ne favorizira nijednu od njih. S tim u vezi, Enemy može biti parabola o strahu od diktature, o strahu od sebe ili svoje “mračne” strane, o strahu od žena i vezivanja, ili je ceo film alegorija na dualnu prirodu ljudskog društva, a posebno na kanadski dvojni identitet, a možda je u pitanju dualni odnos glumca i uloge. Svi argumenti su validni i ništa nije isključeno.

Jake Gyllenhaal je svoje dve uloge odigrao fantastično, bez ikakve fizičke transformacije (osim možda držanja) uverljiv je i kao Adam i kao Anthony. Ostali glumci nisu izabrani nimalo slučajno. Sarah Gordon je igrala kod Cronenberga, koji je svakao uticao na ovaj film, dok je Isabella Rossellini jedan lagani naklon Lynchu. Melanie Laurent je možda izabrana kao Francuskinja za potvrdu teorije o dvojnom identitetu. U svakom slučaju, niko od glumaca osim Gyllenhaala nema preterano puno posla niti teške zadatke.

Enemy je jedan od onih kompleksnih filmova nastalih ne baš čvrstom interpretacijom kompleksne literature i svakako film kojim se treba baviti, ali ne treba oko njega razbijati glavu. Svako objašnjenje zadovoljava. Villeneuve pokušava i uspeva da pokupi najbolje uticaje, a nikog ne iskopira i baklju art filma nosi hrabro i ponosno, a Enemy je jedan od većih filmskih tripova u poslednje vreme, a istovremeno se čini i kao vrlo otvoren, reklo bi se čak i ličan film. Čini se da se filmske misterije vraćaju u modu, na program polako dolazi The Double po motovima Dostoyevskog.

Atomski zdesna / From Zero to Hero

2014.

scenario i režija: Srđan Dragojević

uloge: Srđan Todorović, Tanja Ribič, Branko Đurić, Nataša Janjić, Brane Šturbej, Ana Kostovska, Milutin Karadžić, Bojan Navojec, Goran Navojec, Isidora Simijonović, Hristina Popović, Miloš Samolov, Zoran Cvijanović, Mira Banjac, Mladen Nelević, Dubravka Vukotić, Uroš Đurić

Postavka je užasno jednostavna i primamljiva, posebno za Dragojevića, ovde potpisanog sa titulom autor (ne zezam vas, jedino što ga vadi je prevod na engleski kao “author”, a ne “auteur”): post-yu tranzicioni Glengarry Glen Ross u svetu prodavaca “time sharing” aranžmana negde na jadranskoj obali (sugerira se Hrvatska, ali je snimano u Crnoj Gori) i njihovih naivnih kupaca. I jedni i drugi su sa svih krajeva bivše nam države. I jedni i drugi su pod pritiskom (“ovce” od strane prodavaca, prodavci od strane svojih šefova). I jedni i drugi su najebali u prljavoj igri zvanoj kapitalizam, samo što to još ne znaju.

E, sad, postavku treba nekako izvesti, po mogućnosti uspešno, kroz humor ili kroz tragediju, a i didaktički pristup je legitimna opcija, ali rizična jer se pod teškom rukom lako pretvori u popovanje. Dragojević se hvata svih mogućih trikova koji postoje, čak i vodi male, privatne ratove, kako u samom filmu, tako i u predstavljanju, i uspešno privlači pažnju na sebe. To mu je već drugi takav film, posle Parade, namenjen najširoj mogućuoj ex-yu publici, i kao tržišni (marketinški, kapitalistički) proizvod je jako dobar, ali kao film (umetničko delo) baš i nije. Ne kažem da nema svojih momenata, povremeno je smešan, povremeno šokantan, nađe se tu i nekoliko krajnje “juicy” poklona poput trash estetike i maskote u obliku ružičastog flaminga, činjenice da se more nikako ne vidi u kadru, ili aluzije na Srpski film i Klip, međutim konačna nameravana tragedija nikad ne dođe do izražaja jer je ugušena teškim popovanjem.

 

Film je podeljen u poglavlja koja simuliraju tok “time sharing” prezentacije. Naš glavni lik je Mladen (Todorović), urbani Beograđanin, jebač-zavodnik, uživalac alkohola i kokaina, prodavac magle opterećen sa malo čovečnosti i velikim kreditom. Njegova švalerka i koleginica je Sonja (Ribič) je udata za Metoda (Šturbej), ljigavog vođu operacije. Od prodavaca su tu i zagrebački šminker – beskičmenjak Pedro (Bojan Navojec), crnogorski bukadžija i psihopata Batrić (Karadžić), te Olga (Kostovska), očajna Makednoka na ivici (a kasnije i preko ivice) nervnog sloma. Ostali prodavci imaju malo do nimalo teksta, a među njima je i jedan kepec koji, bogu hvala, nema lajnu teksta. Njih sve bez reči nadzire kontrolor Nemac (Uroš Đurić).

Sa druge strane su potencijalni kupci. U centru pažnje su malo neotesani i tupavi, ali prirodni i simpatični Bosanci Omer (Branko Đurić) i Maja (Janjić) sa malim sinom. Tu imamo i hrvatski par, ustašu (Goran Navojec) i sponzorušu (Simijonović), karikaturalno prostodušne provincijske grebatore iz Niša (Samolov i Popović), beogradske malograđane, naivnu majku (Banjac) prepunu para i njenog sina šmokljana (Cvijanović) koji zna da je sve to prevara, ali ne može da joj se suprotstavi i bračni par gastarbajtera Envera (Nelević) i Milenu (Vukotić).

Ako ništa drugo, dok nam popuje i prodaje najpovršniju jugonostalgiju, Dragojević barem zna da nas zasmeje i zabavi, mislite vi. Frajer je ipak napravio Anđele, Lepa sela i Rane. Dobro, nastavci Anđela su bili uvredljivo glupi, Sveti Georgije je bio naručen državni projekat, a Parada nije bezveze jedan od najgledanijih filmova u celoj bivšoj Jugi. Zna nas on u dušu, zato ga i volimo i trpimo njegove uvredljive šale u kojima se prepoznajemo. Pa... Svako ima svoje granice.

Moj problem sa Dragojevićem počinje sa Ranama, koje jesu zabavne i tragične na prvo gledanje, ali se slamaju pod analizom jer su opterećene sa previše karikaturalnim likovima, pa i poruka (nadajmo se dobra, ispravna i poučna) nije lepo preneta, jer naprosto u tom “settingu” nije baš uverljiva. Sa Paradom je karikatura uobličena u nacionalne stereotipe i stereotipe o seksualnim manjinama, a isti tretman dobijaju i likovi u Atomskom zdesna.

 

Bosanska familija je tupava i prostodušna, ali nama ih je nekako i žao, jer su jadni i zavedeni. Hrvati su ili ustaše ili zagrebački latentno gay šminkeri, Hrvatice sponzoruše, Makedonci depresivci, Albanac je klozetar, Srba ima raznih, od provincijalaca koji govore nekim karikiranim niškim akcentom (tako se u Nišu govorilo nije nikada, verujte mi) i mole se svetoj Petki, preko malograđana do urbanih frajera poput Mladena, Crnogorci su bukači i hvalisavci, a Slovenci su eksploatatori “južnjaka”, dok su istovremeno sluge zlog i mrskog kapitalističkog Zapada, pritom je frajer impotentni ljigavac koji seda u invalidska kolica da bi izmamio emocija od ovaca koje se sprema da ošiša, a ženska, iako gleda s visoka ipak više nego išta želi južnjački kurac. Kome je to malo, tu su i Cigani koji glume srećne kupce od prošle godina na prezentaciji.

Tačni ili ne, stereotipi su uvredljivi zbog svoje pojednostavljenosti. Za takve karikature ne možemo mnogo da marimo. Više od svega, u filmu koji prodaje nostalgiju za socijalističkim vremenima i anti-kapitalizam, ti stereotipi su samo distrakcija, skretanje na jeftini humor i za našu priču potpuno nebitni. Jedini iole živi lik je Mladen, mada se i on može svesti na menadžera koji je duboko u sebi pronašao srce i možda Bosanci koji su najmanje uvredljivo napisani. Daleko od toga da jeftini humor tu prestaje, svaki lik ima neki svoj “quirk” koji nije vezan za naciju, tako su recimo Mladen i Pedro drugari preko droge, Omer minira svaki pokušaj prodaje sa neslanim šalama i žicanjem alkohola, a Metodu je svaka treća reč “pizda”, što podseća na jeftinu verziju brokerskih rituala i manira iz The Wolf of Wall Street.

Malo humora se može naći u trashu i preterivanju kojim film obiluje. Jasno nam je da nas autor zajebava svetski, od početka do kraja. Hoćete Cigane – može. Hoćete kepece – može. Hoćete kurac u kadru – nema frke. Ženu koja se “muze” da je ne bi provalili da je trudna – evo vam. Ružičaste flamingose i gomilu đubreta? Mrtvu decu? Sladoled sa peskom? Drogiranje na klonji? Prebijanje žena? Šale o erekciji? Ratne priče? Povraćanje? Svega ima, sve je gadno i neprijatno.

 

Isto tako i popovanje je prisutno od početka do kraja. Od samog naslova. Atomski zdesna je kapitalizam (kapirate – desničari kapitalisti), posle je to nekako, zajedno sa bizarnom JNA komandom “atomski zdesna!”, umuljano u Omerovu ratnu priču. Kako film ide dalje tog popovanja je sve više i više, naročito kada Mladen pronađe svoje srce, ispovedi se o svemu što ga tišti i pokuša da zaštiti Bosance koji su se upecali iz naivnosti, ali i iz ponosa, na udicu koju im je sam bacio. Na kraju krajeva, cinično je i apsurdno to da će jedan tržišni proizvod profitirati na kritici tržišnog sistema koju mi, naivni gledaoci znamo već napamet i koju svejedno želimo da čujemo zato što nam godi. To nam je što nam je.

Zapravo, šteta glumaca za većinu uloga. Srđan Todorović jedini ima materijala sa kojim može da radi, prisutan je u većini scena i oseća se njegovo odsustvo kada ga nema. Ostali imaju poneki zadatak, gest, tik ili manir koji će ponoviti po nekoliko puta. Branko Đurić varira standardnu ulogu sirove dobričine, a Nataša Janjić dokazuje da je možda najkarakternija glumica na našim prostorima. Miloš Samolov i Hristina Popović se trude da svoje karikature od likova učine makar simpatičnim i to im donekle i uspeva, ali sa ovakvim scenariom je teško raditi.

Sigurno da postoji razlog za ovakav film. Dobro, osim love koju će pobrati i malih obračuna sa srpskim filmskim establishmentom. Moguće je da će se Dragojević iskupiti sa narednim filmom, političkim trilerom radnog naslova Porcupine o kojem već duže vremena naveliko trubi i za koji nikako da zatvori finansijsku konstrukciju. Možda su Parada i Atomski zdesna i ko zna još koji filmovi pre toga samo šljaka i tezga da se skupe sredstva za veliki umetnički projekat, a možda i nisu. Bilo kako bilo, opet smo pojeli šta nam je Dragojević servirao, ukus nije baš bio neki, ali smo to shvatili tek kad smo završili.

Hateship Loveship

2013.

režija: Liza Johnson

scenario: Mark Poirier (prema kratkoj priči Alice Munro)

uloge: Kristen Wiig, Guy Pearce, Hailee Steinfeld, Sami Gayle, Nick Nolte, Christina Lahti, Jennifer Jason Leigh

Hateship Loveship je romantična komedija i drama u pravom smislu te reči. Film je beskrajno romantičan, toliko da je retro u stavu, a ne samo u stilu. Komedija izvire prvenstveno iz nesvakidašnjih likova koji upadaju u jednu neočekivanu zabunu, a drama se krije u podtekstu i pozadini likova. Estetika je možda upadljivo indie, ali neka vas to ne zavara, u pitanju je jako ispoliran film čiju produkciju potpisuju braća Weinstein, jako veliki hollywoodski igrači.

Već na početku vidimo da su likovi nešto posebno. Vidimo Johannu (Wiig) kako stojički podnosi svoje zadatke kao kućne pomoćnice i negovateljica, da bi se rastužila tek na smrt svoje dugogodišnje gazdarice. U svojim funkcionalnim kućnim haljinama i neprivlačnim cipelama, Johanna izgleda kao da je zalutala sa neke farme iz 50-ih godina, sama njena pojava zrači naivnošću i životnim neiskustvom koje se skriva ispod praktične inteligencije u svakodnevnim poslovima. Kasnije ćemo saznati da je istu gazdaricu “dvorila” od svoje petnaeste godina.

 

Johanna preko crkvenih veza, kao verovatno jedine socijalne službe u američkoj provinciji, dobija novi posao, da se brine za domaćinstvo starog dobrostojećeg gospodina po imenu Bill McCauley (Nolte) i da bude ženski faktor u životu njegove unuke Sabithe (Hailee Steinfeld, zvezda filma True Grit braće Coen). Odmah kako doputuje upoznaće Kena (Pierce), Sabithinog oca, prevaranta, lenjštinu, narkomana i bivšeg robijaša odgovornog za nesreću u kojoj je Sabitha izgubila majku. Ken, međutim, nije obična baraba, nego je i pored svojih mana (koje mu se gade, ali ne dovoljno da bi bilo šta promenio) ipak dobar i pažljiv čovek. Nekoliko ležerno upućenih komplimenata od strane Kena će naivnoj sluškinji dobro prodrmati svet.

Zaplet počinje sa Kenovom porukom za Johannu u pismu koje je napisao Sabithi. Ta poruka je iskrena, ali više od toga uljudna i kurtoazna, i na nju će Johanna odgovoriti u sličnom maniru. Međutim, Sabitha i njena prijateljica Edith (Gayle) će to iskoristiti za tinejdžersku psinu i nastaviti da pišu u Kenovo ime prvo pisma, a kasnije i mailove u sve romantičnijem i romantičnijem tonu, dok se Johana ne spakuje i ode pravo u Chicago u nadi da će započeti vezu sa svojim udvaračem, koji ni o čemu pojma nema i koji je, uprkos naporima, duboko na životnom dnu. Ono što dokone klinke nisu mogle da predvide je kako će se ta veza razvijati.

 

I tu bih prekinuo sa radnjom i posvetio se likovima. Oni su toliko precizno i inteligentno napisani da deluju veoma životno iako su istovremeno neverovatno tipski i “quirky”. Film je nastao po motivima kratke priče kanadske spisateljice Alice Munro iz 50-ih godina, ali je radnja prebačena u današnju američku provinciju. Već u originalu Johanna je bila malo previše staromodna, kao kakva viktorijanska sluškinja, dok su u filmu taj njen retro i potpuni razlaz sa duhom vremena još izraženiji. Njeno neiskustvo i romantika skrivena iza površine naivne sluškinje su poligon za razne zanimljive situacije, kao recimo prisluškivanje događaja u kući iz prikrajka ili veoma iskrene pokušaje da se približi Sabithi koja svojim klinačkim “angstom” prikriva duboku nesigurnost. Naravno, ima tu momenata koji graniče sa patetikom, recimo vežbanje “french kissa” na ogledalu ili proba fine haljine i finih cipela po prvi put u životu, ali ta se granica nikad ne prelazi. Kristen Wiig ima veoma zahtevnu nezahvalnu ulogu i mora da pokaže ogromnu samokontrolu da ne postane karikaturalna ili patetična i to joj uspeva, posebno u nešto sporijoj drugoj polovini filma gde ona igra isključivo sa Guyom Piercom u ulozi Kena.

Ken je tek poseban tip, na prvi pogled tipična baraba, klipan koji bi i rođenu majku prodao za kokain i tablete i tip koji je bezbroj puta lagao, varao i krao. Scena u kojoj on Billu prodaje priču za motel daje nagoveštaj da mu to nije ni prvi ni poslednji put, i da se Bill tih priča naslušao i da mu ništa ne veruje. Međutim, nešto tragično se krije ispod njegove blesave površine, kao u nekoj country pesmi. On želi da ima bolji odnos sa kćerkom i želi da ima bolji život, ali je lenj i fali mu podsticaj koji će dobiti u obliku Johanne, osobe kojoj je briga za druge (naročito u nevolji) nekakvo poslanstvo, čak i kad to znači ribanje kada i podova. Pierce svog lika igra sa finom merom, veoma životno i bez pokušaja da ga opravda.

 

Dve dokone i bezobrazne tinejdžerke su priča za sebe. Sabitha je nesigurna u sebe, što maskira cinizmom i nadrkanim stavom. Njena prijateljica je frustrirana iz nekih svojih razloga, pa joj je povređivanje drugih neka vrsta satisfakcije. Jedan pod-zaplet se dešava između njih dve i to im daje jednu dubinu kao likovima, nešto više od tipa bezobraznih klinki. Nick Nolte apsolutno briljira u svojoj epizodi kao familijarni patrijarh, čovek sa svojim manama, nepoverljiv, škrt i ponekad grub, ali čije je srce na pravom mestu. Malu bravuru ima i Jennifer Jason Leigh kao Kenova drogirana devojka Chloe u par scena koliko ima.

Pored sjajno kontrolisane glume, odličnog scenarija i vešte režije (iako je Lizi Johnson ovo tek drugi dugometražni film namenjen publici), treba se osvrnuti i na kameru i muziku. Fotografija toplim tonovima donosi duh “americane”, ljudskosti i iskrenosti, a muzika uglavnom dopire sa radija i CD-a i o likovima govori više nego što se čini. Recimo, za Johannu je jasno da se ona u muziku ne razume, i da ju je uvek slušala u prolazu, Kenov radio je “zakucan” na moderni alternativni country, što je nekako i slika njegovog života, dok će Sabitha insistirati na svojoj modernoj MTV muzici agresivnoj u stavu, ali ispražnjenoj od sadržaja, što je lagani generacjski komentar.

Hateship Loveship je neverovatno sladak feel-good film koji će vas razgaliti, taman toliko naivan da bi bio pitkiji i da mu se ne može zameriti bilo kakav cinizam. Film nema ni heroje ni zlikovce, nego obične ljude koji nisu uvek sposobni da se snađu i da iskreno komuniciraju među sobom. U svakom slučaju, film ima moju preporuku uprkos svojim nedostacima, poput kulminacije na sredini i antiklimaksa na kraju.

Dom Hemingway

2013.

scenario i režija: Richard Shepard

uloge: Jude Law, Richard E. Grant, Madalina Ghenea, Demian Bichir, Kerry Condon, Emilia Clarke

Dom Hemingway je film sa ambiciom da bude ultimativni britanski "gangster flick" u veoma oštroj konkurenciji. Znamo da možemo očekivati ubrzani tempo, više stila nego sadržaja i simpatičan kreativni haos. Setimo se Guya Ritchija, Danny Boyla, inspiracije koju su povukli od Tarantina ili je razvili uporedo s njim, setimo se i dijaloga koje piše Martin McDonagh, na kraju i Refnovog Bronsona.

Upravo je ta poveznica vrlo očita na početku. Vidimo torzo i facu naslovnog Doma (za film do neprepoznatljivosti transformirani Jude Law) i slušamo njegov monolog – hvalospev o sopstvenom vršnjaku. Počinje sasvim očekivano prosto, skreće ka pornografskoj poeziji i završava se u bizarnosti gde se pominje i Nobelova nagrada za mir. Sve to je uvod za jedan prost i odvratan, ali smešan punchline. Dom je, naime, robijaš, a monolog je izvodio za publiku, ako me razumete.

Nakon 12 godina, koliko je ležao zbog krađe i odbijanja da odruka ortake, Dom konačno izlazi. U slowmotionu, obučen u odelo koje obrnulo pun krug i vratilo se u modu, praćen trakama i konfetama i rock muzikom. Stylish, nema šta. Za to vreme je izgubio kontakt sa kćerkom, a žena mu je umrla od raka. Prvo što će Dom uraditi je da će naći njenog novog muža, svog nekadašnjeg prijatelja i prebiti ga na mrtvo ime. Onda će otići na pivo sa najboljim ortakom Dickijem (Grant), frikom koji nosi jednu crnu rukavicu i žuto-smeđe raybanke. Doma će tu sačekati i poklon u vidu kurvi, šampanjca i koke od misterioznog gangstera po imenu Fontaine (Bichir) i pozivnica da mu se stara banda pridruži u vili na Azurnoj Obali.

Da li sam rekao da Dom ima problema sa kontrolom besa i da pijan ne priča, nego urla gluposti? Ako nisam, valjda ste to skapirali. Manir više nije Bronsonov, nego Bagbijev (iz Trainspottinga). Predstavlja se kao stručnjak za sefove sa jakim osećajem za lopovsku etiku, ali je zapravo pijana agresivna budala i gubitnik čiji jezik ide brže od ono malo alkoholičarskog mozga što mu je ostalo. Naravno da će napraviti sranje pred Fontainom i pred njegovom trofejnom devojkom, ali će se nekako izvući. Međutim, Domova sreća je kratkog daha, naplatiće dug, ali neće stići da u novcu uživa...

Taj deo filma, inače podeljenog na poglavlja, je i vrhunac bizarnosti, pa je pad tempa u drugoj polovini neminovan. Ne znači da Shepard neće pokušavati da bizarnost, humor i stilizovano nasilje vrati u priču, ali neće imati uspeha. Prosto, osnovna linija druge polovine filma je tipska melodrama o neodgovornom ocu koji pokušava da popravi odnos sa kćerkom (ovde neprepoznatljiva zvezda Game of Thrones Emilia Clarke), ali ne zna kako. Takvih priča smo već imali i treba je napraviti dobro da bi stajala samostalno, a kamo li da se uklopi sa crnohumornom prvom polovinom filma. Ovde to ne pije vodu i Dom Hemingway je jedan neujednačen, pocepan film.

U filmu kao i bilo umetnosti mukotrpan i sistematičan rad postaje važan tek mnogo kasnije, kada su ispunjeni preduslovi talenta i inspiracije. Pristup vrednog mrava je ubistven za humor, jer humor mora biti spontan ili makar izgledati spontano i biti dosledan sebi. Shepard marljivo pokušava sa različitim humornim trikovima, uspeh mu je promenjiv, štosevi se ponavljaju kao farsa i likovi zbog njih ispadaju karikaturalni. 

Shepardov talenat je nesporan još od debija sa krimi-komedijom The Linguini Incident (1991), ali u daljoj američkoj karijeri nije zabeležio velike uspehe radeći krimi-komedije i “straight” krimiće. Nekoliko osrednjih (ili makar slabo pamtljivih) filmova kasnije, i Shepard je bio prisiljen da snima koprodukcije. Sa The Matador (2005) je imao puno uspeha kod kritike, naročito u pogledu glavnog glumca (kritičari tvrde da je Pierce Brosnan baš tu ostvario svoju najbolju ulogu), dok je The Hunting Party (sniman u koprodukciji sa Bosnom i Hrvatskom) ostao uglavnom ispod radara kritike i publike. Nakon nekoliko godina na televiziji, Shepard se vraća filmu, ovog puta u klasičnoj engleskoj produkciji (sa obezbeđenom američkom distribucijom preko hollywoodskog giganta, firme Lionsgate), ali to može da se ispostavi i kao propuštena prilika i kao labudova pesma. Pitanje svih pitanja u toj situaciji je: Šta je sa inspiracijom?

Nema je. Umesto toga imamo jedan manični, brzi, crnohumorni i visoko stilizovani engleski krimić zalepljen sa već milion puta snimljenom dramom. Ne kažem da drama ne treba da se pojavi makar u pozadini, dobro je to za motivaciju likova, ali ne treba da preuzme film koji je krenuo drugim tokom. Film je loše spakovan, čak je i humor loše spakovan, jer nije ni izbliza britanski koliko bi morao biti, nego je prosto i jednostavno bizaran od početka do kraja.

Ipak, Dom Hemingway je film koji treba gledati. Prvo zato što nije dosadan čak i kada nam ne priča ništa novo, a drugo zbog glumaca. Bichir je dobar iako malo promašuje ruski akcenat. Grant je možda pasivan kroz veći deo filma, ali ume da preuzme scenu sa jednim samim gestom. Zvezda filma je ipak Jude Law koji ima retku priliku da priča maternjim (cockney) jezikom, da divlja, da se dere i da bude opasan, jednom rečju da se otrgne svakoj kontroli. A to, neočekivano, radi apsolutno maestralno. Zaista nemam reči.

Goodbye World

2013.

režija: Denis Hennelly

scenario: Denis Hennelly, Sarah Adina Smith

uloge: Adrian Grenier, Kerry Bishe, Scott Mescudi, Ben McKenzie, Caroline Dhavernas, Gaby Hoffmann, Mark Webber, Remy Nozik

Prošle godine, baš nekako u ovo vreme, pojavio se It's a Disaster, film koji je apokalipsu i raspad tehnologije koristio kao pozadinu za duhovitu međuljudsku dinamiku između osam prijatelja koji su se slučajno našli u istoj kući. Glavna tema filma je bila koliki su oni šupci nevezano za apokalipsu, a koliki su šupci postali zbog apokalipse. Samom apokalipsom se film nije mnogo bavio. Goodbye World je ovogodišnji odogovor na sličnu temu, ima sličnu polaznu osnovu, ali dinamika između likova nije toliko komična koliko dramska i nostalgična. Krucijalnu razliku, međutim, predstavlja činjenica da apokalipsa nije samo skoro nevidljivi okvir za priču, nego njena aktivna pozadina koja ponekad i izbija u prvi plan.

Zvuči nemoguće spojiti klasičan “Big Chill” narativ o društvu sa faksa koje se okupilo posle mnogih godina, a da stare rane i zameranja nisu baš potpuno zakopana i postapokaliptični triler. Ne bih se složio sa tim, nije nemoguće, ali je jako teško i zahteva puno osmišljavanja i preciznog rada, a Goodbye World nije u tome uspeo i zbog toga pati od krize identiteta.

Počinje uporedo kao triler o kolapsu tehnologije koji nastaje posle virusne lančane poruke “goodbye world” verovatno usled terorističkog čina i povremeno se oslanja na klasične katastrofične klišeje, paniku, tuče, otimanje, i u konačnici anarhiju kojom vladaju najagresivniji i najbolje naoružani. To što je priča o apokalipsi zbog virusnog SMS-a na dugačkom štapu, ne brinite, dobićemo na kraju filma jedno od najsklepanijih, nejneverovatnijih i najglupljih objašnjenja. Uporedo sa smakom sveta se upoznajemo i sa našim likovima.

Prvi na redu su James (Grenier) i Lily (Bishe) su bračni bar sa malom kćerkicom koji su pre nekoliko godina preselili na prostrani ranč u unutrašnjosti Kalifornije, oboje su u web biznisu, pritom je Lily blesava “valley girl” željna zabave, trave i piva, a James iritantni survivalista beznadežno navučen na priče o samodostatnosti i zatvorenom procesu proizvodnje organske hrane i čiste energije od livade do stola, odnosno od Sunca do kompjutera. Njima u posetu dolaze Lilin bivši frajer i poslovni partner, šmokljavi Nick (McKenzie) koji ne zna šta bi sa sobom i njegova nova žena Becky (Dhavernas), hrišćanka i konzervativka (iako se deklariše kao liberterijanka) koja se nikako ne uklapa u pijano-naduvano levičarsko društvo. Pored njih u priču ulazi i Benji (Webber), podnajamnik kod Jamesa i Lily, bivši terorista i robijaš koji je sad gostujući predavač po univerzitetima i njegova najnovija, moguće maloletna devojka Ariel (Nozik), Priču upotpunjavaju i paranoidni haker Lev (Mescudi, poznatiji po umetničkom imenu Kid Cudi) i nekadašnja politička zvezda u usponu Laura (Hoffmann), najebala zbog seks-skandala sa senatorom kojem je bila pomoćnica.

Bez velike potrebe za naglašavanjem, svi oni su arhetipi nečega i svi imaju svoju funkciju kao u “role play” igri, a filmski prostor će postati njihov debatni ring, u pauzi od partijanja i svađi na privatnom nivou. Nažalost, ne deluju nimalo stvarno. O njihovim privatnim odnosima nemam nameru da pišem, a potrajalo bi, ali ću reći da su zapleteni, a vi, dragi čitaoci, ako vas zanima, pogledajte film. Pored osmoro ljudi i jednog vrištavog i neotesanog derišta koji su u kući, oko kuće se pojavljuju i dva vojnika kao pretnja koja visi u vazduhu i okidač za povratak na postapokaliptični triler.

Od glumaca i glumica vredi istaći jedino Gaby Hoffmann, koja svoj lik nosi koliko-toliko organski, dok su ostali zarobljeni u iritantnim stereotipima, pa su i njihovi sukobi iritantni i dosadni. Rekao bih da to ima veze sa lošim scenariom koji ne zna šta bi bio, kao i sa generacijom naših likova koja nije u stanju da živi život. Ipak, film ima nekoliko neplanirano smešnih (budimo iskreni, glupavih) momenata, dok je namerni humor ostao samo na nivou pokušaja. Bauljajući između melodrame, romantične komedije i apokaliptičnog ili terorističkog trilera, Goodbye World ostaje ni tamo ni ovamo, u limbu, a i gledaoci pate zajedno sa filmom.