Time Lapse

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Bradley King

scenario: B.P. Cooper, Bradley King

uloge: Danielle Panabaker, Matt O'Leary, George Finn, John Rhys-Davies, Amin Joseph, Jason Spisak

Postoje žanrovi koji iziskuju u najmanju ruku pristojna finansijska sredstva da bi se film uopšte snimio. U tu grupu spada SF – efekti moraju biti profesionalni, glumci dovoljno sposobni, a priča pod kompletnom autorskom kontrolom. SF nije žanr za debitante, posebno nije za debitante bez jakih kontakata u industriji.

Bradley King je debitant, ali Time Lapse je izuzetno efektan film pod punom kontrolom snimljen sa skromnim sredstvima. Tajna je u odličnoj, intrigantnoj ideji, dobroj razradi i veoma pametnom scenariju koji počinje sa SF premisom, ali dalje ide po mehanici ekonomičnog trilera koji se skoro ceo dešava u jednom stanu, sa troje glavnih likova i nekoliko epizodista.

Troje cimera žive u stanu u zatvorenom apartmanskom kompleksu. Finn (O'Leary) je domar i propali slikar koji pati od kreativne blokade. Callie (Panabaker) je njegova devojka, konobarica i wannabe spisateljica. Jasper (Finn) je baraba, sumnjivi tip sklon kockanju. Gazda kompleksa ih pošalje da vide šta se dešava sa susedom, usamljenim naučnikom (Rhys-Davies) koji kasni sa rentom, gomila račune i nepokupljene novine. Ispostavi se da je naučnik nastradao u svom podrumu, ali mnogo zanimljivija stvar se nalazi u njegovom stanu: ogromna kamera pričvršćena za pod, uperena prema stanu troje naših junaka. Naučnik bi bio običan voajer da kamera nema jednu malu specifičnost: izbacuje slike iz budućnosti, preciznije tačno 24 časa unapred.

To u praksi znači da će Jasper dobiti sportske rezultate dan unapred, Finn će unapred dobiti “dojave” za slike, a Callie će se konačno rešiti noćne smene u kafani i posvetiti se pisanju. Dilema je pozvati policiju i zajebati celu priču ili je oberučke prihvatiti i živeti od Jasperove kocke. Pitanje svih pitanja je kako mašinu sačuvati u tajnosti pred lokalnim zaštitarom (Joseph) i pred Jasperovim “bookijem” Ivanom (Spisak), veoma paranoičnim i nezgodnim kriminalnim tipom.

Ekonomika scenarija je genijalna. Kamera ima samo jednu jednostavnu funkciju i bliska je nečemu što bi stari naučnik mogao konstruirati, opremljena sa polaroidom umesto sa nekim digitalnim aparatom. Tako izgleda retro-chic koji je neverovatno jednostavan za scenarističko i rediteljsko održavanje. Istina, paradoksa ima (kao i uvek kod filmova sa putovanjem kroz vreme – setite se Loopera), i oni su zapleteni, ali ne previše. Pri kraju Time Lapse lagano klizi u “logic lapse” i na početku zacrtana pravila prestaju da vrede, ali to je manje bitno.

Umesto toga dobijamo jedan vrhunski simpatičan triler koji se uglavnom dešava u jednoj prostoriji i koji liči na veoma napetu partiju preferansa gde se savezništva sklapaju i rasklapaju. Vidljivi su uticaji filmova poput A Rear Window, Shallow Grave i A Simple Plan. Soundtrack je izvrstan i sjajno doprinosi napetoj atmosferi, tempo sjajno pogođen, obrati su smešteni tačno tamo gde moraju biti i intenzivni su tačno koliko moraju biti.

Gluma je skoro savršena. I George Finn i Matt O'Leary uspevaju da svoje likove učine životnima i uverljivima, a njihove razlike u karakteru će postati ključne kako film ide prema kraju. Posebno zahtevan zadatak je imala Danielle Panabaker kao Callie. Lošija glumica bi se izgubila u takvoj ulozi ili je odigrala potpuno ravno i jednodimenzionalno, ali Danielle Panabaker ju je odigrala bez greške. I epizodisti zaslužuju svaku pohvalu, posebno Amin Joseph kao nosati čuvar i Jason Spisak koji je dovoljno strašan kao gangster.

Na nekoliko mesta u filmu se ponavlja replika “Don't fuck with time”, i to se može primeniti i na filmsku umetnost, a ne samo na naše junake. I pored najbolje namere da se zacrtane logike drži, Time Lapse se pred kraj malo gubi u nadi da će postići pametne i elaborirane preokrete. To je problem svih filmova koji se bave vremenskim petljama, putovanjem kroz vreme, uzrocima i posledicama uticanja na budućnost. Time Lapse je sasvim solidan film koji spaja intrigantnu SF premisu i napetu triler atmosferu. Bradley King sa ovakvim prvencem je definitivno autor čiji dalji rad treba pratiti.

Calvary

2014.

scenario i režija: John Michael McDonagh

uloge: Brendan Gleeson, Chris O'Dowd, Kelly Reilly, Aidan Gillen, Dylan Moran, Isaach De Bankole, M. Emmet Walsh, Marie-Josee Croze, Domhnaal Gleeson, David Wilmot, Pat Short, Gary Lydon, Orla O'Rourke, Killian Scott, Owen Sharpe, David McSavage

Irska je zemlja konzervativnog katolicizma. Ne bih se izletao, ali verovatno bi tvrdnja da je Irska najkatoličkija zemlja u Evropi bila istinita. Usuđujem se reći da su incidenti sa klerom u Irskoj slika i prilika šta se događa kada se popovima da previše moći. Bilo je tu raznih gadosti, od eksploatacije sirotinje i groznog bogaćenja sveštenstva, preko gotovo zatvorskih uslova života štićenika sirotišta i domova pod crkvenom upravom do pedofilije, otimanja dece i prodavanje iste bogatim američkim parovima. Na kraju krajeva, upravo potonjom temom se bavi prošlogodišnji britansko-irski film Philomena koji je pokupio nominaciju za Oscara. Nepodopštine katoličke crkve su, znači, bolna i centralna tema u Irskom društvu. Calvary, novi film Johna Michaela McDonagha (krimi-komedija The Guard) se bavi upravo sukobom crkve sa ostatkom društva.

Braća McDonagh, John Michael i “oscarovac” (doduše, za kratki film) Martin (In Bruges, Seven Psychopats) verovatno su najznačajniji autori savremenog irskog filma. Mlađi Martin se odmah bacio na univerzalne i globalne teme, egzistencijalizam (In Bruges) i pop-kulturne reference i kinematografija (Seven Psychopats). John Michael je ostao bliže kući, i The Guard i Calvary su pre svega irski filmovi, duboko zacementirani u irsko društvo.

 

Calvary počinje sa jednom od najboljih navlakuša u poslednje vreme. Sveštenik, otac James (Brendan Gleeson) sluša ispovest vernika posle nedeljne mise. Vernik mu kaže da je kao dete bio zlostavljan od strane starog sveštenika kojeg je crkva “za kaznu” poslala u Afriku, gde bi takvo ponašanje ipak manje odjeknulo. Isti vernik će ispovediti i zločin koji će se tek dogoditi: za tačno nedelju dana će ubiti upravo oca Jamesa, ne zato što je on zlikovac koji siluje decu, nego upravo zato što je nedužan i generalno dobar čovek. Ubistvo takvog sveštenika će odjeknuti jače od ubistva nekog zlikovca i biće više izjava nego osveta. Otac James, dakle, ima još nedelju dana života da se pomiri sa Bogom i sa sobom.

Ono što će uslediti je malo uvrnuti “who done it” zločina koji će se tek dogoditi u maniru engleske kriminalistike, od romana Agathe Christie do modernih televizijskih serija. Upoznaćemo se sa lokalnom “florom i faunom” irskog ruralnog okruga u kojem otac James službuje. Tu je ogorčeni, grubi mesar, njegova droljasta žena i njen afrički ljubavnik. Tu je i cinični doktor, radikalni (čak verbalno nasilni) ateista koji svoj cinizam pravda sranjima kojih se nagledao u poslu. Tu je i izvitopereni bogataš upitnog morala kojem novac ne može više ne može doneti sreću. Tu je i policajac koji ima sklonosti ka muškim prostitutkama. Tu je i mlad momak bez perspektive koji želi otići u vojsku kako bi ostvario nasilne i seksualne fantazije. I čitava plejada ridikula, pijanaca, konobara, pa čak i jedan serijski ubica – kanibal (Brendanov sin Domhnaal Gleeson).

Svi oni će testirati veru (i strpljenje) oca Jamesa svojim jasno ili uvijeno iskazanim stavovima iz kojih se jasno da iščitati da oni o crkvi, kao i o državi koja joj se ne može suprotstaviti ne gaje baš pozitivne stavove. Iz svega toga se vidi i autorov stav, da je katolička crkva u najmanju ruku zastarela, okoštala institucija, a verovatno je i moralno bankrotirala, pa čak i otvoreno štetna, parazit u društvu pritisnutom finansijskom krizom.

 

McDonagh je ipak dovoljno pametan i taktičan autor, pa se neće voziti na nečemu što je sada već kliše: popu koji je moralna nakaza. Otac James je upravo suprotnost toga: nije svetac, ali je obrazovan i dobar čovek koji želi učiniti dobro ljudima, verovatno jedan od retkih takvih među klerom. On je spreman na žrtvu (sigurno poznaje svog ubicu i verovatno mu je jasno ko je to tačno, ali sveta tajna ispovesti ga obavezuje da ga ne otkrije), ali nije spreman da ode bez borbe, i zato se naoružava. Razgovori koje on obavlja sa pastvom su pravi dragulji, puni referenci na kulturu i filozofiju i pesimistični lamenti nad davno ubijenom dobrotom na ovom svetu.

Zanimljivo, jedini ljudi koji dobrom svešteniku prilaze s poštovanjem su njegova kćerka iz perioda dok se još nije bio zaredio, Fiona (Reilly) i dvoje stranaca, stari američki pisac (Walsh) i njegova mlađa žena (Croze). To nam jako puno govori o cinizmu uvučenom u “vernike” ili “nevernike”, cinizmu koji otac James pokušava da razume, opravda i oslobodi ljude od svega toga.

 

Autor nam sve to daje sa merom i taktom. Tempom film možda podseća na televizijsku seriju, uostalom ovo je “crosswords” a ne napet triler, ali atmosfera pesimizma je neponovljiva. Tome doprinose odlični glumci u sjajnim ulogama. Kelly Reilly je ostvarila jednu od kompleksnijih uloga i to je napravila za pamćenje, a Brendan Gleeson se pokazao kao pravi izbor za glavnog glumca. On svog sveštenika igra sa integritetom, duhom, intelektom i mudrošću, ali i sa (oprostivim) ljudskim slabostima kojima smo svi mi skloni. Posebnu pažnju treba obratiti i na fotografiju koja ističe savršeni kontrast prirodne (ili arhitektonske, svejedno) lepote i brutalnosti. U slučaju ovog filma fotografija me je podsetila na Okupaciju... Lordana Zafranovića, gde je predivni Dubrovnik poslužio kao kulisa za teatar ljudske gadosti i brutalnog nasilja u smutnim vremenima.

Ovo verovatno nije sve što ću imati da kažem o Calvary. U pitanju je film kojem ću se svakako vraćati i kojem predviđam status klasika. Verovatno nismo još sve čuli o njemu i valjaće ga se setiti u sezoni nagrada. Ogromna preporuka.

Under The Skin

2013

režija: Jonathan Glazer

scenario: Jonathan Glazer, Walter Campbell (po romanu Michela Fabera)

uloge: Scarlett Johansson, Jeremy McWilliams

Pojavi se tako s vremena na vreme neki film koji udara u mozak i ne izlazi iz glave, koji je tako pažljivo osmišljen, znalački realiziran, koji jednaku pažnju posvećuje stilu i supstanci. Za takve filmove često kažemo da su ispred svog vremena i moguće je zamisliti da će tek sa neke vremenske distance naići na razumevanje kritike i publike. Takav film je Under The Skin, najnoviji uradak Jonathana Glazera, reditelja foršpana i muzičkih spotova, ali i veoma uticajnog filmaša koji je za 14 godina snimio samo tri filma. (Ali kakva tri filma: jedan od najboljih gangsterskih filmova u novije vreme Sexy Beast, veoma tripozni Birth i sad Under The Skin) Sa jedne strane, to je film koji sa vremenom dobija na razumevanju i kojeg treba odgledati možda nekoliko puta i otkriti sloj po sloj. Sa druge strane, to je, pak, toliko retro film da deluje kao posveta nekim filmskim idolima i neiscrpnim temama. Pomislite na Lyncha i Jodorowskog iz 70-ih, te Antonionijevu teskobu i Kubrickovu tehničku veštinu.

Publika na premijeri u Veneciji je dočekala film na nož, nije ga shvatila, ali se verovatno uplašila. Prve kritike su bile očajne, da bi se kasnije stvorila pozitivna atmosfera koja je dopustila da Under The Skin postane omanji arthouse hit. Tome je nedvosmisleno pomogao i podatak sa erotskog portala Mr Skin: ovo je prva zvanična golišava uloga Scarlett Johansson i to kakva – full frontal, pa je film privukao i publiku šiljokurana. Oni su se možda malo i razočarali, jer su morali da presede više od sat vremena i gledaju veoma stilski upeglani i eliptični art film da videli ono po šta su izvorno došli.

 

U pitanju je relativno labava adaptacija kultnog istoimenog satiričnog romana Michela Fabera. Ovo je jedan od retkih filmova u kojem je čitanje izvornog romana spoiler i to one loše vrste koja okreće naša očekivanja u drugom smeru, suprotnom od onoga na šta se film fokusira. Roman je mnogo elaboriraniji i objašnjeniji, zaokružen, dok je film dosta “dreamy”, eliptičan i sa nekoliko otvorenih krajeva koji se mogu, ali i ne moraju povezati. Moj predlog za redosled “konzumacije” je prvo film, pa tek onda roman.

Under The Skin se žanrovski da odrediti između horora, trilera i SF-a sa podlogom ozbiljne drame. U pitanju je sveprožimajuća studija o konzumerizmu, seksualnosti, društvu i ljudskosti koja ne koristi jednostavne trikove kako bi nas terala da razmišljamo, nego nas prosto uvlači u svoju gustu i neprijatnu atmosferu i usmerava nam pažnju. Priče tu ima, ona je, doduše, spora i polako se odvija, ali ona je tu od sekundarnog značaja. Prepustite se atmosferi i dozvolite da vas film vodi i da upravlja vašom perspektivom.

Bezimena žena (Johansson) vežba govor kao kod logopeda. Čovek na motoru (McWilliams) skuplja leš iz jarka i trpa ga u teretni prostor belog kombija. U potpunoj belini žena skida odeću sa druge verzije same sebe. Kasnije seda za volan kombija i vozi se ulicama Glasgowa i njegove periferije pitajući muškarce za pravac. Ona govori sa BBC engleskim akcentom, oni joj odgovaraju na tvrdom škotskom. Ona govori izuzetno malo, ali uglavnom nesuvislo, pita o opštim stvarima i deluje kao da se svemu čudi ili da makar proučava. Samce poziva u kombi i oni tada bivaju poslednji put viđeni među živima. Njihova sledeća destinacija je mračna soba sa uglačanim podom preko kojeg ona hoda unatraške izvodeći striptiz, a oni u njega upadaju kao u živo blato, hipnotisani njenom lepotom.

 

Mi ceo film posmatramo iz njene perspektive i jasno nam je od početka da ona nije sa ovog sveta, otud toliko proučavanja. Ona je na misiji, kao i njen partner koji se tačno pojavljuje kad njoj zatreba i sa kojim verovatno telepatski komunicira. Ne znamo kakvoj i ne znamo zašto i otkud, od svih mesta, baš u Škotskoj. To nam ne smeta da pratimo njen razvoj i njena saznanja i upoznavanja sa ljudskošću. Nekima će se ovaj film učiniti kao nekakav novi manifest radikalnog feminizma, jer glorifikuje serijskog ubicu u telu prelepe žene koja lovi muškarce vođene seksualnim apetitom jedva zamaskiranim u minimum manira. Možda je to tako, ali (kao muškarac) ne vidim šta je loše u tome. Ti i takvi napaljeni majmuni zaslužuju da se udave u živom blatu, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su pioniri instantnosti kao načina života.

Nakon polovine film skreće sa teritorije “serial killer flicka” i postaje dosta introspektivniji i filozofskiji kao studija ljudskosti. Žena se vezuje na svoje telo, svoju masku, upoznaje se sa tim telom i počinje da ga oseća. Postaje ranjiva. Od lovca postaje lovina.

Film se razvijao 10 godina, scenario je prošao kroz barem 4 verzije, pa nije ni čudo da je svaki detalj promišljen do konca. Scenario je primer genijalne ekonomičnosti: u njemu nema ničega što opterećuje priču ili što bi bilo teško izvedivo snimiti. Sveden je, skoro pa škrt, na samo potrebno i dovoljno, kako u domenu spore i difuzne priče o samospoznaji, tako i u domenu dijaloga. Blagog pojma imamo samo o jednom liku, ostali se pojavljuju jednom ili tek nekoliko puta, često bez ikakve podloge i objašnjenja.

 

Izbor glavne glumice graniči sa genijalnim. Istina, Scarlett nije baš najbolja glumica današnjice, ali je svakako jedna od poslednjih “femmes fatales” koja zrači potisnutim emocijama i hladnom lepotom, udaljena, misteriozna i nedostupna žena kojoj je nemoguće reći “ne”. Njen glumački raspon je više nego dovoljan, gotovo idealan, za taj blagi, jedva vidljivi luk u razvoju lika od tihog predatora do ranjive žene same na svetu.

Ostali glumci su amateri, dosta često snimani skrivenom kamerom bez svog znanja. Taj “reality” manir stoji u sjajnoj kombinaciji sa utilitarnim, finansijski nezahtevnim “shaky-cam” veriteom i u sjajnom kontrastu sa apstraktnim scenama koje vrište od stilizacije i vizuelnih efekata. U filmu postoji jedna scena u kojoj Scarlett Johansson pada na sred ulice, a slučajni prolaznici joj pomažu da se pridigne. Svetski trač mediji su naseli i objavili paparazzo fotke, dok nije otkriveno da je pad namerno izveden. Pomagači, pretpostavljamo, nisu imali pojma da pomažu slavnoj glumici. Ni gomila statista s kojima se ona upušta u praznoglave razgovore verovatno nisu imali pojma da razgovaraju baš sa Scarlett, iako je, i pored crne perike i nekoliko zdravih, realnih kilograma više, nije bilo teško prepoznati. Možda to govori o ignoranciji današnjeg vremena...

Under The Skin je tako eliptičan, a tako kompletan film. Promišljen je, ali nije ni namerno tripozan, kao što nije ni sažvakan. Ne potcenjuje gledaoce i odmeren je. Svaki detalj je na svom mestu, uključujući i soundtrack koji je dovoljno sugestivan, a opet ne služi kao spoiler za naredne kadrove. Retko se dešava da je film tako “artsy”, a tako komunikativan. Skoro pa savršen film o tome šta znači postati i biti čovek. Ili žena.

Borgman

2013

scenario i režija: Alex van Warmerdam

uloge: Jan Bijvoet, Hadewych Minis, Jeroen Perceval, Alex van Warmerdam, Tom Dewispelaere, Sara Hjort Ditlevsen, Annet Malherbe, Eva van de Wijdeven

Film počinje napeto i celim svojim trajanjem nas drži u napetosti. Tri tipa, jedan okoreli “redneck” sa opakom džukelom, jedan sportista sa kopljem i jedan pop sa lovačkom puškom bauljaju po šumi i traže nekog u maniru prave seljačke hajke. Pas njuši, onaj sa kopljem bode zemlju, a pop tu i tamo okine iz puške. Vidimo i metu hajke, zapuštenog klošara koji živi u zemunici duboko u šumi, oseća da su mu za petama i beži brzinom munje, usput alarmirajući dvojicu kolega (van Warmerdam, Dewispelaere) u sličnim zemunicama koji mu se pridružuju.

Potera ostaje kratkih rukava, mete im izmiču. Priznajem, odlična je to “udica” za ono što će uslediti – već nekoliko puta viđen film. Vođa “klošarske bande”, naslovni junak Camiel Borgman (Bijvoet) se malo uljudi na benzinskoj pumpi i zaputi se pravo u sterilno buržoasko susedstvo, grozno kako samo u Holandiji može biti, sa modernim kućama na livadi usred ničega, ogradama i neukusnim vrtovima. U takvim kućama žive i takvi ljudi, nepoverljivi, ograđeni, čiji prividno očuvani maniri (buržoaski par u priči ima dadilju koja govori stranim jezikom i vrtlara) o njima govore kao o najmanju ruku površnim skorojevićima.

Kada im Borgman zakuca na vrata njihov savršeni mali svet je uzdrman iz temelja: Richard (Perceval) već od početka gaji neprijateljstvo prema nižim klasama (videćemo uskoro i prema “nižim rasama”), a njegova žena Marina (Minis), očajna domaćica i “wannabe” slikarka ima onu blaziranost tipičnu za buržoaske žene. Njoj je neprijatno kada muž brutalno prebije nezvanog gosta, ali joj nije dovoljno neprijatno da tog gosta pozove u kuću među ljude (i decu, naročito decu) nego ga skriva u baštenskoj kućici na improvizovanom krevetu.

Ali Borgman nije samo obični klošar. Nije ni prerušeni princ kakvi se sreću u bajkama, nego je neka vrsta princa tame, demona osvete arogantnim i ignorantim ljudima. On ulazi u snove, njegovi kompanjoni se pretvaraju u savršeno poslušne pse (i to hrtove, jedine pse koji se tako po rasi pominju u Bibliji), a ima i dve vanjske pomagačice, Brendu (Malherbe) i Ilonku (van de Wijdeven). Dakle, predstava može da počne.

Logično, ovo će vam zazvučati kao varijacija na temu Funny Games, i nećete puno pogrešiti – film je nabijen upravo takvom simbolikom, samo, ako je ikako moguće, klasno još osvešteniji, direktniji i jasno na strani nižih slojeva. Borgman predviđa njihov bes kao Božji, a njihovu umreženost (“Occupy” pokret ili šta već) kao sredstvo neupitne pobede. Nisu to obični klošari i stranci koji plaše “poštene ljude koji rade i zarađuju”, oni su demoni koje su isti ti “pošteni ljudi” sami stvorili svojom arogancijom.

Borgman je film sa plemenitom i ispravnom misijom plašenja upravo tih slojeva skrivenih u kućama iza ograda, u to nema sumnje. I napet je od početka do kraja. I pun simbolike. I šokantan, hajdemo tako reći. Neki kadrovi i neka rešenja su toliko crnohumorna da su zlata vredna, glumačka ostvarenja su vrhunska, posebno u centralnom trokutu Borgman-Richard-Marina, ma kako likovi bili dvodimenzionalni, tanki poput papira i simboli svoje klase. Pitanje ostaje je li Borgman dobar film.

Odgovor je da, ali... Svakako je vešto izrežiran, vizuelno upeglan i znalački montiran. Odlično je odglumljen. Jasan je i nedvosmislen. Problem je, međutim, u tome što se pravi da je pametniji nego što zapravo jeste. Simbolika je u velikoj meri prvoloptaška i banalna, a to nikako ne ide sa jezivom atmosferom na rubu horora i crnim humorom. Prosto i jednostavno, Borgman se prodaje kao nekakav “mindfuck”, kao otkriće koje će naš svet promeniti iz korena (jebote, počinje sa karticom na kojoj je citat iz Biblije), a zapravo je pravolinijski i ima samo jedan ključ u kojem se može tumačiti. Recimo, film traje predugo i, iako je napet, dosta gubi na momentumu s početka, usput propuštajući zicere, kao što su odnos Borgmana i Marine, koji bi u nekoj malo promišljenijoj izvedbi bio ključan.

Iako je imao uspešnu festivalsku turneju i zaveo relevantnu kritiku, Borgman ostaje solidan, možda čak i dobar film, ali jednako tako nepotreban, površan, promašen i na granici preseransa.

Kid Cannabis

2014.

scenario i režija: John Stockwell (prema članku Marka Binellija i Kevina Taylora)

uloge: Jonathan Daniel Brown, Kenny Wormald, Aaron Yoo, Ron Perlman, John C. McGinley, Amanda Tapping

Realno, ovakvih filmova amo već imali. Priča je istinita, potkrepljena člankom koji je i digao nešto prašine, a realizacija svejedno liči na mnogo, ionako međusobno sličnih, filmova. Oni bi mogli tvoriti poseban žanr, pod-žanr (krimi-drame o usponu i padu) već imaju. Pomislite na Scarface, Goodfellas, a naročito na Blow i na The Wolf of Wall Street i znate na čemu ste. Imate naratora, nekad duhovitog, nekad nadrkanog, koji se sa setom u očima seća dana svoje slave, panoramsku sliku takvog načina života i privređivanja, neretko čak i moralnu poruku o tome koliko sistem greši u svojoj (ne)fleksibilnosti. Kid Cannabis je upravo to...

Naš (naslovni) junak je Nate Norman (Brown), po svojim rečima večiti gunitnik. On je debeli cvikeraš koji je u školi dobijao batine na dnevnoj bazi, sin samohrane majke koja radi dva posla za minimalac, i sam na bednom poslu, sa samo jednim jedinim prijateljem, istim takvim gubitnikom, i jednim jedinim hobijem: duvanjem trave. Na vrhuncu kriminalne “karijere”, taj dripac je imao godišnji promet od 68 miliona dolara (ako je verovati filmu, meni se ta brojka čini preteranom), kuće, skupe automobile, silikonske kurve i šta sve ne. Film će nas, logično, provesti kroz njegov uspon, ali i pad koji je usledio. Pogodili ste, ima veze sa švercom trave.

Ali taj šverc nije ništa “fancy”, ne uključuje avione, egzotiku i daleka putovanja. Cela priča je smeštena u Idaho, i odmah preko granice, u Kanadu. Za neupućene, kultura pušenja marihuane u Kanadi je veoma napredna, postoje specijalizirane prodavnice, a posedovanje manjih količina nije kažnjivo. Nije da baš ima coffee-shopova, ali to i nije neka razlika. Opet, za razliku od prijateljske nam i bliske Holandije, u Kanadi je gajenje marihuane potpuno liberalno i tržišno ustrojeno: postoje skoro pa plantaže i gomila entuzijasta koji se bave organskim uzgojem, kalemljenjem i svim onim čime bi se pristojan, recimo, vinogradar i vinar bavio. Sa druge strane, Idaho je tipična konzervativna država u kojoj pobeđuju republikanci, u kojoj je prisutno stravično klasno raslojavanje i u kojoj se “rat protiv droge” uzima ozbiljno. Na početku filma u naraciji Nate navodi da je vlada potrošila više novca na rat protiv droge nego na hvatanje Bin Ladena. Podaci su neprovereni, ali imaju smisla, i, najvažnije, nimalo ne smetaju filmu i njegovoj logici i agendi, kao i poređenje sa kulturom alkohola koja svakako znači više agresije nego kultura trave. U praksi to znači da vladini agenti hvataju sitne i nešto krupnije rasturače droge, na njihovo mesto dolaze novi i novi igrači, rulja se i dalje zabavlja i puši, a poreski obveznici su na gubitku.

Plan koji je Nate smislio na poslu raznoseći pice bogatim žurkadžijama je genijalan koliko je jednostavan. On će, zajedno sa prijeteljem Topherom (Wormald) otići preko granice u Kanadu, oni će kupiti travu od proizvođača, jedan će preneti travu preko granice kroz nepregledno (i nenadgledano) šumsko prostranstvo, drugi će ga pokupiti sa autom jednom kada ovaj bude prešao, pa će travu polako rasprodati i zaraditi solidnu lovu. Prvi test prolazi sjajno, već u drugom nalaze kvalitetnog dobavljača-entuzijasta (McGinley), nakon toga i ozbiljnog distributera-mafijaša (Perlman), na kraju i ekipu lokalnih gubitnika i očajnika spremnih da trče po šumi u opremi za paintball. 

Znate kako dalje ide, tu će biti i opasne konkurencije u vidu bezobraznog korejskog wannabe gangstera (Yoo), frke i obračuna, svađe i izdaje u okviru ekipe, kao i policije i DEA koji, naravno, poslednji dolaze. Na planu priče nema nikakvih inovacija, ovo je priča u dlaku nalik na Blow, sa nešto antipatičnijim protagonistom “oplemenjena” žurerskom kulturom iz The Wolf of Wall Street. Po nekim stvarima je ipak Kid Cannabis poseban.

To svakako nije stav i agenda glede marihuane i besmisla borbe protiv nje. Autor John Stockwell od početka filma govori kroz Nateovu naraciju, a na kraju govori u ime cele nacije kroz Nateovu majku (Tapping), kada kaže da je to “samo trava”. Nisu to ni žurke sa silikonskim kurvama i odurnim soundtrackom (stvarno najgori deo filma), a svakako nije ni poruka “don't get high on your own supply”. Svakako to nije arbitrarno lupanje proizvoljnih datuma – legitimno je staviri stvarne (kad su već dostupni) ili ih ne staviti uopšte.

Posebna je promena u tonu i žanrovima kroz koje film prolazi. U početku je to krimi-komedija sa nešto socijalnog podteksta o večitim gubitnicima koji pokušavaju da se obogate brzo, ali nam narator otkriva da su u tome i uspeli. Jednom kada su ciljevi postignuti, film se okreće u smeru klasične gangsterske varijante. To se posebno ogleda u akcionim scenama, koje su na početku blentave, da bi posle postale svakako napetije, sa tek jednim skretanjem u pravcu potpunog apsurda. Kid Cannabisu se mora priznati još jedan poduhvat: film uspeva da isfura “running joke”, i to poprilično prostački štos sa pregledom telesnih šupljina. Nije to značajno za napredak filmske umetnosti, ali Stockwellu treba skinuti kapu jer uspeva tamo gde neverovatno mnogo filmova apsolutno pada.

Za uspeh ovog filma su ključni glumci. Istina je da su uloge uglavnom već viđene i dobro poznate, ali to ne umanjuje njihova dostignuća. Casting je perfektan, glumci čak i fizički liče na svoje stvarne likove, ali nisu samo zbog toga pravi izbor. Ron Perlman je apsolutno zastrašujući prizor kao gangster sa strogom, ali pravednom “etikom”, kao što je John C. McGinley savršen izbor za zanesenjaka. Jonathan Daniel Brown je odličan u svojoj ulozi socijalno neprilagođenog gubitnika koji je verovatno čak i dobar momak, kao što je Kenny Wormald sasvim uverljiv kao njegov trezveniji, ali manje ambiciozan partner u zločinu. Ostatak ekipe zaista deluje kao da je skupljen s koca i konopca.

Jedina problematična stavka po tom pitanju je narator. U ovakvim filmovima, on je kliše, a ni Brown se ne trudi previše da to ne bude tako. On govori onim tipičnim nakurčenim glasom, izgovara veoma šablonski napisane replike, propovedi i rimovane, ne baš uspele šale. Sa druge strane, naracija ne doprinosi filmu, ali ga i ne koči. Jednostavno, tu je i daje nam neke pozadinske informacije.

Pitanje svih pitanja je je li Kid Cannabis na kraju dobar film. To će odgovoriti svako za sebe, a osnovna varijabla kojom će se gledaoci voditi je da li vole krimi filmove o usponu i padu nekog kontroverznog preduzetnika. Ja takve filmove volim pogledati čak i kad su kriminalno loši. Na sreću, Kid Cannabis nije loš film, više je nego gledljiv, bavi se relativno aktuelnom temom i ima nekoliko zaista vrednih scena. Realizacija je klasična, školska i neinventivna i iz istog razloga zašto nije loš nije ni posebno dobar. Ali je svakako zabavan.

The Calling

2014.

režija: Jason Stone

scenario: Scott Abramovitch (po romanu Ingera Ash Wolfa)

uloge: Susan Sarandon, Gil Bellows, Ellen Burstyn, Topher Grace, Donald Sutherland, Christopher Heyerdahl

Južnoafrikanac Jason Stone je relativni novajlija u svetu filma, The Calling mu je dugometražni rediteljski prvenac snimljen sa vrhunskom glumačkom postavom i nezanemarljivim sredstvima prikupljenim u američko-kanadskoj koprodukciji. Njegov prethodni rad koji je stekao najviše pažnje je kratki film Jay and Seth Versus The Apocalypse koji je prerastao u hollywoodsku ćoravu komediju This Is The End, već recenziranu na blogu.

The Calling nema veze s time, osim u začuđujuće jakoj glumačkoj postavi za debitantsko delo. U pitanju je ekranizacija prvog od tri “paperback” krimića za opuštanje Ingera Ash Wolfa o kanadskoj provincijalnoj detektivki Hazel Micallef. Scenario je napisao televizijski autor Scott Abramovitch. O čemu se tu radi?

Početak liči na Fargo klon, od Boga zaboravljeni provincijski gradić, policajka kojoj nije dobro i grozno vreme sa snežnim mećavama i severnjački depresivnim jutrima. Jasno nam je da je naša policajka Hazel (Sarandon) totalno u banani, živi sa majkom (Burstyn), depresivna je, zezaju je leđa, pa je navučena na tablete protiv bolova koje ima običaj da “protera” sa viskijem. Stvari se lagano menjaju kada se u gradiću koji ima stopu od jednog ubistva u pet godina dogode dva ubistva u tri dana. Žrtve nisu slične po profilu, osim što su oboje bili bolesni, ali su primetni tragovi manipulacije sa leševima, posebno sa njihovim ustima. Hazel i drugi gradski policajac Ray (Bellows) dobijaju ispomoć iz grada u vidu mladog i zelenog detektiva Bena (Grace) i oni će, oslonjeni na svoje sive ćelije i puno volje, pokušati da ulove serijskog ubicu.

The Calling ne ostavlja nimalo prostora za misteriju, pošto se ubica pojavljuje manje ili više odmah. Formalno, ne znamo da je on ubica do polovine filma, ali, c'mon, gledali smo masu takvih filmova i pročitali barem nekoliko takvih romančića, makar na plaži ili kao štivo za vežbanje stranog jezika. On je visok, uglađen, slatkorečiv i ljubazan, duboko religiozan i stručnjak za lečenje biljem. Tako čudan frajer je, jasno, ubica ili barem krivi trag za odvlačenje naše pažnje. Igra ga Christopher Heyerdahl u manirizmu negativaca iz skandinavskih trilera.

Priča je dalje šablonska, red detektivskog posla, red ubičine rutine i motivacije (religijska psihoza i ranohrišćanski rituali), red crnog humora koji je bolje izveden nego napisan, red slika iz domaćeg života Hazel i njene stare majke. Tu i tamo reditelj će nas navesti na krivi trag, a ponekad će nam uvaliti i poneki cim, “jump scare”, kako bi se reklo. Sve u svemu ništa posebno, ljubitelji filmova o serijskim ubicama će biti zadovoljni, ljubitelji proceduralnih trilera će biti iziritirani šlampavim prikazom policijskih procedura.

Prava snaga filma, međutim, leži u glumačkim ostvarenjima. Obično nije dobro kad glumci preuzmu film, ali kada je priča ovako potrošena, to može biti samo dobro. Scene sa Susan Sarandon i Ellen Burstyn su su zlata vredne. Gil Bellows i Topher Grace su odlični kao različiti tipovi policajaca, jedan iskusan i priprosti selja, a drugi nežna gradska dušica, a uz to i gay. Šlag na torti je uvek dobri Donald Sutherland kao ostareli, umorni sveštenik.

Simpatična je i fotografija koja se oslanja na zimske pejzaže, sablasne prostorije i generalno hladne tonove. Montaža je dovoljno kompetentna, kao i režija i film se može pogledati sa pažnjom, iako je predvidljiv. Osnovni problem je u izrazito lošem scenariju koji obrađuje knjigu po sistemu “stranica za stranicu”. Kraj filma graniči sa idiotizmom. Pa ipak The Calling vredi gledati kao prolaznu zabavu zbog odličnih glumaca.

Affluenza

2014

režija: Kevin Asch

scenario: Kevin Asch, Antonio Macia

uloge: Ben Rosenfield, Gregg Sulkin, Nicola Peltz, Grant Gustin, Steve Guttenberg, Samantha Mathis, Danny Burstein, Roger Rees, Valentina De Angelis, Carla Quevedo

Affluenza je, kako nam otkriva kartica na odjavnoj špici, novokomponovano psihičko oboljenje za bogate i moćne, a posebno za njihovu dokonu decu. Može se manifestirati kroz nekakvo divljanje, često sa ozbiljnim posledicama koje bogataška deca nikad ne osete jer će ih novac i moć njihovih roditelja zaštititi ili, u introvertnijem obliku, kroz odsustvo motivacije i depresiju. Nedavno su zabeleženi slučajevi (uspešne) sudske odbrane pozivanjem na ovaj poremećaj, što je skoro siguran znak da svet (ili makar Amerika) odlazi u kurac.

Neki od tih slučajeva verovatno zaslužuju ekranizaciju i bili bi zanimljivi filmovi, ali Kevin Asch (Holly Rollers) se nije odlučio za to. On se odlučio za rekontekstualizaciju američkog klasika The Great Gatsby, što nigde na navodi, ali paralele su više nego očite. Novi kontekst je, hajdemo reći tinejdžerski, studentski i bogataški, nalik na teen sapunice poput Gossip Girl, sa malo instant šoka i moralaizacije u stilu Breta Eastona Ellisa. Vremenski okvir je 2008. godina, izbijanje globalne krize i finiš izborne trke Obama – McCaine.

Postavka radnje je toliko “gatsbijevska” da to prosto bode oči, čak je i mesto radnje elitni kraj Long Islanda. Naš vodič kroz svet bogataša je Fisher (Rosenfield), mladi fotograf u nastajanju koji provodi leto kod svog bogatog strica sa Wall Streeta, Phila (Guttenberg), njegove žene Bunny (Mathis) i njihove kćeri Kate (Peltz) pokušavajući da se uklopi u bogataško društvo i preko određenih veza upadne na studije. Njegova ulaznica u svet bogatih i moćnih je organska trava koju ima u skoro neograničenim količinama i voljan je da proda, pa i da počasti. Imajmo u vidu da je kombinacija droge i jevrejštine služila kao osnova za šok i u prethodnom Aschovom filmu. E, sad, Kate je mala fuksasta varijanta Daisy, ima bogatog dečka Todda (Gustin), budućeg naslednika imperije nekretnina, ali i nerazjašnjene račune sa bivšim frajerom Dylanom (Sulkin), koji je preko noći uleteo u veoma ozbiljnu kintu i organizuje žurke u svojoj, odnosno očuhovoj vili. Intriga je tu, radnja se da pretpostaviti, biće tu mesta i za sudar, i za obračun na golf terenu, pa i za dve Fisherove devojke, Jody (De Angelis), čije ime čak podseća na Jordan, te drugu, Latino-Amerikanku (Quevedo) koja kao predstavlja radničku klasu.

Naravno, kako su likovi klinci, oni imaju roditelje i ti roditelji imaju svoje pod-zaplete. Fisherov otac (Burstein) je gay i jedino iole pristojno ljudsko biće u celom filmu, mada njanjav i cmizdrav. Stric Phil je veći deo filma tužan prizor koji “poziva na ozbiljnost” i kuka kako samo on radi dok ostali 'lade muda (drndaju vunu, svako prema mogućnostima). Strina Bunny je velika fuksa koja se jebe sa komšijom, Toddovim ocem. Dylanov očuh je zli duh velikih zlih korporacija i sve u tom stilu.

Okvir ove poslednje finansijske krize je tanak kao kulisa i služi za povremenu moralizaciju, posebno kroz seanse u kojima Fisher slika proteste. Tu i tamo se u pozadini pojavi TV debata ili prilog o krizi koji klinci gledaju sa očima na pola koplja ne razumevajući ništa, a stric Phil je jedini zabrinut razvojem situacije. Niko nema ideju ni šta bi promenio, ni kako bi to promenio, a većina čak i nema pojma da li je sistem bio pogrešan i neodrživ, i zašto je to tako.

Ono što Affluenza pokušava da postigne je osećaj aktuelnosti i urgence. To uspeva u jednoj jedinoj sceni, poslednjoj svađi Phila i Bunny. Scena pokazuje disparitet u bogataškim slikama sveta, koliko svako od njih ima svoju realnost koja nije kompatibilna ni sa realnostima drugih bogataša, a o kompatibilnosti sa spoljnim svetom ne treba ni govoriti.

Ostatak filma je takvo užasno bauljanje da čak i Luhrmannov The Great Gatsby, uglavnom preproducirano izdrkavanje koje služi da nas zaseni sa scenama masovnih žurki i 3D klipovima, u poređenju sa Affluenzom izgleda kao ozbiljan film. Scenario je nekoherentan i glupav, poveznice klimave, poente nema ni na vidiku, a krajnji utisak je gola pretencioznost. Šteta, jer je tema obećavala barem aktuelan film koji se bavi sa problemima prisutnim ovde i sada.

Coherence

2013.

režija: James Ward Byrkit

scenario: James Ward Byrkit, Alex Manugian

uloge: Emily Baldoni, Maury Sterling, Nicholas Brendon, Elizabeth Gracen, Alex Manugian, Lauren Maher, Hugo Armstrong, Lorene Scafaria

Visoka nauka ima mnogo više veze sa filozofijom, pa i vizijom, nego li sa formulama i zadacima sa kojima nas smaraju u školi. Koliko je neko od 18 ili 19 godina sposoban da razume kvant i kvantnu fiziku? Više nego što bi prosečan profesor mogao i pomisliti. Ali, oprez, tu je pristup od ključne važnosti: umesto smarajuće teorije i zbirke zadataka, kvantna fizika (ili teorija relativiteta, ili bilo šta apstraktno na taj način) se može približiti kroz misaone igre, paradokse i filozofske paralele sa svakodnevnim svetom.

Jedan od takvih primera je paradoks Schrödingerove mačke. Mačka je zatvorena u kutiju zajedno sa graničnom količinom otrova koji je može i ne mora ubiti. U našem poimanju realnosti, mačka je ili živa ili mrtva, treće mogućnosti nema. Naš pogled je suviše uzak, i zato je naša slika pogrešna: dok ne otvorimo poklopac kutije i ne proverimo, mačka je i živa i mrtva, odnosno može biti i živa i mrtva. Apstraktno rečeno, realnost koja nam je data možda nije jedina moguća.

Coherence je film koji se bavi mognošću preklapanja višestrukih realnosti. U pitanju je indie SF film snimljen sa minimumom sredstava, u jednoj kući i njenoj najbližoj okolini kroz pet noći. To je očigledno po “low-fi” kvalitetima filma. Slika je nestabilna, snimljena sa nekoliko osrednjih digitalnih kamera, montaža hektična, mnogo kadrova se završava naprasnim zatamnjenjem (što je pre umetnički postupak nego iznuđeno stanje stvari), a čak se i nešto tona gubi u šumu.

Neupitni autor filma je James Ward Byrkit, čovek sa interesantnom biografijom koja ne može biti dalje od indie SF filmova. On je vešt crtač, autor “storyboarda” za Pirates of The Carribean franšizu i ko-scenarista animiranog westerna Rango. Kuća prikazana u filmu je njegova, a svih 8 glumaca u filmu su njegovi poznanici i prijatelji. U pitanju su savršeno sposobni, ali relativno nepoznati (ili relativno poznati, kako se uzme) televizijski glumci kojima su ponuđeni prilično laki zadaci da odigraju uglavnom svakodnevne ljude u nesvakidašnjoj situaciji.

“Setting” kao da je pokupljen iz nekakvog tipskog “mumblecore” filma. Osmoro prijatelja, spojeni u 4 para se okupljaju na večeri kod najstarijeg para, Beth (Gracen) i Hugha (Armstrong). Domaćini su, recimo, ostareli hipsteri koji se furaju na feng-shui i slična hippie sranja. Tu su još i propali glumac Mike (Brendon), kojeg se niko ne seća da je imao jednu od glavnih uloga u kultnoj seriji, i njegova žena od karijere Lee (Scafaria). Treći par se suočava sa tenzijama u vezi, Em (Emily Baldoni, ovde potpisana kao Emily Foxter) je propala plesačica kojoj je neprijatno što će večeri prisustvovati bivša devojka njenog sadašnjeg dečka Kevina (Sterling). Devojka u pitanju je Laurie (Maher), nimalo suptilna kučka koju je pozvao buđavi ortak Amir (Manugian). Tenzije su tu i samo što ne izbiju na površinu i pretvore se u vulkansku erupciju, ali film se njima bavi gotovo minimalno, jer su na tapetu važnije stvari.

Te noći Millerova kometa prolazi jako blizu Zemljine orbite, a naučnici predviđaju već klasične scenarije katastrofe: nestanke struje i telefonskog signala, kao i čudnije fenomene. U kontekst se dovodi zabeleženi pad meteora u Tunguski (ili Tunguziji, to mesto stvarno postoji, nije samo bapski izraz), kao i jedan verovatno fiktivni događaj iz Finske iz prve polovine XX veka u kojem se ženi u kuću vratio muž kojeg je ona netom pre toga ubila. Nije neki veliki spoiler, ali hajde: prolazak pomenutog nebeskog tela će naše junake naterati na razmišljanje o alternativnim realnostima, koliko ih je i šta će se desiti ako sretnu svoje klonove. Šta ako su klonovi zli? Šta ako su pozitivne osobe koje vode srećnije živote?

To je takav film, misaoni eksperiment i mozgolomka koju neću dalje otkrivati. Budite pozorni na sve detalje, veoma je lako zagubiti se. Uzori su jasni i autor ih je sam naveo. Lako ćete prepoznati uticaj kultne serije Twilight Zone, kao i film Primer (Shane Carruth, 2004) i svakako originalni Solaris Andreya Tarkovskog, mada ni amerikanizirana Soderberghova verzija nije čisto smeće, dok se neke površinske sličnosti mogu naći i sa Melancholiom Larsa von Triera.

Daleko od toga da je Coherence savršen film, za film sa tim naslovom prilično je nekoherentan i dosta toga odlazi na šum. Ne pomaže ni to što skoro da nema protagonistu, nešto najbliže tome je Em, iz čije perspektive i gledamo gro događanja, osobito pred kraj. Od sličnih simptoma je patio i mnogo manje ambiciozan It's a Disaster, već obrađen na blogu, komedija sličnog “settinga” koja se dosta vešto oslanja na reference, od Bikini Atola do savremene pop-kulture. U drugoj polovini Coherence upada u seriju veoma zanimljivih i inovativnih obrata i ispostavlja se kao film svakako vredan vašeg vremena i dokaz da se film, pa makar bio to i “hard SF” može snimiti sa nategnutim minimumom sredstava.

Fading Gigolo

2013.

scenario i režija: John Turturro

uloge: John Turturro, Woody Allen, Vanessa Paradis, Liev Schreiber, Sharon Stone, Sofia Vergara, Tonya Pickens, Bob Balaban

Da li vam je nedostajao klasičan Woody Allen, onaj newyorško-jevrejski, lagano nesigurni, hipohondrični i cinični? Mislim, svaka čast njemu i njegovim proputovanjima i posvetama evropskim (i svetskim) metropolama, ali njegov New York je ipak njegov New York. Woodija ili volite ili mrzite, retko koga ostavi ravnodušnim, a Fading Gigolo je Woodijev film sa Woodijevim humorom u najčistijoj mogućoj formi. Meni je, kao fanu newyorške jevrejštine, izuzetno drago da se Woody vratio kući.

Što je najveći štos, Fading Gigolo formalno uopšte nije Allenov film. Stari dobri Woody je sličnu foru potegao pre više od 30 godina, kada je Herbert Ross snimio tipičnu Allenovu komediju Play It Again Sam (1972). Sada se u autorskoj fotelji baškari John Turturro, veoma sposoban glumac sa pretenzijama ka pisanju scenarija i režiji, širokoj publici poznat kao deo standardne postave kod braće Coen. Kritika je u velikoj meri nenaklonjena njegovom autorskom radu, često mu se zamera neoriginalnost, kompilatorski pristup i papagajsko ponavljanje rešenja “viđenijih” autora. Sva je prilika da sa Fading Gigolo neće steći nove simpatije, jer na prvu loptu film deluje kao još jedan rad iz prepisivačke škole, ovog puta sa Woodijem na tapetu. Poznavaoci Allenovog (ili Turturrovog rada – ha ha, šalim se) ipak će prepoznati nešto Turturrove suptilne, a ipak otrovne ironije (ili Allenove autoironije – ipak nije za pretpostaviti da se išta vezano za film moglo dogoditi bez njegovog “amin”), što ga čini igrivim i nesvakidašnjim, naprosto drugačijim.

 

Površinski gledano, u pitanju je ispričana priča o dva očajnika koji pokreću privatni biznis muške prostitucije. Stariji od njih, propali knjižar-antikvar sa vezama u visokom društvu Murray (Allen), prirodno, sebi namenjuje ulogu agenta, menadžera, budimo iskreni – makroa, dok mlađi, pod-zaposleni, ali inteligenti šljaker Fioravante (Turturro) dobija ulogu žigola. Nakon stida, srama i drugih, je li, moralnih problema, operacija počinje da šljaka i postaje unosna za dva vesela drugara. Klijentela je zgodna i probrana, sve same uspešne i lepe žene, poput doktorice (Stone) i njene sisate i bezobrazne latino-devojke (Vergara), a u samom poslu seks je od sekundarnog značaja. U pitanju je neka romantična forma psihoterapije. Šlag na torti predstavlja usamljena hasidska udovica Avigal (Paradis) kojoj vera brani kontakt sa bilo kim izvan uskog kruga zajednice i koju neumorno prati do ušiju zaljubljeni i agresivni šef lokalne “susedske straže” Dovi (Schreiber). Pitanje je vremena kada će naši junaci propisno najebati...

Po pitanju radnje, dakle, ništa novo. Filmova o žigolima je bilo i biće, i po pravilu odlaze u pravcu moralnih dilema ili nešto opasnijih situacija u kojima se glava gubi. Primer za prvi je The Man from Elysian Fields (2001) sa Andijem Garciom i Mickom Jaggerom, melodrama čiji se potencijal ugušio u igranju na potpune zicere. Drugu kategoriju predstavlja svakako bolji film, napeti triler sa masom pod-teksta American Gigolo (Paul Schrader, 1980). Oko ta dva filma se tiska i gomila uglavnom ziheraških, često ćoravih komedija koje nisu spomena vredne. Iz te mase Fading Gigolo se izdvaja svojim inteligentim “low key” humorom i pažnjom posvećenom detaljima.

 

Ni ti detalji nisu baš novi i neviđeni, uostalom malo toga danas je neverovatno originalno, a i onda je sva prilika da je posredi klasična baljezgarija. Imamo posvetu starom, dobrom, ali i modernom i živahnom New Yorku sa radnjicama u komšiluku, živahnim kvartovima gde žive ljudi svih rasa i nacija. Imamo razrađene, iako ne baš preterano realistične likove, poput neočekivanog centralnog dvojca, gde je Fioravante zanimljiviji i više “outlandish” intelektualac sa ulice koji govori nekoliko jezika i svoje objektivne mane (ne baš sjajan fizički izgled) kompenzira samouverenim stavom i tonom integriteta. Imamo i zanimljive epizodiste, poput Murrayeve crnačke surogat-familije, dosta mlađe žene Othelije i čopora njene vesele dečice, što je verovatno referenca na Allenov privatni život. Sa druge strane, tu je već očekivana sprdnja sa jevrejštinom, posebno sa njenom ekstremnom hasidskom formom koja kulminira izvođenjem Murraya pred “veće staraca” spremnim da ga osude na smrt kamenovanjem, dok ga brani Bob Balaban u urnebesnoj cameo ulozi.

Film odskače kada su u pitanju gluma i odnosi među likovima. Woody Allen igra svoju standardnu ulogu iz starije faze, neurotičan je i logorejičan, usmeren da svakog sagovornika obrlati i prevede na svoju stranu. John Turturro, i inače više nego versatilan glumac, ovog puta savršeno koristi prednost uloge koju je sam sebi napisao: lika sa integritetom igra kao čovek sa integritetom. To je vidljivo i u prvoj sceni sa zbunjenom Sharon Stone u kojoj joj on pomalo nesigurno uvaljuje ikebanu, smišljajući na mestu otrcanu priču kako ga je to naučio njegov prijatelj Japanac. U nekoj od sledećih scena, ona više nije zbunjena i odnos uzima poslovno, dok on ostaje poprilično neimpresioniran njenim komentarima, ujedno pohvalama i uvredama. Turturro apsolutno briljira u scenama sa Vanessom Paradis, čije su limitirane glumačke sposobnosti sasvim dovoljne za potrebe njenog zadržanog lika. Scena sa filetiranjem ribe je jedna od onih koje su istovremeno i potpuno nepotrebne i digresivne, ali tako poetične, neodoljive, pa i kvintesencijalne za ovakve filmove.

Kada smo već kod poetičnosti, ona ne prestaje sa glumom i pričom. Već bi to bilo dovoljno da se Fading Gigolo proglasi dobrim i potrebnim filmom, ali planu slike i zvuka je to još izraženije. Igrarije sa video-formatima i montažom arhivskih i TV snimaka su sasvim na mestu, dovoljno uočljive, a opet dovoljno diskretne da ne opterećuju gledaoca. Poseban doživljaj su čudni i nelogični, ali neverovatno poetični uglovi kamere u određenim scenama. Muzika je klasično odabrana, od nenametljivog “lounge”-a, preko evropskih standarda i ultimativnog hita “Sway”, do modernog afro-jazza.

Nekima će Fading Gigolo od samog starta biti odbojan film, prosto zbog tipičnog izraza za Woodija Allena, drugima će se učiniti kao “ništa posebno” film koji igra na sve same zicere i standarde i reciklira stare fore. To je istina, ali samo ako se film raščlani i gleda po detaljima. Ono što je glavna fora, taj spoj u filmu savršeno radi, nijednom ne trokira, nema logičkih rupa i ispoliran je do kraja. Možda najbolji “feel good” film ovog leta.

Frontera

2014.

režija: Michael Berry

scenario: Michael Berry, Louis Moulinet

uloge: Ed Harris, Eva Longoria, Michael Pena, Amy Madigan, Seth Adkins, Evan Adrian, Michelle Rios, Marilyn Rising, Michael Ray Escamilla

Američko-meksička granica. Nepregledna pustara. Rančevi, konji i kauboji sa puškama. Neki tolerantni, a neki jako zadrti. Sa druge strane, Meksikanci. Neki vredni i pristojni, drugi lenji i skloni muljanju. Većinom siromašni i u potrazi za boljim životom preko granice. Jedan incident na privatnom ranču na američkoj strani granice će presudno uticati na živote nekoliko ljudi sa obe strane granice među svetovima.

Frontera je film o imigraciji i imigrantima, ali nije u pitanju ni politički pamflet ni puka moralistička propoved. U filmu političkog stava ima samo u pozadini likova, kao što sentimentalnosti ima samo gde je ona neophodna. Frontera ostaje na mikro-planu, priča nekoliko povezanih veoma lokalnih priča, bez ideje da napravi generalizaciju i pokaže bilo šta nalik na širu sliku. Tehnika kojom to postiže se može nazvati hyperlinkom, ali, za razliku od hyperlink klasika kao što su Crash (2005) ili Traffic (2000), uski kontekst Fronteru dovodi više na teritoriju Lone Star (1997), još jednog “prekograničnog” trilera. Ovo je priča o običnim ljudima u neobičnoj situaciji koja je na trenutke drama, a na trenutke triler u “settingu” u poslednje vreme aktuelnog neo-westerna.

 

Nakon ekspozicije Frontera ne gubi mnogo vremena da nas baci u žarište radnje. Vredni radnik Miguel (Pena) i njegov blentavi kompanjon Jose (Escamilla) ilegalno pređu granicu u potrazi za poslom, ali do prve civilizacije imaju još dan hoda preko prostranog ranča. Vlasnci tog ranča su šerif u penziji Roy (Harris) i njegova žena Livy (Madigan). Ona ima ritual jutarnjeg jahanja i na svojoj stazi naleti na Miguela i Josea. Pošto im ne može dati posao i krov nad glavom, dobra kakva je, da im malo vode i prostirku za spavanje i pokuša otići svojim putem. Međutim, njih troje nisu sami na ranču. Tu su i trojica veselih vandala kojima je dosadilo da pucaju u kaktuse i saobraćajne znake (ipak smo u pustari jugozapada, nema puno stvari za raditi), pa su smislili provod da pucaju na ilegalce, koliko da ih preplaše i spraše ih nazad preko granice. Puška pukne, konj se propne, Livy padne i udari glavom u kamen. Na mesto događaja pristiže Roy i vidi Miguela kako stoji iznad Livy sa konjskim uzdama u ruci i sve deluje kao da je bitanga napala nesretnu ženu u nameri da joj otme konja.

Policija je sasvim zadovoljna sa tom pričom i u odbeglim Meksikancima pronalazi savršene žrtvene jarce. Nekoliko dana kasnije, njih dvojica završe u pritvoru, gde im je deportacija najmanji problem. Miguelova žena Paulina (Longoria) plaća krijumčare kako bi je prebacili preko granice, ne bi li nekako pomogla mužu. Istovremeno, Roy nije zadovoljan sa objašnjenjem, pošto su i Miguel i Jose bili nenaoružani, a pucnji koji su ga i isterali iz kuće ostaju misterija. Uz to, priče njih dvojice su dovoljno konzistentne da bi se ispitale, što policija odbija da učini.

 

Od tada priča ide u dva glavna smera, prati Roya u njegovoj usamljenoj “kaubojskoj” istrazi i prepirkama sa policijom, Paulinu kroz socijalnu dramu sa opakim krijumčarima, a u nešto manjoj meri i klince kako se bore sa savešću pošto su napravili veliko sranje. Radnja je relativno predvidljiva, gledaocima nije ostavljena nikakva dilema oko incidenta koji je poslužio kao okidač, i oslanja se na nekoliko oprobanih trikova. Obrati, iako predvidljivi, pogađaju prave tonove. Za to su posebno bitne dve scene. U jednoj agentica za nekretnine i njene mušterije pronalaze grupu izgladnelih polu-golih ilegalaca u jednoj garaži u predgrađu Phoenixa i oni panično istrčavaju na svetlo dana. Ta scena je i vrhunac socijalne drame u filmu. Drugi obrat je na samom kraju filma, i u pitanju je jedan od najklasičnijih trikova.

Predvidljivost radnje ne smeta mnogo. Razlog za to su veoma razrađeni i uverljivi likovi koji nisu samo manekeni za određenu grupu, određeno mišljenje i određeni stav. Meksikanci govore na španskom, a ne na lošem engleskom, publici se ne podilazi i ne vređa inteligencija: moraju da čitaju titlove.

Uverljivosti likova doprinose više nego sposobni glumci u ulogama koje im stoje kao salivene. Amy Madigan ima vrlo malo vremena na ekranu, ali ga koristi sjajno, svaki njen potez je nepogrešiv. Michael Pena je veoma uverljiv kao očajni imigrant koji je, uprkos svemu, očuvao svoj moralni kompas i radnu etiku. Seth Adkins i Evan Adrian su odlični kao predstavnici moderne, dokone generacije koja toliko ne zna šta će sa sobom da im je svaka glupost dobrodošla. Među njihovim likovima postoje ne tako suptilne razlike, jer Sean (Adkins) ipak ima malo savesti, dok se Brad (Adrian) oslanja samo na instinkt za samoodržanje. Televizijska glumica Eva Longoria (Desperate Housewives) je prijatno iznenađenje u jednoj od retkih filmskih uloga, i to još na španskom. Njen portret “prave” očajne domaćice, žene i majke je uverljiv i emotivni je vrhunac filma.

 

Priznajem, bio sam malo skeptičan prema Edu Harrisu. U poslednje vreme on iz sve snage forsira westerne ili barem western tip lika. Većinom su u pitanju promašaji, poput tupave Appaloose (2005) i apsolutno očajnog Sweetwatera (2013). Ovde je, međutim, pravi izbor za glavnu ulogu: njegov Roy je čvrst i pristojan čovek starog kova, nikako karikatura naivnosti. Nimalo nije loše, pritom, što mu kaubojski šešir, konj i revolver stoje kao saliveni. Western ugođaju, pored Harrisa kao glumca i Roya kao lika, doprinosi fotografija Joela Ransoma, sa obiljem širokih pejzaža američke i meksičke divljine.

Frontera je više nego solidan film. Sa čvrstim scenarijem, napetom montažom i veštom režijom drži pažnju na nekoliko aspekata problema imigranata. Frontera se čini još i kao bolje ostvarenje ako se uzme u obzir da je ovo debitantski film Michaela Berrija i prvi scenario Louisa Moulineta. Možda je slika prikazana u Fronteri veoma uska, ali film nema naročitih ambicija da bude ultimativno delo o imigraciji i imigrantima. Stalno pod punom kontrolom, pažljivo osmišljen i veoma kompetentno izveden, pre svega od strane glumaca, Frontera je sasvim dobar film.

Metalhead / Malmhaus

2013.

Scenario i režija: Ragnar Bragason

Uloge: Thorbjorg Helga Thorgilsdottir, Ingvar Eggert Sigurðsson, Sveinn Ólafur Gunnarsson

Kažu fanatični metalci: “Ko je nekad bio metalac, taj nikad i nije bio metalac”. Kao klincu, to mi se činio kao u redu stav, odabereš nekakav stil života, jebiga, i držiš se toga. Slušaš određenu muziku, oblačiš se na određeni način, usvajaš određene stavove, kulturu, religiju (ili negaciju iste, svejedno) i to ti se čini logičnim. Onda u nekom trenutku razviješ i drugačije interese, upoznaš još malo sveta oko sebe i shvatiš da je fanatični pristup sranje.

Nekada sam puno slušao metal, tako se oblačio i tako baljezgao. I sada ponekad poslušam nešto muzike, ponekad čak odem na neku svirku ili ozbiljniji koncert. Ali sve je manje vremena za to, a nekad mi se jednostavno ne da. Ali kada se pojavi nekakav “metalski film”, pa još ako je iz neke opskurne kinematografije, poput islandske, i još se zove Metalhead, osećam se obaveznim prema “starom sebi” da ga pogledam.

Autor filma Ragnar Bragason je jedno od većih imena islandske kinematografije, relativno redovan gost eminentnih festivala i kritičari mu predviđaju internacionalnu karijeru, čak Hollywood i ozbiljne budžete sa kojima već raspolaže njegov zemljak Baltasar Kormakur. Budimo iskreni, Island ima sasvim pristojnu kinematografiju, ali zbog objektivnih ograničenja (ipak je to nacija od kakvih 300.000 ljudi, od kojih polovina živi u glavnom gradu), islandski filmovi su najčešće od “art” sorte, filmovi najčešće skromnih budžeta, snimani za internacionalnu festivalsku publiku. Metalhead je takav film, što ima svojih prednosti, ali i nedostataka.

Prvo i osnovno razočaranje, Metalhead je drama o međuljudskim odnosima kakvih se snima na tone u manjim kinematografijama i koje su najčešće zaglavljene na marginama festivala. “Setting” je jedno polu-pusto selo od nekoliko kuća sa pripadajućim velikim farmama, jedne crkve i jedne krčme. Okidač za zaplet se događa gotovo bez ekspozicije, već u drugoj sceni, kada mala Hera posmatra pogibiju svog starijeg brata heavijanera u doista čudnoj nesreći na traktoru. Nemogavši da se izbori sa gubitkom i tugom, Hera polako preuzima ličnost svog brata, njegovu odeću i muziku (kako u glasnom slušanju, tako i u sviranju) i sve podiže na novi nivo. Ona pijanči, ne uspeva da sačuva posao, fura “corpse paint” krade traktore susedima i pravi slična sranja, a neka od njih nisu nimalo naivna i dečija. Sredina je gleda sa neodobravanjem, a razumevanje ne nalazi ni kod kuće, pošto roditelji imaju svaki svoj pristup u nošenju sa tragedijom. Hera će ipak podršku naći na mestu gde se najmanje nada – od novog, mladog popa u selu.

Ono što film vadi iz sivila tipičnih festivalskih dramica su povremeni ispadi crnog humora, manje ili više centriranim oko glavne junakinje i njenih pizdarija. Mlada glumica Thora Bjorg Helga ima nimalo lak zadatak da svoju ulogu odigra bez klizanja u patetiku ili karikaturu i u tome uspeva i izaziva simpatije i empatiju kod gledalaca. U tome joj dosta pomaže Ragnar Bragason, kako svojim čvrstim, iako ne baš inventivnim scenarijem, tako i sigurnom režijom i čestim promenama u tempu filma. Ostatak epizodnih likova su razrađeni i uverljivi, a iskusni islandski glumci ih igraju vešto i sa merom, tako da Metalhead liči na jednu životnu (i provincijalnu) priču kakvu smo sigurno već videli na filmu, ako ne i čuli u životu.

Ono u čemu Metalhead pada kao film je što metal muziku češće koristi kao soundtrack i tipičan “freak” milje. Metalhead nije nimalo “metalski” film i to ga čini nekako bezukusnim. Zamenite muziku u filmu sa, recimo, punkom i dobićete utisak da gledate islandsku verziju Out of The Blue (Dennis Hopper, 1980). Sam soundtrack sadrži pristojan broj numera, ali se jedna od njih (Megadethov Symphony of Destruction) ponavlja do iznemoglosti, bez obzira što ne korespondira sa vremenom radnje filma. Radnja je, naime, smeštena u rane 90-te, a Megadethov hit je ipak nešto novijeg datuma.

Ta činjenica nije nikako presudna i primetiće je samo neko ko je makar nekad bio metalac, ali ona govori više o autoru filma nego što se to na prvi pogled čini. Ona prosto pokazuje da Ragnar Bragason nikad nije bio metalac, da metal ne razume i da ga metal ne zanima. A to je upravo ono zbog čega je Metalhead tipski film: nije dovoljno “metalski”.