Upstream Color

2013.

scenario i režija: Shane Carruth

uloge: Shane Carruth, Amy Seimetz, Andrew Sensenig, Thiago Martins

Upstream Color je sve samo ne običan film. Njegov autor Shane Carruth je već napravio jedan zapaženi nezavisni SF film Primer, sa kojim je dobio nagradu u Sundanceu. Njegov novi film je na tragu prethodnika, natprirodan, simboličan i apstraktan ogled o ljudskim emocijama, društvu, filozofiji, psihologiji...

Primer (2004) je bio niskobudžetni, skoro amaterski film na tragu filma Pi (Darren Aronofsky, 1998) o izumu koji može promeniti istoriju. Upstream Color raspolaže sa većim budžetom koji omogućava i nešto ozbiljniju tehnologiju, ali ona je isključivo u službi filmske tehnike, a vizuelni efekti su analogni i divljenja vredni. Po svojem internom jeziku film podseća na poetičnu storiju o evoluciji The Tree of Life (Terrence Malick, 2011), koristeći komplikovane i razrađene simbole radi prenošenja relativno jednostavne poruke.

Upstream Color se bavi pitanjima „višeg autoriteta“, grupnog identiteta, održivosti razvoja, i kruženja materije i energije. Film ima narativnu liniju, ali je prekinut vremenski tok. Može se podeliti u tri celine, u prvoj nakon upoznavanja sa tri agensa u filmu, svinjama, crvima i orhidejama, pratimo spiralu pada devojke po imenu Kris (Seimetz). Ona se bavi video produkcijom i uspešna je u poslu. Jedne večeri biva kidnapovana od strane Lopova (Martins), koji joj u krvotok ubaci crva, daje joj da rešava logičke probleme i tera je da čita knjigu Walden, kapitalno dela Henry Davida Thoreaua, pionira američke transcedentalne filozofije. Walden je biblija modernog održivog razvoja, ali i sumanutih ekstrtemnih dogmi poput asketizma, survivalizma, anarhizma i novoprimitivizma. Nakon toga je Lopov opljačka, a Kris ostaje bez sveg komfora u životu, posla i novca. U drugoj trećini Kris biva operisana od strane Samplera (Sensenig), a njen crv biva ubačen u surogat-krmaču. Kris upoznaje Jeffa (Carruth), čoveka koji je preživeo sličnu sudbinu kao Kris. On je bio berzanski broker, ali je izgubio licencu, pa sad radi besmislene analize u istoj firmi, zajedno sa stažistima. Njih dvoje se sreću na vozu, a Walden je prva tačka u kojoj se spajaju, da bi kasnije izgradili grupni identitet, do te mere da on preuzima njene uspomene kao svoje. Njihov zajednički život je preslikan u životu surogat-svinja koje su preuzele njihove crve. U drugom delu se upoznajemo i sa Samplerovim radom u bašti, na farmi sa svinjama i u pogledu snimanja i miksanja ambijentalnih zvukova prirode. Treći deo se bavi sluđenošću i obračunom između para i Samplera.

Tumačenja je previše mogućih da bih smarao sa tim. Ako morate razumeti i rastumačiti film da biste ga pogledali, preskočite Upstream Color. Ako to nije primarno, prepustite se filmu i on će se pretvoriti u inteligentno, pamtljivo i prijatno iskustvo. Tako je uvek sa filmovima o univerzalnim pojmovima, a Upstream Color živi od njih. Roger Ebert je u svojoj poslednjoj kritici za Malickov To The Wonder (2012) rekao da nisu sve stvari namenjene razumevanju u potpunosti, da nam ne mora sve biti servirano na gotovo, a kada bi tako gledali, mnogo filmova se svodi na jedan isti film, istu priču zasnovanu na istim univerzalnim elementima i variranu tek u nekim specifikacijama. To je primenjivo na Upstream Color.

Ako gledamo žanrove, po tim žanrovima će se menjati i univerzalne tačke oslonca. Ako film posmatramo kao ljubavnu dramu, onda je u centru pažnje odnos para, njihov zajednički identitet i njihovo stapanje u jedan organizam. Ako ga posmatramo kao naučnu fantastiku ili nadrealni film, onda se bavimo „mehanikom“ unutrašnjeg filmskog sveta i prenesenim značenjem likova i pojava. Može li biti rastumačen i otkriven do kraja? Verovatno, ali to je manje bitno. Bitno je pozitivno filmsko iskustvo.

Stranger by the lake / L'inconnu de lac

2013.
scenario i režija: Alaine Guiraudie
uloge: Pierre Deladonchamps, Christophe Paou, Patrick D'Assumçao, Jérome Chappatte, Mathieu Vervisch, François-Renaud Labarthe

Prošlogodišnji Cannes su obeležila dva filma, i oba bi se mogla strpati u koš gay tematike. U pitanju su opšti pobednik La vie d'Adele i pobednik u “Un certain regard” konkurenciji L'inconnu de lac. Između ta dva filma zapravo i nema mnogo sličnosti, osim one najočiglednije: likovi u oba filma su homoseksualne orijentacije.
Razlike počinju sa žanrom, Adele je drama, L'inconnu je pre svega triler-misterija. Različito je i trajanje, Adele traje tri sata, L'inconnu tek nešto iznad 90 minuta. Logično, i raspon u radnji je različit, Adele se proteže na nekoliko godina, a L'inconnu na jedan kraći godišnji odmor. Različite su i veze, u Adele veza je dugotrajna i posvećena, u L'inconnu su veze kratkotrajne, instantne, slučajne i skoro striktno seksualne, posledica “cruisinga” (termin u gay kulturi koji pokriva odlaženje na “zborna mesta” poput klubova, poznatih letovališta i sastajališta radi brzog seksa). William Friedkin je već snimio film Cruising na tu temu, ali je premontiran u post-produkciji toliko da mu je kontekst promenjen do neprepoznatljivosti, toliko da je gay zajednica film protumačila kao homofobni i bila uvređena.

Pa opet nijedan od dva filma nije isključivo “gay” film. Za La vie d'Adele je to posebno upitno, pošto su Adele i Emma slika i prilika jednog običnog para, lezbejskog ili ne, sam film se vrlo malo dotiče gay tema, a usput je autor heteroseksualni muškarac, pa se za filmom vuku optužbe o eksploataciji ženskog tela. L'inconnu de lac se više dotiče gay tema, ako ničeg drugog, onda makar “cruisinga” i odnosa između homoseksualaca i biseksualaca. Ako ste mislili da će L'inconnu de lac biti manje eksplicitan film nego Adele, varate se, film ne okoliša ni najmanje i stoji negde između lakše i tvrđe pornografije, gay naravno. Kontroverza o eksploataciji je, naravno, izbegnuta, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog činjenice da je autor istog pola kao njegovi junaci. Činjenica da je pre toga već snimio jedan film sa gay tematikom (Le roi de l'evasion je doduše komedija o popularnom gayu koji se neočekivano zaljubljuje u ženu) svakako je pomogla.

Upravo je eskplicitni seksualni aspekt ono što film čini nekome privlačnim, a nekome izuzetno odbojnim. Meni nije bio posebno zanimljiv ili privlačan, ali ja sam heteroseksualni muškarac, pa me ne uzbuđuju gola muška tela u eksplicitnim pozama. Dinamika veza, “cruisinga” i instantnosti je dobro pogođena, a rasprava između protagoniste Francka (Deladonchamps) i dobroćudnog, krupnog i stidljivog biseksualnog drvoseče Henrija (D'Assumçao) o homoseksualnosti, biseksualnosti i pristupu “cruisingu” i sparivanju je možda najiskreniji i najotvoreniji dijalog na gay teme u filmovima uopšte.

 

Međutim, osnovna priča je triler, i tu film pada. Atmosfera je odlična, mračna i napeta i stalno se očekuje događaj. To je postignuto sa vrlo uskim rasponom lokacija od plaže na jezeru, preko šumice za njom do parkinga, što je sve distanca koja se može preći za pet minuta hoda. U takvom stešnjenom okolišu i sa vrlo malo aktivnih likova u svakom pojedinom kadru postiže se utisak usamljenog ostrva, što funkcioniše i kao preslika prilično usamljene i “insularne”, izoliran gay zajednice.

Radnja filma je vrlo prosta i izlaže se vrlo sporo, više uzgred. Franck je relativni novajlija na jezeru i zaljubljuje se u Michela (Paou), muževnog plivača sa brčinama a la Tom Selleck i ljubomornim dečkom. Kada je Franck već na putu da odustane od romanse i spetlja se sa nekim slučajnim frajerom, slučajno posvedoči kako se glupiranje između Michela i njegovog dečka pretvara u ubistvo. Michel će ga već sledećeg dana startovati i romansa može da počne. Njoj na putu neće stajati ni inspektor (Chappatte) koji se trudi da sprovede temeljnu istragu u zajednici koju ne poznaje, prema kojoj nema naročito visoko mišljenje i koja prema njemu nema niti trunke poverenja.

 

Misterija svakako ima korene u Hitchcocku, ali ovde prosto ne dostiže te visine. Prvo, jasno nam je ko stoji iza ubistva odmah, nije nas briga zbog čega, i možemo očekivati da će to ponoviti ako bude morao. Drugo, gay i “cruising” okruženje ne doprinosi previše misteriji i trileru, odnosno ne daje previše posebnih obeležja. Tačno možemo Francka preslikati kao mladu ženu, a Michel neka ostane zgodni i opasni frajer i eto nam klasičnog krimića iz 50-ih. Sporost je tu manji problem, mnogo veći je nesadržajnost. Poslednja, veoma napeta scena deluje kao veštački klimaks.

Osnovni problem je što L'inconnu de lac nije ni klasičan gay film aktivističke i edukativne sorte, niti samo šokantni eksplicitni film, ali nije ni klasiča triler. Reditelj pokušava da sva tri aspekta izbalansira, da misterija bude okosnica radnje i da nosi edukativnu i šokantnu komponentu. L'inconnu de lac i pored pažljive režije, nabijene atmosfere, vešte fotografije i odabira lokacija pomalo isforsiran film i žrtva sopstvene ambicije. Svetska kritika je progutala mamac i možda će L'inconnu de lac postati ultimativni gay film, ali mene jednostavno ne bi kupio. Još jedan u kategoriji “samo za fanove”.

Non Stop

2014.

Režija: Jaume Collet-Serra

Scenario: John W. Richardson, Chris Roach, Ryan Engle

Uloge: Liam Neeson, Julianne Moore, Scoot McNairy, Michelle Dockery, Nate Parker, Corey Stoll, Lupita Nyong'o, Omar Metwally, Anson Mount

Moram priznati da nisam zaljubljenik u filmove o otmicama aviona, ali da ću svejedno odgledati većinu takvih filmova. Klaustrofobična atmosfera je zabavna, poletanje, sletanje, ljudski strahovi, sve što već sleduje. Tu i tamo se desi kakav obračun ili tuča na tesnom  prostoru i to je jednostavno zabavno. Manje je bitno jesu li protivnici arapski teroristi, ruski plaćenici ili suludi osvetnici. Problem kod takvih filmova je najčešće veoma tipska dramaturgija i veoma tanka karakterizacija. Tu je obavezno neočekivani heroj, bio on kukavni analitičar, kao u Executive Decision ili američki predsednik lično, kao u Air Force One. Tu su tipski bau-bau zlikovci, te putnici i osoblje sa možda malo više karaktera od prosečnih statista.

Non Stop je takav film, smešten visoko u zraku, sa dve ili tri sjajne akcione scene i sasvim pristojnim CGI-jem. Zaplet je poprilično „nacrtan“ na samom početku, ali zbog toga ništa manje neverovatan, a rasplet posve nelogičan, uz potpuno proizvoljnu motivaciju likova. Ono što je dodatak tipičnoj avionskoj priči je tipična detektivska priča nalik na romane Agathe Christie koja zauzima veći deo minutaže.

Naš heroj je Bill Marks (Neeson), „vazdušni šerif“ sa ozbiljnim problemima. Na posao dolazi vidno pripit, sa ljudima ulazi u sukobe, a kolege i nadređeni mu ne veruju. U toku filma će njegovo ponašanje biti razjašnjeno, ali za samu radnju filma najbitnije da on baš i ne voli letenje.  Čim nekako preživi poletanje, dobija poruku na mobilni telefon (svako ko je jednom bio u avionu zna da se mobilni telefoni gase u roku od omah) da će nepoznati počinilac ubiti po jednu osobu na svakih 20 minuta ako mu se ne isplati 150 miliona dolara na zadati račun. Bill mora da otkrije ko je otmičar, a nikako mu ne ide u prilog to što mu ekipa na zemlji ne veruje, a za to imaju dobar razlog: račun na koji treba uplatiti je njegov. Ne ide mu u prilog ni to što je posada u avionu relativno nova, a ni to što ne može baš verovati svim putnicima.

Može verovati Jenny (Moore), ženi na susednom sedištu i možda pilotima i jednoj stjuardesi Nancy (Dockery). Od ostatka putnika koji nisu statisti tu su jedan profa (McNairy), jedan informatičar (Parker), jedan lagano rasistički nastrojeni policajac (Stoll) i jedan arapski doktor (Metwally). Tu je i jedan Billov kolega (Mount) koji se ponaša prilično čudno, ali i „oscarovka“ Lupita Nyong'o u ulozi stjuardese koju je mogla odigrati bilo koja prava stjuardesa. Istini za volju, ulogu je pogodila mnogo ranije nego što je dobila priznanje od Akademije.

Jasno je da kad akcija zakuca na vrata, logika iskače kroz prozor. Pitanje je samo da li je akcija dovoljno zabavna da se ne primeti odsustvo logike. Non Stop je na tom području sasvim pristojan, ali ne i impresivan. Neke od scena su odlične i napete, ali puno je tu praznog hoda. Drugi način da se preskoči muljava logika je aktuelan pod-tekst filma, a Non Stop tu ne briljira, iako pokušava da se predstavi kao kritika dogme „sigurnosti“ koja se uspostavila posle 9/11.

Španski reditelj Jaume Collet-Serra nije neko značajno ime i više se dokazao kao provereni štancer žanrovskih filmova, a najviše akcijada. Sa Liamom Neesonom je već sarađivao na Unknown (2011). Kada smo kod Neesona, možemo primetiti da se svake godine pojavi po jedna njegova akcijada, od Taken franšize nadalje, te da je njegova karijera krenula ne baš čestim putem: od dramskih prema akcionim ulogama. Neeson ih odrađuje sasvim dobro, u formi je i uverljiv kao akcioni heroj, ali svejedno ostaje utisak da je glumac njegovog kalibra sposoban za zahtevnije uloge od akcionih.  U ovom filmu slično važi i za Julianne Moore koja je uobičajeno sjajna u svojoj veoma neimpresivnoj ulozi, ali ostaje utisak o neiskorištenom potencijalu. Recimo da bi ona mogla da bude zanimljiv negativac. Ostali glumci, mahom poznati sa televizije, ovde služe uglavnom kao dekor igrajući u velikoj meri tipske likove.

I tu dolazimo do centralnog problema: priče u kojoj nema puno prostora za varijacije i scenarija koji je u priličnoj meri „paint by numbers“. Kratka ekspozicija, razrada, nasumični obrati, velika govorancija i najveći obrat i objašnjenje pred kraj, eksplozija, sletanje i kraj. Scenaristi su debitanti sveži sa akademije i to je poprilično očito. I pored toga Non Stop je relativno zabavna akcijada i žvaka za mozak, ni bolja ni lošija od drugih avionskih filmova. 

Go For Sisters

2013.
scenario i režija: John Sayles
uloge: LisaGay Hamilton, Yolanda Ross, Edward James Olmos, Harold Perrineau, Isaiah Washington, Sal Lopez, Hector Elizondo, Elizabeth Sung, McKinley Belcher III

John Sayles je jedan od najdugovečnijih autora američke indie scene. Iza sebe ima dve oscarovske nominacije, obe za scenario, i dvadesetak uglavnom cenjenih filmova najčešće na aktuelne političke i socijalne teme, ali nikad nije uspeo ili možda nije ni hteo da se probije u “prvu ligu”, odnosno Hollywood. Najbliže tome je bio sa svojim ponajboljim filmom Lone Star (1996).
Budimo iskreni, Styles je dosta jednostavan autor koji kroz svoje filmove govori ljudski i razumljivo. Pomislite na nekakvog umereno-levičarskog Clinta Eastwooda. Njegovi filmovi su snimljeni sa jednostavnom namerom da se ispriča priča, a stil je tu dosta manje bitan. U neku ruku, svi njegovi filmovi deluju kao doslovno iščitavanje scenarija koji ima status književnog dela. U drugu ruku, sa obiljem likova i pod-zapleta među njima, kao i sa najčešće usporenom radnjom, njegovi filmovi su jednostavno predugački i vape da budu isečeni na format mini-serije.
Za Go For Sisters u potpunosti važe obe tvrdnje. Sayles veoma pazi na to šta će reći (a govori o mnogo toga – od emigracije, preko kriminala, droge, kineske imigracije u Meksiko, socijalne mobilnosti do prijateljstva i emotivnih ožiljaka koji nas obeležavaju), a mnogo manje kako će to reći, pa su potencijalno sočne priče koje mogu otvoriti pod-zaplete ovde samo načete i napuštene. Format filma je oko standardnih 120 minuta, ali mu je tempo usporen, fokusiran čas na razvoj troje glavnih likova, čas na predvidljiv i često tanak zaplet, koji bi se možda još mogao razvući na sezonu bolje kriminalističke serije.

Priča počinje sa Bernice (Hamilton), ogorčenom službenicom za nadzor robijaša na uslovnoj slobodi. Ona je dugo u poslu i za pretpostaviti je da ne postoji izgovor koji ona već nije čula. Jednog dana u njenu kancelariju ulazi Fontayne (Ross), njena nekadašnja najbolja prijateljica koju je život odveo u drugom pravcu, pravcu droge i kriminala. Objašnjenje kako se tako intezivno prijateljstvo prekinulo je generičko i pojaviće se nešto kasnije u filmu, ali njih dve su kao devojke bile toliko bliske i još su ličile jedna na drugu da su mogle proći kao sestre (naslov filma je sleng fraza istog značenja). I posle toliko godina i neviđanja, one i dalje jedna prema drugoj osećaju neku vrstu lojalnosti.

Obe su u problemu, ali je Bernice u većem: njen otuđeni sin Rodney (Belcher) je nestao i upetljao se u kriminalne poslove sa lošim i opasnim društvom. Zato će ona pozvati svoju staru prijateljicu da joj pomogne, pošto je Fontayne upoznata sa “scenom”. Njihovo preliminarno raspitivanje će ih dovesti do saznanja da je Rodney u Meksiku i da je upetljan u šverc imigranata za račun kineskih krijumčara. Njih dve će angažovati penzionisanog detektiva Freddija Suareza (Olmos) kao vodiča kroz komplikovan socijalni i kriminalni pejzaž meksičkih pograničnih gradova. Suarez je malo poseban lik, oteran je u penziju ranije posle nekakvog skandala, a povrh toga ima i ogroman hendikep: skoro je slep. On će se oslanjati na sjajan osećaj i osluškivanje sagovornika, a i vidi se da mu fali akcije.

 

Klasična detektivska noir priča sa primesama “road” filmova će poslužiti kao narativni kostur na koji će se kačiti veće ili manje digresije. Problem sa pričom nije toliko ni to što je spora, a ni to što je već nebrojeno puta ispričana, koliko je problem nedostatak bilo kakvog akcenta. Digresija je puno, najčešće su samo ispostavljene i ne vode nikuda, a u svakom slučaju bi priču mogle učiniti manje običnom. Istina, neke od tih rubnih scena koje bi se mogle proglasiti viškom su sjajne, poput one u kojoj Suarez razgovara sa svojim starim prijateljem (Elizondo) koji ima bar, ili nešto bizarnijeg duhovitog razgovora sa kineskom prodavačicom.

Da stvar bude gora, ni najočitije stvari nisu iskorištene, poput Suarezovog hendikepa. Privatni detektivi sa ovim ili onim hendikepom su sada već standardna pojava u filmovima i upravo ih hendikep čini zanimljivijim likovima. Drugi problem je potpuno nelogična upotreba centralnog negativca kojeg vidimo samo nakratko, i koji nije ni misteriozan i sa kojim zapravo nema pravog obračuna.

Go For Sisters ipak jednu stvar pogađa u centar, a to je studija karaktera i studija prijateljstva između dve žene. U tom aspektu scenario je inventivan, iskren i jak, a glumice imaju težak, ali zahvalan zadatak da odglume takve organske likove. Njihova hemija je savršena, a njihov odnos stalno evoluira. 

 

Druga stvar zbog koje je Go For Sisters dobar film i svakako vredan gledanja je način na koji nam autor prezentira svoje stavove. Sayles je autor sa skoro novinarskim okom, osećajem za atmosferu, kulturu i puls nekog mesta, i to sjajno koristi. Umesto da nam popuje i gura svoje stavove (o sistemu uslovne slobode, o nemogućosti socijalne mobilnosti ili o zatvorskoj romansi, recimo) on nam ih pokazuje na primerima, iz scene u scenu. To ne znači da Sayles ponekad nije direktan i ne obraća nam se kroz likove. Suarez ima veoma sočan “one-liner” u kojem Tijuanu naziva “zabavnim parkom za loše ponašanje”.

Go For Sisters je solidan film, usuđujem se čak reći i dobar, ali nikako nije savršen. Ima problema i sa tempom i sa akcentima i čak je dosta nekoherentan jer skače sa teme na temu. Nije baš najjasnije šta je autorova ideja o čemu se tu radi. Istina, u detaljima je bolji nego u celini, a neki od njih se graniče sa genijalnim. Ko može da pređe preko toga i nađe utehu u delovima, neka obavezno pogleda. Isto važi i za fanove Johna Saylesa, njegovog stila i njegovog stava.

U svakom slučaju, Go For Sisters nam govori i neke pametne stvari do kojih treba doći. Možda je to film za više gledanja, ali ja, iskreno, nemam vremena za to. Ako nište drugo, može da posluži kao primer šta se može uraditi sa skromnim sredstvima i u nezavisnoj produkciji. Pogledajte pa prosudite sami...

The Bachelor Weekend / The Stag

2013.

režija: John Butler

scenario: John Butler, Peter McDonald

uloge: Andrew Scott, Hugh O'Conor, Peter McDonald, Brian Gleeson, Michael Legge, Andrew Bennett, Amy Huberman

Zaista ne znam ima li idiotskijih običaja od momačkih večeri. Ljudi uglavnom nemaju mašte, pa se takvi događaji u principu svode na striptizete i alkohol. Ja sam imao sreće da sam to izbegao, kao što sam imao sreće da mi svadba ne bude preterano elaborirani cirkus sa gomilom rodbine, ortaka koji samo čekaju priliku da se pobiju i užasnom muzikom koju niko ne voli, “ali takav je red”.

Ako postoji nešto gluplje od samih momačkih večeri, onda su to filmovi o momačkim večerima, sa striptizetama, kokainom, alkoholom i nezrelim majmunarijama koje izvode navodno uspešni tridesetogodišnjaci. Imamo The Hangover franšizu i priznajem da sam pun predrasuda prema njoj: nisam pogledao dalje od “trailera” i poprilično sam ubeđen da je sranje. Moja očekivanja od The Bachelor Weekend su zato bila skromna, a jedini razlog zašto sam rešio da mu dam šansu je činjenica da je u pitanju jedan mali irski film.

I nisam se pokajao. Budimo iskreni, nije to nikakvo remek-delo filmske umetnosti, nije čak ni naročito originalan film, već je u pitanju umereno smešna “feel-good” komedijica o muškom prijateljstvu. Ono što me je posebno obradovalo je činjenica da je humor uglavnom sastavljen od politički nekorektnog verbalnog ping-ponga, a dosta manje od gegova, sa povremenim izletima u transfer neprijatnosti.

Dakle, srećni mladoženja je Fionan (O'Conor), pozorišni scenograf uglađenih manira koji pravi modele prostorija za svadbu i dogovara se sa floristom. Njegova buduća predivna žena Ruth (Huberman) nije baš oduševljena što se njen muž preprie sa organizatorkom venčanja koja za njega kaže da je “baš metro”, pa dobija spasonosnu ideju da zaduži kuma Davina (Scott) da organizuje momačku zabavu. To ne mora da bude ništa ekstra-mužjački, ali bi jedan izlet u prirodu sa drugarima od Fionana napravio malo manju seka-persu. A drugari su kompjuteraš Simon (Gleeson), Fionanov brat “mali” Kevin (Legge) i njegov partner “veliki” Kevin (Bennet).

Loša vest je što će s njima ići i Ruthin brat The Machine (scenarista Peter McDonald), opasni party-boy i neandertalska mužjačina sa vrlo neprijatnim homofobičnim smislom za humor, sposoban da u svakom trenutku izjavi nešto neprimereno, i povrh toga žestoki fan U2. Jasno vam je kuda će to ići, kada imate ekipu od bazično pet “Tedova” i jednog “Barneya” na steroidima, da se poslužim metaforom iz netom završenog sitcoma. Biće tu red viceva, red bondinga, red nepristojnih komentara, red homoerotike, red svađa, red ispitivanja prijateljstava, red gegova i red emotivnih trenutaka.

Sve to deluje pomalo tipski, sve do govora na kraju filma u kojem The Machine pokazuje da nije potpuni bilmez nego sasvim pristojan momak i koji se tiče današnje krizne i post-krizne Irske, te nema previše veze sa samim filmom. Međutim, ono što spasava film je njegov ton, jer iako se seksistički i homofobični štosevi ponavljaju, kao i oni otrcani (The Machine naziva ostatak ekipe “hobitima” kroz veći deo filma), sve to deluje iskreno, uverljivo i nenametljivo. Biće tu i par “outlandish” sekvenci, kao što je “the last hooray” kada se ortaci bez odeće jurcaju šumom i izgube se da bi se doterali do farme na kojoj ih čeka rotvajler i seljak sa dvocevkom.

Scenario je neujednačen i predvidljiv, režija očekivana, ali su glumci odlični i sa merom pristupaju svojim likovima koji nisu baš naročito karakterizirani. Sa boljim materijalom ili sa malo više improvizacije bi napravili čudo, ali ni ovako rezultat nije loš. Pozitivno je to što The Machine kao lik nije preuzeo kompletan film, za šta je postojala opasnost kada se pojavio sa “Konichiwa, fucksticks” na opšte zgražavanje ostatka ekipe dosadnjikavih mekušaca.

The Bachelor Weekend je sasvim pristojan, podnošljiv, na momente čak i smešan filmčić o muškom prijateljstvu, lojalnosti i “kameraderiji”. A to je samo po sebi simpatično i svakako bolje od svih Hangovera ovog sveta.

A Touch of Sin / Tian zhu ding

2013.

scenario i režija: Jia Zhangke

uloge: Jiang Wu, Wang Baoqiang, Zhao Tao, Luo Lanshan

Ma šta mi mislili, mi (Evropljani, zapadnjaci, kako god) o Kini ne znamo ništa, ne poznajemo njihove navike, običaje, način života, kulturu... To što ne poznajemo njihove filmove (čast izuzecima, i poznavaocima i filmovima koji su uspeli probiti kulturološku ili kakvu već barijeru), još je i najmanji problem, a i lako je objašnjivo. Naime, Kina je, ma šta nam mediji govorili, i dalje prilično centralizovana diktatura i tamo su državna propaganda i cenzura još uvek sasvim legitimne stvari. Zato nam iz Kine u principu dolaze žanrovski filmovi bez jake kritičke oštrice prema društvu ili jednako nekritički art filmovi koji se bave unutrašnjim svetovima svojih junaka. Ima tu i dobrih stvari, ali ima i bofla.

Angažovani filmovi su, pak, retki. Prvo se suočavaju sa gomilom regula od faze scenarija sve do distribucije. Ako i pređu jedan stepenik, ne znači da će preći i drugi. U to se uverio i možda najprominentniji kineski autor Jia Zhangke. On uspeva da snima angažovane dokumentarne i igrane filmove, čak je i linija koja ih razdvaja zamućena, čak i da pokupi poneku nagradu na eminentnim filmskim festivalima, a da njegovi filmovi nikada ne budu prikazani u matičnoj zemlji. Njegova situacija je usporediva sa situacijom u Jugoslaviji i filmovima Crnog talasa.

 

Pa čak su i njegovi filmovi tematski bliski sa crnotalasnim filmovima, bave se ljudima u svetu koji se menja van njihove kontrole i odnosom države do njih. Njegov najpoznatiji i najpriznatiji film Still Life (2006) se vrti oko tog famoznog napretka koji za sobom ostavlja žrtve sa imenima, prezimenima, životima i sudbinama: dolina velike reke će biti poplavljena zbog izgradnje brane, a ljudi koji tu žive imaju vrlo malo vremena da se presele, ponesu stvari koje mogu i oproste se od onih koje će ostaviti. The World (2004) se bavi ljudima koji rade u tematskom parku koji navodno približava svet Kini. 24 City (2008) ima za temu otpuštanje radnika i rušenje fabrike kako bi na njenom mestu nikao stambeni kompleks. I njegovi raniji filmovi su se bavili tamnom stranom kineske modernizacije, privlačili pažnju strane publike i kritike, a kod kuće bili predmetom kontroverzi.

Pravo je čudo da je A Touch of Sin, njegov najnoviji film, dobio relativnu naklonost kineskih vlasti, iako je do kineskog društva, a posebno do kineske politike i biznisa eksplicitno kritičan. Jedan od razloga može biti relativno novo rukovodstvo u državi i Partiji koje sprovodi svoje čistke i proganja korumpirane stare kadrove, pa je takav vid kritike dobrodošao. A možda razlog leži u tome da je film snimljen po naizgled trivijalnim, ali stvarnim događajima koji su kineskoj javnosti poznate iz medija, pre svega iz “crne hronike”.

 

Film sačinjavaju četiri ovlaš povezane priče smeštene u različite delove Kine, od kojih nijedan ne viđamo često u medijima, ali ni na filmovima. U pitanju su ruralni krajevi, industrijski gradovi i njihovi centri zabave, a ne olimpijski Peking, poslovni Šangaj ili mondenski Hong Kong. Prva priča je smeštena na Sever (vidljivo po klimi), u jedno rudarsko selo. Glavni lik je Dahai (Jiang Wu), ostareli radnik koji se, prvo institucionalno, pa onda i revolucionarno bori protiv nepravedne privatizacije. U tom pohodu on je sam, ostali radnici će se možda šaliti na račun korumpiranog seoskog starešine i bezobrazno bogatog i bahatog lokalnog industrijalca, vlasnika rudnika uglja, ali sami neće učiniti ništa. Dahai će biti izopšten i ismejan nekoliko puta, pa će posegnuti za očajničkom merom: sačmarom.

Druga priča je priča o misterioznom radnom migrantu (Wang Baoqiang) kojeg vidimo i u prologu prve priče kako iz pištolja ubija trojicu drumskih razbojnika. On se vraća u svoj rodni grad na veliku proslavu majčinog rođendana, ali mu se niko ne raduje, do te mere da niko ne želi njegov novac, ni majka, ni žena, ni sin, ni braća. Otkrićemo i zašto, jer lutaličina strast za oružjem nije nimalo slučajna.

Treća priča prati devojku (autorova žena i muza Zhao Tao), recepcionerku u “masažnom salonu” koja se zaljubila u pogrešnog, oženjenog muškarca. Ona će možda istrpeti nasilje od njegove žene, ali ne i od mušterija koje od nje žele seksualne usluge, pa će upotrebiti nož koji joj je dragi slučajno ostavio pre nego što je nastradao u železničkoj nesreći. Četvrta priča je tematski povezana sa prethodnom i prati momka (debitant Luo Lanshan) koji putuje za poslom od nemila do nedraga, od pogona uglednih svetskih kompanija do domaće industrije zabave, ne uspevši nikako da se snađe, da bi na kraju presudio sam sebi.

 

Prve dve priče su relativno koncizne, dok su treća i četvrta prilično nekoherentne i često ispadaju iz ritma i skaču sa lika na lika i sa teme na temu. Njihova snaga i težina leži upravo u simboličkim detaljima koji se, naoko slučajno, a zapravo veoma planski pojavljuju. I u prve dve priče ti simboli igraju zapaženu ulogu. To su najčešće detalji vezani za kineska uverenja, bilo stara (budistički hramovi, scena sa puštanjem akvarijumskih riba u reku), bilo komunistička (Maove statue, vojne i službeničke uniforme koje sada nose prostitutke). Treću grupu simbola čine moderni statusni simboli kapitalističkog doba, automobili, telefoni, avioni i ostali kapitalističko-konzumeristički šareniš. To nam govori o modernoj Kini gde je za novac dozvoljeno raditi gotovo sve, gde represiju ne mora da vrši centralna vlast, već je dovoljno nekoliko voljnih baraba. Sve četiri priče se završavaju sa nasiljem, što je znakovito.

Iskreno, nisam uspeo da pohvatam sve reference vezane za kinesku geografiju, akcente, dijalekte, ekonomiju ili kulturu. Isto tako nisam uspeo da vidim gde se priče povezuju na kraju, u epilogu. Uostalom, nisam nekakav poznavalac kineskih prilika, nešto sam uspeo da shvatim iz konteksta, dok bi mi za drugo trebalo “turističko” objašnjnje. Istina je da ništa od toga nije presudno, A Touch of Sin (što je verovatno namerna asocijacija na kung-fu film A Touch of Zen, a treća priča dosta citira pomenuti borilački film) je dobar film.

 

Ovaj film se više obraća emocijama nego razumu, i više se bavi ljudskom patnjom u teškim, ponekad čak neizdrživim i nemogućim uslovima, nego što je to nekakav specifikum samo za kinesko društvo. To, naravno, ne znači da ovo nije jedna vrlo kineska priča.

Iako fotografija čini sve što je moguće da nas u priču usisa, a montaža i režija da nas u priči zadrži, A Touch of Sin ipak pati od nekoherentnosti i nekomunikativnosti sa stranim gledaocem. Možda to ne bi predstavljalo problem za kinesku publiku ili za poznavaoce prilika. Naprosto, ja nisam otkrio ništa novo, ništa što već nisam znao, a film mi je ponovi opšte stvari koje sam pretpostavljao: da napredak i kapitalizam imaju svoju cenu, što ne znači da neki drugi sistemi svoju nisu imali. Najgore od svega je to što nemam pojma koliko sam propustio.

Problem sa A Touch of Sin nije ni tema, nisu ni priče ponaosob, nego njihove poveznice, struktura. Osim što sve sadrže nasumične eksplozije nasilja ili se sa nasiljem završavaju, među njima nema ni logičkih ni filmskih poveznica. Bilo koju od njih je moguće zameniti sa nekom drugom, možda čak iz iste “crne hronika”.

Stage Fright

2014.

scenario i režija: Jerome Sable

stihovi: Jerome Sable, Eli Batalion

uloge: Allie MacDonald, Douglas Smith, Meat Loaf, Kent Nolan, Brandon Uranowitz, Minnie Driver

Mešanje žanrova je zeznuta stvar, neki žanrovi idu zajedno, a neki ne... Horor, komedija i broadwayski mjuzikl nisu nova kombinacija, bilo je već takvih filmova. Phantom of The Paradise i Rocky Horror Picture Show su apsolutno legendarni filmovi, nešto najbolje što je u tom domenu napravljeno. Silni drugi filmovi na taj kalup, bilo da su bezočne kopije ili samo neuspeli pokušaji, prosto isparavaju iz sećanja čim izađemo iz dvorane ili ugasimo video. Ipak, svi volimo da se zezamo, pa je zato sve podložno parodiji, ali i sa tim treba biti više nego oprezan. Parodija je bilo mnogo i još uvek ih je i nisu sve dobre.

Stage Fright nije naročito dobra parodija, ali nije ni loša. U principu, to je jedan sasvim običan trash film snimljen direktno za VOD platformu, gde očekuje skromnu, ali nezanemarivu zaradu samo na osnovu toga što jeste: klasičan trash koji se besomučno sprda sa žanrovskim konvencijama mjuzikla i pritom se oslanja na reference drugih horora, sa ili bez muzike. Ko traži, tu će naći gomilu, recimo, De Palme, od pomenutog Phantom of The Paradise do Carrie pred kraj filma, ali i Friday The 13th i Hellraiser, pa čak i neki nagoveštaj Daria Argenta.

Naslov može da zavara, ovaj film, logično, nema nikakve veze sa poznatim istoimenim Hitchcockovim trilerom iz 1950. godine, iako sigurno nije slučajno izabran. Možda je u pitanju asocijacija na “who done it” tretman, a možda prosto privlačenje pažnje. U svakom slučaju, trema ima malo veze sa radnjom filma i pojavljuje se kao karakterna osobina jednog veoma sporednog lika.

Film počinje grandiozno, na premijeri mjuzikla “Haunted in the Opera” Igra reči je očita asocijacija na poznati mjuzikl, dakle namerna i svakako neuspela. Posle salvi aplauza i dobrih kritika, glavna glumica (Driver) odlazi u svoju garderobu, gde je iznenadi napadač pod maskom fantoma i brutalno je ubije. Istovremeno, njena kćerka sanja o svetlima pozornice i peva pred praznom dvoranom. Slične paralelne montaže će se pojavljivati manje ili više konstantno u filmu.

Deset godina kasnije, kćerka Camilla (MacDonald) je već formirana devojka koja živi svoj, hm, “dickensovski” život. Ona radi u kuhinji letnjeg kampa na temu mjuzikla zajedno sa svojim bratom (Smith) i još uvek sanja o svetlostima pozornice i broadwayskoj slavi. Kamp vodi njihov očuh (Meat Loaf), nekada slavni muzički producent, a sada samo senka od čoveka (kakva ironija: reći to za debelu mešinu kakva je Meat Loaf). Camilla će dobiti svoju šansu i dobiti ulogu u predstavi, gle čuda, baš “Haunted in The Opera” koja se sprema u kampu te godine. Na svom putu od kuhinje do dasaka, Camilla će naleteti na istinu o porodičnoj tragediji, nelojalnu konkurenciju, predrasude, ali i maskiranog serijskog ubicu. Da, kampom hara maskirani serijski ubica, ali barem su njegova ubistva kreativna.

Jasno vam je kako će se priča odvijati, kao što vam je bilo jasno kako je za priča i postavljena. Imamo tipičnu pepeljugu, njenog nezainteresovanog brata i ljigavog očuha, imamo ljubomorne ćurke, alternativke raznih vrsta, pešovane i šmokljane, a tu je i sablasni domar koji izgleda kao stvoren za ubicu. I naravno gomilu bljutave muzike, konceptualnu postavku predstave, kao i nešto vrlo prizemnog humora u stihu ili u prozi. Ljigavost muzike je prekinuta samo “hard & heavy” numerama koje prate ubičin krvavi, ali prilično kreativni pohod.

Tu uglavnom nema glume, samo pevanja i glumatanja. Meat Loaf je u redu kao “washed-up” producent, Minnie Driver ima samo nekoliko malih scena na početku i na kraju filma, pa je njeno ostvarenje teško oceniti (možda je korektno prava reč, za više od toga nema mesta). Na kraju krajeva, ovo je ipak klinački šou.

Parodije rade svoj posao ako publika deli stav sa autorom kada je u pitanju tema. Stage Fright je nije katastrofalno loša parodija, ali je daleko od dobre, a posebno je daleko od nečeg originalnog i neviđenog. Sve u svemu, sasvim OK kao laka, prolazna, nepamtljiva zabava,

The Spirit of '45

scenario i režija: Ken Loach

Kena Loacha ne treba posebno predstavljati. Reč je o osebujnom filmskom autoru koji ne skriva svoj levičarski stav, ali se teme hvata na različite načine. Neki njegovi filmovi su skoro žanrovski, neki su direktni na rubu pamfleta, a neki su na prvi pogled veseli, ali svejedno imaju jak socijalni i politički kontekst.

Uz autora sa izraženim političkim stavom gotovo prirodno idu dokumentarni filmovi. Prosto, forma dokumentarnog filma je pogodnija za direktno propagiranje stavova. Zato čudi da je Loach snimio relativno malo dokumentaraca, nekoliko za televiziju, nekoliko kratkih i po nekoliko igranih scena za dva McLibel filma (1998, 2005). Pored njih je do sada snimio samo dva, Which Side Are You On? (1985) o štrajku rudara i The Flickering Flame (1998) o štrajku lučkih radnika. Oba štrajka su u svoje vreme bili urgentna, goruća pitanja.

The Spirit of '45 ima dosta širi raspon (od kraja Drugog svetskog rata do “thatcherizma”), ali njegov ton je takav kao da se radi o nečemu veoma hitnom i ujedno služi kao poziv masama i njihovoj potencijalnoj eliti da dignu glas protiv bezosećajnog kapitalizma. Sama naslovna sintagma se odnosi na neku vrstu novog društvenog ugovora koju je dugovečni laburistički premijer Clement Attlee (1945-1961) ponudio britanskim građanima i koji bi se današnjim rečnikom može nazvati modernom socijalnom državom. To je podrazumevalo temeljnu obnovu ratom razrušene zemlje i vraćanje dostojanstva hrabrom, napaćenom narodu, podizanje industrije, neprofitnu stanogradnju, nacionalizaciju rudnih bogatstava i sistema javnog prevoza i uvođenje zdravstvene i socijalne zaštite.

Bilo bi prejednostavno reći: “bilo je lepo dok je trajalo”, jer potreba za ljudskim dostojanstvom još uvek postoji i uvek će postojati. Loach kroz odabir svojih sagovornika poziva i političare i građane da se okanu starih mantri, izvade čepove iz ušiju i dobro otvore oči, jer se današnji model kapitalizma potrošio i neka vrsta “restarta” bi bila potrebna, a “duh 45-te” je ideja barem jednako dobra kao i svaka druga.

Naravno, Loach ne skriva da je njegov film pristrasa i zbog toga možda pokazuje nerazumevanje ili nedostatak želje za razumevanjem kontra-argumenata. Prvo, “keynesijanizam” je možda ispravna, ali je ipak ekonomska dogma kao i svaka druga koja prolazi kroz različite faze popularnosti. Drugo, “keynesianizam” je uvezen sa istog mesta odakle je uvezen i neoliberalizam, iz Amerike. A Amerika je, kao definitivni i najmanje oštećeni pobedik Drugog svetskog rata, diktirala svoje ekonomske i druge uslove savezničkim zemljama koje je valjalo obnoviti. Ti ekonomski uslovi su nastavljali tradiciju američkog New Deala, bazirali su se na državnoj i privatnoj potrošnji i investicijama u obnovu i izgradnju industrije i infrastrukture.

Moj treći argument je možda malo ciničan, kapitalizam je tada imao alternativu u vidu komunizma, manje ili više dogmatskog, pa je morao da pokazuje ljudsko lice. Kako više nema komunizma, kapitalizam ne oseća potrebu za ljudskošću. Skandinavski primer je pre izuzetak, a ni skandinavska socijalna država nije moćna kao nekada, mada narod od nje ne odustaje. Četvrti i poslednji argument je prost: svaki sistem je efikasan do neke određene tačke u razvoju, a britanska socijalna država u “duhu 45-te” je tu tačku dosegla negde 70-ih. Margaret Thatcher nije došla na vlast pučem revolucijom, pa čak ni marketinškim obmanama i trikovima, sprovodila je ono što je obećala i bivala je iznova i iznova birana. Od njene privredne dogme se nisu odlepili ni laburisti u doba Tonija Blaira, ali su makar podigli socijalna davanja. Ne zaboravimo da su u pitanju bile poprilično svilene 90-te godine...

Iako dokumentarni filmovi pretenduju da budu smatrani istinitim, to ne mora nužno značiti da nam oni govore istinu, celu istinu i ništa osim istine. Cela istina je tu naročito nemoguća kategorija. Ko ih gleda sa kritičkim odmakom, moći će da ceni šta je u njima valjano. U slučaju The Spirit of '45 je to predivan umetnički postupak koji se zasniva na kombinaciji crno-bele fotografije i arhivskih snimaka i izboru stručnih i sasvim običnih sagovornika koji će vas ganuti svojom pričom. U pitanju je film koji svoju ideju komunicira jasno, nedvosmisleno i svim raspoloživim sredstvima. Red je da probamo nešto novo ili makar nešto staro, jer ovako dalje ne ide.

Ida

2013.

režija: Pawel Pawlikowski

scenario: Pawel Pawlikowski, Rebecca Lenkiewicz

uloge: Agata Trzebuchowska, Agata Kulesza, Dawid Ogrodnik

Mislim da ne postoji zemlja sa mučnijom istorijom od Poljske. U poslednjih 500 godina Poljsku su međusobom delili stranci, nameštali svoje pulene za kraljeve, osvajali zemlju i proganjali ljude. Poljaci su se raselili po svetu, a oni koji su ostali u zemlji su tokom prošlog veka trpeli ne samo siromaštvo, nego i okupaciju za okupacijom. Poljsku su zajedničkim snagama okupirali nacisti i Sovjeti i ta zemlja je podnela najveću žrtvu tokom Drugog svetskog rata. A ni posleratni period nije baš bio blistav, obeležen čistkama, diktaturom, nasilnim i neuspešnim protestima. Poljaci su svoje nedaće hrabro trpeli, zato im ni ovaj post-moderni kapitalizam ne pada teško...

Pawel Pawlikowski je upravo jedan od onih izdanaka poljske emigracije. Kao mladić je došao u Veliku Britaniju, gde je i napravio karijeru, prvo u sferi dokumentarnog, pa kasnije igranog filma. Iz dokumentarne faze gledaocima sa naših prostora će biti posebno interesentan film Serbian Epics (1992) koji se bavi ratom u Bosni na atipičan, antropološki način. Kasniji igrani filmovi su često bile koprodukcije, a teme su varirale od imigrantskih do identitetskih. Veliku pažnju je privukao na sebe sa My Summer of Love (2004), klasičnom pričom o odrastanju koja deluje umetnički, ali ne upada u umetničarenje i preserans. Usledila je pauza, pa prilično žanrovska neo-noir misterija The Woman in The Fifth (2011). Pawlikowski do Ide nije snimao u svojoj zemlji.

 

Sa Idom nastavlja moćnu tradiciju ozbiljnog poljskog filma iz 60-ih godina. Pomislite na Wajdu i na ranog Polanskog. Onda im dodajte začine globalnih umetnika poput Dreyera, Bressona i Bergmana. Naći ćete i nešto socijale od Kieszlowskog i samo natruhe Wendersovog motiva ceste. Smeštena u 60-te, snimljena u crno-beloj tehnici i uskom formatu 4:3, Ida zaista deluje kao da je i snimana u tom vremenu i prostoru. Iako je veoma definisana stilom, Ida nije samo puka stilska vežba niti besomučno citiranje filmskih uzora. Ida je film prelep u svojoj minimalnosti, u svojim načešće statičnim kadrovima u kojima aktere drži nisko u kadru, sa puno praznog prostora iznad njih, ali prava snaga filma leži u priči. Ona je ujedno i komorna i širokog prostornog zamaha, i specifično poljska i univerzalno ljudska.

Centralni lik nam se pojavljuje kao Ana (Trzebuchowska), osamnaestogodišnja devojka koja je odrasla kao siroče u samostanu i sprema se da se zaredi. Od časne majke saznaje da ima živu tetku koja do tog trenutka nije bila voljna za komunikaciju, ali da Ana mora da joj se javi i raskrsti sa svetovnim životom pre nego što se posveti Bogu. Ana odlazi u Lodz i kuca na vrata na zadanoj adresi.

Vrata joj otvara Wanda (Kulesza), u finom kućnom ogrtaču i sa cigaretom u ruci, dok se njen poslednji “slučajni partner” oblači da izađe. Već u prvih nekoliko minuta Wanda pomalo ležernim, a pomalo i ciničnim tonom Ani otkrije jednu popriličnu tajnu. Naime, ona nije nikakva Ana, nego je rođena kao Ida, i nije katolkinja, nego jevrejka, i njeni roditelji su ubijeni tokom rata zajedno sa još jednim dečakom koji joj nije brat. 

 

Dve žene suprotnih karaktera se upute zajedno da otkriju gde im je familija zakopana, što će biti i narativna okosnica filma. Međutim, ona pokriva samo jedan mali deo, pa će više pažnje biti posvećeno studiji karaktera dve heroine i sukobima njihovih svetonazora, te poljskim (i jevrejskim) lutanjima od nemila do nedraga, od nacističke do staljinističke okupacije, sa sve neumrlim duhom katolicizma i seljačkog oportunizma.

Obe žene su lepotice, ali njihova lepota je različita. Ida zrači naivnošću i svet gleda širom otvorenih očiju jer ga, valjda, po prvi put vidi. Wanda je ocvala, cinična, razočarana i autodestruktivna, ali svejedno zrači strašnim integritetom. Njena pozadina ne može biti suprotnija od Idine, ona je prvo bila hrabri borac Pokreta Otpora, pa zatim vernik Partije i državni tužilac u montiranim procesima protiv “neprijatelja naroda”, da bi se temeljno razočarala u ljude i većinu vremena provodila u napijanju, pušenju skupih cigareta i slučajnom spetljavanju sa slučajnim ljudima. Obema je stalo do one druge, ali one žive u različitim svetovima i nikada se neće razumeti.

Ida nam možda daje perspektivu i tera nas da se s njom saosećamo, ali Wanda je svakako najupadljiviji lik filma. Pawlikowski je u nekim intervjuima pomenuo da je Wandin lik skrojio prema ženi jednog svog profesora koja se isto tako razočarala u Partiju nakon što je učestvovala u prljavim političkim procesima. Cinik nije ništa drugo nego razočarani idealista.

 

Sa druge strane, da Ida ne bi postala sporedni lik u sopstvenom filmu, Pawlikowski ubacuje putujućeg jazz saksofonistu (Ogrodnik) i to donosi puno prednosti. Prvo, otvara se nimalo naivna filozofska i ljubavna priča između njih dvoje koja ispituje granice svetovnog i duhovnog. Zatim, seče se gusta, mračna atmosfera oko potrage za istinom i sukoba između dve centralne ličnosti. I na kraju, film nam poklanja sjajan i skladan soundtrack koji nije samo dekoracija u filmu, nego ima i ulogu da prikaže težnje Poljaka za stvarima koje su njima retke, a na Zapadu su potpuno normalne, poput trenutaka bezbrižne, ali kvalitetne zabave.

Ida će nam baciti malo svetla na Poljsku kao zemlju patnje i trauma koje i posle 70 godina isplivavaju na površinu. Kako su se Poljaci poneli prema svojim jevrejskim susedima za vreme rata? Jesu li ih štitili ili su ih izdali, ili pomalo od oba? Kako su se Jevreji snalazili da bi preživeli ta teška vremena? U Poljskoj je i dan-danas uobičajeno da neko otkrije svoje jevrejsko poreklo koje mu ranije nije bilo poznato i o kojem se neko vreme nije znalo ništa. Sa druge strane setite se paradoksa da u Poljskoj postoje neo-nacisti i setite se priče o jednom od njih koji je otkrio da je Jevrejin i postao Hasid.

Neki drugi, tipskiji filmovi bi od otkrića na kraju potrage napravili poentu, poruku, pouku, pa čak i pamflet i nije im za zameriti. Pawlikowski pametno tempira to otkriće na 70% filma i ostavlja ga nedorečenim po pitanju motiva ubice koji može biti i mržnja i ratno profiterstvo, ali i najsitniji, jajarski oportunizam. I to nije kraj puta, barem ne za Idu. Dok je tragala za istinom o svojoj familiji i njihovoj sudbini, Ida je istovremeno bila u potrazi za samom sobom. I zato je Ida pravo remek-delo filmske umetnosti. Sa svojih 75 minuta, ovaj precizni i kompaktni film ocrtava genijalnost nekog književnog klasika.

Blue Ruin

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Jeremy Saulnier

uloge: Macon Blair, Amy Hargreaves, Devin Ratray, Kevin Kolack, Eve Plumb, David W. Thompson, Brent Wezner, Stacy Rock, Sidne Anderson

Na prvi pogled se čini da se filmovi poput Blue Ruin pojavljuju relativno često u poslednje vreme, te da su tema i “setting” arhetipski. Tema je dugotrajna, lančana krvna osveta u familijarnim svađama (nešto što percipiramo kao tipično za polu-plemenska društva je sasvim uobičajena pojava u Americi). Okruženje je, očekivano, “backwoods”, primitivna ruralna zabit.

Pa ipak Blue Ruin je poprilično jedinstven film, snimljen sa veoma skromnim budžetom uz pomoć kickstartera, nagrađen na festivalima (nagrada FIPRESCI u Cannesu prošle godine je najzvučnija od njih) i hvaljen od strane renomirane filmske kritike. U pitanju je drugi film Jeremija Saulniera, nakon horor-komedije Murder Party (2007), te njegova druga saradnja sa njegovim školskim drugom, relativno nepoznatim glumcem, ovde sjajnim Maconom Blairom. Jeremy Saulnier je inače poznatiji kao direktor fotografije u filmovima nešto poznatijeg indie reditelja Matthewa Portfielda, a tu poziciju je zadržao i u Blue Ruin. Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, film je maestralno snimljen, kadrovi su savršeno odmereni, neopterećeni nepotrebnim detaljima, neki bi rekli čak praznjikavi. Idealna fotografija je dopunjena sjajnim izborom muzike i na momente preglasnom tonskom shemom ambijentalnih zvukova.

 

Ono što je u filmu posebno je protagonist Dwight (Blair), čovek koji nije ni izraziti pravednik visokih principa, ni akcioni heroj koji je došao da šutira dupeta i žvaće žvake (a nestalo mu je žvake), ni sasvim običan čovek koji je odjednom poludeo i krenuo na osvetnički pohod. Dwight je čovek sa opsesijom, potpuno sebičnom, planom koji je zacrtao i kojeg se drži, ma koliko ništa dobro od toga ne može ispasti. On je povučen, asocijalan, rešen, na momente iznenađujuće vešt i snalažljiv, na momente iznenađujuće zbunjen. On je ubica-amater, ne ludak ili idiot. On se menja i evoluira, a opet ostaje isti. Relativna zamerka je da ostali likovi nikada ne izlaze iz dvodimenzionalnih okvira, ali to je manje važno. Takvi kakvi su, imaju svoju funkciju u priči, a koliko ih Dwight poznaje, toliko ih poznajemo i mi.

Dwighta prvi put vidimo kao beskućnika neuredne kose i duge brade koji provaljuje u nečiji dom da bi se istuširao, pa beži u panici kada se domaćini vrate ranije nego što ih je očekivao. Hrani se i oblači iz kontejnera, skuplja ambalažu, prodaje, a novac čuva u automobilu (naslovni plavi krš) u kojem živi. Možemo pretpostaviti da, kao i većina beskućnika, nije rođen na ulici, nego ga je život na neki način izneverio. Taj uvod prolazi i kao studija karaktera, i kao uvod studiju beskućništva, ali mi o Dwightovoj pozadini do tada vrlo malo znamo.

Sve se menja kada ga prijateljski nastrojena policajka obaveštava da će ubica njegovih roditelja biti pušten na uslovnu slobodu. Dwight više nije benigni gubitnik, on postaje čovek usmeren na osvetu koji ne preza ni od čega, koji će ukrasti novi akumulator i pištolj iz tuđeg automobila, koji će pratiti i sačekati svoju lovinu. To prvo ubistvo je nevešto i prljavo, i jasno je da se Dwight ravnao impulsima i nije baš sve temeljno isplanirao. Nema pojma šta će i kako će posle, a usput izgubi i ključ od svog auta i jedva uspe da se izvuče iz neugodne situacije. Jasno je da je neiskusan, da nije ubijao ranije.

 

Dok uspe da stigne do svoje sestre Sam (Hargreaves), Dwight više ne izgleda kao beskućnik nego kao zbunjeni preplašeni sredovečni čovek obučen u dosadnu odeću. I tu malo više saznajemo o tome kome se Dwight zapravo osvetio, da je u pitanju tipična “hillbilly” kriminalna familija koja će pre sama terati osvetu nego što će pozvati policiju. Dwight zna da mora da pobije celu familiju, jer u suprotnom njegovi bližnji nisu sigurni. Zato će se obratiti na pomoć jedinom prijatelju na koga može da računa, bivšem vojniku po imenu Ben (Ratray), sada usamljeniku sa pozamašnom kolekcijom oružja. Dwight će se potruditi da ga ne uvuče preduboko u svoj sukob, ali ponekad je to neizbežno...

Neverovatno je koliko često Blue Ruin menja svoj ton, a istovremeno ostaje fluidan. Počinje kao socijalna i psihološka studija, prelazi u triler osvete sa akcijskim scenama koje se pojavljuju retko, ali su zato napete i prljave. Celi pod-zaplet u kojem Dwight pokušava da se oslobodi strele u nozi kritičari nazivaju crnohumornim, valjda zato što su navikli na to da akcioni heroj sav izrešetan otrči do sigurnog skrovišta. Meni u Blue Ruin nema mesta za humor, čak i jedna Benova rečenica koja bi negde drugde sjajno funkcionirala kao one-liner (“That's what bullets do”), ovde je samo brutalno realna. Na veoma suptilan način Blue Ruin prema kraju postaje i ostaje komentar današnje Amerike, agresivne, pune oružja, željne krvi i osvete.

 

Samo obratite pažnju na to koliko je oružja u filmu i kakvog sve tu oružja ima. Obratite pažnju da većina likova verovatno zna napamet specifikacije svih desetak pušaka koje poseduje. Da pored vatrenog oružja seva i hladno, ovakvi i onakvi noževi, pa čak i samostrel. Blue Ruin slika onu Ameriku XXI stoleća o kojoj povremeno slušamo u vestima, Ameriku u kojoj su pucnjave po školama, bioskopskim sala i ulicama redovna pojava. Onu Ameriku u kojoj je ubijanje i industrija i familijarni zanat. Onu Ameriku iz koje je najuren Piers Morgan kada je ukazao na to da je sa toliko oružja Sandy Hook više pravilo nego izolirani incident.

Dwightova sestra Sam će u filmu biti jedini glas razuma. Njena replika “Oprostila bih ti da si lud, ali nisi. Ti si samo slab.” pogađa u centar. Osveta i agresija su znak slabosti. I to one slabosti koja se sama sobom hrani i reciklira. Pa ipak Blue Ruin nije neka “new age” nenasilna hippie mantra o praštanju i nenasilju. Nasilje u filmu je gadno, ali napeto. I u nasilnom okruženju neizbežno.

The Monuments Men

 

2014.

režija: George Clooney

scenario: George Clooney, Grant Heslov (po knjizi Roberta M. Edsela i Breta Wittera)

uloge: George Clooney, Bill Murray, Matt Damon, John Goodman, Bob Balaban, Jean Dujardin, Hugh Bonneville, Dimitri Leonidas, Cate Blanchett

Na papiru sve izgleda sjajno, za Oscara ili makar za neke nominacije, pa šta nam Bog da. Tu je George Clooney kao alfa i omega, bog i batina, sve i svja, a njega svi vole. Kritika ga obožava, muški deo publike bi rado popio pivo s njim jer deluje kao drugarčina, a ženski deo publike se na njega loži. Čak i kada se kurči neprimereno za glumca koji se proslavio pod relativno stare dane, pa uhvati da producira i režira, svi na to gledaju blagonaklono. Istina, kao producent često bira intrigantne teme, a kada režira dosta često je tu neki ozbiljni asistent da mu pomogne. Reklo bi se da Clooney ne može da omane.

U to smo još sigurniji kada pogledamo all-star postavu prekaljenih veterana i nešto mlađih, ali svejedno vrhunski poznatih i popularnih glumaca. Tu je pouzdani i uglađeni Matt Damon, tu je oscarovka Cate Blanchett, stari, ali nipošto zarđali Bill Murray i Bob Balaban, tu je genijalni John Goodman, tu je britanska TV zvezda Hugh Bonneville, ali i posvuduša Jean Dujardin za malo šmeka kontinentalne Evrope.

 

Jasno je da je The Monuments Man sniman sa namerom da juriša na nagrade. A onda su počeli da se pale bullshit alarmi. Traileri su popljuvani, a premijera je premeštena sa Božića na februar, navodno zbog postprodukcije. Kada se film konačno pojavio, kritika je imala mlake reakcije, što je u slučaju studijskog filma siguran znak za prilično sranje. Kritika bi verovatno bila i oštrija da u pitanju nije Clooney, ali ja barem ne moram da ga štedim. Ispostavlja se da od istinite priče nema ni govora, osim činjenice da se Drugi svetski rat stvarno dogodio i da je u okviru američke vojske postojalo odeljenje koje se bavilo čuvanjem i traženjem ukradenih umetnina.

Osnovni problem je ipak sa tonom filma. Clooney nije imao pojma šta bi on hteo da The Monuments Men bude, pa je na momente inspirativna (da ne kažem patetična) i politički korektna ratna melodrama (gde je žena zamenjena sa zemljom i kulturnom baštinom), na momente pokušava da dostigne standarde klasične lagane ratne komedije (pobogu, pa glavni likovi u svojim avanturama nisu zveknuli nijednog Švabu), na momente pokušava da napravi “caper” a la Ocean's serijal, a ponekad bi da bude Tarantino i snimi Inglorious Basterds. Možda jedan film može biti sve to (mada iskreno sumnjam), ali svakako ne može biti sve to odjednom. Da je Clooney bio hrabriji, pa odjebao celu politički korektnu i na momente otupljujuće pojednostavljenu “ex cathedra” varijantu i posvetio se komediji, The Monuments Men bi bila mega-cool zajebancija koju niko ne bi shvatao ozbiljno. Jednostavno zabavan film.

 

Rekao sam već da je odeljenje za izgubljene umetnine postojalo. Zašto i ne bi? Mislim, neki su se momci aktivno borili na frontu, neki su žuljali bulju u pristaništu u Newarku, a neki su tražili i spasavali umetnine od krađe ili uništenja. Verovatno to odeljenje nije bilo veliko, ali svesti ga na osmoricu ljudi, a period njegovog postojanja sa dvadesetak godina na nešto manje od godinu dana je blasfemično. Ali hajdemo dozvoliti autorsku slobodu.

Problem je pre svega u likovima. Clooney se drži svoje uloge iz Ocean's serijala, pokušava da bude duhovit i autoritativan, pravi vođa tima. Damon opet igra ulogu nekog njegovog specijaliste, sada je kustos Metropolitan muzeja. Dujardin je veseli, hedonistički nastrojeni Francuz, Bonneville pijani Englez, a Leonidas napaćeni jevrejski imigrant. Ostaje još ostareli nostalgični Bill Murray, nesigurni starčić Balaban i trapavi debeljko Goodman. Obavezni dodatak u novijim WW2 filmovima je i arogantna Francuskinja iz njihovog pokreta otpora, tvrdih stavova, oštrog jezika, sa pljugom u ustima. Cate Blanchett igra svoju ulogu kao da je dolazila na snimanja u pauzama između rada na Blue Jasmine – dovoljno uverljivo, ali na autopilotu. Ostali ni za milimetar ne odstupaju od svojih zona ugodnosti.

 

O priči ne treba trošiti reči, formulična je. Prvo Clooney dobije odobrenje od predsednika Roosevelta da oformi odeljenje i u prvih 15 minuta skupi i istrenira ekipu. Damona pošalje na špijunski zadatak da sazna šta može o umetninama koje su ukradene iz Pariza i u tome on mora da se nadjebava sa Cate Blanchett koja se plaši da će Ameri drpiti francuske umetnine za sebe. Ostali su podeljeni na parove i poslati po Francuskoj i Belgiji u potrazi za specifičnim komadima. Istini za volju, priča se pred kraj konvergira u jednom improvizovanom skladištu, gde će hrabri Ameri zajebati grabljive Ruse, ali ne pre nego što dvojica iz ekipe poginu. Akcije skoro da i nema, smenjuju se pokušaji humora (ponekad čak i povuci-potegni uspešni) sa scenama sa dramskim nabojem i Clooneyevim dosadnim i simplificiranim predavanjima iz off-a.

The Monuments Men je školski primer šta se dogodi kada su ambicije veće od realnih dostignuća autora. Kako autori Clooney i Heslov nisu seli i dobro proučili materijal, pa videli šta će s njim, potežu za svim mogućim generičkim trikovima i propadaju. Kao ratni film, The Monuments Men je promašen, rat je samo kulisa, a likovi kao da su izrezani od kartona. Kao komedija nije dovoljno smešan i ne drži tempo, jer nije neobično da se komična scena okonča dramatično ili da slučaj bude obratan. Ni kao drama ne deluje ni izbliza dovoljno iskreno da bi inteligentniji gledalac bio ganut. Pa opet, The Monuments Men nije ni potpuno smeće, može se pogledati, lako je pratljiv, nezahtevan i verovatno moralno ispravan. I, nažalost, potpuno nepamtljiv.

Bad Johnson

2014.

režija: Huck Botko

scenario: Jeff Tetreault

uloge: Cam Gigandet, Nick Thune, Kevin Miller, Katherine Cunningham, Jamie Chung

Pretpostavka da muški polni organ ima svoju svest i svoje prioritete nije nimalo nova. Body Count je to na najbolji mogući način pretočio u pesmu Evil Dick, jednu pošalicu u kojoj muškarac ne može da se odbrani od uticaja koji na njega vrši njegov vršnjak. A kada već ima svest, možemo samo zamisliti šta je naš majmun u stanu da uradi kada bi imao i svoje telo...

Nešto ranije smo imali film Bad Milo koji je, i pored kretenske premise da nekakav monstrum živi u nečijem dupetu, potpuno uspeo kao metafora za stres modernog života. U najboljem slučaju, Bad Johnson bi bio nekakav komentar da preteranu seksualizaciju kojoj smo svedoci danas. Ali to nije. To je jedna repetitivna, nimalo smešna vulgarna seksualna komedija (90 minuta šala o kurčevima), sa vrlo sumnjivom moralnom porukom (bajkoviti tip monogamije), debilnim scenariom, kretenskom režijom i očajnom glumom.

Naš protagonista je Rich Johnson (kapirate, Johnson, ha ha), a igra ga antipatički Cam Gigandet, navodno glumac u usponu, ali čiji dosadašnji casting nema nijednu poštenu referencu, nego sranja poput Twilighta i ćoravih komedija. Rich je popriličan kreten i ljigavac (iako u IMDB opisu stoji simpatični ženskaroš) koji u prvoj urnebesno ne-smešnoj sceni kara sestru svoje devojke. U prvih 15 minuta nakon uvodnog zapleta koji je preglup da bih trošio reči on uspeva da prevari još jednu devojku (Chung) i to sa starijom poslovnom ženom kojoj je čuknuo auto na parkingu. Jasno nam je, bilmez jednostavno ne zna da ga drži u gaćama, čak ima i web page posvećen sebi na kojem bivše devojke i bivši prijatelji kojima je jebao mater (bukvalno) pričaju o lošim iskustvima sa njim.

Pravi zaplet počinje kada Rich poželi da ga njegov veseljko ostavi na miru, a sutradan se probudi bez istog. Ali ne samo da je nestao, on je dobio ljudski oblik (Thune) i sposoban je da još više stvara nevolje u Richovom životu i životu svih njemu bliskih, od divljih žurki i orgija, preko naručivanja kurvi i odlazaka na striptiz do trošenja enormne količine novca. Posle nekog vremena Rich će svog đoku isterati iz kuće i prihvatiti sudbinu da će ostatak života pišati na dupe.

Priliku da se promeni i popravi kao čovek dobija kada ga Lindsay (Cunningham) angažuje kao ličnog trenera, i što se više zaljubljuje u nju, to moć njegovog penisa opada. A film tek tu postaje apsurdan i glup, pravi poligon za glupe šale. Kao da antropomorfna kita nije uopšte apsurdna sama po sebi...

Zapravo, Bad Johnson bi bolje prošao kao nekakav skeč u nekakvom Movie 43, jer humorističnog materijala, ma kako jadni standardi bili, za ceo film nema, pa se fore ponavljaju. Da, shvatili smo, njegov stojko je monstrum i pritom veoma manipulativan i beskrupulozan, ali na Richu ja da ga obuzda, a i obavezni šonjavi prijatelj (Miller) mu to savetuje još na početku filma. I da, shvatili smo da je prava, nesebična ljubav put u ljudskost. Ono što u celoj priči smeta je to da se Rich u suštini vrlo malo menja, da je i dalje guzica, a film traži da saosećamo s njim, dok je istovremeno predmet sprdnje i jeftinih viceva, a devojke koje na svojim avanturama povredio ostaju samo taksativno navedene, kao nekakve recke na zidu.

Transfer neprijatnosti, povremeni rasizam, seksizam i homofobiju na stranu, zapanjujuće je to koliko je Bad Johnson zapravo ziheraški film. Tu nema ni preterano mnogo seksa, niti rizika bilo koje vrste, sve je poprilično “straight” i “mainstream”. Sama priča, apsurdno-glupava kakva je, mogla se obraditi na mnogo bolje načine. Na pamet mi pada nekakav South Park pristup, gde bi se održao transfer neprijatnosti i ogavni seksualni humor, ali bi se dao i nekakav komentar o ljudskoj prirodi. Neki ljudi su jednostavno glupi k'o kurac. Autori ovog filma isto tako, pa i ne čudi da je i film takav. Definitivni kandidat za Zlatnu malinu.