Youth / La giovinezza

kritika objavljena na monitor.hr

2015.

scenario i režija: Paolo Sorrentino

uloge: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz, Paul Dano, Jane Fonda, Alex Macqueen, Luna Zimić Mijović, Ed Stoppard, Paloma Faith, Madalina Diana Ghenea

Pre nego što počnete sa čitanjem kritike, otkriću vam nešto: ne postoji objektivna kritika zato što ne postoje objektivni i transparentni kriteriji šta nešto čini dobrim filmom. Opet, kritika ipak nije mlaćenje prazne slame, ljudi koji to pišu su ljudi sa određenim znanjem, iskustvom i integritetom, možda čak i ljudi od autoriteta i treba im verovati da to što rade, rade pošteno i bez računa i zadnjih namera.

 Čemu ovaj uvod? Zato što je novi Sorrentinov film Youth izuzetno pipav za analizu, kritiku, ocenu i procenu, jer kako god da ga se uhvatimo – nije dobro i pošteno. Evo osnovne dileme: može li se on gledati odvojeno ili se mora gledati u određenom kontekstu, odnosno u kontekstu Sorrentinovog prethodnog filma La grande bellezza? Koji je od ta dva pristupa ispravan? Zašto biramo jedan ili drugi. Reći ću odmah da sam Sorrentinov fan i da La grande bellezzu smatram remek-delom, iako mi je potcenjeni This Must Be The Place čak i draži na osobnom (ex-darkerskom) nivou, i da sam žestoko “navijao” da mi se Youth ne samo svidi, nego da bude film koji će me odneti i koji će svakako biti samostalno izdržati test postojanosti. Nisam to dobio (pre svega u smislu samostalnosti i postojanosti filma) i zbog toga sam pomalo razočaran, iako Youth nikako nije loš film.

Eh, samo je neujednačen, rasplinutih ideja, pseudo-pametan, dosta često nespretno napisan (zbog jezičke barijere). Više od svega, deluje kao nastavak La grande bellezze, drugi deo nekakve trilogije ili tetralogije u kojoj će Sorrentino obraditi još neke od filozofskih i “filozofskih” tema (ima razlike!) Tako smo imali lepotu, sada mladost, možemo anticipirati još ljubav ili zdravlje, ali možda se i neka druga tema uvuče. Zanimljivo je primetiti da u oba za sada snimljena filma junaci jure za naslovnim pojmom koji je nedefinisan i eteričan, pa im izmiče.

 Kao što je pisac Jep tragao za velikom lepotom kao smislom, tako sada imamo dva starija gospodina koji tuđu mladost mogu samo gledati, a svoje se sećati. Obojica su kreativci u svojevrsnoj blokadi. Kompozitor i dirigent Fred Ballinger (Caine) je svoju prihvatio i od nje ne odstupa jer su u pitanju lični razlozi, pa se zato upinje da odbije poziv britanske Krune da još jednom diriguje svoju najpoznatiju kompoziciju za prinčev rođendan i za to dobije titulu. Sa druge strane, reditelj Mick Boyle (Keitel) se trudi da svoju po svaku cenu razbije i posle serije loših, tipično staračkih filmova snimi onaj jedan poslednji, testamentarni. Njih dvojica imaju svaki svoj deo zapleta, a povezuje ih i treći. Oni su prijatelji još od mladosti i brak njihove dece, Fredove kćerke Lene (Weisz) i Mickovog sina Juliana (Stoppard) se raspada jer se potonji zaljubio u “najbeznačajniju osobu na svetu” pop-pevačicu Palomu Faith (igra samu sebe, pomalo drveno). Osim ta tri zapleta (uslovno rečeno, pošto većina toga ostaje na nivou razgovora i rasprave), imamo još sijaset likova i manjih zapleta u specifičnom miljeu elitnog spa-resorta u švicarskim Alpima...

Tako imamo Miss Universe (Ghenea) koja je dobila boravak u hotelu u sklopu svoje nagrade. Imamo predebelog, astmatičnog bivšeg fudbalera sa tetovažom Marxa na leđima (asocijacija jasna). Imamo i mladog glumca Jimmyja (Dano) koji pati zbog toga što ga svi pamte po ulozi u robotskom kostimu, a on želi karijeru u art-kinematografiji i zbog toga se priprema za veoma zahtevnu ulogu u nekom nemačkom filmu (“payoff” tu je gotovo genijalan). Imamo i bračni par koji sedi za stolom i ne razgovara, profesionalnog alpinistu, radoznalog klinca, armiju Mickovih scenarista, simpatičnu maserku i još nešto gostiju, posluge, zabavljača i svega onoga što možemo očekivati na takvom mestu.

Sorrentino ostaje veran miljeu oko kojeg se vrti njegova kinematografija. Ne samo da opet imamo nekakvu društvenu elitu, nego su ti likovi zatvoreni u specifičnim “zlatnim kavezima”, što je posledica i njihovog društvenog statusa, ali i njihovog izabranog načina života koji ih praktično gura u paralelni svet. U tom smislu, nema neke drastične razlike između korumpiranog premijera, rock zvezde, pisca-posvuduše i ove dvojice starih kenjaca čiji se skoro svaki razgovor dotiče telesnih izlučevina. Uz milje ide i lokacija i ona je savršeno pogođena i oslikana: to je mesto na kojem bi njih dvojica letovala, taj spoj stare aristokratije, dekadencije i moderno-utilitarnog zdravstvenog štiha, sa sve “ukusnim”, a dozlaboga dosadnim zabavama na terasi. Ne, hotel ovde nije junak kao u The Grand Budapest Hotel Wesa Andersona, niti kao rimske ulice i spomenici u La grande bellezzi, ali je jedan okvir bez koga se ne može.

 Još nešto tipično za Sorrentina su i filmske reference. Iako je film posvećen ove godine preminulom Francescu Rosiju, Youth se, kao i La grande bellezza, jako vezuje na Fellinija. Prethodnik se u nekoliko ključnih tačaka nadovezivao na La dolce vita, ovde je to pak 8 ½, bilo kroz diskretne detalje, poput kostima i rekvizita, bilo kroz još jasnije aluzije (komentari na filmsku umetnost), bilo kroz nekoliko citiranih poetičnih scena. Znamo da Sorrentino izuzetno ceni i voli delo slavnog zemljaka i možda svog idola i citati nas nimalo ne iznenađuju.

Problem je što Sorrentino, stilom i idejom, citira samog sebe, odnosno svoj prethodni film. Jedini očigledni odmak je ritam i tok filma, dok je La grande bellezza bila raštrkana (što je apsolutno odgovaralo temi), Youth je fokusiraniji i manje meandrirajući, pa stoga i pratljiviji. Možda se u tome računalo i širu publiku, a možda je autor samo želeo da ispriča priču makar donekle koherentno i to mu uspeva. Youth je vrlo gladak i zabavan film sa vrlo raspoloženim i sjajno usmeravanim ionako odličnim glumcima, okupan u predivnim vizualima i popraćen odlično izabranom muzikom.

Problemi su na drugom mestu. Tema stvaralačke blokade ni u kom slučaju nije nova i Sorrentinu ona služi kao idealno ishodište da se šali na razne teme (što mu često uspeva) i da filozofira o svemu i svačemu. I to je legitimno kada autoru to ide od ruke i kada pazi da u svom filozofiranju zadrži određenu eleganciju. Sorrentinu je to uspevalo ranije, ali ne i sad, na ovom mestu. Nije to samo problem jezičke barijere koliko toga da autor jednostavno prečesto pokušava da kaže “nešto važno i veliko”, pa na dosta mesta to ispada usiljeno i seratorski (dakle, nimalo elegantno), a na par čak i ubedljivo banalno i stoga iritantno. Stičem utisak da je Sorrentino žarko želeo da ponovi iskustvo i uspeh svog prethodnog filma i ponudi ga nešto široj publici, ali se oko toga previše trudi, što ubija svaku poentu. Ipak valja snimiti nešto svežije.

 Da se ne lažemo, Youth je sam za sebe film koji zaslužuje preporuku zbog ambijenta, vizuala, muzike, glume i humora, pa čak i kao meditacija o umetnosti i životu. Sitne banalnosti su iritantne, ali podnošljive. Međutim, ovo je film autora koji je već snimio dosta bolji film. Još gore, Youth na taj bolji film liči i stalno ga priziva u sećanje, ali ga ne dostiže. Da ga je bilo ko drugi napisao i režirao, pohvalio bih trud. Ovako sam od Sorrentina ipak očekivao nešto bolje i originalnije. I ostao razočaran.

A Bigger Splash

kritika objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Luca Guadagnino

scenario: David Kajganich, Alain Page (prema filmu La piscine)

uloge: Tilda Swinton, Mathias Schoenaerts, Ralph Fiennes, Dakota Johnson, Aurore Clement, Lily McMenamy, Corrado Guzzanti, Elena Bucci

Luca Guadagnino je pomalo kontroverzna figura u svojoj rodnoj Italiji. Njegov prethodni film I Am Love (2010) je postao jedan od većih evropskih “arthouse” hitova u Americi, ali je loše prošao na domaćem terenu. Ponovo sa svojom muzom Tildom Swinton u glavnoj ulozi i prema scenariju Davida Kajganicha, Guadagnino je napravio remake kultnog francuskog trilera La piscine (Jacques Deray, 1969) na engleskom jeziku i sa internacionalnom postavom.

A Bigger Splash je, nasuprot relativnom minimalizmu originala, izuzetno stiliziran i erotiziran film, okupan u živim, letnjim bojama, oku ugodan i beskrajno referentan na obe forme kulture, visoku i popularnu. Naslov je pozajmljen od slike Davida Hockneya, dok se u samom filmu puno raspravlja o rock n rollu, naročito o sastavu The Rolling Stones. Radnja je, pak, prebačena iz opušteno-snobovskog St. Tropeza na italijanski otok Pantelleria, u lagano divlji chic koji je moderan sada, pretpostavljam kao što je to bio i ranije. Nemojte da vas zavara činjenica da je ovo remake: njegove promene nisu kozmetičke, niti samo kontekstualne (mada ima i toga, povremeno ćemo videti afričke imigrante i izbeglice kako lutaju otokom, sliku i priliku južno-italijanske realnosti), već je ovo jedan odlično presložen, punokrvan “slow-burn” triler koji se gleda sa uživanjem.

Rock zvezda Marianne Lane (Swinton) se oporavlja od operacije glasnih žica na ovoj izuzetnoj lokaciji, zajedno sa svojim mužem Paulom (Schoenaerts). On se isto bori sa svojim demonima, kasnije ćemo saznati da je imao problema sa drogom i alkoholom, kao i to da je pokušao samoubistvo. Oni uživaju u suncu, moru i prostranoj, odaljenoj vili. Njihova idila će biti prekinuta kada im se javi Harry (Fiennes), muzički producent i kućni prijatelj kojeg baš i nisu želeli videti ako se već skrivaju od sveta.

On dolazi u pratnji mlade devojke Pen (Johnson) za koju oboje tvrde da mu je kćerka za koju je tek nedavno saznao, mada njihov odnos izgleda pomalo čudno. Dok se Harry napadno trudi da oživi dane stare slave za ovaj sada “pripitomljeni” rock n roll par, Pen se upinje iz petnih žila da pokaže kako nije impresionirana njihovom slavom i očevim anegdotama i lovačkim pričama. A Harry je baš nesnosan tip, ne u smislu da je neprijatan, ali je hektičan i napadan, od rezervacije stola, preko kuhinje i nabavke namirnica do pozivanja svojih gostiju (“Njih dve su super, komunistkinje su”) i konstantnog podjeavanja Paula i uvaljivanje Marianne, koja mu je bivša, nikad prežaljena ljubav.

Uvodnih sat vremena filma je skoro u komičnom ključu, tipičan film o nesnosnom prijatelju koji će vam uništiti odmor i pored kojeg su neprijatelji čist višak. Međutim, pored muzike koju čujemo u pozadini, imamo i “soundtrack” koji čujemo nezavisno i koji nas podseća da će se neko sranje neizbežno dogoditi. Ipak u osnovi svega leži intriga: Harry je došao sa planom da zavede Marianne, Paul je rešen da se ne prepusti bez borbe, Marianne je rastrzana između stabilnosti koju ima i avanture koju bi možda želela, a ni Pen nije potpuno čistih namera, čini se da je bacila oko na Paula, da li zbog toga što ne trpi Marianne, da li kao “wingman” svom ocu koji joj možda i nije otac...

Rekoh već, zaplet sjajno funkcioniše, kreće polako i preuzima. Istina, Guadagnino ponekad “telefonira” dalji tok radnje preterano direktnim menjanjem fokusa sa detalja na detalj, ali to je samo manja smetnja. Uostalom, kod ovakvih filmova sve zavisi od dinamike među likovima, a ona je pogođena izvrsno, uz osećaj za intrigu i misteriju.

Srećom pa su glumci izabrani odlično. Najproblematičniji izbor je, očekivano, Dakota Johnson, ali njena uloga se svodi uglavnom na to da izgleda kako izgleda: krhko, a opet zavodljivo, te da se profilira kao razmaženo, bogataško deriše iako za sebe kaže da ima 22 godine. Mathias Schoenaerts pokazuje da je sasvim pouzdan glumac, a “low-key”, umerene uloge mu baš leže. Ralphu Fiennesu, nasuprot, leže kitnjastije uloge i Harry je pravi izbor za njega, kao i on za Harrija. Teško bih zamislio nekog drugog u toj ulozi. Izbor Tilde Swinton za izuzetno strastvenu i erotičnu ulogu Marianne je hrabar, jer ona uglavnom zrači androginošću, hladnoćom i distancom. Istini za volju, gledali smo je u sličnom izdanju u Only Lovers Left Alive, ali lik Marianne, za standarde Tilde Swinton, toplinu podiže na drugi nivo. Posebno treba istaknuti da su joj od starta mogućnosti ograničene, da njen lik govori malo i retko (zbog operacije), pa mora komunicirati na druge načine i opet na neki način pokazati nezadovoljstvo nastalom situacijom.

Što se samog italijanskog konteksta tiče, on deluje nakalemljeno i to se, kako film odmiče, sve jasnije vidi. Ima nekog emocionalnog efekta to što ćemo migrante viđati na raznim očekivanim i neočekivanim mestima, a za priču ima smisla i uloga koja im je namenjena, ali opet, njihovo pitanje nije inkorporirano na način da bude elegantno i neprimetno, pa tu slutimo “tešku ruku” kako u scenariju, tako i u režiji.

No, i pored toga A Bigger Splash nudi više nego dovoljno materijala za uživanje, od fenomenalne fotografije koja na najbolji mogući način hvata lepotu i surovost jednog mediteranskog otoka, preko odlične zvučne pratnje i sjajne glume do jedne sasvim funkcionalne intrige i misterije. A Bigger Splash je remake koji je dostojan originala i koji ne vređa uspomenu na njega, i još važnije, sasvim dobar film.

Pioniri-geroi / Pioneer Heroes

2015.

scenario i režija: Natalija Kudrjašova

uloge: Natalija Kudrjašova, Darja Moroz, Aleksej Mitjin, Varja Šablakova, Sima Vibornova, Nikita Jakovljev, Jurij Kuznjecov, Aleksandr Userdin, Svetlana Smirnova-Marcinkevič

“Danas kad postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću...” Ne znam dalje. I ovo što znam, znam iz reklame za proizvode konditorske industrije “Pionir” Subotica. Nisam primljen u pionire, iako sam u školu pošao dok se moja država još uvek zvala SFRJ. Ne zato što nisam hteo, ko je mene pa pitao o takvim stvarima, nego su tu organizaciju jednostavno ukinuli. Mog dve godine mlađeg brata su primili u neku opskurnu organizaciju zvanu “Dečji savez”, ali to jednostavno nije bilo to. Ne znam čemu je ta organizacija služila osim da redovno naplaćuje članarinu. Od pionirskog nasleđa u Beogradu mogu da se setim samo Pionirskog Grada, gde su nas kao osnovce vodili na izlete i sportske aktivnosti i Pionirskog Parka, meni značajnog samo po tome da se preko puta njega nalazi Tuckwood, prvi beogradski multipleks. Znam da postoji i Dom Pionira, ali niti znam gde je, niti znam čemu to danas služi.

Nemam, dakle, plavu kapu “titovku” i crvenu maramu. Ne žalim zbog toga, verovatno bi se takve stvari izgubile pri nekoj selidbi. Ne žalim zbog toga kao što ne žalim zbog činjenice da nisam kršten. Kao uvereni liberal, smatram da čovek svoje odluke treba doneti sam, a to je nemoguće dok si dete i dok ti roditelji ili organi sistema (od škole nadalje) ispiraju mozak i pune glavu svojim idejama.

Kada sam ja izašao iz strogo porodičnih okvira i ušao u sistem, već se provodila tranzicija, i to ne ona iz socijalizma u kapitalizam (uzgred budi rečeno, to se u Jugoslaviji nije dogodilo, ono što se naziva kapitalizmom je najobičniji etatizam i “burazerizam), nego iz jugoslovenske komunističke “bratstvo-jedinstvo” mitologije u nacionalističku, u svakoj novonastaloj državi posebno. Kada sam iz sistema izašao, nakon srednje škole, ona je bila već gotova, a u međuvremenu je bila konfuzna, gotovo shizofrena. Ono što se na “tržištu ideja” nudilo probavao sam pomalo i kratko, kao sendviče na lošem banketu, možda po jedan zalogaj dok ne bih shvatio da je 'lebac buđav, meso trulo, a sir gumen. Sada, sa trideset-i-nešto godina, kao i većina ljudi iz moje generacije, nepoverljiv sam prema velikim idejama i brzim rešenjima i plivam samo toliko da ne potonem. Zovite to kako hoćete, rezignacijom, depresijom ili apatijom.

Stvaran život ne ostavlja puno prostora za velike snove i to je ono što sam ja, kao i moji ruski vršnjaci, junaci filma Pioniri-geroi naučili na teži način, na svojoj koži. Njih troje, Olga, Katja i Andrej, su svoj život pun ideološki nametnutih snova započeli u razredu u Nižnjem Novgorodu koji se tada još uvek zvao Gorki. Olga je sanjala da otkrije imperijalističke špijune koji crnim “volgama” gaze sovjetsku decu, Katjina lojalnost je bila podeljena između siromašne porodice koja je zarađivala na ilegalnoj proizvodnji alkohola i “majke”-države, a Andrej je svoj mladi život posvetio velikom cilju da otkrije lek za neku bolest ili čak za smrt kao takvu.

Dvadeset i nešto godina kasnije, oni su u ogromnoj, surovoj Moskvi i vode naizgled uspešne živote, to jest imaju naizgled fina zanimanja. Olga je glumica, Katja je “event manager”, a Andrej nezavisni novinar. Njihovi odrasli životi, opet, imaju i tamnu stranu. Olga (Kudrjašova) pati od agorafobije i sa njom se svaki dan susreće, Katjin (Moroz) privatni život je isprazan i besmislen, a Andrej (Mitjin) je očigledno u depresiji i, iako ima divnu devojku koja mu pruža samu podršku, sakriva se od sveta u posao, alkohol i kompjuterske igrice. Njihovi junački snovi iz mladosti sada su samo uspomena...

Jasno je, naravno, zašto me je ovaj film privukao, blizak mi je na više nivoa: generacijskom, kulturološkom i socijalnom. Priča svakog od njih, izložena kroz “hyperlink” postupak, mogla je biti moja ili nekog od mojih prijatelja i znanaca. Pa opet, film mi se nije svideo i umesto jakog emotivnog utiska, na mene je ostavio onaj mlakušni. Nije tu problem u tehničkim komponentama filma, jer su one u rasponu od solidnih do izvrsnih (recimo fotografija), niti u nedostatku poetičnosti, jer autorica i jedna od glavnih glumica Natalija Kudrjašova, čini se, svakoj pojedinačnoj sceni pristupa sa srcem i dušom. Čak je i centralna ideja filma o disparitetu između dečijih snova i krute stvarnosti u ruskom društvu između socijalizma i “putinizma” više nego intrigantna. Problem su pojedinačni koncepti troje glavnih likova, u detinjstvu i odrasloj dobi, koji su, jednostavno rečeno, potpuno tipski i u njihovom spoju u priču koji deluje kao vrlo klimava konstrukcija.

Možda se ja varam, pošto ne poznajem rusko društvo u tančine, ali njihove detinje ideje mi se čine previše naivnim. Razumem uticaj nametnute ideologije na mlade mozgove, ali je li u Rusiji pred sam raspad SSSR-a iko ozbiljno verovao u špijune koji gaze decu ili u to da će od prljavštine koju čuva ispod kade napraviti čudotvorni serum? Katjina moralna dilema je svakako snažna i uvodi socijalni momenat, ali opet... Ne žive li njeni od tog “kriminala” i ne donosi li taj “kriminal” hranu na sto, slatkiše, igračke, odeću? Nisu li deca po definiciji materijalistička, praktična bića kojima su od herojskih dela važnije stvari lopta, bicikl ili kakav muzički instrument?

Opet, ako prihvatimo njihove detinje ideje kao neku vrstu autorske nostalgije za čistotom detinjstva, kako onda gledati na njihove isprazne, odrasle živote? Je li tu reč o cinizmu i mizantropiji ili o starom, proverenom, popovanju? Zašto Katja kao najkompleksniji dečiji lik postaje šablonski i nedorečen lik u odrasloj dobi. Zašto inteligentni i pronicljivi Andrej drži distancu od jedinih ljudi kojima je stalo do njega i zašto je ta distanca toliko karikaturalna da ga devojka oslovljava po prezimenu? Kako tumačiti Olginu agorafobiju, a ona, recimo, nema strah od nastupa koji bi tom psihičkom stanju bio komplementaran? Gde je tu fokus? Na kojem od dva tranzicijska šablona? Na trci za novcem ili na otuđenju? I kao šlag na torti, onaj tipično ruski patetičan kraj... Ima šarma u ruskoj patetici (pada mi na pamet Čajkovski), ali ne kada je ona tako vidno iskonstruisana od prepoznatljivih sastavnih delova.

Iako me je film razočarao i upotrebiću za njega jedan engleski termin (iako sam ih u ovoj kritici izbegavao), “underwhelming”, nimalo mi nije žao da sam ga pogledao. Ako vam nije jasno zašto, vratite se na početak teksta. Ta priča je, rekoh, mogla biti moja, a u tragovima zaista i jeste moja, iako nisam nikad bio ni pionir ni heroj.

Gui lai / Coming Home

2014.

režija: Zhang Yimou

scenario: Zou Yingzhi (po romanu Yan Geling)

uloge: Gong Li, Chen Daoming, Zhang Huiwen

Zhang Yimou je svakako jedan od značajnijih kineskih filmskih stvaralaca. U ranijoj fazi karijere je uglavnom snimao komorne, intimne drame i, još važnije, otkrio glumicu Gong Li. Njegovi kasniji filmovi su bili epskog zamaha i istorijske tematike. The Flowers of War (2011) je čak bio pokušaj globalnog mega-spektakla na temu Drugog svetskog rata po romanu Yan Geling. Coming Home je Zhangov drugi film po literarnom predlošku pomenute autorice i njegova šesta saradnja sa Gong Li. Zanimljivo je primetiti da, iako su u ranijoj fazi njihovih karijera reditelj i glumica često sarađivali, ovo je tek drugi njihov zajednički projekat u poslednjih 20-ak godina.

Iako Zhangovi filmovi deluju skupo i finansijski stabilno, ipak treba napomenuti da njegov odnos sa kineskim režimom nije baš idiličan. Istina je da je Zhang režirao ceremonije otvaranja i zatvaranje pekinške Olimpijade, te da često ima angažmane u teatru, operi i baletu, ali to je plod kompromisa između dveju strana. Coming Home se može tumačiti kao radikalizacija odnosa: film je možda u svojoj suštini intimna drama, ali u pozadini stoji jedan od najvećih komunističkih zločina, Kulturna revolucija i njene posledice. Iako se Kina sada čini kao otvorena država (pre svega u ekonomskom smislu), ne treba zaboraviti da je tamo još uvek na snazi jednopartijski sistem i da je vladajuća partija ista ona koja je sprovodila Kulturnu revoluciju i ostale Maove promašene projekte koji su odneli previše života, te da su ti istorijski događaji neuputna, ako ne i zabranjena tema.

Coming Home počinje kao politički “period piece” sa elementima trilera. Politički zatvorenik Lu (Chen Daoming) je pobegao iz radnog logora i policija očekuje njegov povratak kući, te zbog toga vrši pritisak na njegovu ženu Yu (Gong Li) i kćerku Dan Dan (Zhang Huiwen). Dok se Dan Dan ne seća oca i ostaje verna Partiji u iščekivanju glavne uloge u komunističkom baletnom spektaklu, Yu je pre svega lojalna mužu, ali se ne usuđuje da to pokaže, čak ni kad on zakuca na vrata. Dan Dan, razočarana zbog toga što joj je glavna uloga izmakla uprkos talentu i trudu, pronalazi u ocu “narodnom neprijatelju” krivca za situaciju i prijavljuje ga policiji. Sledi scena koja je već drugi emotivni vrhunac filma (prva je ona sa zatvorenim vratima), potera i obračun na železničkoj stanici, u kojoj policija odovodi Lua, a Yu u naguravanju dobija udarac u glavu.

Tri godine kasnije, dogma Kulturne revolucije je napuštena i Lu je pušten kući. Na stanici ga dočekuje Dan Dan koja je sad obična radnica u fabrici, a ne balerina. Lu vrlo brzo otkriva da ga Yu više ne prepoznaje i da zbog udarca pati od amnezije. On je rešen da se vrati u njen život, da je nekako podseti na sebe (iako se ona seća “ideje” svog muža koji će se svakog časa vratiti, ali ne i njegovog lika), a Dan Dan želi da se iskupi za svoje postupke. Uspeh cele ideje nikako nije izvestan, a Lu se do tada o svojoj ženi koju obožava mora brinuti kao neznanac.

Prvi, primetno kraći deo filma ima svoje momente, naročito na planu odnosa unutar familije i društva, ali jako pati na planu dramaturgije. Jednostavno, površan je, naivan i nimalo nijansiran, pa deluje pomalo pamfletski. Problem nije, kao što bismo očekivali, na tehničkom planu, jer je film snimljen i režiran kako treba, Zhang je sposoban inkorporirati iskustva drugih (zapadnih) kinematografija i nekoliko puta je izjavio da se po tom pitanju ugleda na Kurosawu. On, međutim, nije imao reč po pitanju scenarija, pa se oseća da je triler, posebno politički, još uvek svojevrsno strano telo u kineskoj kinematografiji.

Stvari se popravljaju u drugom delu, iako ima iskliznuća, pre svega površne naivnosti na nekoliko mesta, ali i pokušaja da se politička priča revitalizira. Ipak, ovaj deo je dosta emotivniji i intimniji, fokusiran na univerzalne teme ljubavi, sećanja i krivice, a nekoliko momenata su čak potresni, skoro u maniru Wong Karwaija. Problem sa drugim delom može biti lagana razvučenost i prečesto ponavljanje jako sličnih vinjetica, ali se Coming Home iskupljuje sa emotivnom težinom i maestralnim ulogama svojih glumaca.

Chen Daoming savršeno kanalizira nesreću, ali i pomirenost Lua sa sudbinom i ljudskom nepravdom. U njemu vidimo rešenost da u svakom trenutku uradi ono najbolje što može, poučen iskustvom sukoba sa režimom i da se iskupi ako je ikako moguće. Zheng Huiwen ga sjajno prati, dočaravajući anksiozu i osećaj krivice koji Dan Dan nosi. Gong Li ima najkompleksniji zadatak kao žena sa određenim hendikepom koji je ne sprečava da ostane odana svojoj ljubavi i u tome izrazito principijelna. Glumica svom liku pristupa sa osećajem, hrabro i potpuno i pravo ju je zadovoljstvo gledati.

Po onome što mogu pročitati, čini se da su veliki delovi romana koji je u velikoj meri bio inspirisan sudbinom autoričinog dede, političkog zatvorenika u doba Kulturne revolucije, ostao van filma. Ima to neke logike, fokus romana je drugde, ima puno likova i pokriva puno duži vremenski period. Perspektiva je jednostavno različita. Ono što Zhang Yimou uspeva je da, i pored nesavršenog scenarija, izvlači i u prvi plan stavlja emotivnu esenciju filma. Zbog njegove odmerene režije i odličnih glumačkih uloga Coming Home je film elementarno vredan pažnje, iako ćete verovatno na nekoliko mesta poželeti da odustanete od daljeg gledanja. Verujte mi, i ja sam bio u dilemi.

Rodiny film / Family Film

2015.

režija: Olmo Omerzu

scenario: Olmo Omerzu, Nebojša Pop Tasić

uloge: Jenovefa Bokova, Daniel Kadlec, Eliska Krenkova, Martin Pechlat, Karel Roden, Vanda Hybnerova

Razmišljam o onim američkim srednjoškolskim žurkama koje redovno gledamo u filmovima: u kućama sa bazenom, sa koktelima i buradima drugog alkohola i razuzdanim curama i shvatam koliko to nije moguće u realnom svetu. Koliko organizacije takav poduhvat zahteva. Kako je otežano maloletnicima i mlađim punoletnicima nabaviti alkohol. Kako odgovorni ljudi koji žive u tim kućama koje su stekli mukotrpnim radom sigurno neće preuzeti rizik i dati je na upravljanje srednjoškolcu, po definiciji neodgovornom biću. I, budimo realni, ko će to da počisti? Ne, to je u najboljem slučaju “trope”, a u gorem možda čak i nečija perverzna fantazija.

Znam kako je to bilo kada su mene moji starci puštali u stanu, samog ili sa bratom i na šta je to ličilo. To je počelo da se dešava negde oko mog punoletstva ili možda čak u studentskim danima. Bilo je uglavnom zabavno, od sitnog zadovoljstva menjanja noći za dan (akcija bi se obično završavala sa šetnjom psa u zoru) i mamutskih seansi FRP-a, preko alkohola, trave i slobodoumnijih cura (kad je bilo sreće), uspavljivanja sa pornićima do poduhvata kao što su umreživanje nekoliko računara (pre nego što je iko imao wireless) i piraterije širokog spektra (ili bar onoga što smo mi pod tim zamišljali). Bilo je tu kretenskih momenata da neko, naduvan kao majka, skonta da je prava zabava pustiti DVD ABBA-e i odvrnuti ga do daske u podne, a ostali se, jednako naduvani, smeju kao majmuni, ili kuhinjskih eksperimenata sa šniclama, kolačima, majonezom i ljutom paprikom, ili višednevnih žurki (zapravo pijanki), ili već nekih sličnih maloumnih klinačkih akcija (jer srednjoškolci i sveži studenti su, redom, maloumni, te stoga nesposobni za shvatanje suštine stvari – odnosno već poznatog retoričkog pitanja “ko će to da počisti?”), možda su susedi par puta lupali na vrata, možda su čak i zvali muriju, ali u tome jednostavno nije bilo ničeg epskog.

Na toj liniji, mada na malo dužem štapu stoji i premisa Family Filma Olma Omerzua, Slovenca sa praškom diplomom i praškom adresom za kojeg kritika tvrdi da može udahnuti novi život češkoj, nekada velikoj kinematografiji. Naime, roditelji (Hybnerova, Roden) koji se mogu nazvati praškom buržoazijom, odlaze na dug odmor, jedrenje po azijskim ili pacifičkim tropskim predelima sa sve psom, te ostavljaju stan na “upravljanje” deci, tek punoletnoj Anni (Bokova) i još uvek maloletnom Eriku (Kadlec). Takav bi aranžman trajao do Božića, odnosno raspusta kada bi se i njih dvoje pridružili.

Za klince je to “živela sloboda!”, što u prevodu znači dovlačenje društva, pijančenje i igranje igrica na Wii-u ili na čemu se već igraju igrice danas. Eriku se čak i “posreći” sa Anninom drugaricom Kristynom (Krenkova), pa slobodu, kao i vezu sa atraktivnom starijom curom, shvati malo previše doslovno, pa počne da se ponaša autodestruktivno. Prvi problem je što je batalio školu, što dovodi do objašnjavanja preko Skype-a, ali i novi aranžman isterivanja bulumente i pasku strica Martina (Pechlat).

Meutim, to je samo prvi u nizu problema, jer pravo sranje tek treba da se dogodi: roditelji se nekoliko dana nisu javili, nedostupni su na telefonima i internetu i sasvim je moguće da su doživeli nesreću. Kako će to uticati na klince koji moraju preuzeti odgovornost za svoje postupke, na strica Martina i flertušu Kristynu koja njihovu kuću doživljava kao svoju? Uporedo sa njihovom dramom gledamo i dramu psa koji je, očigledno, preživeo brodolom i sada se bori za preživljavanje na pustom otoku. Hoće li se razbijena familija ikada okupiti i sa kakvim posledicama?

Jednom kad prevaziđemo preteranu elaboriranost i neverovatnost “settinga”, jer ko bi normalan vodio psa na jedrenje umesto da ga ostavi mamlazima makar kao neki mehanizam kontrole i nametnutu obavezu i koliko je navigatorskog iskustva potrebno da bi se, umesto po Jadranu ili Mediteranu jedrilo po nepreglednim i opasnim vodama oko Indonezije, Family Film zapravo nudi studiju modernog (porodičnog) života i situacije u kojoj se uloge u porodici menjaju. Family Film je u svojim najboljim trenucima jedna savršeno uspela antropološka studija.

Scene okrnjene porodične dinamike se smenjuju sa scenama sa psom na pustom otoku, što filmu dodaje na napetosti, ali ne samo to. Omerzu i Pop Tasić vrlo dobro znaju šta rade sa scenariom, pa pas nije tu samo za izvlačenje emocija, mada je njegova odiseja vrlo potresna, nego i kao predmet za proučavanje postulata prirode i evolucije: prilagodljivosti i borbe za opstanak.

Family Film bi sa svoje prve dve trećine bio zaista impozantan, inteligentan i intrigantan srednjemetražni film, na tragu onoga što je Omerzu već postigao sa A Night Too Young (2012), ali se u trećem činu gubi. Jasno, priču treba nekako privesti kraju, ali i scenario i režija se suviše oslanjaju na klišeizirani melodramatični obrat koji služi kao pomagalo, kako u scenariju, tako i kao oruđe za trošenje vremena, što rezultira kontra-efektom. Snaga emocionalnog udarca se gubi i inače intrigantna ideja ostaje tek napola realizovana.

Naravno, i pored toga Family Film inače nije savršen, neki detalji ostaju suviše grubi ili su plastično šokantni, bez neke dublje poente, ali, sve u svemu, u pitanju je film koji ima potencijala (dobar deo čak i realizuje) na više nivoa. Prvo, ovo je jedan od retkih filmova koji se bavi buržoazijom, posebno u istočnoevropskim okvirima gde je ova klasa i inače retka. Omerzu tom miljeu pristupa opservantno i sa zanimanjem i, veoma važno, ne osuđuje ga, iako iznosi kritiku njihovog nimalo diskretnog “šarma”. Drugo, bavi se sa mladim ljudima na generacijski blizak, nepatronizirajući način i svoje likove, ma koliko blazirani bili već od mladosti i ma koliko u suštini, tretira fer, korektno i čovečno. Kristyna je tu posebno važan lik i manjak njene motivacije i reditelj i glumica Eliska Krenkova okreću u svoju korist: ne čine li nam se sve mlade “femme fatale” baš tako nemotivisanima i ne leži li u tome ta njihova misterioznost koja nas je toliko privlačila? Treće i najvažnije, film uspeva da poveže sociologiju, antropologiju i evolucionu biologiju, da u tome ide od posebnog ka opštem i da pritom ostane dovoljno spontan, bez teške ruke u pozadini.

Izvedba je odlična, od pažljivo odabranih glumaca i njihove interakcije, preko odmerene fotografije do apsolutno sjajnog psa koji je imao dosta težak zadatak i izveo ga junački. Family Film je pravi izbor za filmofilske rasprave, više gledanja i podrobniju analizu. Ovo može biti jedan od budućih klasika, a Omerzu svakako može još rasti kao autor ako bude snimao u relativnom kontinuitetu. Većina grešaka u Family Filmu su stvar limitiranog iskustva i nadam se da će one, kada autor uđe u zenit kreativnosti, nestati.

Tangerine

kritika objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Sean Baker

scenario: Sean Baker, Chris Bergoch

uloge: Kitana Kiki Rodriguez, Mya Taylor, Karren Karagulian, Mickey O'Hagan, James Ransone

Kako nema očekivanih prepoznatljivih spomenika, izuzev onih drvenih slova na brdu iznad grada, sklon sam poverovati da Los Angeles ne postoji, nego se uvek iznova inkarnira u Hollywoodu. Kao pogled na okean. Kao suburbia. Kao grad večne vrele noći kojom patroliraju opasni policajci i njuškaju sarkastični detektivi. Kao geto u kojem manjinske bande ratuju jedna sa drugom i sa policijom. Kao bezlično mesto na koje će invaziju izvršiti Japanci, vanzemaljci, teroristi i monstrumi. Kao autoput na kome je večito gužva. Pod takvim dojmom iz Hollywooda, Los Angeles mi se činio izmišljenim.

Pa ipak bi bilo debilno dovoditi u pitanje njegovo postojanje. Grad postoji, ogroman je, u njemu žive silni neki ljudi koje ne poznajem, ali zašto im ne bih verovao da su tamo. Malo po malo, skupljao sam i komade trivije o tom gradu. Da je nekad imao reku koja je presušila. Da tamo imidž znači mnogo više nego negde drugde, pa mnogi ljudi imaju izbeljene zube i one izveštačene osmehe od milion dolara. Da se ljudi tamo voze javnim prevozom koji je daleko od sjajnog ili da provode sate u automobilu, ali da nikad ne pešače.

Jedno od polja na kojem Tangerine pomera granice filma je i to što uspeva da Los Angeles predstavi organski. Da, ljudi tamo pešače, naročito siromašni ljudi, i dosta često ceo život imaju u radijusu od nekoliko blokova. Tangerine je jedan “pešački” road-movie smešten u Los Angeles, film koji slika život koji nikad ne staje. Uostalom, veliki grad, ubrzani život, jasno vam je.

Drugo mesto na kome Tangerine pomera granice je milje. Svakako smo imali filmove o raznim marginalcima, nesnađenim likovima, sirotinji, manjinama, narkomanima, kriminalcima, pa nije naročito novo da su dve centralne persone u filmu Sin-Dee Rella (Rodriguez) i Alexandra (Taylor) prostitutke, koleginice i najbolje prijateljice. Božićno je vreme i Sin-Dee je upravo puštena iz zatvora sa sitnišem u džepu koji je upravo potrošila na kafu i krofne sa Alexandrom, kada saznaje da je njen dečko / makro Chester (Ransone) vara sa nekom ženskom koja se zove na D. Desiree, Dana, kako god. Ona kreće na misiju da ispita šta se dešava, a Alexandra koja se izlajala je prati i upozorava da ne radi dramu jer ona noćas nastupa u klubu...

Eh, štos možda nećemo skužiti odmah, jer ne idemo za tim, iako je pomalo indikativno da Alexandra Sin-Dee žensku opisuje kao “fish”, “pravu ženu, sa vaginom i svim”. Štos ćemo skužiti kada se pešački road-movie dve prijateljice spoji sa drugim, “motoriziranim” filmom ceste u kojem je glavni lik armenski taksista Razmik (Karagulian), za koga nam se čini da je antipod njima dvema. Umesto stalnog “hustle” života, on naporno radi, razvozi starce i pijance, čak i na Badnjak. Negde prema polovini filma će se ispostaviti da on njih poznaje i često koristi njihove usluge, kao što će se (bez sumnje) ispostaviti da one nisu obične prostitutke, nego transrodne.

E, sad, tu počinju problemi za određeni deo publike. Prvo, u smislu transrodnih osoba koje su još uvek škakljiva tema za mnoge. Kako god na njih gledali, one postoje i neće nestati samo zato što se nekome ne sviđaju. A sve što postoji pre ili kasnije završi na filmu.

Moj problem je, pak, čisto filmske prirode. Naime, imamo otkriće njihovog rodnog identiteta i nešto što iz temelja menja dotadašnji tok filma i ono je negde u prvoj polovini. To znači da ritam i tempo koji je film uhvatio biva promenjen, pa umesto intenzivnog i brzog filma ceste, Tangerine usporava i menja fokus, ali rezervnu opciju baš i ne uspeva da pronađe. Ima tu i imigrantskog bluesa i socijale i rodnih pitanja i univerzalnih pitanja sreće, pa čak i te neobjašnjive, potencijalno fatalne privlačnosti i to vodi do uvrnutog, napetog i emotivnog klimaksa negde pred kraj filma, ali tu sredinu filma treba izdržati. Dobro, nakon tog klimaksa opet upadamo u svojevrsnu kolotečinu za kraj, a sam kraj je tipično kompromisno rešenje, ali nema veze.

Možda je štos u tome da ga, i pored osebujnog miljea, treba gledati pre svega kao film o prijateljstvu, što je tema koja se provlači kroz skoro sve Bakerove filmove, od imigrantskih Take Out (2004) i Prince of Broadway (2008) do Starlet (2012) koji privukao dosta pažnje i kojem je neobično, čak začudno prijateljstvo centralna tema. Na tom planu ga Tangerine ne dostiže, i iako je prijateljstvo važan aspekt filma, čini se da je zasenjen samim miljeom i stilom, kao i neujednačenim ritmom, manjim i većim otkrićima.

Tangerine se, pak, izdvaja po stilu. Način snimanja je prilično inovativan, film je snimljen kamerom mobilnog telefona, iPhonea, da budemo precizni, na koju su dodavani posebni objektivi. Rezultat toga je stabilna, visoko saturirana slika koja puca od živih boja. Spoj slike sa muzikom koja je sačinjena od elektronike, klasike i armenskih prepeva božićnih pesama, i sa ambijentalnim zvukovima velegrada izgleda super, naročito u maničnoj prvoj polovini filma. Iako se novina do kraja filma ispere, Tangerine pokazuje kako su neke stvari moguće i dostupne sa novom tehnologijom.

I to je razlog zašto je ovaj film važan. Naravno, pored miljea i tretmana transrodnih osoba, prostitucije i klijentele. Čak iako ga ne možemo nazvati dobrim (ah, ta neujednačenost), Tangerine je film koji pomera granice. Možda opis “pešački road-movie o transrodnim prostitutkama snimljen mobilnim telefonom” deluje kao sprdnja na temu festivalskog filma, ali dajte mu šansu iz bilo kog od navedenih razloga i uživaćete u komadu bizarne komedije i iskrene ljudskosti.

Domaci pece / Home Care

2015.

scenario i režija: Slavek Horak

uloge: Alena Mihulova, Bolek Polivka, Tatiana Vilhelmova, Zuzana Kronerova, Sara Venclovska

Home Care je ovogodišnji češki kandidat za Oscara i filmski prvenac Slaveka Horaka, reditelja koji se kalio na brojnim reklamama. Poslati nečije debitantsko ostvarenje kao jedinog predstavnika svoje zemlje u utrku za prestižnu nagradu se čini kao ludost, ali očito da su nadležni procenili da im je to podnošljiv rizik. Uostalom, dilema se svodila na ovaj film ili Omerzuov Family Film koji je možda glasnije odjeknuo na festivalskom ciklusu, ali je i provokativniji, pa samim tim i rizičniji. Da se ne lažemo, nije da će Home Care odjeknuti dalje od festivalskog ciklusa (po kojem se razleteo od premijere u Karlovym Varyma nadalje) i uske arthouse scene, neke velike nagrade se čine prilično daleko, ali svejedno.

Mada, kao da žiriji vole te tužne, crne i beznadne istočnoevropske filmove i Home Care se na prvi pogled čini baš takvim. U centru pažnje je Vlasta (Mihulova), sredovečna patronažna sestra koja obilazi stare, umiruće i nepokretne pacijente negde u češkoj ruralnoj zabiti. Iako je njen posao i stresan i težak, a ona ne zarađuje baš puno, ona je vrlo etična i posao za nju nije samo obaveza, nego i način samopotvrđivanja, jer joj toga fali kod kuće. Muž Lada (Polivka) je klasičan seoski tip – grub, otresit, škrt na emocijama i sa nepokolebljivim idejama o rodnim ulogama (kome kuhinja, kome garaža, kome vrt, a kome vinograd, ko kosi, a ko vodu nosi, što bi se reklo), a kćerka Marcela se odavno odselila.

Home Care će sa ionako pomalo mučnih, blatnih seoskih prizora promeniti fokus na još mučniju tematiku kada Vlasta doživi nesreću. Ironijski obrt sudbine bi bio da ona ostane nepokretna (recimo, nekoliko meseci u gipsu), pa da je njoj makar privremeno potrebna patronažna sestra. Ne, Horak nam je spremio nešto mnogo crnje: pregled nakon nesreće otkriva metastaze po celoj utrobi što Vlasti daje nekoliko meseci života, nikakvu šansu za oporavak i možda nešto analgetika kada nastupi bol.

Kao da selo, blato, siromaštvo i hladni, distantni muž nisu dosta, nego eto sad i raka, te magične reči za sažaljenje i patetiku, praćene orkestrom minijaturnih violina. Naravno, kod takvih stvari klasična medicina nije odgovor (mislim, nije da se proslavila i ovako, ali filmski tretman je stvarno negativan), pa Vlasta pokušava da nađe odgovore negde drugde. Sprijateljuje se sa učiteljicom plesa (Vilhelmova) i ona je odvodi kod bio-energetičarke i homeopatske isceliteljke (Kronerova). I to isprva deluje: Vlasta se oseća bolje, ali rezultati na kontrolama ne idu u prilog tome. Je li ta nada posve lažna?

Štos sa Home Care nije toliko u tome kako i koliko menja standardne teme i šablone istočnoevropske kinematografije, nego nešto što nećemo isprva primetiti, nešto što dolazi iz češkog filmskog nasleđa. Kao i Forman i Mencl u najboljim danima, tako i Horak u neveselu situaciju ubacuje humor, tipično češki, malo na crnjak, ali nenametljivo, sa dušom i sa osećajem za “naplatu”.

Primera radi, naizgled tipična kritika bizarnosti evropske birokratije kroz pothodnik za žabe će se u nekoliko ključnih trenutaka filma pojaviti u sasvim drugim kontekstima, jednom efikasnijem od drugog. Uostalom, humor se već dao naslutiti sa likom muža koji je više smetenjak nego grubijan, ili sa jednim od pacijenata koji parazitira na sistemu zdravstvene zaštite, pa čak i sa ležernim pristupom alternativnoj medicini.

Istini za volju, Horak tu i tamo pretera (portret medicinskog osoblja je tendenciozan do maksimuma), ali Home Care sa svojim humorom više nego solidno funkcioniše kao topla i nežna tragikomedija, umesto očekivane socijalne drame i patetičnog “tear-jerkera”. Pametno napisan, nenametljivo režiran i vrlo dobro odglumljen, ovo je film vredan gledanja.

The Diary of a Teenage Girl

kritika objavljena na: monitor.hr

2015.

scenario i režija: Marielle Heller (po grafičkom romanu Phoebe Glockner)

uloge: Bel Powley, Alexander Skarsgard, Kristen Wiig, Abi Wait, Christopher Meloni, Madeleine Waters, Austin Lyon, Margarita Levieva

Hteli mi to priznati ili ne, na razvoj muške i ženske seksualnosti se gleda različito. Nije to bez neke, sećam se i svog adolescentskog perioda. Dečki su bili otvoreno nezreli i na njima se videlo da ih hormori preuzimaju. Cure su po tom pitanju bile lukavije, ma šta se s njima dešavalo, uglavnom to nisu pokazivale na van. Retroaktivno sam saznao šta se s njima dešavalo i kako su se one po tom pitanju osećale. Svakako nije bilo lepo.

Pa ipak, imamo dva ukorenjena filmska klišea koji vuku poreklo iz naše percepcije javnog morala i kojima se priklanjamo. Prvi je onaj mračniji, negativistički: cura se seksualno budi i u seksu uživa kao što bi to činio i momčić kojem se posrećilo, što vodi u probleme - zaljubljivanje u pogrešne tipove, alkohol, drogu, prostituciju. Drugi je pozitivan i romantičan: na seksualno buđenje cure se gleda sa nekom nostalgičnom patinom, njene eskapade su slatko-smešne, ali sve ostaje u granicama pristojnog. Vrlo retko na filmu imamo priliku videti curu koja se seksualno budi, donosi sve moguće pogrešne odluke i u tome nedvosmisleno uživa. U tom smislu, The Diary of a Teenage Girl je važan film koji pleni svojom iskrenošću.

Na tom putu seksualne spoznaje pratimo Minnie (Powley), ružnjikavu petnaestogodišnjakinju. Film počinje sa naracijom “Danas sam izgubila nevinost! Jebote!”, dok Minnie šeta parkom u San Franciscu sa osmehom na licu. Vreme radnje je sredina 70-ih, jedan od onih konfuznih među-perioda kada se hippie val povlači ostavljajući za sobom osvojene slobode i konfuzije, a yuppie kultura i trka za novcem još nije uzela maha. Minnie je stidljiva cura koja želi biti umetnica i pronalazi se u stripovima Aline Kominsky i često u svojim fantazijama traži njene savete. Živi sa majkom Charlote (Wiig), narcisoidnom osobom koja svoje vreme troši na žuranje i rekreativno drogiranje sa ekipom i mlađom sestrom Gretel (Wait). Njen otac odavno nije u priči, a od nedavno nije ni očuh Pascal (Meloni), uštogljeni, konzervativni tip sa kojim se Charlote jednostavno nije razumela. Njegovo mesto je zauzeo Monroe (Skarsgard), tip sa nešto frajerskog stava i jadno naivnim idejama o samopomoći.

Upravo je on Minnina prva simpatija ili velika ljubav, i upravo je s njim izgubila nevinost. Tu smo onda u problemu: kako gledati na vezu između odraslog čoveka i maloletnice, koji su, uz to, deo istog domaćinstva. Naravno, to je nešto nemoralno, ali ovde nemamo paušalnu i bogougodnu osudu. U manje suptilnom filmu, Monroe bi bio portretiran kao predator, ali igra ga veoma šarmantni Skarsgard koji sjajno kanalizira onu nedotupavnost neodraslog i neodgovornog muškarca i pre se može nazvati oportunistom nego nakazom. I njihova veza je zapravo dečija, strastvena, manipulativna i destruktivna, i to sa obe strane. Bivša glumica Marielle Heller kojoj je ovo prvi film donosi pametnu odluku i sve izlaže isključivo iz Minnine perspektive, kroz njene dnevnike i naraciju. Minnie se muči, Minnie u tome uživa, Minnie sanja velike snove i možda se pritom sveti svojoj lepoj, narcisoidnoj majci.

Nekoliko filmova je u poslednje vreme pokrenulo oštre rasprave i očekujem slično sa The Diary of a Teenage Girl. Te rasprave su se svodile na to kako se i zašto nešto portretira u filmu, da li se to samo izlaže, da li se na to skreće pažnja ili se to nešto podržava. U Scorseseovim filmovima, svim redom, ali najblatantnije u The Wolf of Wall Street, to pitanje je mizoginija. U Zero Dark Thirty to je mučenje. Takve rasprave se pojavljuju i kod svakog estetiziranog nasilnog filma. Da li mi to fetišizarmo? Da li samo prikazujemo onako kako jeste ili kako mi to vidimo? U takvim raspravama nema pobednika.

U The Diary of a Teenage Girl se ta skoro incestuozna pedofilija nigde ne spominje direktno, ali svima je jasno da rade nešto grozno, a opet njima dvoma ludo privlačno. Ko je čitao / gledao Lolitu, zna o čemu govorim. Ovde možemo naći razumevanje za oboje, i za njega koji je i sam bazično klinac, a naročito za nju koja tek otkriva svet oko sebe, radi gluposti (petlja i sa dečkima svojih godina, ali i sa curama, otkriva alkohol i drogu...) i u tome uživa onako kako to samo mlada osoba zna. Nije nimalo slučajno da je, iako posle scena seksa, potpuno golu vidimo samu i pred ogledalom: njeno telo je daleko od idealnog, ali ona počinje da ga ceni, likovi oko nje onda počinju da ga cene, ali Hellerova uspeva da postigne to da mi kao gledaoci tim prizorom nismo uzbuđeni i privučeni.

Jednako tako, vrlo je važno da prizorima ne budemo uplašeni, tako da su seksualne scene realistično nespretne, uglavnom snimljene u sanjivim, letnjim, zlatastim tonovima koji i inače dominiraju filmom. Oni su ispresecani sa animacijama koje bi bile nešto što bi Aline Kominsky i muž joj Robert Crumb odobrili. Ima i mračnijih tonova u filmu, vizuelno i tematski, posebno pred kraj, ali oni su utišani u odnosu na ono što možemo pročitati u izvornom materijalu.

The Diary of a Teenage Girl je film koji zahteva suptilnost u glumačkim izvedbama zbog svojih vrlo specifičnih likova. Alexander Skarsgard je tipično pouzdan i uspeva da pronađe pravi ton. Kristen Wiig još jednom demonstrira da može odigrati baš bilo šta, njen portret sebične majke Charlote je apsolutno na mestu. Najteži zadatak da nosi težinu filma je imala Bel Powley. Prvo, ona je vrlo neobična pojava, i fizički i kao prisustvo na ekranu, cura u svojim 20-im godinama koja izgleda tinejdžerskije od većine tinejdžera. Njena uloga je zahtevna, a njeno ostvarenje hrabro i angažirano do kraja.

Rekoh već, The Diary of a Teenage Girl je pametan, ispravan i potreban film, što svakako znači da nije loš. Opet, nisam rekao da li je dobar. Ima nečega što u njemu smeta i guši. Svakako bi mogao biti malo kraći, jer svoju temu razvlači i razvlači, često bez dovoljno dinamičkih akcenata, u ravnoj liniji. A ima i nečeg odbojnog u samom filmu, što nije toliko stvar teme (koja svakako nije za svakoga), koliko tog insistiranja na ružnom i nezgrapnom, na nespretnom, ali bez trunke sentimenta. The Diary of a Teenage Girl svakako nije lak film za gledanje, ali ipak nudi nagradu. Prosudite sami je li dovoljna.

Infinitely Polar Bear

2014.

scenario i režija: Maya Forbes

uloge: Mark Ruffalo, Zoe Saldana, Imogene Wolodarsky, Ashley Aufderheide

Ma šta vam govorili, neke stvari nisu ni izbliza drage uživo. Recimo, psihički poremećaji. Dragi, genijalni ludaci su u velikoj meri plod naše mašte i fantazije, ali u realnost sa takvim ljudima je teško deliti i kafanski sto, a kamo li život. Postoji samo jedan izuzetak: kada te nesrećne ljude gledamo kroz prizmu bezuslovne ljubavi. Kada su nam to roditelji. Infinitely Polar Bear je film o jednom takvom “ludom” ocu, jednoj uglavnom odsutnoj zaposlenoj majci i dvema kćerkama. I uspeva nemoguće: da nam psihički poremećaj predstavi simpatično.

Razlog za to leži u pozadini filma koja je autobiografska. Scenaristkinja kojoj je ovo debitantski film po pitanju režije Maya Forbes nam, iako su imena likova izmenjena, zapravo priča priču o svom odrastanju, iskreno, emotivno i sa ljubavlju. U tom smislu je i naslov savršeno pogođen: njen bipolarni otac je zapravo toliko draga figura da se može poistovetiti sa plišanim medvedom. Zbog te iskrenosti Infinitely Polar Bear uspeva da se izvuče i sa nekim generičkim rešenjima nezavisnih, festivalskih (hipsterskih) filmova koji bi drugde delovali generički i otrcano, kao što je to naracija iz perspektive deteta i obilato korištenje amaterskih snimaka.

Upravo tako upoznajemo naše likove. Amelia (Wolodarsky), praćena snimcima amaterske kamere, priča o svom ocu Camu (Ruffalo) koji je odrastao u aristokratskom “old money” okruženju, ali je 1967. dobio dijagnozu manične depresije, napustio studije, zaposlio se kao tehničar na televiziji i oženio Maggie (Saldana). Ubrzo su usledila deca, Amelia i sestra joj Faith (Aufderheide) i svi su bili srećni. Bila su to hippie vremena i dijagnoza nije značila puno, ionako su svi ludeli i imali nervne slomove.

Prvi “pravi” kadar filma već ima manje romantičnu notu. Cam je opet ostao bez posla, a Maggie je pun kufer svega, pa se odlučila da ga napusti. On nakon toga doživljava temeljni nervni slom i završava u instituciji zatvorenog tipa i na teškim lekovima, a ona mora sama da se brine o deci. Nekoliko meseci kasnije, on izlazi iz bolnice, još uvek vidno rovit, i preuzima brigu o deci dok ona odlazi na magistarske studije u nadi da će joj to omogućiti karijerni napredak. Njegovo bogataško poreklo ne znači puno jer njegova baba upravlja svom imovinom i ima stavove liberalne kao Staljin i “zmiju u džepu”, tako da familija živi u siromaštvu, a devojčice idu u lošu javnu školu... Cam u tom trenutku niti ima snage, niti vremena da se zaposli, tako da su Maggine studije jedini izlaz, a na njemu leži odgovornost za decu.

Upravo je odgovornost ključna reč. Može li čovek sa takvom dijagnozom i nepredvidljivim ponašanjem da se brine o deci? On je sklon alkoholu, ponekad sebičan i detinjast, apsolutno neuredan i stalno u nekim besmislenim i nemogućim projektima koji uključuju gomilu krame. Pritom je nesposoban da istrpi bilo kakav pritisak. Naravno, čak i u trenucima kad je najniže, nikad nije upitno da li on svoje kćerkice voli. On je tip čoveka koji će izaći iz kuće na celu noć i vratiti se pijan, ali će zato neku sledeću noć provesti za šivaćom mašinom jer je njegova kćerka poželela flamenco suknju.

A deca kao deca, njima je potrebna stabilnost i normalnost, pa im “ludi” otac koji je suviše iskren i otvoren prema nepoznatima, usedima i decom u susedstvu nikako ne odgovara za samopouzdanje. Ne odgovara im ni siromaštvo, ni kuća prepuna đubreta, ni večito usrani auto koji se kvari. I zbog toga njih dve znaju biti surove prema njemu, baš kao i on prema njima. Ali one su deca, pa im se prašta, a i on je jednostavno takav, pa ni njemu nećemo zameriti. Takvo odrastanje barem nikada nije dosadno.

Pred glumcima stoje teški zadaci, ali Forbesova stvar rešava elegantno. Mark Ruffalo svojim pravilnim izborom uloga postaje sila na koju se mora računati, a ovde je raspoložen i potpuno u elementu. Nasuprot njegovoj ekspresivnoj glumi stoji pravilno utišano ostvarenje Zoe Saldane. Curice su odlične u svojim ulogama. Posebno treba napomenuti da je Imogen Wolodarsky kćerka Maye Forbes, te da igra filmsku verziju svoje majke. Forbesin muž Wallace Wolodarsky je ujedno i producent filma i ima malu cameo ulogu, pa se Infinitely Polar Bear može nazvati porodičnim filmom u pravom smislu reči i ta familijarnost se oseća na svakom koraku.

Ono što je sjajno je odsustvo patetike u koju je autorica mogla skliznuti. Recimo po pitanju rase i socijalnog statusa. Film je smešten u relativno konzervativni Boston s kraja 70-ih godina, ali zapravo ne igra na očekivanu kartu međurasnog braka i socijalnog statusa koji iz toga sledi (čini se da njih dvoje imaju više problema zbog toga što je žena ta koja radi i izdržava porodicu nego zbog njene rase). Ima, međutim, jedna scena koja efektno poentira na tom pitanju u jednoj liniji dijaloga kada Maggie objašnjava Camu da kad beli aristokrata živi u siromaštvu ljudi na to gledaju sa simpatijama kao na romantičnu ekscentričnost, ali da kada to crnci rade to nije nimalo simpatično, niti romantično.

Naravno, Infinitely Polar Bear je beskrajno sentimentalan film i u njemu vidimo iskreno divljenje prema oba roditelja u teškoj životnoj situaciji koji se trude kako najbolje znaju i umeju. Infinitely Polar Bear je najbolja moguća posveta, ali više od toga, ovo je dobar film. Ova topla ljudska priča sa preslatkom igrom rečima u naslovu je zaista vredna tih sat i po vašeg vremena.

Time Out of Mind

2015.

režija: Oren Moverman

scenario: Oren Moverman, Jeffrey Caine

uloge: Richard Gere, Jena Malone, Bem Vereen, Steve Buscemi, Michael Kenneth Williams, Kyra Sedgwyck, Jeremy Strong, Michael Buscemi, Brian d'Arcy James, Yul Vazquez, Abigail Savage, Geraldine Hughes

Time Out of Mind je jedno izuzetno neprijatno filmsko iskustvo, tako da je često na rubu gledljivog. To ni u kom slučaju ne znači da je film loš, naprotiv, već da zahteva mnogo od gledaoca: jake živce, stabilne emocije, posvećenost i pažnju. Primera radi, gledajući film upitao sam se u pola glasa kuda sve to vodi, da bi mi žena odgovorila kontra-pitanjem: “Mora li nekamo voditi?” Hvala joj na tome.

Junak filma je George Hammond (Richard Gere), jedan od newyorških beskućnika. Vidimo ga u prvom kadru kako spava u kadi u napuštenoj zgradi. Budi ga nekakav nastojnik ili građevinski inspektor (Steve Buscemi, jedno od mnogih poznatih glumačkih imena koje ćete, ako trepnete, možda propustiti da zabeležite) i kaže mu nešto što ćemo i lik i mi mnogo puta čuti u dva sata, koliko traje film. “Ne možete biti ovde.” To ćemo čuti na ulici, u bolnici (ako je temperatura iznad određene), u skloništu za beskućnike (ako prekrši pravila)...

O Georgeu znamo malo i saznajemo na kapaljku u toku filma. Kao i većina, nije rođen i odrastao na ulici. Imao je život pre toga, možda čak i udoban. Imao je familiju. Jednu mladu ženu, konobaricu po imenu Maggie (Malone) prati iz prikrajka. Kasnije skupi hrabrosti da joj priđe i relativno odmah nam je jasno da mu je to kćerka. I da ju je nekada povredio, pa ona ne želi da ima ništa s njim. Sada nema ništa, čak ni dokumenta.

On ponekad govori nepovezano o nekoj ženi po imenu Sheila. Vidimo da je pijanac i da ima dnevnu varijantu da zameni svoju jaknu za novac koji će potrošiti na piće, pa sledeću pokupi u Caritasu ili nekoj sličnoj organizaciji. Možemo zaključiti i da pati od neke mentalne bolesti, jer spava nemirno i košmarno, govori retko i još ređe završava rečenice i uglavnom izbegava ljudsko društvo. Čak negira svoju situaciju, iako je prilično jasno šta je u pitanju.

Radnja filma može biti nekoliko dana, ali i nekoliko meseci za vreme kojih će njegova životna rutina početi da se menja, makar puževim korakom. Prvo će priznati samom sebi, onda možda i drugima, a na kraju će i preduzeti nešto. Ipak, ovo nije jedna od onih inspirativnih, motivacionih priča, niti “plašilica” za ionako prestrašene radne ljude, niti socijalno-politički pamflet o problemu beskućništva.

Površnom gledaocu, naročito onom pod utiskom neprijatnosti, film će se učiniti dosadnim i to je razumljivo. Traje dugo i uglavnom ne razvija priču, nego prati ponašanje aktera u situacijama. Tako će George u skloništu upoznati neke nove ljude, čuti njihove priče i njihova iskustva će možda uticati na njega. Možda će nešto naučiti. Možda će se zbog njih u njemu probuditi nešto, želja da bude bolji čovek ili makar da se sabere za svoje dobro. U tom smislu najznačajnije će biti prijateljstvo sa Dixonom (Vereen), simpatičnim čovekom punim lovačkih priča iz svog jazz i ne samo jazz života.

Ono na šta treba posebno obratiti pažnju je fotografija. Nije ništa neobično da vidimo New York bez glamura, iz perspektive sa društvenog dna, usnimljen ručnom kamerom. Skrivene statične kamere i oprema za snimanje tona su već druga priča. Tako ponekad u kadru ne prepoznajemo, odnosno ne primećujemo ni Richarda Gerea, iako znamo da je tamo. Tonska shema je takva da čujemo otprilike ono što on čuje. Nema nasnimljene muzike, ona, kao i svi drugi zvukovi, dolazi iz pozadine. Tako slušamo razgovore prolaznika i buku grada, atmosferu i život. Isto važi i za pojedine kadrove iz neobičnih uglova koji često ostavljaju glumce van fokusa. Obično nisam fan takvih rešenja, ali ovde ona itekako imaju smisla.

Glede Richarda Gerea, na ovakve uloge od njega nismo navikli. Ova je atipična, možda i unikatna, i čisto sumnjam da bi ga iko u toj ulozi video pre filma. Sa druge strane, nije bilo lako zamisliti ni svežeg “Diplomca” Dustina Hoffmana kao newyorškog bogalja i beskućnika, pa je odigrao jednu od svojih najboljih uloga u Ponoćnom kauboju. Gere je u Time Out of Mind odličan i nijansiran toliko da zaboravljamo da je glumac i uspevamo da se potpuno saživimo sa likom, on za nas postaje taj nesrećni, izgubljeni čovek. Ovo mu je svakako jedna od najboljih uloga.

Oren Moverman je izgradio karijeru kao pouzdani scenarista, da bi se kasnije bacio na produkciju i režiju. Sudeći po filmovima koje je do sada napravio, (post-)ratnoj drami The Messenger (2009) i opasnoj policijskoj drami The Rampart (2011) upravo mu kompletno autorstvo najbolje leži. Očito ima talenta za studiju karaktera i u stanju je da uhvati emocije. Time Out of Mind je njegov najutišaniji, a opet film sa najviše rezonance i svakako ga treba pratiti u daljem radu.

Time Out of Mind, osim što je potpuno usklađen sa svojim naslovom, je jedan izuzetno opservantan film koji svoju temu ne koristi za velike izjave, nego je prikazuje onakvom kakva ona zapravo jeste. Ne, nije tu reč o dosadi, koliko o bolnoj rutini i besciljnosti.

A Uma Hora Incerta / An Uncertain Time

2015.

scenario i režija: Carlos Saboga

uloge: Joana Ribeiro, Paulo Pires, Judith Davis, Gregoire Leprince-Ringuet, Filipa Areosa, Pedro Lima, Ana Padrao

Kada se spominje fašizam, obično se, usuđujem se reći pogrešno, referira na međuratnu i ratnu Nemačku i nacional-socijalizam. Obrazovaniji će se setiti Italije iz istog perioda. Mnogo ređe će na pamet pasti dugovečnija Francova diktatura u Španiji, dok su Salazar i Portugal tek komad egzotike kojom se bave istoričari, enciklopedisti i strastveni sakupljači nenaplativih informacija, u koje se i ja ubrajam. Ovaj apsurd ljudske površnosti me podseti na urbanu legendu da je jedan Bugarin u Parizu krajem 80-ih prosio sa natpisom da je pobegao od Ceausescua, jer ko će još pamtiti Todora Živkova.

Nego, da se mi vratimo Salazaru... Za njegovo vreme Portugal se izvukao od užasa Drugog svetskog rata, slično kao i Francova Španija. U Portugalu čak nije bilo ni anti-semitizma, cinici će reći da za to nije bilo materijala, pošto su domaći Jevreji pobijeni i proterani još za vreme Inkvizicije, pa je Lisabon za vreme rata figurirao kao ključna i najveća luka za izbeglice. To opet ne znači da Portugal posle rata nije proživeo kalvariju u vidu dekolonizacije i krvavih ratova za slobodu koje je potlačeno domaće stanovništvo vodilo protiv nekadašnje kolonijalne sile. Ti ratovi su trajali do kraja 70-ih godina i u njima je stradalo mnogo portugalskih regruta. Međutim, Salazarova specijalnost je bila zavođenje “reda”, odnosno strahovlade na domaćem terenu i obračun sa “unutrašnjim neprijateljem”, odnosno neistomišljenicima, u kojem se oslanjao na brutalnu, što tajnu, što javnu, policiju. Sve diktature su u nečemu iste.

Naslov filma, nesigurno vreme, odnosi se ipak na Drugi svetski rat. Salazar se hvalio time da je on jedan od retkih, ako ne i jedini državnik koji može da okupi predstavnike zaraćenih strana za istim stolom. Tu neutralnost je ispravnije čitati kao neograničenu mogućnost za kalkulacije i lov u mutnom, u praksi za korupciju i iživljavanje sadističkih tendencija. Lisabon je bio pun izbeglica koje su čekale brodove za Ameriku, a neki od tih ljudi su bili i bogati. Go figure.

Autor filma, Carlos Saboga, poznatiji kao scenarista nego kao reditelj, to dobro zna. Rođen je dovoljno pre rata da bih se tih scena iz detinjstva sećao, a i kasnije je na svojoj koži osetio tešku ruku diktature koja ga je naterala u emigraciju. Raspolažući sa vrlo ograničenim sredstvima za svoj film (drugi u funkciji reditelja), on u prvih par scena uspeva da verno rekreira duh perioda, oslanjajući se na stare fotografije, verodostojne kostime i scenografiju. Problem leži u konstrukciji filma i njegovoj priči, odnosno pričama.

  Na makro-planu pratimo inspektora Vargasa (Pires) u njegovom čovečnom pokušaju da iz kandži korumpiranih kolega spasi dvoje francuskih Jevreja, Borisa (Leprince-Ringuet) i Lauru (Davis) koji su uhvaćeni sa lažnim dokumentima. Oni se predstavljaju kao brat i sestra, ali zapravo više deluju kao par. Za Lauru znamo samo da je zgodna, lajava i da ima tipičan buržoaski stav, pa privlači Vargasa, dok je Boris sumnjiv element: više nalik ciniku iz ćoška koji potiho dobacuje duhovite opaske i ima neki špric i igle, tvrdi da je dijabetičar, a može biti i narkoman, a i ima to sumnjivo rusko ime.

Vargas i sam razmišlja o bekstvu “preko bare”. Jedan od razloga za to može biti da mu je dosta toga da bude čuvar diktature. Drugi se, pak, krije na privatnom planu. Nakon posla, on svoju neveselu egzistenciju nastavlja u svom domu, bivšem hotelu čiji je vrt zarastao u korov i gde živi sa nepokretnom, umirućom ženom (Padrao), prostodušnom, zatucanom kućnom pomoćnicom (Areosa) i kćerkom Ildom (Ribeiro) koja je u pubertetu i čija fascinacija ocem nije nimalo nevina i naivna.

  U obe priče stoji incest u najavi, ali, kao i mnogo toga, taj aspekt nije razrađen, pa ne možemo izvući zaključak. Jasno nam je da je Ilda naša tačka gledišta, ali ratna drama, studija morala i film o odrastanju ne funkcionišu kao spoj. Osećaj je čudan i neprijatan. Film deluje skučeno, ne toliko finansijski i prostorno, koliko u ideji. Skučenost i izolacija su možda solidna metafora onovremenog Portugala, ali nisu ništa više od toga. Iako su svi likovi samo oruđa zapleta i nosioci autorovih ideja, one prosto deluju difuzno i nezavršeno. Film traje tek 75 minuta i profitirao bi od dodatnih 15 u kojima bi se likovi razvili i ispolirali, ali čisto sumnjam da je to bila Sabogina namera, pošto je posle filma izjavio da bi sa više sredstava radio drugi film.

Film, osim osnovnog uvoda u diktaturu spuštenu na nivo života njenih pouzdanih elemenata i skoro pa običnih ljudi, ne nudi puno toga. Istina, ima svoje momente, ali oni su uglavnom vezani za pojavljivanje tipičnog korumpiranog policajca i Vargasovog rivala na poslu (Lima). Od ugodnih detalja moram istaći i radio u pozadini na kojem se smenjuju snimci muzike, reportaža i radio-drama iz celog sveta na raznim jezicima.

Ali slaba je to uteha. Možda bi drugi reditelj, školovaniji i profesionalniji, uspeo bolje iščitati šta je Saboga hteo reći kroz svoj scenario. Ne sumnjam u njegovu iskrenost i to da je imao lične motive, ali u njegovoj izvedbi A Uma Hora Incerta deluje nedovršeno, nekomunikativno i gotovo nemušto. Ponekad drugi shvate šta želimo reći bolje od nas samih. Naročito kad im je to posao.